Balet Žene u D-molu. Duga Božićna večera. Beogradski balet. Baletski igrači. Brankica Mandić, Jovan Veselinović. DUGA BOŽIĆNA VEČERA. Dejan Kolarov, Maja Varićak Antić, Jovica Begojev, Milja Đurić, Martin Grainger, Brankica Mandić, Miloš Kecman, Ivana Savić Jaćić, Tejlor Klou, Čedomir Radonjić, Nikola Tomašević, Nikola Bjanko, Smiljana Stokić, Tijana Šebez, Dušan Milosavljević, Rafaele Diliđente, Danil Kolmin.

DANZA MAGICA

29. 11. 2016.

Balet i opera su rodivi umetnosti najsličniji vremenu i dobu kada su nastali kao oblici i pojmovi. Iz tog dueta, balet je prvi probio granice klasičnosti, ali opera ga u mnogome sustiže. Sve je to vidljivo i na beogradskoj sceni i dobro je što je tako, iz nekoliko razloga.

U publici je večeras bilo dve trećine mlađih osoba od 35 godina. !!!!! Menadžer nacionalne kuće, u kojoj su i drama i opera i balet, ne prati sastav publike, ne određuje ciljnu grupu, ne radi agresivnu kampanju. Rezultat, dvorana (najlepši izraz za svaku salu) neispunjena do poslednjeg mesta, a predstava odlična.

Kao što rekoh, izostale se majke sa devojčicama, jer svaka od tih devojčica sanja da bude Beli Labud, pohađajući, ili Baletsku školu, ili brojne „školice“ po gradu. Izostale su osobe u perjanim kaputima, koje vuku sa sobom i prebacuju preko naslona sedišta.

Ali da se vratim na predstavu.

„Žene u D-molu“. Bah je inspirisao Radu Poklitauru i za libreto, koreografiju režiju. Bravo!

Prikazan nam je veoma ujednačen i uvežban "populus", koji, po koregrafskoj zamisli odlučuje u svemu. Moć pokazuje u uvežbanosti i oštrini pokreta. Zato se ta jednočinka gleda, (da upotrebim neprimeren izraz „guta“) u jednom dahu.

U drugoj predstavi "Duga božićna večera,  je svako za sebe individuum, uz dirigovanje služavke: Dejana Kolarova. Svaki put kada se on pojavi, na sceni počinje magija, a večeras je omađiao jednu porodicu tokom (moje brojanje 5) generacija. 5 generacija, a 4 kolena, jer svako koleno je rođenje. Predstava me inspirisala da podsetim na tu činjenicu.

Toritone Vajlder kao pisac istoimenog komada, koji je meni nepoznat, ??? ali je u BernardŠoovskom maniru, kao i muzika Vivaldija je inspirisala, već pohvaljenog, Poklitarua da uskovitla događanja na sceni,  a publiku hipnotiše.

Šta da kažem više: (ponavljam) Publika je bila hipnotisana!

Čar obe predstave je što ženske likove igraju i muškarci. Ta činjenica me vraća u prošlost, kada se socijalistički Beograd, pre nekoliko decenija (moja tajna) zgražavao na pozorišnu predstavu Jugoslovenskog dramskog, (tada su pojedini večerašnji izvođaći bili deca, a mnogi i nisu rođeni) kada se prvi put tako nešto desilo u Glavnom Gradu, a i mnogo većoj državi. Meni se ono svidelo, a ovo me je oduševilo.

Ali, ne mogu ovde da završim ni osvrt na ono što nam je prikazao Beogradski balet, niti da ne spomenem neke stvari, veoma bitne. Imamo samo V.D. Upravnika Baleta, kao i Opere, kao i Filharmonije. Država se igra sa kulturom i na taj način. O tome ću da pišem nekom sledećom prilikom. Konstatin Kostjukov je očigledno shvatio da Beograd nema ni „Labuda“, ni „Žizelu“, ni „Bajaderu“. To je lako rešiva stvar. Dovede se jednom godišnje  Zaharova u Sava Centar i eto zadovoljstva za one koji bi došli na 15 predstava u Nacionalni Balet, u toku sezone.

Pošto volim da koristim „neadekvatne primere,“ podsetiću. Prosečan Srbin, kada skoči u bazen, ili se udavi, ili biva spašen. A imamo najbolje vaterpoliste na svetu. Sa plivačima smo na stotom mestu po rezultatima. Primer je plastičan i primenjiv na sve, pa i na umetnost.

Ne može Srbin, sa velikom glavom, širokim ramenima i kukovima, da dostigne francusku eleganciju i rusko poništavanje gravitacije. Ali postoji ono drugo, MAŠTA.  A maštovitost, da li na sceni, ili sportskom terenu, najbolje pokazuje grupa. Ako cela planeta zna za maštovitost onih koji igraju košarku, odbojku, rukomet, zašto ne bi svetu svoju kreativnost, drugačiju od drugih, ponudio i balet.

Tu je kvaka. Drago mi je ako  je Kostjukov, koga smo kao upravnika čekali, nadajući se preporodu, to otkrio i ako to sledi.

Tačno, izgubiće deo publike. Onaj deo publike koji istim intenzitetom aplaudira i onome što je dobro i onome što je loše. (O tome sam već pisao) Najmučnija stvar za umetnika nije izostajanje aplauza, već osećaj posle predstave da je sve bilo loše. Zašto da ansambl gleda Žizelu koja se muči na sceni, ili Labuda koji je izdahnuo pre kraja predstave. Neka se igra ono u čemu će da uživa ansambl, a to će odmah, ili kroz vreme da se prenese i na publiku. Za to su primer dve večerašnje jednočinke. Pred njima je budućnost, a to je pokazao i sastav publike.

Igrači, Kostjukov: Radite ono u čemu uživate i što vas čini srećnima, publiku će ta magija da privuče.

Srećno!
                                                                               David Naum

O istim temama, ali na malo drugačiji način:

Laura i muzika.

https://lauraimuzika.blogspot.rs/

Đani Skiki, Beogradska opera, Aleksa Vasić, Nevena Pavlović, Ljubomir Popović tenor, Jelena Petrović, Vesna Marković, Pavle Žarkov, Nataša Rakić, Đorđe Tomić. .. Bravo za SVE!

2 u 1,

 Ili,

Sve je mala cena za pravi doživljaj.

Pisano, kao i uvek, u par sati nakon predstave.

Svako ko je želeo da ponovi doživljaj po imenu ĐANI SKIKI, morao je da preživi   KAVALERIJU RUSTIKANU. Daleko od toga da je Kavalerija u beogradskoj operi loša, ali je večeras bila očajna. Imali smo Turidua, Aleksandra Dojkića, koji se u svojim najglasnijim deonicama  nije  čuo dalje od petog reda. To i ne bi bilo ništa novo,  jer većini ovdašnjih tenora je preko potrebna boca sa kiseonikom tokom predstave, ali je večerašnji Turidu sve završavao sa nemim otvaranjem usta.

Već sam govorio kako osluškujem šta se priča po pozorišnim kuloarima, a ljudi večeras pomirljivo konstatuju:  „Dojkić može, ali neće“! Otprilike „koliko on nije hteo, toliko Santuca, Ana Rupčić, nije mogla!“

Na kraju, sve jedno je, bar za mene, da li neko neće, ili ne može. Ulaznicu plaćam da bih nešto čuo i video. Prestonične opere  su garant kvaliteta, a kod nas... Prema tome nisam dobio 2 u 1, već samo 1 od 2. Tu jeste velika razlika, ali pristajem i na to, jer je i večerašnji Đani Skiki bio odličan.
Još jedan pokazatelj kakva je to predstava bila, govori i činjenica da je orkestarski intermezoo dobio duži aplauz od bilo koje poznate arije.

Sa Dojkovićem neka se zabavlja Uprava, Umetnički direktor, VD direktor, njegov kolega. Njegov večerašnji nastup je sramota za kuću koja se naziva Nacionalnom Operom.

Uživam da pišem o lepim događanjima, da se divim lepim ženama, muškarcima sa manirima, uživam u prijatnom glasu, elegantnom pokretu. Odem li u operu, primoran sam da izađem iz nje sa doživljajem koji ne pospešuje moje želje. Tek da znaju oni koji misle kako nekoga ne podnosim, ili da neke druge protežiram.

Iako sam pošao u operu sa namerom da ne upoređujem pojedince, već celo ostvarenje, ne mogu neke stvari da ne konstatujem. Onaj fenomenalni Đani Skiki i odgljumljen i otpevan od strane Vuka Zekića, večeras nije dostignut (ili mi se bar tako čini). Neke uloge nekom stvarno leže, pa čak (u hipotetičkom razmišljanju) i kada je neko bolji, to ne može da dostigne. Aleksa Vasić je bio super, ali, siguran sam, u budćnosti, pri pomenu imena te opere, setiću se uvek Zekića, što ne znači da Vasić nije bio izvrstan.  I dok sam od Sofije Pižurice, u predhodnoj predstavi, očekivao da bude bar trećnina od velike Monserat, ili dame iz komšiluka Angele Georgiju, ne dobivši  željeno, večeras sam delimično bio zadovoljen. Nevena Pavlović je bila dobra i prijatnije  zvuči od mnogih soprana u ovdašnjoj operi. Možda je to i jedan od razloga za inspirativno pevanje Ljubomira Popovića. Da li je on odskočio od svog predhodnika Nenada Čiče, ne mogu da tvrdim, ali duet  Laurete i Rinučoa, Pavolovićeve i Popovića,  na kraju predstave ostaje upamćen. Tu se vidi, još po jednom, da je predstava izvrsna, jer ne može u roku od  četiri dana da se kaže koja postava ostavlja upečatljiviju sliku. Karakteristično za situaciju kada magija zamenjuje predhodnu magiju.
Već sam napominjao kako humoritički prilazim sagledavanju operskih predstava. Zato sam i primetio, a iz toga izvukao jedan veoma bitan zaključak. Ako Đani nije pravoslavac, onda je Simon stoprocentno. Čovek se ne krsti onako kako to rade katolici, naprotiv.... A i sve oko mrtvaca mi miriše na neku nušićevsku raspevanu Ožalošćenu porodicu, ali pisma mirišu na promincle, samo  u Sumnjivom licu, a to je već životna komedija u kojoj sam i ja sam akter.

                                                                                                     Lari Pop

O istim temama, ali na malo drugačiji način:

Laura i muzika.

https://lauraimuzika.blogspot.rs/

Đani Skiki. Beogradska opera, Dejan Kolarov, Ana Grigorović, Vuk Zekić, Sofija Pižurica, Nenad Čiča, Dubravka Filipović, Slobodan Živković, Nevena Matić, Stevan Karanac, Nikola Mikić, Mihailo Šljivić, Pavle Žarkov, Ljubica Vraneš, Gavrilo Rabrenović, Sveta Krstatović, Strahinja Đokić, Predrag Gligorić.

U utorak 22. novembra 2016. Desilo se opersko čudo.

PREMIJERA ĐANI SKIKI, Đakoma Pučinija.

Pisano u satima nakon predstave.

Ulaznice nisu bile u slobodnoj prodaji. Nije mi problem da dobijem dve karte „preko veze“, ali ne volim kada ne platim svoju ulaznicu, jer samo tako nikome ništa ne dugujem, a to je moj osnovni stav sa koga upućujem otrovne strele, a i cveće.

Po mnogima bi mi bio zabranjen ulaz.  Ubeđen sam,  prvo mojoj supruzi, pa posle meni, ali sve jedno. I onako uvek idemo u paru. U svemu.

Desilo se čudo! Već sam nagovestio na FB strani pod imenom Opera: „Da vidimo i "rad" fascinantnog "Kopelijusa" u ulozi "iza scene". I u drugom javljanju, izrazio sam pustu želju: „I da dodam, očekujem samo trećinu utiska koji treba da proizvede "O mio bambino caro", ne mora trećinu velike Monserrat, može i trećinu dame iz komšiluka Angele Georgiu.... Tako sam skroman! ;)“

Ja sam od onih najbezobraznijih posetilaca koji pre operske predstave čuje i vidi, kako se to radi u svetu. Po tome je bezobraznija samo osoba koja uvek sedi pored mene.

Elem, desilo se čudo.

Bravo za režijske  bravure Ane Grigorović. Bravo za scenografiju po režiserovoj ideji koju je sproveo  Miraš Vuksanović. Bravo za kostimografa Katarinu Grčić Nikolić. I svi su bili u službi Magistratusa Alhemičara Kopelijusa:  Dejana Kolarova.

Ovo je predstava u jednom dahu. Zato ne zameram Laureti: Sofiji Pižurici što nije dostigla ni polovinu kvaliteta beogradskih soprana. Najlepša arija u operi je propraćena sa veoma mlakim aplauzom. 

O glumi pričamo u jednoj drami sa „tankom“ muzikom, isto tako tankom dramskom radnjom, ali u kojoj je zablistao onaj što i treba da zablista i oko koga se stvara problem. Đani Skiki - Vuk Zekić. Fantastičan! Ovo predhodno je rečenica od jedne reči koja objašnjava moj doživljaj. Vuka Zekića su Kolarov i Ana Grigorović  transformisali u operskog Mister Bina! Ne mogu, u svom repertoaru metafora, da pronađem bolju i adekvatniju od te.

Sigurno će oni koji su čitali i moje predhodne operske doživljaje da pomisle kako sam izgubio oštrinu, ili da sam promenio ugao gledanja.

Ne! Veoma spreman sam otišao na predstavu, pregledavši kako to sve zvuči i izgleda u Metropolitenu, Parizu, Beču... Nigde nije bilo bolje dinamike, lepše i funkcionalnije scenografije, nigde nije bilo bolje režije, jer je tu Kolarov očigledno pustio mašti na svoju volju. A o njemu će biti reči posebnom prilikom, pogotovo u vezi Kopelijusa, moram još samo malo alhemijskih formula da pokupim sa nekoliko predstava tog baleta. Taj čovek bi mogao u dobroj pantomimičarskoj predstavi da osvoji svet. U Đani Skikiju je osvojio Beograd u narednih deset  godina.

Naravno, ne mogu da ne konstatujem kako je VD upravnik bio na svom mestu. Loža Jedan, Prva galerija. Desno. Pošto sam već rekao da je moj omiljeni operski lik, imam i ovog puta  jednu poruku za njega. Neka sve One  (svoje kolege) koji su bili na prvoj galeriji, ili zadrži na toj galeriji, ili im ponudi mesta svojih pomoćnika. (O tome ću se posebno oglasiti sa konkretnim predlozima.)

Ipak je večeras svečarski dan! Opera je zablistala! Osim za naborajne BRAVO i za: Nenada Čiču, Dubravku Filipović, Slobodana Živkovića,  Nevenu Matić,  Stevana Karanca,  Nikolu Mikića, Mihaila Šljivića, Pavla Žarkova, Ljubicu Vraneš, Gavrila Rabrenovića, Svetu Krstatovića, Strahinju Đokića, Predraga Gligorića.

Svi zaslužuju da budu spomenuti.
Već i hvaljen i kuđen orkestar je bio odličan,  pod dirigentskom palicom Đuzepe Akvavive.   

I znajte, mene ne možete lako da se otkačite! Eto mene na sledećoj predstavi! 

A obična publika, kojoj pripadam, zaslužila je to uživanje.

Hvala Vam!
                                                                Potpisuje David Naum

O istim temama, ali na malo drugačiji način:

Laura i muzika.

https://lauraimuzika.blogspot.rs/

Karmen. Beogradska opera, Narodno pozorište Beograd. Jadranka Jovanović, mecosopran, Aleksandra Stamenković Garsija, sopran, Zorica Mitev. Dragoljub Bajić, bas, Ivanka Raković Krstonošić, sopran, Ljubica Vraneš, mecosopran.

Umrla Karmen?
Pa i to je deo života, deo umetnosti.
Živela Karmen!


19. 11. 2016. U Beogradu je umrla Karmen. Znam, medicina je napredovala, ljudi se vraćaju među žive i nakon višesatne kliničke smrti, ali... na sve ono što će se desiti u skorijoj budućnosti,  ova konstatacija ostaje.

Postoje dve bitne i najbitnije stvari u Karmen, „Habanera“ i Arija Toreadora. To su one arije sa kojima se publika kosi kao sa mitraljezom. Kada se u prvoj otpeva: „L amour“, a svaki muškarac u sali, ne oseti oštricu ljubavnog noža u predelu srca,  a u nastavku, kod reči „est un oiseau rebelle“ ne pomisli kako je spreman, poput onih zaljubljenika iz priče, da  se popne na tu scenu i bori  za ljubav lepe ciganke. I kada u drugoj ariji, većina žena u sali ne poželi da svuče (da ne budem vulgaran) donji veš (ako ga ima, jer kao pisac bontona tvrdim kako to i nije u trendu) nije se DESILA KARMEN U SRCU PUBLIKE.

Kao što rekoh, večeras je umrla Karmen.

Od čuvene J.J. nismo doživeli ni pola jednog J. Primadona,koja je sinonim za Beogradsku operu bi trebalo da napravi tri (za redom) predstave i oprosti se od te role. Nek je bar ljudi pamte kao idealnu za Karmen. Možda se nekima ne sviđa moja konstatacija kako je J.J. sinonim za operu. Pa ako bi prešli granice atara Beogradskog Pašaluka videli bi i čuli da svi oni koji su čuli za Beogradsku operu, znaju u najvećem broju slučajeva samo za Jadranaku Jovanović. Pojasniću, ne želeći da ostanem nedorečen, u vezi njene harizme. Nije bilo zastupljenije pevačice u medijima i sigurno je napravila na hiljade koncerata u srpskim palankama (kako drugačije da nazovemo mesta u Srbiji od samo dve tri hiljade stanovnika) Znajte to su četiri novobeogradska solitera. Sigurno ne znate kako srpske lokalne televizije snimke njenih koncerata, koji su pokatkad , samo uz pratnju gitare Uroša Dojčinovića vrte svakih mesec dana u svojim programima. Puta meseci, puta godine. Filharmnoniji ne pada na pamet da neko vidi na TVu njihov koncert, da li je opera neki stari snimak predstave poklonila nekoj od lokalnih televizija, da i ti ljudi vide kako izgleda, kako zvuči, šta se dešava u Beogradskoj Operi.

Zato je Jadranka Jovanović trenutno najveća i najpoznatija operska pevačica u Srbiji.

Istoričari umetnosi (oni mladi, što su to upisali iz snobizma, ili kao drugi fakultet, jer je prvi bio promašaj) misle kako se kultura Srbije odigrava „Od Kneza do Kolarca“ (upišite te 4 reči, pa ćete opet naići na nešto što pišem)... Da se vratim, misle da se kultura odigrava između Kneza, Kolarca i Fride.

Neće istoričari umetnosti zabeležiti kako je večeras umrla Karmen. Od očekivane harizme, opet se nemojte složiti samnom, ali Jadranka Jovanović ima Harizmu Operske Dive, nismo dobili ništa. Pokušaj transformacije u ciganku punu erotskog naboja, u ženu čija bahatost ima pokriće u neodoljivosti, pokušaj da se glasom publika baci na noge, ne da nije uspeo, već ostaje utisak kako više nikada neće moći da se tako nešto  dogodi.
Smešno je da jedna dama, u najboljim godinama, pokušava da odglumi dvadesetogodinju ciganku, insistirajući na erotici, zavodničkim pokretima, zauzimajući poze dvadesetogodišnje fatalne žene. U tim godinama, ako pevačica zrelinom i kvaliteom svoga glasa ne izađe na rampu i mahnuvši krajevima suknje ne otpeva svaku ariju, bacajući publiku na kolena, nema šta da traži na sceni. 
Ljudi moji, zamislite uvek fenomenalnu Daru Džokić da igra jednu Šekspirovu Juliju koja umire za Romeom. Je li smešno i kao pomisao????? Hipotetički da, sli Dara to sebi ne bi dozvolila.
Opera je specifična, najbliža pozorištu, ali specifična. I SVI MOGU SVE. Ali za to SVE, treba da se ima ONO, a u operi je to GLAS!

Ona, od mene bezbroj puta kritikovana publika koja "nema mere i ukusa", jer je  i Habaneru i Ariju Toreadora propratila (demantujući me) aplauzom, slično pozdrava političaru koji je presekao vrpcu, pri otvaranju seoskog vodovoda. Da nije bilo dece (peti razred osnovne škole iz Kragujevca) koji su popunili treću galeriju i kojima se sigurno, zvukom ispunjeno, orgromno zdanje, pa svetlost, pa kostimi, činili čudesnim i vrednim divljenja, ostatak je mogao već na pola predstave da ode kući.

Da ne zaboravim. Dirigent, Zorica Mitev je i ovog puta (već sam pisao o „Trubaduru") prvim taktovima uvertire izvukla svu moguću snagu iz operskog orkestra i sa ubitačnim tempom publiku uključila na 220 volti... I sve je to trajalo do pojave glavne protagonistkinje... e, ostalo se sve prilagođavalo njoj. Već rekoh kakva je bila.
Zamlačila se Karmen, zamlačio se i orkestar (očigledno dogovor, ili ti zahtev Dive),  kao čaj od uve (na sobnoj temperaturi)  pre spavanja.

Još jedna činjenica koja je kuriozitet predstave. Mikaela, ta predivna rola je poverena Aleksandri Stamenković Garsiji je dobila najveći aplauz na otvrenoj sceni. Zar to dovoljno ne govori koliko je „ono glavno“ bilo ne loše, već očajno.

Pre početka predstave sam u razgovoru, pa na red su došli slatki u svojoj mladosti i opuštenosti, osnovci iz Kragujevca, imao želju da pišem koja sramota za sve, jer niko od njih nije znao kako se zove predstava koju slušaju i gledaju. Profesorka Olivera im nije rekla. Profesor muzike (pa to je obavezan predmet) nije mogao toj deci koja će se kući vratiti tek  posle ponoći da ispriča deset rečenica o Karmen, o operi, o tome šta će da dožive. Sada tvrdim da je i bolje. Jer ovo nije bila Karmen, a na žalost izdahnula je, ali ne glumeći, već stvarno.

Podsećam vas kako je pre 4 godine, sinoćna nesrećna Karmen digla prašinu, tvrdeći kako ne želi istu rolu da deli sa Draganom del Monako i Aleksandrom Angelov, jer to nije „praksa u svetu“. Možda je tada imala pokriće za takvo, tipično, izvoljevanje Primadone, ali danas nema pokriće, čak ni za onih par buketa koje je dobila na kraju predstave. Jer cveće se kupuje pre predstave, tako da je to „moneta“ za ono što se već uradilo i postiglo, a ne za nastup za koji niko, bar kada je u pitanju J.J., ne može poput baba Vange da predvidi kakav će biti.

O loži 1. Prva galerija desno nije primećen VD Upravnik. Možda je predviđao šta će se desiti, pa se rastrčao u traženju nove Karmen.

Naravno, pojavi li se naša J.J. ponovo na sceni, biće cveća, ali neka se ne čudi, ako bilo kakav aplauz izostane. Jer od velike slave može po prilično da se živi, ali ne dugo.

Pozdrav Jadranki Jovanović i uživaćemo u nekom „Kvartetu snova“. Tu dame sa, uvek dobrim Rackovim, ne mogu da omaše.
                                                                                  David Naum

O istim temama, ali na malo drugačiji način:

Laura i muzika.

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2016/12/beogradska-opera-karmen.html

.

Studenti FMU. Koncert klase profesora Nikole Kitanovskog, Ana Stanković, Mirjana Matić, Marija Čuposka, Ana Marčetić, Nevena Đoković, Ivana Ristić, Martina Koljenšić i Ljubomir Popović

SRBIJA IMA TALENTE

Frančesko Paolo Tosti je bio inspirator večeršanjeg koncerta u Domu Vojske Srbije. Sedam devojaka i jedan mladić su izveli 24 kompozicije onog što krasi čitavu lepezu napolitanske raspevanosti.  Za Tostija su tekstove pisali najpoznatiji italijanski pesnici tog doba, pa je lepota zvuka upotpunjena pesničkim vrednostima, što često kod opere nije slučaj.

Nikola Kitanovski se nakon skoro pet meseci ponovo predstavio Beogradu. Još se pamti njegov nastup u “Otelu” i “Pajacima” krajem juna, kada je slavio dvadesetpetogodišnjicu umetničkog rada. Ko je bio u operi, čuo je pravog tenora, ko nije bio, neka zdušno aplaudira drugim beogradskim tenorima.

Ovog puta su pred publiku izašli mladi ljudi iz klase Kitanovskog. Puni energije, poleta, nadahnuća. Pokazali su šta mogu, kojim putem idu, Samouvereni i elegantni, predstavili su raskoš svojih glasovnimh mogućnosti. Jednom rečju, profesor ih je imao čemu i naučiti.

Šteta što beogradska publika nije jurnula da čuje tu, takoreći, decu, jer prilike za ovakvim doživljajem se ne ukazuju često. Naravno, pisac ovih redova dobro pamti, ne tako davno, predstavljanje Operskog studija Dragane Radaković, tako da pojedine večerašnje, da ih sa pravom nazovemo zvezde, nisu otkriće. Ponavljam, šteta što nije bilo vise posetilaca, jer bi čuli one koji će veoma elegantno da zaobiđu našu opersku scenu, uputivši se u Evropu.

Srećno im bilo. Bar će u biografijama da stoji kako su iz Srbije i da su ovde stekli ono osnovno i najbinije znanje.

Stigosmo i do znanja. Znanje se prenosi, ali i krade. Manir naših profesora, prvenstevno mislim na srednjoškolske profesore je da na kocerte idu samo za dan svoje škole. Večeras, osim par profesora sa FMU, primećena je samo  prof. Valentina Taškova iz SM škole “Mokranjac”.  Njena učenica je jedna od onih sedam devojaka. (ne želim da izdvajam nikoga ni po čemu)

O tome kako  profesori muzike mogu da nečemu pokušavaju da uče mlade ljude, a da to isto ne vole, da to isto ne prate, da ne slušajući druge, ne  odmere ono što sami znaju i sami predaju, sa drugima koji to isto rade je...  pisaću u nekom sledećem javljanju o tim “profesorima”. Nisam kriv što u meni proradi cinizam, pa konstatujem V. Taškova mora da postigne uspeh, jer, između ostalog,  prati muzička dešavanja. (Već sam ponavljao kako primećujem po salama i kuloarima ono što drugi i ne slute da postoji)

Ali da se vratim Ani Stanković, Mirjani Matić, Mariji Čuposka, Ani Marčetić, Neveni Đoković, Ivani Ristić, Martini Koljenšić  i Ljubomiru Popoviću. Namerno ponavljam sva ta imena, imena koja treba da se zapamte.

Šteta, sutrašnji mediji će da izveštavaju o ubistvima mladih ljudi, brzoj vožnji, narkomaniji…. Ja sam bar dva puta ponovio imena onih čiji talenat i rad zavređuju, ako ne respekt javnosti, ono bar pažnju, jer pred njima su putevi vrhunske umetnosti.

Sedam  mladih dama podarilo je večeras publici lepotu svojih glasova, odmerenu i veoma sugestivnu glumu, gracioznost i eleganciju, a sa njima i tenor, jer zaboga kako da se peva o ljubavi na napolitansko – sicilijanski način, a da tu nema tenora sa osmehom na licu. Večeras je publika imala SVE.

Profesor Kitanovski je bio malo nervozan. (To već mogu da primate samo oni sa humoritčkih pozicija)  Bio je (bez razloga nerovzan) poput košarkaškog trenera. I sve vreme je,  kao već spomenuti košarkaški treneri, s vremena na vreme, žvakao gumu za žvakanje. Ne zameram mu! Njegov Tim se večeras predstavio javnosti i pobedio!

A hoćete da vam kažem i koga.

Pobedio je Tim Opere, koji je kraj prošlogodišnje sezone proslavio Gala koncertom u Kapetan  Mišinom zdanju, u okviru BELEF-a.. Imam pravo na svoj ukus, pa zato pišem kako se meni ovo večeras mnogo vise svidelo, iako su pevači praćeni samo klavirom na kome je Milivoje Veljić bio poput svih drugih za svaku pohvalu.

Srbija ima talente. Evropo, otvori im vrata!

                                                                                       David Naum

O istim temama, ali na malo drugačiji način:

Laura i muzika.

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2016/12/koncert-klase-prof-nikole-kitanovskog.html

.

Nekad i sad! Beogradska Opera. Narodno pozorište, Beograd. Potpisuje David Naum

Bolje "Fantom u operi", nego pisac, ... sačuvaj Bože,  humorista kao posetilac, pa još i da nešto napiše...

Ko je to? Otkud on?

Pre mog večerašnjeg doživljaja, mislim kako je „krajnje vreme“ da objasnim otkuda ja OVDE. Pisci, a pogotovo njihove „podvrste“ esejisti i humoristi decenijama nisu zalazili na koncerte klasične muzike, u operu, na balet, pozorišne predstave itd... Moglo je da se piše o kaljavim seljacima, nepoštenim konobarima, tunjavim šnajderima, ali o tutistima, oboistima, raznosačima tacni i spavaćica po pozornicama, NIKAKO. Znate VLAST je do skora volela vrhunsku umetnost. I onom humorisi koji bi pipnuo kvalitet filharmonije, bi u roku od 24 sata mogao da bude skraćen jezik, jer nikada se nije znalo da li su na tom koncertu sedela u Kolarcu tri člana CK (Centralnog komiteta) koji su zdušno aplaudirali izvođenju, koji je humorista ismejao, ili esejista doživeo kao jedno sumorno beogradsko veče. Još gore je bilo u Operi, na baletu. Nikada se nije znalo ko je u onom minutu, između gašenja svetla i dizanja zavese, ušao u salu. Nekada se publici na kraju predstave „obelodanjivalo“ da je svemu prisustvovao Tito (lično), kome bi aplaudirali i akteri i publika, . Ko je smeo da stisne petlju i napiše jednu jedinu rečenicu u veselijem maniru, o nečem što je trebalo da zvuču „ozbiljno“. (Humor i neozbiljnost izjednačavaju samo mediokriteti, ali o tome sam već pisao, da se ne ponavljam.)

Tačno, to je bilo nekada.

Prvi se u glumicu zaljubio onaj ko je na čelu kolone ujahao na belom žrebcu u od fašizma oslobođeni Beograd. Razveo se od žene partizanke i oženio se mladom, lepom, uspešnom, filmskom glumicom. Možda ste čuli za Peku i Milenu Dapčević. Njemu je prekinuta politička karijera radi ljubavi, a on je prestala da glumi,... i tako redom,.. u ljubavnom odnosu politike i umetnosti,..

Sramotom se ljubav i brak umetnika i političara smatrao samo par godina, potom je postalo uobičajeno, jer su oni (što su ratovali po šumama i gorama, naše zemlje ponosne), zavoleli ne samo umetnice, već i umetnost. Tvrdim kako je taj redosled, umetnice, pa umetnost.

Zar mislite da bi neko smeo da doživi negativno, ili pokudi bilo kog od sporednih glumaca u predstavi u kojoj bi glumila osrednja glumica, ali supruga skoro dvodecenijskog ministra inostranih poslova? Ili da, sačuvaj Bože, neko nešto lane na ime predstave u kojoj je zračila Primadona, supruga uticajnog političara i Predsednika Glavnog Grada. ... I tako je ta ljubav političara i umetnika trajala i do  novog vremena, koje se zvalo „I posle Tita, Tito!“ Jer je prvi Predsednik Predsedništva poželeo za suprugu veliku Miru Stupicu.

Tako su i loši raznosači, gore spomenutih tacni, tutisti koji falširaju i drugi oboisti koji su umislili kako su muzičari bez kojih se ne može, bili pošteđeni viceva u stilu: Krenuo Haso u Oparu, kad tamo...

E, danas je druga stvar. Političari idu u Kolarac samo ako ih prati više od 7 TV ekipa... U pozorišta, u operu, na balet ne zalaze, jer to se odigrava u mraku gledališta, a šta pak oni da rade u mraku, kada ne može niko da ih vidi. A opet iz mraka može neko, krajnje opoziciono, malo glasnije da šapne: „Pederu!“

Pošto me svi odreda hvataju za sve što stignu !!!!, moram da napravim digresiju. Ova ružna reč za homoseksualce ne treba da me stavi u grupu homofobičara. Između ostalog, kao što sam često u Pozorištu, Operi... Tako i na Paradi Ponosa podržavam sve one koji su na bilo koji način diskrimisani. (Kraj digresije)

Povratzak na temu:

Onaj što je došao posle komunista, (onaj što nas je "Voleo") nije obišao čak ni povređene vojnike na VMA, nije gledao ni utakmicu fudbalske reprezentacije, pa što bi dolazio u Nacionalni teatar, a ovi posle njega su sledili isti manir. Za ove današnje sam siguran kako bi i došli u operu ako bi se pročulo da je ne repertoaru „Ero s onoga svijeta“ i da Ero tokom predstave šerentluči, pekući rakiju kraj lampeka, ili da je neka nova Kosa, ali pod uslovom da se sala pretvori u Nargila bar (jasno sa travom).

Valjda se zna kako političari svoje bračne družbenice na traže među umetnicama na scenama, draže su im one sa stolove brojnih splavova. Čak i ako požele da svoje sredovečnu suprugu „zamene na određeno, ili neodređeno vreme“, rudarski kopaju po dnu onoga što nudi estrada.

Pomislićete, zašto onda pisci ne uđu pod svodove teatra i napištu šta vide, šta osećaju, šta čuju, šta doživljavaju, jer vlast danas misli kako se do tih zdanja dolazi preko reke Stiks, a njima se niti miče, niti umire. Piatate se „ćute“ humoristi, neka slobodno pišu. Jeste, kada se gleda sa strane, ali ljudi nahvatali višedecenijski strah, više nema humora, već samo ružičastih bljuvotinea, nma Vesele večeri, jer su svih 24 sata ispunjeni satirom. Nema Jež-a, obrijali ga. Onim starim humoristima je odavno skraćen jezik, a humoristička pamet atrofirala, a i izgubili su interesovanje prema pravim umenostima, jer je to bio „pekinški zabranjeni grad“.

I sada kada me neko pita, odkuda ti ovde. Nemam odgovora.

Stvarno se pitam, odkuda ovde?

(ostalo u nekom sledećem pisanju)
                                                                                 David Naum

O istim temama, ali na malo drugačiji način:

Laura i muzika.

https://lauraimuzika.blogspot.rs/

Ko je zeznuo stvar? Narodno pozorište Beograd. Beogradska Opera.

Juče je bila Sv. Petka… Ubitačno se i jelo i pilo… Morao sam, uvredio bi se domaćin.

Danas je lečenje pred sutrašnji praznik.

Berezovski na Kolarcu.

Moji oponenti će sigurno da se pitaju šta ću tamo u to doba?

Pa siguno neću da se krstim u toku koncerta, kao na drugim mestima. A neću na temu Berezovskog ni da pišem.

Osećam, biće toliko dobro, neće me inspirisati.

Sve gledam sa one vedre, humorističke strane, zato:

.

KADA JE NEŠTO ZEZNUTO, ONDA….

.

Opera je najkomplesniji oblik scenke umetnosti, a sa tim i umetnosti uopšte.

Mogu filharmoničari da tvrde kako dostižu zvučno savršentvo, ali kada se na to doda i ljudski glas, pa gluma, pa kostimografija, scenografija,…. Sve ostaje iza opere. Pozorište je, ma koliko ga lično voleo, jednostavnija priča. Neko će pitati, a film. Pa film se secka, recka, slike likovnih umetnika se “prefarbavaju”, vajar koji napravi pogrešan udar po dletu, može uvek da uzme drugi kamen.

Uz sve to, opera sebe u deliću sekunde, ili uzdiže, ili upropašćava. Možete da izdržite jednog bledunjavog Edipa, jer je tragedija sama po sebi moćan osećaj i sažalićete se nad ljudskom sudbinom. Istrpećete i netalentovanu Ifigeniju, bez lepote i duhovnosti i Magbeta bez harizme… Mletačkom trgovcu i Tvrdici ćete da se smejeti, ako nije ni Š od Šeksipra, ni M od Molijera.

Ali u opera nema ni improvizacije ni komedije.

Opet će neko reći kako nisam u pravu.

Stvarno, u operi nema komedije. Postoje samo komične opere.

Tu ne može starački da se zakašlje Ramfis, ili Filip, kao Ričard III, ili Henri V, kod Šekspira, gde glumac ne može da se seti teksta, ili da se Hamlet zamisli čitav minut, koncentrišući se na monolog, ili Ibzenova Nora da ćuti, jer u njoj samoj je drama veća od muke jedne aušvicke logorašice.

Šta je problem?

Publika lako izdrži lošeg Hamleta zarad fantastične Julije. Dobra Ledi Magbet potire i Kralja i Magbeta. Zar je važan i onako ismejani Dundo Maroje ako je Pomet dobar?

A u operi dobra Karmern, dobra Turandot. Prvu lako “ubije” loša Mikaela, drugu “uništi” napukli bas… Tu ni dobar hor ne spašava od propasti. I obrnuto. Kod nas je moguće sve… A svuda je isto. Jer često popularnost kod publike (ima li operske publike u Bgdu, ili nema, dolazi li redovno da uporedi jednu postavu sa drugom, ma o tome drugom prilikom), i frenetični aplauzi na kraju predstave nekima, koji za arije, svima poznate, nisu dobili ni mlak špricer od tapšanja, izgleda više utiču na Upravu, Umetničko veće, nego priče malo iskusnijih i stručnijih, ali koje se čuju “u kuloarima”, jer iza scene je uvek (storijsko) licemerje. Jer te kuloarske priče i onako odatle ne odu dalje, jer u gadu GDE SVAKO ZNA SVAKOG, gde ti je SVAKO, ako ne poznanik, ono prijatelj prijatelja, muž učiteljice vlastitog deteta, mesareva ćerka, za koju ne smeš da kažeš kako je netalntovana, jer će sutra otac da ti uvali masne krmenadle. Izađe li neko iz sistema: “Ja tebi Knjaže, a ti meni Serdare” u dve reči, NAJEBAO JE. (ma o tome ću tek da pišem, da se vratim na scenu)

Jedino ako je Plasido u sredini scene okolo mogu da budu i Buranovske babuške. Ali Plasido je jedan, a Buranovskih babuški i previše, pogotovo onih koje nisu stigle dalje od “beogradskih scena”.. (I o biografijama drugom prilikom, pogotovo o opisu “Nastupao (la) je na SVIM BEOGRADSKIM SCENAMA… Potom sledi spisak, a zapravo su samo dve operske scene, a na ostalim navedenima “daske se dele” sa onima čija se "matične scene" ljuljaju prikačene uz obalu Save i Dunava )

Ostaje nam, za utehu, uvek ono: Ničija nije svetlela do zore. Ali uvek na to dodam i drugu (parafraziranu):

Dok se mudri namudrovaše,….

Talentovani raspevavaše,….

Oni treći se siti napevaše.

Pitaće neko, a publika???? Zar je publika bitna, opera uvek može da se popuni sa stotinak desetogodišnjaka… (A o tome, o tome POSEBNO sledećom prilikom)

Teoretičari muzike mogu na ono gore izneto da objašnjavaju do besvesti. Tako je. Jer kao što je opera puna “svega” od tona, glasa, svetlosti, boje, tekstila… Tako su i njeni problemi van pojedinačnog dosega muzikologa, psihologa, sociologa, estetičara,…. Zato je nekom poput mene veoma lako. Humoristi ne zalaze u operu, na balet, u kocertne sale.

Nemam konkurenciju, pa pomišljam, da i nisam tako loš… I onako ne dajem ocene, samo iznosim impresije nekog ko je platio ulaznicu (znači ne dugujem nikom ništa) I javno iznosim činjenice, koje svako može da demantuje, AKO NISU TAČNE.

.

Uostalom sutra je Sv. Berezovski.

Znate, to su oni sveci kada oni koji žive za umetnost, a pogotovo, ako su i humoristi,   ne rade. Samo slušaju!
                                                                                       David Naum

O istim temama, ali na malo drugačiji način:

Laura i muzika.

https://lauraimuzika.blogspot.rs/

Trubadur, 21. 10. 2016. Beogradska opera, Sanja Kerkez, Nataša Jović Trivić, Janko Sinadinović, Dragutin Matić, bariton, Esejističku impresiju potpisuje David Naum

       

     DVE DAME I TRUBADURI

Pisano u noći između 21 i 22. 10. 2016.

odmah po završetku predstave.

Već sam pisao kako tri nedelje čekam Sanju Kerkez. (Tomašev izvini, ovo piše nekadašnji humorista u meni)

Priznao sam kako su mi juče ogadili muškarci u bilo kom izvođačkom obliku i da se radujem današnjem susretu sa dve dame: Već rečenom Sanjom i Natašom Jović Trivić. Decenijama su nas ubeđivali kako dobre operske pevačice mogu da budu samo one koje imaju 50 kilograma viška. U ovom veku je to demantovano, a navedene dame su i glasom i stasom na strani onih koji u operi ne uživaju samo u muzici i pevanju.

Večeras se u Operi (opet) desilo čudo, valjda su njih dve bile ne samo inspiracija za mene da odem i slušam ih, da posle toga pišem, nego da Manriko, moj omiljeni Janko Sinadinović bude energičniji, raspevaniji, glumački bravurozniji nego ikada. Šta je u njega ušlo, ne znam. Možda je isto to ušlo i u Grofa Lunu, Dragutina Matića, koji je do svodova sale otišao sa svojim raskošnim glasom.

Već sam imao siže za podužu humoresku o mogućnosti da Sinadinović ostane u loži kao VD upravnik i sa sobom povede, u razno-razne rukovodioce pola ansambla, kako bi se dala šansa mlađima, kad… Prva galerija Desno, Loža 1 prazna. Sinadinović na sceni.

Trubadur ubitačan! Orkestar srihtan do svog maksimuma. (već sam pisao da imam dojavu od jedne ptičice kako je Paolo Beloli utegao orkestar poput abartovanog jugića) Šteta na kladionicama nisu kulturni događaji, ništa mi ne znači što saznam unapred konačan ishod.

Sanja i Nataša bravo. Šteta, nije bilo vaših koleginica u Sali da vas čuju. Možda će novi VD upravnik ovaj večerašnji uspeh imati u vidu tokom daljeg upravnikovanja.

Možda će se neko upitati kako to pišem o ženama, a sedeo sam pored svoje sopstvene. Pa meni je dozvolila da se divim pametnim, uspešnim i lepim ženama. Čak mi je dozvoljeno da se poput predratnih mangupa, bez blama, okrenem za lepom ženom, ali uz obaveštenje šta me je to privuklo za taj potez. Mogu da pišem sve i slobodno o ženama, jer je moja za mene boginja, , a ja sam humoristički bezobrazno, pesnički prepotentno i romaneskno široko i razložno, uveren u svoje vrline, a mane dam na tacni kao predjelo dušmanima da se otruju od zavisti.

I da rezmiriam, večeras sam uživao sa svojom lepšom polovinom. U Operi se desila Evropa, desio se pravi BEMUS, desio se Svet. Svet veoma dobrih umetnika, koje je vodio dirigent verdijevskim  ljubavnim putevima, sreće i patnje.

                                                                                           

                                                                                       
                                                                                 David Naum

O istim temama, ali na malo drugačiji način:

Laura i muzika.

https://lauraimuzika.blogspot.rs/

.

Nabuko. 15. 10. 2016. Beogradska opera, Sanja Kerkez i Ivan Tomašev, Impresiju potpisuje David Naum

 Eppur si muove

Noć 15.-16. 10. 2016.

 u satu nakon predstave

U ovoj jesenjoj noći, razmišljam ono što moram. Sutrašnji pisani i TV mediji iz oblasti kulture će izveštavati o izložbama na čijim otvaranjima je bilo trideset umetnikovih prijatelja, propratiće „socrealističke„ književne večeri sa dvadeset znatiželjnika i perspektivom knjige da se proda u istom broju primeraka. Neće biti objavljeno kako se u istoriju BG Opere se upisao veoma dobar “Nabuko”. Ivan Tomašev, kao Zaharija (čekalo se na to dve decenije) dominirao scenom i glasom i stasom. Bravo! Sanja Kerkez je uživala u ulozi Abigaile, jer sa lakoćom pokazuje svoje glasovne i glumačke sposobnoosti. Bravo !!! I steta, TV kamere nisu zabeležile zvuk i svu scensku lepotu čarolije za koju su dobrim delom najzaslužniji bračni par Kerkez-Tomašev. I sve je u ovoj subotnjoj noći pod svodom nacionalne opere bilo super. Ostaće nezabeleženo kako je dirigent Zorica Mitev izvukla iz orkeestra nešto posebno. Njen temperament je pokrenuo sve one koje publika samo čuje. A uvertira je sve ostavila bez daha. Bar je tome prisustvovao novi VD Direktor. Ako je i sam učestvovao, mora mu se čestitati, u pritovnom, ima dobar putokaz kuda može da odevede ceo ansambl.

Kao neko ko je u onoj najnepopularnijoj grupi gledaoca i slušaoca kulturnih dešavanja, primećujem i neke veoma sporedne stvari. Nisam u onoj prvoj grupi, ljudi iz branše (bar kada je muzika u pitanju), pa da mi aplauz i reč diktira surevnjivost i zavist. Nisam ni u onoj drugoj grupi kojima je sve lepo i koji vole spektakl, cirkusku glamuroznost, umišljajući kako će tapšanjem i sami da postanu deo nečeg što je IN. Pipadam onoj trećoj, koja često IMA istančan ukus, pa ono što me pozitivno dotakne veličam, ono što mi se ne sviđa vičem UA! I ponavljam, ponavljam!

Oponenti onoga što pišem, rećiče ovde, gde su oni sa istančanim ukusom?

Pa njih je veoma malo u zemlji koja se zove Srbija, ako ne računamo one koji su pokusali da se priklone prvim dvema grupama. Bez obzira da li je književnost u pitanju, slikarstvo, opera,… tako je.

Da se vratim na temu! ( ovo je bilo samo predug uvod i objašnjenje za ono što želim da kažem)

Tomašev i Kerkez ostadoše bez cveća. Iskreno, mene je bilo sramota. Na stranu aplauzi, ponovno dizanje zavese,… Samo jedan cvet ima neku posebnu priču, kako za umetnika koji ga dobija, tako i za publiku. Često se beogradska publika divi i stranim umetnicima ....bez cveta, dva… Ali to neka bude manir nekim drugim ljudima, ja ću svoju gorak osećaj nedostatka poštovanja prema umetniku da ispravim već sledećom prilikom ljudima koji su mi ulepšali veče i koji će ostati u sećanju.

Impresija, osetila se kabalistička alhemija ljudskih sudbina u strašnom ratu Jedejaca i Asiraca. Među najvećim simobilima,  Zavetnog kovčega i Mojsijevih kamenih ploča sa uklesanim zapovestima, metaforiku, kako skrivenu, tako i onu odgonetljivu su, ponavljam i stasom i glasom doveli do visokih umetničkih visina Kerkezova i Tomašev.
                                                                                 David Naum

O istim temama, ali na malo drugačiji način:

Laura i muzika.

https://lauraimuzika.blogspot.rs/

.