IPAK SE OKREĆE!
Večeras
sam otišao na Tosku sa ne tako malim očekivanjima. Cela predstava (opera je
predstava, ne zaboravite, to nije Bel Canto pevanje kako neki obmanjuju
javnost),.. počeh, cela predstava je bila za zaborav, a opet sam otišao kući
pun optimizma.
Sve mi je
već znano u toj predstavi. Jedini novi zaključak je kako večerašnja Florija
Toska, Sanja Kerkez, neće moći da se proslavi sa tom rolom, iako joj je ovo
debi. Jednostavno, tako je… Voleo bih da me vreme demantuje, ali ja sam ovde,
demantujte me i po toj i po svim drugim činjenicama… Oni koji su upoznali mene
i moju suprugu mogu da vide kako nismo ni namćori, a ni “lešinari” kako nas
danas na internetu krsti jedna plavuša… Daleko od toga da zameram. Pa znate valjda onu estradnu pesmicu Mike Antića… “plavi čuperak u glavi…” nije lak taj teret...
Ali, na
drugoj strani je Vuk Zekić bio nešto što uliva dozu optimizma. Veoma, veoma
korektno pevanje sa velikom energijom koja je zračila iz njegove pojave na
sceni. Tvrdim kako je bio sa prevelikom zavodničkom pojavom. Pa takav Skarpija
ne mora da ucenjuje ženu poput Florije Toske, dovoljno je da joj uputi par
komplimenata i iskusna i ljubomorna zavodnica bi bila njegova. Neka nam Bog, a
i buduće uprave opere podare Zekića za tri i pet godina kao Skarpiju… Ubeđen
sam kako je na putu napretka.
A za
dirigentskim pultom Gospodin Dejan Savić. Bivši Upravnik Nacionalnog teatra,
ali, dozvolite mi da budem malo operski analitičar,… rećiću, čovek sa podjednakim uticajem kao i
ranije. Ako već u ovoj državi mogu da postoje od političkih do crkvenih
analitičara, zašto ne bi bili i operski. Na kraju, pogledajte moje ranije
tekstove, pa biranje D. S. za Upravnika sam naslovio “Početak kraja”, a za
njegov upravnički kraj tvrdim: Nije još gotovo!
De
mortius nil nisi bene, de vivis nil nisi verum. O mrtvina najbolje, o živima samo
istina… Pa znate kako sa latinskim citatatima skraćujem svoja opširna pisanja.
Šta ću, volim latinsku rečitost, cigansku filozofiju, pitu od višanja i dvojicu
pisaca, slovenca Vitomila Zupana i srbocrnogorca Miodraga Bulatovića…
Cenim da
će (u slengu, a znači: Ubeđen sam) Savića morati da naslede dve dame za dirigentskim
pultom: Zorica Mitev i Ana Zorana Brajović… Njima će morati da se pridruži
Stefan Zekić… Da, Zekića ćemo da kritikujemo sve dok se popravlja. Zašto
kritikovati one koji se ne popravljaju? To je gubljenje vremena.
Ipak,
mora se konstatovati, poklopac, ili zadnja strana se za Savićem još nije
zatvorila. Da li je to pandorina Kutija, ili zadnja strana autorske knjige
“Moja kuhinja”, ne bih opisivao… A naravno, sajt Narodnog pozorišta obaveštava
javnost kako se naš “proslavljeni dirigent” sa operom iz Varne (ovo je bitna činjenica) predstavio
publici u Briselu… Naslušali smo se mi uzvratnih gostiju iz Varne, Vraca, Rusa,
itd… itd…
Očekujte
trenutak kada će nova Direktorka Opere da krene istim “savićevskim” putem… U operi
se ne daje predstava “Ko to kaže, ko to laže, Srbija je mala..?”… Apetiti rastu
i oni na operskim položajima odmah počnu da pišu knjigu “Moja kuhinja”. Jedino
je po tom pitanju (pisanja) bivši VD Direktor J. Sinadinović bio slabopismen.
Možda nije uradio nešto značajno za Operu, ali istovremeno nije uradio ništa za
sebe. U zemlji iskrivljenih vrednosti, to je za pohvalu.
Ostao nam
je još Dušan Plazinić. Najavljen u naslovu, a nezaobilazni lik u Toski. Večeras
je Mario Kavaradosi bio Plazinić. To je dovoljan opis onima koji idu u
Beogradsku operu. I on koji će tu da ostane
do penzije, sem ako ga Dejan Savić, ili
neki drugi D. S. ne odvede u “posetu” čak do Bukurešta. Priželjkujem zauvek!
Gospođo
Jasmina Trumbetaš Petrović, moram ponovo da Vam se obratim. Kada sedate u loži,
mislim na direktorsku i upravničku ložu, Vi niste ni kolega ni posetilac, Vi
ste na mestu funkcionera. Vaš večerašnji aplauz ovde navedenom Plaziniću,
smatram da je neprimeren i nepotkrepljen ukusom i znanjem. Ne možete svima isto
da aplaudirate sa mesta Direktora. Nisam sreo osobu koja ne tvrdi kako Plazinić
sramotno peva. Ako postoji neko ko misli drugačije, neka mi slobodno priđe u
operi i iznese svoje stavove. Možda ću ja svoje mišljenje i da promenim, ako su
kontraragumenti “jači”. Uostalom, taj sa takvim mišljenjem neka postavi na
Youtube arije, …bilo koju od onih popularnih arija koje je taj Gospodin
pokušavao da otpeva, pa da se vidi reakcija.
Gospođo
Direktor, ne morate da gledate po Sali posle Plazinićevog pevanja, želeći da
saznate ko zviždi. Ja zviždim i ne samo ja… I to se već zna. Da, zaboravio sam,
Vi sigurno spadate u one koji ne čitaju ovakva pisanja… I previše vas je
takvih… Samo se čudim dvema stvarima, zašto me svi gledate ispod oka, ako ne
znate šta pišem i kako to da su članci o “vama što ne čitate” na čelu
pretraživanja, kada ih “niko ne čita”???
Gospođo Direktor,
vidimo se sutra… Pa ja želim da Novu godinu dočekam u operskom ambijetnu, a vi
ste “zgusnili” predstave.
I za
kraj, rekoh, da sam se vratio kući pun optimizma. Lepo je kada čovek sretne
ljude i zaključi kako njegovo mišljenje dele i te osobe. Lepo je sresti mlade
ljude koji su vredni, talentovani, uporni… Lep je osećaj kada se nekom takvom
podare reči podrške… Jer onaj ko veruje u umetnost mora da veruje u mlade… Onaj
ko u mladima vidi talenat i snagu, već vidi sebe srećnog i zadovoljnog u
budućnosti… Jas am tu I takav, a Vi?
Ma ne
može mene ni pet loših Toski, ni dvadeset pet Plazinića da skrene sa puta
podrške onim mladim ljudima koji to zaslužuju.
O istoj temi, ali iz drugog
ugla:
