Odavno
je poznato kako mnogi umetnici ne mogu da se nose sa slavom, bez obzira da li
je iznenada dožive, ili je to posledica dugotrajnog i veoma mučnog rada. Tu
apsolutno nema pravila, jer mnogima psihički sklop popusti sa dvadeset, drugima
sa šezdeset godina. Uz slavu se jave
brojni izazovi, pogotovo uz “slavu”…
Iako sam uvek spreman da pomognem one koji počinju svoj put u umetnosti, bez
obzira da li su na sceni, ili zatvoreni u svoj atelje gde slikaju, ili pak sede
i pišu, iznova, iznova, iznova, ili pak satima vežbaju… Već sam se bezbroj puta
opekao, ali uvek prelazim onu granicu opreznosti kada pišem o onima o kojima
drugi neće pisati. Ovde ne mislim na novinske izveštaje sa predstava, promocija
knjiga, otvaranja izložbi, koncerata,… Pogotovo one osvrte koje su portparoli
institucija napisali i prosledili medijima. Tu mislim na itervjue sa novinarima
koji nisu bili na predstavi, koji nisu pročitali ni jednu stranicu knjige pisca
koji im je gost i koga nazivaju “velikim i poznatim umetnikom”. Često ti,
pogotovo mladi, kada pročitaju samo jedan, ili dva osvrta gde su pohvaljeni,
porastu toliko da im je usijana glava, a
i pamet u nebeskim visinama, a zaboravljaju, tamo je vazduh razređen…
Neću
vam citirati ono preprozaično o ubitačno prejakoj reči… Znate li da je taj izvršio samoubistvo,
a ja nisam na putu suicidnosti…
Elem…
Pre dve večeri se izgrlih sa jednim prijateljem (sada znam, dotadašnjim)… I sve
što se podrazumeva uz to, iskreni osmesi, lepe reči… Zahvalan sam mu što je
imao izvrsne predstave o čemu sam najpozitivnije pisao… Treba li da napišem
kako, osim mišljenja dvoje “omraženih ljudi”, druga nećete naći u medijima
(mislim na one koji su prisustvovali tim predstavama). Da ne citiram desetine i desetine rečenica u superlativima…
Nazvao sam ga i kraljem… Tvrdio sam kako “proizvodi” srpski umetnički brend, da
je naj (Evropa), naj (Svet), naj…
Danas
stiže poruka kako su njegovoj “umetničkoj porodici zadate povrede” i da više ne dolazim na predstave… Kako meni,
tako i mojoj supruzi (copy paste).
Očigledno, neki ljudi misle da ne
kontaktiram sa suprugom, ili da će ponovljeno izazvati strašniji efekat.
Izvinjavam
se za njihov bol i patnju… Samo neka se upitaju da li sam ja, kao gledalac i
slušalac “njihove” poslednje predstave doživljavao bol, patnju i da li mi je
povređen neki deo mentalnog sklopa… Ili to, možda, za prave umetnike nije
bitno!!! To što sam doživeo jasno stoji
u predhodnom članku. Obim krivice je svima vidljiv.
Neću
da citiram superlative izrečene na račun te institucije i ranijim predstavama o
kojima sam pisao… U jednom osvrtu sam tri puta napisao: Hvala!… Niko od onih
danas ucveljenih (o, pa oni čitaju moje tekstove, ko bi rekao???), a onda
pohvaljenih, nije izrekao ono konvencionalno: Molim!
Digresija:
Nemojte nikada na nečije hvala da kažete: Nema na čemu… Minimizujete svoju
dobronamernost, a nipodaštavate utisak druge strane.
Da se
vratim nakon digresije!
Znači
ta “gospoda” ne umeju, ili pak ne mogu, ili možda neće da kažu: Molim, hvala i
vama!… A sada ih boli!
Ne
verujem da ih sve boli, jer sam u članku naveo imena sedam igrača i dva
saradnika, koji su svoj posao uradili krajnje profesionalno… Ili su morali i
oni da se pridruže kolektivnom bolu. Davno sam pisao seminarski rad o učenju
sociologa Emila Dirkema, poznata mi je ta kolektivnost.
Interesantna
činjenica, osoba sa kojom sam se pozdravio i poljubio pre predstave, zapravo
ona koja je pisala poruku, nije učestvovala
u programu ni na jedan način,… tog imena nema u programu… ali se osetila
prozvanom da mi saopšti da sa svojom suprugom nisam više rado viđen gost… (ovo
sam veoma lepo sročio)… U kratkom tekstu je mnogo okrutnije “nemojte više da
pišete o nama, nemojte više da dolazite”… Poslato na obe adrese. Sa nagaskom na
“povređen sam, kao i ljudi…”
Mislim
kako je to napisao njegov profesorski deo, ne umetnički… Jer nije umetnički
obračunavati se sa publikom koja dolazi da uživa, sa onima koji pišu o događaju
kome su prisustvovali…
Da li
treba da čekam i treći deo tog gospodina da progovori. Onaj deo koji je
politički i društveno angažovan?
Opet
ću otići u (veoma bitnu) digresiju… O jednom pevaču iz Novog Sada sam napisao
članak sa toliko pozitivnih mišljenja,
kakva niko od njegovih kolega neće dobiti, čak i da plati “profesionalce”. U
međuvremenu sam upoznao tu osobu (znači pisao sam samo o njegovim scenskim
nastupima, ne poznajući ga u realnom životu), zaključio sam da mi kao osoba ne
odgovara i prestao sam da komuniciram…
Pre mesec dana sam napisao desetine i desetine pozitivnih reči o njegom
nastupu. I sada mu hvala na osećanjima koja je u meni probudio. Takođe, nemam
problem da o jednom tenoru šumadincu pišem u superlativima kada je na sceni,
iako ima opsesivnu potrebu da minimizuje moje tekstove, iako je manje knjiga
pročitao nego što je moja malenkost napisala… Naravno, ovo drugo ne bih nikada
spominjao da je u stanju da se oslobodi svoje opsesivne potrebe. Kod mene nema problema da odvojim scenu od
realnog života.
Gotova
digresija…
Zatečen
sam gore spomenutom porukom. Priznajem. Ne znam da li da je shvatim kao
molbu i vapaj onih što osećaju povrede, a sa njima sigurno i bol (neću ih
nazvati bolesnicima), jer predpostavljam kako je to trenutno… I kako je više
posledica razmaženosti, nego telesne i fizičke
ugroženosti…. Ili to treba da shvatim kao pretnju onih koji su
spremni na “sve” ako se ogrešim i kročim u hram kulture gde oni umetnički
činodejstvuju. (!!!!)
Jednog
dana ću pisati esej o umetnicima koji biraju publiku. (i ova rečenica je
digresija)
Valjda
neću biti u situaciji (uvek pišem o svojim doživljajima) da pišem o “umetnicima”
koji mi nisu političkom i policijskom silom dozvolili da prisustvujem nekom
događanju, iako imam ulaznicu. Ja sam oponenet svake Vlade, a pošto je gospodin
postavljen na čelo jedne kuće u ime i za račun Vlade, očekujem mnogo više nego
što običnom čitaocu može da padne na pamet.
I dve
stvari za kraj: Osoba o kojoj govorim mi je (pred svedocima) rekla da smo
(misli na moju suprugu i mene): “Povukli
nogu!”… Misleći na pozitivno pisanje o radu kako njegovom, tako njegovih kolega
i institucije, koja je sada (izgleda) u kolektivnim povredama.
A
drugo, bar kada je moje pisanje u pitanju, uvek ima mogućnosti za
demantovanjem. Neka gospoda, kada
povrede uminu i bol prestane, lepo pošalju snimak cele predstave o kojo je
pisano, na mail redakcije, što će biti “okačeno” na ovom sajtu (pored mog,
ovog, ili onog članka), pa se lepo može uporediti ono što je bilo, sa onim što
je pisano, pa će čitaoci da zaključe svu opravdanost i veličinu bola izazvanu
realnim, ili (evetualno) nerealnim
pisanjem.
Ili
je pak danas (ne samo među umetnicima) moderno da svako bude povređen i
nešto ga boli.
Zašto
bih ja u toj sredini i među takvim
ljudima bio drugačiji od drugih!
I ja
sam povređen! (Samo da ne počnem da nabrajam)
Ne
znam samo kome da pošaljem poruku: Boli me, možda me i ne boli, ali osećam kako
me bolucka!
Ko je
spreman da primi poruku takve vrste, neka očekuje štivo za celovečernje
čitanje.
Garantujem
veselost kod čitaoca.
Ceo tekst je objavljen na internet portalu pravoumetu.com
O istoj temi,
ali iz drugog ugla:
