Đuzepe Verdi, Trubadur, Beogradska opera, Narodno pozorište, Jasmina Trumbetaš Petrović, sopran, Janko Sinadinović, tenor, Ljubodrag Begović, bariton, Jelena Vlahović, mezzosopran, Nenad Jakovljević, bas, Marija Jelić, sopran, Dejan Savić, dirigent (Odlazeći).

A PUBLICI DUPE

Dana 17. 11. 2018. godine u Beogradskoj Operi,  desio se presedan.

Nešto zbog čega bi se, u sredinama koje još nisu proslavile stopedesetogodišnjicu nacionalnog teatra, digla bura koja bi potopila i mnogo veće kapetane. Dirigent se nije poklonio publici.

Dejan Savić je stao za dirigentski pult, ne poklonivši se pre toga publici. Okrenuo je dupe publici. Tražio je od orkestra da ustane i pozdravi publiku i potom je počeo…

Smišljeno i izrežirano u “savićevskom stilu.” Inspicijent nije uključio “far” prema dirigetnskom pultu… Savić je sve to uradio u “mraku”. U “mraku” je napustio salu posle prvog dela… I tako redom, ulazi u “mrak,” izlazi sa “mrakom”. Da bi na kraju izašao na binu da se pokloni “publici” koju je omalovažio. Jasno, dobio je i zvižduke i povike: Ua! Postaraću se da ova činjenica ostane onima koji će jednog dana pisati istoriju Narodnog pozorišta. Zar sumnjate kako mi mi to neće poći za rukom???
Početak predstave, dirigent ulazi, u salu MUK. Ima li to još negde?

Osim “slučaja dupe”, desio se i drugi presedan. U prvom redu je sedela samo jedna osoba, u drugom redu samo 6.

Eto još jednog razloga da se novoimenovana direktorka zabrine, ali gledajući je večeras na sceni, zaključujem kako njoj ništa ne fali, naprotiv, "puca" od sreće, samopouzdanja i onog najvažnijeg, zdravlja,... ali o predstavi kasnije.

Da ukažem na jednu sitnu, ali groznu činjenicu. Iz operske Upravničke lože mora da dođe i glas razuma, makar i ne bio onaj “Vox populi, vox dei.” Pa zar je neko očekivao da će predhodni Direktor opere postići bolji rezultat od 145 odigranih predstava, uz konstataciju da nije bilo otkazanih, ali zato iskasapljenih do mile volje… Zar je neko mogao da očekuje umetnički rezultat, operska dostignuća, premijere za pamćenje od nekog ko dolazi na predstave u svojstvu Direktora, u farmerkama, kariranoj košulji, ili u najboljem slučaju sa “lacoste,” majicom preko koje je obučen sako. Znam dobro Srbiju od pre 30, 40 godina… Tako nisu izgledali volonterski  direktori domova kulture u najzabitijim selima.

Kraj, što se tiče Sinadinovićevog direktorovanja. Propustio je, kao “funkcioner,” da čak i nekom ministarstvu prijavi osobe, (javno pretio) koje vređaju “naše operske veličine.” Taj je, uostalom, bio zadužen, da potpisuje trudnička bolovanja i da sluša histerične žene u PMSu, jer sve ono bitnije odlučivao je, zna se ko. Rezime,  koliko je vredeo, toliko je postigao. Deca rastu u sreći, a pevačice maksimalno opuštene.

Zašto ovo pišem?

Pa iz razloga da podstaknem bar deo javnosti da model oblačenja, ponašanja, javnih stavova,… ne treba da dolazi od Cece, poljoprivredne tehničarke iz Žitorađa i trgovačkih tehničara Dragane i Jelene, prve iz Kasidola, druge iz Beograda, već od nekih koji su, za  ono što se zove umetnost, znanje, više obrazovanje,.. sposobnije u svim pogledima. Bar nekima, loža uprave opere, baleta, drame neka bude parametaer… U protivnom preostaju samo splavovi i “Silikonska dolina”.

Elem, novoizabrana Direktorka Opere, Jasmina Trumbetaš Petrović je napravila veliki korak ispred većine svojih “apa-drapa” koleginica koje (tačno) povremeno prisustvuju predstavama.

Gospođa Trumbetaš Petrović ima peh sa završnicom, ne samo u odlučivanju i pevanju. Bilo da je parisko plava haljina, sa crnim čarapama i crnim cipelama, bilo da je crno – beli komplet, prati je braon - bež tašna… Srećom, među pedesetak stranaca, koliko dođe na svaku opersku predstavu, nema ni jednog dizajnera iz francuske, jer bi taj na takvu pojavu presvisnuo pevajući: O-la-la, O la-la,…

U mnogim stvarima je gospođa Trumbetaš Petrović iznad svog predhodnika. Osnovno, ne aplaudira svima podjednako, po čemu je bio poznat gospodin pre nje, a za koga sam rekao da ga više neću spominjati u svojstvu nesposobnog direktora. I ne samo da istim oduševljenjem i intenzitetom ne aplaudira svima, već nekima uopšte ne aplaudira, pogotovo ne na otvortenoj sceni, kada se iz publike oglasi par pevačevih prijatelja.

Mnogi se pitaju, zašto se nisam oglasio posle “Seviljskog berberina” (igran je tačno pre sedam dana). Pa, imali smo bricu koji nije iskoristio jednu od najlepših operskih arija. Za to je dobio krajnje bezabrazno mlak aplauz. Iskreno, tada sam bio na predstavi, želeći da uživam u pevanju Ljube Popovića i Nebojše Babića. I dok je drugi bio odličan, po običaju, Popović je gegom i mimikom nadoknađovao manjkavosti u pevanju.  Očigledno nije bio u top formi, ali su zato za svaku pohvalu bili Nevena Matić i Miodrag Jakovljević. Pevački i glumački su pomogli da veče bude komično prijatno. A sad što se Vladimir Andrić izbrukao, nije mu prvi put, a siguran sam neće mu biti ni poslednji.

Da završim o loži, … upravničkoj, direktorskoj.

Valjda je u ovoj osamnaestoj godini 21. veka krajnje vreme da nam Ceca, poljoprivredni tehničar iz Žitorađa, ili Dragana i Jelena, trgovački tehničari, prva  iz Kasidola, a druga iz Beograda, prestanu da određuju šta se nosi i kako se nosi i da svojim stavovima o dobrom, pozitivnom i lepom, trasiraju mišljenje nacije. Da nam modeli i parametri elegancije i ukusa postanu neke druge dame. One, iza kojih je mnogo više talenta, učenja, rada, kvaliteta,… Naravno, ne govorim “o širokim narodnim masama,” već onima koji znaju da Betoven nije umro kada su oni bili mali i da nisu vršnjaci Mocarta.

Deo te odgovornosti je i na vama, Gospođo Trumbetaš Petrović. Zašto je večeras loža bila prazna. Tačno, bilo je još par stotina mesta prazno u Sali, jer podela za večerašnjeg Trubadura je bila ka-ta-stro-fal-na. Zašto ne pozovete da vaši gosti na predstavama budu urednici kulturnih rubrika raznih medija, pozovite u goste ljude iz kulture, direktore srednjih muzičkih škola, profesore sa FMU, pisce, slikare,.. pozovite ljude iz sveta opere i muzike, iz EX YU država,  koji su u poseti Beogradu… Pozovite svoje prijatelje… Nemojte kao inkvizitor sedeti sami… Ružno je… Previše je ružno… Kukate što opera nema podršku… Kako da dobije podršku od ljudi koji nisu došli ni na jednu predstavu???

A večerašnja predstava?

Na večerašnju predstavu sam otišao zbog Dejana Savića. Hteo sam da mu vidim leđa. Naravno, ko gleda u leđa, mora da gleda i u zadnjicu. A on je zadnjicom počastio publiku, napravši onaj gore spomenuti presedan, ja bih nazvao bezobrazluk… Ali Savić je već prošlost…

Da, samo to ne znači da će njegovim odlaskom da zasija sunce.

Ne, sve dok Lunu bude pevao Ljubodrag Begović, kao što se to večeras događalo. Zapravo večeras smo imali politiku na sceni. Upravnik pozorišta Dejan Savić (zvani Odlazeći) je dirigovao. Direktor opere Jasmina Trumbetaš je bila Leonora, Janko Sinadinović, Ex Direktor opere, Manriko, spomenuti Begović se ovenčao krunom Člana Upravnog odbora Nacionalnog teatra, dok je Ferando bio u operskom tumačenju Nenada Jakovljevića, predsednika sindikata.

Večeras je jedina svetla tačka bila Jelena Vlahović, bivša Direktorka Opere. Dovoljno je moje opažanje da je na otvorenoj sceni dobila najveći aplauz i da se samo njenim pojavljivanjem na kraju predstave iz publike začuo: Bravo.

Oni koji kažu da sam subjektivan u pisanju, u pravu su. Svi su subjektivni, ali postoje i oni drugi koji lažu. Neću pisati kako je bilo večeras, dovoljna je konstatacija kako nisam bio na operskoj predstavi koja je dobila manje aplauza.

Još nisam završio sa škakljivim pitanjima? A jedno od njih  glasi: Ko je Marija Jelić?

Videli smo je i čuli na čuvenom koncertu “La divina” (Pisano sa moje strane pod naslovom: David Naum, La divina) Tada sam Mariju Jelić doživeo u smislu prezentiranja pedagoškog rada Jasmine Trumbetaš Petrović, jer čemu njen nastup pored druge gošće, koja je mezzosopran Evropskog kalibra (Sanja Anastasia).

Pitanje je, da li Marija Jelić i dalje učenica i ponos Gospođe Trumbetaš Petrović? I da li je u tom svojstvu večeras pevala na sceni Opere, ili je tu kao jedna od najboljih među desetinama i desetinama mladih soprana? Na prvo pitanje, siguran sam, nikada neću dobiti odgovor, a na drugo pitanje, imam svoj odgovor. Ne može se negirati kako najpažljivije pratim napredak mladih pevača u Beogradu.

U svakom slučaju, oni koji su Mariju Jelić uzeli za Ines, veću štetu su napravili njoj, nego sebi.

Uostalom, vreme će pokazati da li sam u pravu, ili ne.

U svakom slučaju,  kada ode Dejan Savić, a ja mu već vidim leđa i mnogo više od toga, ostaje nam Gospođa Trumbetaš Petrović. Možda će iz moralnog čina dati ostavku, jer je deo jedne politike, koju su glumci nacionalnog teatra veoma lepo opisali,… da ne ponavljam.

Ipak, Gospođa Trumbetaš Petrovič ima moje javno pismo, najdobronamernije je napisano (David Naum, Otvoreno pismo Direktorki beogradske Opere)

Ova večerašnja predstava nije za ponos novoimenovanoj direktorki, ali ja sam pobornik one narodne mudrosti: Prvi mačići se u vodu bacaju. Sve će biti mnogo ozbiljnije, kada Direktorka konačno iznese u javnost plan rada u narednom periodu. Ovako, sve što se dogodi je i preveliko iznenađenje za namučenu beogradsku publiku.

Ne propustite da pročitate:

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2018/11/17.html

.