Top kalibar 6. Narodno pozorište Beograd, Beogradska Opera. Jadranka Jovanović, mezzosopran, Opera Moć sudbine.

  Niko ne zna kolike su muke operske pevačice.

Od mnogih umetničkih događanja, često su  interesantnija ona sporedna. Ono što predhodi, što se desi posle, ili za vreme predstave, iza scene.

Srbija je čula vapaj Primadone Jadranke Jovanović. I to na Nacionalnoj televiziji RTS No -1. U kultnoj emisiji „Žikina šarenica“. Da li je na tom mestu neukusa, kiča i primitivizma (reči sam birao i stavljao sa uzlaznom gradacijom) opravdano  najavljivanje Premijere opere, neka procene oni iz Nacionalne kuće. Ili smatraju kako su gledaoci te emisije potencijalni slaušaoci i gledaoci opere. Mene neka ne svrstavaju u te. Naravno, ne bih ni znao za tu "najavu" da Operta nije stavila ovaj "samohvalospevni" snimak na svoju internet stranicu. onda je počelo u meni da se odmotava Arijadnina nit.

Elem, Primadona, koju moja supruga, iz milošte, naziva "Baba Jaca",  (ja sam džentlmen, pa ću takvu konotaciju da zaobiđem) je rekla nešto veoma bitno, kako za premijeru „Moć sudbine“ tako i za predstave tokom ove sezone, u kojima je bila, ne bleda, već očajna. (pevački, jer nekom prvo ode glas, nekom stas)

Pogledajte sa linka prvih par minuta, a možete i da nastavite, ako ste ljubitelj Žikinošareničarskih gafova, prepoznatljivog stila i miljea.

https://www.youtube.com/watch?v=38eqAgaxuqc&feature=youtu.be&t=1h33m50s

Znači problem je u 6 santimetara. I u visini. Ipak, penjanje na top nije za svakog.

Problem je i u oslanjanju kolena. Kada se to reši, rešiće se i sunovrat Zaštitnog znaka Beogradske opere. Gospođa Jovanović (volim tako da oslovljavam umetnike, u stilu pisanja prvih decenija 20. veka) je uspela na premijeri da se popne na top, odnosno na cevku. koja liči na vodovodnu i koja bi prsla usled eksplozije baruta (čak i onog iz    18. veka)  u sebi, ali opera je bajka u koju svi verujemo, pa verujmo i da je ta cev top. Kao što i dalje publika (u sve manjem broju)  veruje da je J. J. neko zbog koga vredi doći u operu. Možda dolaze, ali zaključak nekoga ko je tamo redovno je, da su aplauzi sve razređeniji... reč mlako nema gradacije... a sada je to tapšanje na telesnoj temperaturi mleka za podoj bebe. Veoma brzo će doći na temperaturu špricera, a potom je sunovrat u „hladno pivo kao guja“.
Za "Sudbinsko" pevanje "najavljenih" dve ipo oktave, dobila je  J. J. ono što je i zaslužila. Ko je bio, čuo je, ko nije neka predspostavi iz mog predhodnog pisanja.

Ali to neka bude problem Uprave koja i dalje misli da je glavni adut opere J. J. zanemarujući (očigledno, svesno, a i bezobrazno) bar tri, četiri pevačice, koje su bolje u visinama mecosoprana.

Da se vratimo na top, top  koji rešava sve probleme. Šest santimetara je i usko, po rečima, a sigurno i kratko, jer to ne samo da treba da bude oslonac kolenu, već i ogoljenom batku i celoj pojavi.

Pošto je ovo pisanje čitano ne samo u regionu, već i šire, već sam propratio prošle sedmice,  najavom hiljaditog čitaoca iz USA, može se steći pogrešan zaključak kako su srpske žene prezahtevne. Ili se može (sačuvaj Bože) pomisliti kako im muški deo populusa ne udovoljava zahtevima. Tu se već pokrenuto pitanje, stavlja na jedan višini nivo. Sa umetničko, estetsko-sociološkog,  diže se na nivo nacionalne časti.

Da sve nije tako crno neka posluži drugi primer, primer Milijane Nikoć, iz Sidnejske opere.

Niti se žalila, niti posrće na sceni, a peva onako kako nismo čuli na našoj sceni, još od rata.  Vi po želji izaberite rat, bilo ih je i previše za jedan ljudski život.
 Iako je najavljivano, Sanja Anastasia (tvrdim) NEĆE gostovati u Beogradskoj operi dok je J. J. Karmen, jer ko da joj bude mecosopranska drugarica na sceni: J. J. ili Dragana Del Monako, treća se ne bi probila od širinine njihovih leđa?  Neće gostovati Sanja  dok je ova Uprava,  pored kojih tenora da peva? Pored Plazinića, ili Sinadinovića?

E, tu smo. Predhodne Uprave su nam (mislim na nas posetioce) obećavale gostovanja znamenitih "srpkinja", obećavale „Karmenijade,“ svakog narednog meseca nova Karmen, obećavale su nam Operu na Kalemegdanu... Otvaranje sezone na Trgu republike...  itd,.. itd. Sadašnja Uprava se nije ogradila od tih koji su (na primer) za prvih sedam dana upravnikovanja izleteli, u javnost sa 10 (biser) obećanja. Nisu se OGRADILI. Zato posetioci i ljubitelji opere čekaju. 

Gledalište želi energiju, želi napredovanje ljudi koje prati, želi da čuje nešto drugačije... A nudi nam se bljutavo,  mlako mleko, za podoj beba, iz flašice, preko cucle. Zalivaju nas kao rasad u stakleniku, sistemom "kap po kap".

Najavio sam u prošlim pisanjima opkladu.

Druga strana, odnosno, Uprava (Pozorišta, Opere), takoreći, NIŠTA ne ulaže. Jednostavno,  onu su već uložili svoju reč. I ako se stvarno Sanja Anastasia pojavi, u ma  kojoj   predstavi, DOBIJAJU. Dobijaju opkladu. Ali to znači i ono za čim mnogi tajno čeznu. Da prestanem da pišem.  Da, nudim odustajanje od daljeg pisanja. Takoreći „za njihovo NIŠTA“, dobiju MNOGO. Ne samo da ću prestati da pišem, već ću prestati da dolazim u operu. Prestaću da pišem i o slikarstvu, parapsihologiji, prestaću da pišem o ljubavi i ženama...  
Rećiću sam sebi: „Zdravo pameti!“

Umetnost ne postoji bez gradacije, razlike, nivoa. Spoje li se, prelaze u pravu kardiogramsku liniju, a tada i u  životu i u umetnosti nastupa smrt.

Ali u ovom drugom slučaju se do sada to nikada nije desilo, od antičkog doba do danas.

Ali što se Beograda tiče, sve je moguće.

A do tada?

Pa do tada uvek ima nade!

P. S. Upravi preostaje ili da menja cevke, dok ne nađe odgovarajuću dužinu i širinu. Promena kolena (a sa tim i svega što je iza kolena) je već opasan hirurški zahvat sa nepredvidivim posledicama, sa mogućim političkim uzburkavanjima. Jer J. J. je zadnjih godina češće na političko diplomatskim prijemima nego na probama u matičnoj kući... A u međuvremenu će Milijana na onom tenku da obiđe tri puta oko zemljine kugle. Nek joj je sa srećom. Mi ćemo (referendumski)  da raspravljamo da li je 6 malo,  8 taman, a 10 previše.

O istim temama, ali na malo drugačiji način:

Laura i muzika.

https://lauraimuzika.blogspot.rs/

"Moć sudbine" Đuzepe Verdi. Premijera. Narodno pozorište, Beogradska opera. Aleksandar Manevski, Jasmina Trunbetaš Petrović, Miodrag. D. Jovanović, Dejan Maksimović Jadrankla Jovanović, Nebojša Babić, Ivan Tomašev,...

Opšti utisak večerašnje „Moći sudbine“ je: Odličan!

Pojedinci su bili toliko dobri, da su sve ostale manjkavosti pokrili. Na prvom mestu mislim na Jasminu Petrović Trumbetaš, dama je u pitanju pa je zato prva, a u istom rangu je (potvrdila reakcija  kompletne publike) Nebojiša Babić, kao gost. Ali pođimo redom.

Naravno, za najavu predstave gde peva Jadranka Jovanović, bez obzira koliku i kakvu rolu ima,  ona se eksponira u medijima. U „Politici,“ najstarijem listu na Balkanu, najavila je svoje dve ipo oktave u roli Preciozile. Svakako u to je mogao da veruje samo onaj ko je zadnjih godina Jadranku samo gledao, a ne slušao. Miljenica medija (fotografisana i dala više intervjua  nego sve druge žive operske pevačice) nije propuštala priliku da istakne sebe. Šta je od svega bilo, videli smo i čuli smo. Gospođa Jovanović propušta zadnje šanse da napusti scenu kao „diva,“ bar u očima one malograđanske publike kojoj je potrebna „zvezda“ kako bi im osvetlela svakodnevnu životnu učmalost.

Okrenimo se lepšim stvarima.

Gost, režiser, Alberto Paloša. Kao i većina italijana, mnogo priča, malo kaže, a poput iskusnog kulinara i pre premijere publici servira i žabe i mačke.

Otišao je  u svom parlanju u davnu 1953. U Maggio musicale Fiorentina. Povukao (navodno, tako kaže) ovom režijom paralelu, pa da povučem i ja paralelu.

Znam Maggio muzikale preko meni omiljenog genijalnog i ekscentričnog Gorgio de Cirica.  On je oslikavao i scenu i kostime,... u svoje vreme.. Mi ćemo se zadovoljiti sa Mirašom Vuksanovićem, koji je opet pokušao da sledi manir ekscentričnog italijana. Pokušao. I dobili smo tri zavese i isposnicu u vidu kućice za ljubimce, sa krovom „na dve vode.“

Alberto nije nagovestio jednu bitnu činjenicu, tom „La Forza del Destino“ iz 1953. je dirigovao Dimitri Mitropoulos, zaboravio je kaže kako je predstava nakon 7 minuta i 40 sekundi prekinuta na nekoliko minuta. Toliko traje uvertira. Prekinuta je predstava zbog ovacija, aplauza, uzvika oduševljenja. Kod nas se ne prekidaju predstave. Kod nas su aplauzi na otvorenoj sceni kao tapšanje mališana po guzi, u stilu; „Samo napred,  mali!“

Priznaću, dirigent Dejan Savić je veoma korektno uradio svoj posao. Orkestar je očigledno „hteo da svira“ i dobijen je veoma pristojan zvuk.

Ali mi  smo u skladu sa „lokalnim“ mogućnostima doživeli nešto izuzetno poput one „Moći sudbine“ od pre šezdeset četiri godine.  Večerašnja Leonora, Jasmina Trumbetaš Petrović, koju sam veoma vešto izbegavao da ne „ocrnim,“ jer ne samo da nije pevački ostavljala utisak za pohvalu, u proteklom delu sezone, već je naprosto glumački ignorisala i libreto i dešavanja na sceni.

Večeras je bila više nego odlična. Da li je dobila inspiraciju pored Jovanovićke koja je tonula, ili je ušavši u tragičnost lika koji tumači, na najbolji način iskazala svoju moć transformacije,  od oduševljenja, do skrhanosti. Tek publika je to i osetila i nagradila. Dobila je aplauz na otvorenoj sceni, koji se retko pamti u Zgradi na Trgu.

Osim režisera, gost je bio i Nebojša Babić. Njegov Fra Melitone je bio za višeminutni aplauz. Prvo se Babić pognute glave radosno osmehivao, potom se preispitivao da li stvarno sve to zaslužuje i kako se nastavljao aplauz, pojavio se onaj drugi osmeh čoveka koji ne veruje u ono što mu se dešava. A sve je bila i istina i realnost. Za ono što je pokazao, adekvatno je od publike nagrađen. Jedno veliko BRAVO za Nebojišu Babića.

Osim nemogućnosti da otpeva ono što je rola Preciozile zahteva, Jaovanovićka je izvrgnuta još jednoj sramoti.  Kostimograf joj je u prvom delu predstave dao vrišteće crveni kostim, gde je sličila cirkuskom utkrotitelju lavova, a u drugom delu kimono iste nijanse. Koliko se to slaže sa „španskom čipkom“ na tamnim odelima muškaraca,  nek proceni svako za sebe. Tako ukostimirana Preciozila je u prvom delu predstave ličila na vanzemaljca koji je upao u Sevilju, neke godine, osamnaestog veka. Sa glasom koji je grgoljio,  najsličnija je bila članici neke putujuće varijetetske grupe.

Ako se ikada u toj ulozi pojavi Ljubica Vraneš, ali mala šansa, jer je ona tek druga alternacija, dolazim. Mislim kako je to idealno za nju.

U ostalim ulogama: Aleksandar Manevski, bled, Miodrag D. Jovanović ima otorinolaringističke probleme, Dejan Maksimović, kao Don Alvaro, na momente veoma korketan, onda malaksava, svaki put  kada dođe u duet sa Jovanovićem, gubi i glas i intonaciju i samopouzdanje. U nekim mojim procenama, ovo je trebalo da bude predstava gde će Dejan Maksimović da zablista, ali se to nije dogodilo. Čekaćemo neku sledeću priliku.

I na kraju Ivan Tomašev kao Gvardijan. Već sam napisao rečenicu. Tomašev je uvek Tomašev. Rola Gvardijana  ne omogućuje preterano iskazivanje.

Čak je i lepo da svi ostanu u senci Jasmine Trumbetaš Petrović i Nebojše Babića. To je pravi tetar, jedni padaju na sceni, drugi se uzdižu u nebesa. Jer scena nije samo preslikan život, to je izoštrena slika života i zato su i usponi neprirodni, a padovi mnogo bolniji od svega onog što je sa druge strane rampe.

Bar će po lepim stvarima da se pamti ovo februarsko veče. Nesrećni režiser je već prošlost. Ostale su samo nejegove priče o oduševljenju ansamblom, željom da neke vidi u svom gradu. Jednom rečju Italijan.

Ostavio nam je za sobom jednu od najlošijih režija opera, koje su nam na repertoaru. Stavljao je hor paralelno sa rampom, treći, četvrti,..  red pevača se video samo sa druge galerije.  Leonora odlazi sa scene (koja ostaje prazna) i nakon pet sekundi se vraća sa Gvardijanom, baletske numere se izvode u stešnjenom prostoru između hora i rampe. Da napomenem kako su balerine bile u mini suknjama sa crvenim carapama preko kolena, ne znam šta je inspirisalo Katarinu Grčić Nikolić da ovako nešto napravi.  Od mene je ocena jedan.

Pitam se samo šta je Dejan Kolarov tražio u ovoj predstavi kao koreograf. Doživljavam ga kao čoveka koji će u budućnosti da na scenu postavi koregrafije za pamćenje, poput one u „Đani Skikiju.“ Žao mi je njegovog truda, a pogotovo igrača, ali ovo što su večeras pokazali nije za prelaznu ocenu. Uostalom biće još predstava, svi ćemo pogledati sve, kada se utisci slegnu. Ipak je ovo samo premijera, draža su mi deseta i sto deseta izvođenja.

Večeras smo imali i politički establišment.

Mom oku, koje sve vidi, nije promaklo kako nam je ministarka (politikom se ne bavim i ne znam imena), došla zimogrožljivo obučena u „domaću radinost“. Možda to više priliči presecanuju, po deseti put vrpce na nekom autoputu. A i možda je u prolazu, na putu ka otvaranju neke nove deonice od par stotina metara, jer je na pola predstave nestala.

Uz čuda na sceni, desilo se i čudo u gledalištu. VD upravnik Opere je viđen u sakou sa kravatom. Tako mi je rečeno, svojim očima nisam verovao. Ipak,  nešto nije ispoštovano. Upravnik je sedeo u svojoj loži, a gosti udaljeni tridesetak metara. Već sam pisao, kurs lepog ponašanja mora da se organizuje za sve zaposlene. Može neko da se ne slaže sa politikom, sa stavovima pojedinaca, ali gost ma kog političkog i verskog ubeđenja bio, mora da se domaćinski prihvati.

Političari su bili u zvaničnoj poseti, samo je to ličilo na zvanično, ostalo ne.

Tačno, oni će otići svojim putem. Čak, dok ovo pišem, oni se i ne sećaju gde su bili, šta su slušali. Od svih pevača na sceni poznaju samo Jadranku Jovanović.

Ipak i ona može posle ove predstave da odahne. Ubuduće ću izbegavati da dolazim u Operu kada ona peva... Evo već prvog marta. Ne čekajte pisanje od mene.

Toliko mogu da učinim za sebe.

O istim temama, ali na malo drugačiji način:

Laura i muzika.

https://lauraimuzika.blogspot.rs/

"Ko to tamo peva" Baletska predstava. Beogradski balet, Nikola Bjanko, Aleksandar Ilić, Miloš Kecman, Aleksa Jelić, Milan Rus, Goran Stanić, Mihajilo Stefanović, Nikola Tomašević, Tamara Ivanović,... Staša Zurovac.

KO TO TAMO PEVA,

NEKO PEVA, NEKO ZAPEVA,

A NEKO PUSTI, SUZU, DVE,.....

21. 02. 2017.

Večeras bih bio na baletu, bez ozira šta se igra. Baletu je potrebna podrška. Tim mladim ljudima je potreban osećaj da se ne bore samo za svoja prava (do pre par dana su bili u štrajku), već da je njihova borba zapravo borba umetnosti i vlasti, a to je već nešto što se u istoriji ponavljalo onoliko puta koliko je bilo ljudskih generacija.

Večeras su mi išle suze tokom predstave. Možda sam, do večeras, „Ko to tamo peva“ i film i muziku i balet doživljavao kao najooporiju komediju, ali osetio sam u svemu tragičnost.

Moji oponenti, pogotovo oni koji su pronašli sebe u mom humorističko sarkastičnom opominjanju da ne želim ni jednu trulu pomorandžu među onima lepim, koje rado plaćam, neće shvatiti kako ima nešto, mnogo uzvišenije  nego što i mogu da zamisle, a što me dovede do suza. Koje i priznajem i ne stidim se i čak sam ponosan što može nešto posebno lepo da ih izazove.

Uopšte nije bitno da li sam peti, ili pedeset peti put na ovom baletu, svakim novim susretom drugačije doživim i u tome je kod mene zaključak o njegovoj izuzetnosti. Znao sam kako sala neće da bude ispunjena. Otkazivanjejednih, neočekivano (u ponoć) objavljivanje novih predstava, gde publika do tog trena ne zna, sa sigurnošću ni šta je na repertorau, a pogotovo  podelu, pokazuje samo lavirint u kome se nalazi Uprava. I njima treba podrška. Večera sam i zbog njih bio u poluispunjenoj dvorani.

Šta će to da donese novoproizvedeni Upravnik Dejan Savić, videćemo. Pa on je skoro deceniju rukovodio, a pozorište i opera su sve vreme išli nizbrdo. Sada je od Vršioca dužnosti postao „Zvaničan“. I predsednici vlada daju sebi rok od 100 dana da pokažu koliko su sposobni za mesto gde su izbrani. Videćemo šta će Savić da uradi za prvih sto dana. Ako zaboravi na stoti dan, podsetiću ga.

Vratiću se na predstavu, samo da iznesem jedan podatak. Dok ovom pišem, ili koji sat kasnije, u čitanje svega što je pisano zadnjih 5 meseci, će da se uključi hiljadtiti građanih USA. Naravno, to su Srbi, ili oni koji znaju naš jezik a interesuje ih šta se dešava pod svodovima Nacionalne pozorišne, operske i baletske kuće.  Postoji samo još jedno temeljno i redovno pisanje poput moga. Koliko je čitano u Srbiji i Evropi, neka ostane tajna i onako većina ne bi verovala.

A predstava, energična, kao da je drugo, ili treće izvođenje, a ne 168. Ceo ansamb pun poleta i šteta što je spisak podugačak i navedeni su samo igrači iz „autobusa“. Već sam pisao o rođenosti ovdašnjih igrača za savremeni balet, gde i genetski i mentalni sklop koji teži individualnosti može da dođe do izražaja. A u ovom slučaju je to igranje „svakog za sebe,“ a svi zajedno u celini, dovedeno do perfekcije, koja funkcioniše poput švajcarskog časovnika. Kada kažem perfekcija ne mislim na matematički sklad, koji mi nazivamo „pod konac,“ mislim na onu željenu umetničku vibraciju koja ulazi u gledaoca i proizvodi efekat koji je zamislio i kompozitor i koregraf i igrač.

Ako bi se muzika Voki Kostića morala da definiše u jednoj reči, to bi bila: Ljubav. Ma koliko bila opora, bez salonske mekoće, suptilinih, tonski napirlitanih fraza, što bi se moglo očekivati od nekoga ko je bio „fino beogradsko dete“, prešavši brzo u enfant terrible. Većina ljudi zna kako je Kostić postao veoma cenjen kuvar, a umetnost u spremanju hrane ne može da postigne zao čovek. I pesnici i slikari i kompozitori mogu da budu namćori, prgavi, neotesani, ali umetnost u kuvarstvu traži eleganciju i prefinjenost svih čula, a ne samo ukusa.

Možda znate da je Voki dve godine proveo u zatvoru, čak i na Golom toku i za to vrme nije video krevet. Zbog istih antikomunističkih stavova roditelji su izgubili katedre na Medicinskom fakultetu i u nemaštini otac mu se okrenuo novoj oblasti medicine, postavši u drugom delu života najpoznatiji Jugoslovenski seksolog.

Ovo je samo uvod u jednu treću, bitnu stvar. Voki Kostić je odrastao u kući gde su se roditelji voleli na poseban način, ostavivši mu u amanet da njihova tela spali, po redosledu koji Bog odredi, ali da pepeo i jednog i drugog tela pomeša i tako sahrani.

Grešite ako mislite kako to nije veoma bitan podatak za sagledavanuje muzike Vojislava Vokija Kostića.

Svi večerašnji igrači su pomogli da se ta muzika oseti, da se podsetimo na kultni film pod istim imenom, da se uverimo u želju beogradskih baletskih igrača da rade, da se pokažu, da publici podare ono što su platili odricanjem od hedonizma, što su platili sa znojem, što su platili mukotrpnim vežbanjem u salama.

Hvala im.

A suze?

Pa suze su nešto što proizvodi katarza. Ovaj zadnji deo svake tragikomičnosti je toliko bitan, a zaboravljen pojam svake dramatike. A sve je počelo (kao i većina izraza u vezi tetara) od starih grka. Iz amfiteatra, na koga većina pozorišta i danas sliči. Od Eshila, Sofokla, Euripida, pa komediografa Aristofana... Od njih imamo sačuvana dela. A njih su kao autore dela, (često režisere i same učesnike predstava)  ili iznosili na rukama, pronoseći ulicama, do centra Atine, ili je publika  nezadovoljna izvođenim predstavama, gađala aktere trulim pomorandžama.

Večeras su ovi mladi ljudi na sceni bar uspeli u jednom. Da „onom“ za mnoge oholom i beskrupuloznom promatraču celine i detalja izsteraju suze na oči i hvala im na tome.  Došao bih na tu predstavu i da sam jedini u Sali. Zapravo, da nas je dvoje, jer nikada ne idem sam u hramove gde se klanja muzici, pokretu, reči, slici.

Da ljudi koji rade na marketingu malo više znaju i isto toliko se potrude sala bi, bar na ovako popularnim predstavama,  bila puna. Alisve je antireklama, od sajta pozorišta, koji liči na garnizonske zidne novine, gde se piše samo o podobnima, pa do neangaživanosti da se uključe mediji u dešavanja u jedinoj kući baleta i jednoj pravoj kući opere. Ne shvataju kako moraju da promovišu pojedince, ne kuću, ne događaj, ali zašto bih ih učio, niti plaćaju, niti traže, a do onog dela mozga gde spava ideja neće dopreti. Boje se samo da im ne spomenem ime, kako ne bi u svakodnevnom zagledanju interneta u želji da vide da li ih neko hvali, videli moje kuđenje na prvom mestu.

Pa čitaoci dovlače moje impresije na pra mesta pri pregledanju interneta.

Hvala još jednom svim akterima. Hvala za režiju i koreografiju Staši Zurovac.

Navratiću opet za neku suzu pročišćenja. Posle toga i čujem i vidim bolje, a i razmišljam brže.

Srećan put!
                                                                                    David Naum

O istim temama, ali na malo drugačiji način:

Laura i muzika.

https://lauraimuzika.blogspot.rs/

Aida, Đuzepe Verdi, Beogradska opera. Narodno pozorište. Sanja Kerkez, Dragana Del Monako, Janko Sinadinović, Vuk Zekić, Mihailo Šljivić.

Pisano u satima nakon opere.

Ovo nisu novinski članci, nisu ni kritike,

Ovo su impresije, humorističko-eseističke.

Ponovljeno, zbog onih

koji razumeju samo egipatsko slikovno pismo,

 ali sam u crtanju veoma slab.

18. 02. 2017.

Aida.  Večeras sam bio u operi zbog Aide, a taj lik je veoma korektno prikazala Sanja Kerekez. (ovo „korektno“ je za one koji se bave kritikom i kod kojih je sve „korektno“, „u okviru svojih mogućnosti“, „dostignut je maksimum“, „pokazao se u najboljem svetlu“. Jedan se takav  pre par dana vampirski oglasio iz memljivog podruma jedne muzičke ustanove, sve piše neutralno, tako da se ne zna da li je napisano o srednjoškolcu, ili nekom ko ima par decenija pevačkog staža. Da li je "maksimum" onog ko dobro peva, ili ko još od postanka sveta peva loše.

Sanja Kerkez je bila odlična. To je ona Sanja Kerkez koja već par sezona gostuje u Zagrebačkoj operi.  Kod nas, „veličine“ zapevaju jednom, ili jednu sezonu u inostranstvu, pa im to posle do kraja života služi kao vizitkarta.

Nisam ništa pročitao o gostovanju Kerkezove u Zagrebu na sajtu pozorišta. Za njih su primarni dirigenti. (Da ne elaboriram, iz željenog humora ću preći u sarkazam)

Kada smo kod gostovanja, večeras su tri pevača Beogradske opere gostovala po scenama Ruminije. Da li će to biti ispraćeno preko oficijelne strane te kuće, videćemo.

Ostale sam morao u večerašnjoj operi da progutam. Nije mi teško. Humoristi lako gutaju sve: kosti, nesažvakano, žile, hrkavicu, .. itd,.. itd...

Moj omiljeni operski lik Janko Sinadinović me nije zadovoljio. Samo je na momente imao dovoljno daha, hvatao intonaciju, pratio orkestar. Razumem, čovek vrši dve funkcije, glavni ljubavnik tenor u operama i VD upravnik. Iskreno, ja ne bih mogao ni jednu. Zato ga pohvaljujem.

Amneris, to jest Dragana Del Monako i dalje pleni pojavom. A tu je i ime, zapravo prezime, zbog koga dođe 100-150 obožavalaca. Dovoljno da dobije pristojan aplauz, ali mnogo manji, čak i kada je reč o onome bintom, na otvorenoj sceni, nego što je bila počašćena Sanja Kerkez.

Kralj Egipta, bar večeras je bio Mihailo Šljivić. Ja sam mislio kako je jedini Kralj Egipta Ivan Tomašev. Međutim i Šljivić može da se provuče. Ako je kod crnogoraca, u jednom od predhodnih vekova prošao i dugo prolazio Car Šćepan Mali, što ne bi  i Šljivić mogao u državi sa najvećim brojem stabala šljive na svetu, posle USA.

Mlad je i glas mu je dobar, ali lično ne verujem kardiolozima koji se hvale da sviraju violinu, tako ni pevačima, koji na prvo mesto stavljaju da su bili vukovci u osnovnoj školi, a da su završili matematičku gimnaziju,  pa im manje verujem od onih koji u biografiji samo napišu: „Operski pevač.“ Ali pratiću ga pomnije ubuduće i zabeležiću svaki njegov napredak, a siguran sam napredovaće.

Amonasro, Vuk Zekić  bi po kritičarima mogao da bude „upečatljiv“. A opet, ta reč "upečatljiv" i znači, a i ne znači ništa. Jednostavno Zekić je morao u sceni sa Aidom, kada je nagovara da zavede Radamesa, u početku da bude blag, kada peva o lepoti života, potom snishodljiv kada   nagovara svoju ćerku, pa onda,  oštar kada zahteva i grozan kada joj preti najvećom mogućom kaznom, majčinom kletvom.  A Zekić je bio „upečatljiv,“ i sve vreme i glasan i jasan. Možda i preglasan i prejasan.

Iskreno, kada se hor oglašavao, a u ovoj operi ima vema bitnu funkciju, padala mi je samo jedna ideja na pamet. Članovi hora treba da dobiju beneficirani radni staž. Očekujem da sledeći štrajk u državi bude štrajk Hora. Pa samo tenore da  decenijama slušaju, dovoljno je da se ode u invalidsku penziju. A gde su baritoni, basovi, pa tek žene, redom.

Večeras nije bilo lako pratiti ovako mlak orkestar.

Taj mlaki orkestar je u operi trebalo da bude reka Nil. Voda od koje zavisi sudbina Egipta. Zato su u Aidi bitne flaute, koje mreškaju površinu vode, kao lahor što dolazi sa sredozemlja, a harfa svojim žicama, posmatrača te reke hvata za pogled i celo telo uvlači u virove. Muzika Aide, poput reke je i prolaznost i nešto što tek na sebi treba da donese u budućnosti. (Ovo je napisao esejista u meni, vraćamo se na zdrav humor)

Đorđe Pavlović, kao dirigent je uspeo da često veoma dobar orkestar uvuče u neki rukavac i tu ga zaustavi.

Kada su se oglasile fanfare u pozadini (u orkestru ih nema), počinje deo koji mi diže dijafragmu i srce zaustavlja, ali večeras mi je srce zaigralo. U tom delu najavljivanja pobede Egipta čuo sam cicvarićke violinske osmine i šesnaestine. Ako ne znate ko su Cicvarići, umoljavate se da dalje ne čitate šta pišem. Rekoh, srce mi je zaigralo i spasoh se odlaska kod kardiologa, ali ne onog i sa diplomom srednje muzičke škole.

Sve u svemu jedna dobra Aida.

Priznaću i ovo. Svako završno dizanje zavese me plaši, jer imam osećaj da će odnekle da iskoči okruglasta buranovska babuška, u koncertnoj haljini, samo sa jednom željom da pokaže levi batak. Ako ne znate ko su buranovske babuške, krajnje je vreme da prekinete sa čitanjem ovog osvrta.

Srećom, večeras su samo bili akteri u operskim kostimima.

A kada smo kod haljina, u klubu esteta (pripadam im)  i umetnika koji inspiraciju traže u pametnim i lepim ženama,  još kruži Novogodišnja priča iz Sava Centra.  Sticajem okolnosti Novu Godinu je ljubiteljima klasične muzike poželela Sanja Kerkez. U haljini o kojoj se priča. Nisam video tu haljinu "a la sirena".  Ko mi je kriv, nisam tamo bio, a zalutao sam na gostovanje gošće iz ruskog pevačkog društva.

Ostale su mi  za večeras još pevačke veličine.

Pojedinci mi zameraju kako „diram pevačke veličine“. Ja im odgovaram kako sam tri godine pisao knjigu kako bih čitaoca naučio da hrabro prodavcu, koji mu stalno među lepe jabuke ubacuje i jednu trulu, kaže: „Ne želim to trulo!“

Na volim da mi se ubaci truo poaradajiz, pa makar deset bilo lepih. Isto važi i za sve drugo.

Nemojte misliti kako sam skrenuo sa teme. Kod mene je svaka reč sa razlogom napisana.

Mi imamo dve pevačke veličine. Jadranku Jovanović i Draganu Del Monako. Kada one pevaju sala je ispunjena do 90%.

Ne volim brojeve, ali ovde moram da budem veoma precizan. (možda i dosadan, ali mi niko ne može oboriti teoriju)

Kada one ne pevaju sala je ispunjena oko 60-70%. Ne računam onih stotinak ulaznica koje podele protagonisti, ili kupe za svoje prijatelje po 50% popusta.

Znači, svaka od njih dve po nastupu povećava slušanost i gledanost opere za 100 do 150 osoba. Pošto svaka od njih nastupa maksimalno 5 puta u sezoni, zaključak je: „Zbog njih dolazi u toku sezone 1000 ljudi“... To je četvrtina Sava Centra, ili manje od jedne-ipo sale Opere.

Mislim kako sam dovoljno rekao.

I kako bi sad izgledalo da autor knjige o samopouzdanju, prihvati nešto, a da ne kaže kako se kao extra nudi nešto što to u biti nije.

Na kraju sve je to naše. Bolje nemamo. A ono što je naše, najbolje je kada pričamo pred svetom. A mi međusobno, pa mi međusobno smo Srbi. Zar ima teme oko koje se ne možemo odmah posvađati?

Hajde da večeras ne potrošim sve lepe reči. Sledeći put nudim opkladu Upravi opere, pozorišta... Oni ne ulažu ništa, a ja ulažem ono što njima veoma mnogo znači. Ne samo njima,  već i mnogo više onima oko njih, prestajem istog momenta da pišem o operi, ako ispune jedan uslov koji je već obećan. Ne samo da prestajem da pišem, već prestajem i da dolazim u operu.

A dotle?

Vidimo se na sledećoj premijeri.

O istim temama, ali na malo drugačiji način:

Laura i muzika.

https://lauraimuzika.blogspot.rs/

"Trubadur" Đuzepe Verdi, Beogradska opera. 11. 02. 2017. Dejan Savić, Jasmina Petrović Trunbetaš, Nataša Jović Trivić, Dragutin Matić, Janko Sinadinović, Dragoljub Bajić, Tatjana Mitić, Predrag Gligorić.

Trubadur u palanci

Spusti se zavesa.

Svi akteri odahnu i pomisle :“Gotovo“!

Tada, za one, poput mene, počinje.

Ko propušta „Trubadura“, odnosno Grofa Lunu, zapravo Dragutina Matića? Pošto je u decembarskoj predstavi nahvaljen sa moje strane, nazvao sam to „Veče Dragutina Matića,“ večeras ću po tom pitanju biti kraći. Mogu samo da konstatujem, istorija se ponavlja.

Izgleda kako se moje pohvale ne čitaju, jer se samo komentarišu negativni doživljaji. Valjda ljudi izbegavaju ono lepo što sam do sada pisao o Ivanu Tomaševu, Janku Sinadinoviću, Sanji Kerkez,... Primetili su moje pisanje o veoma lošem Aleksandru Dojkoviću u „Kavaleriji“, ali kada  sam napisao kako je „blistao na sceni“ u „Slepom mišu“ niko ne komentariše. Vuka Zekića u premijeri „Đani Skikija“ nije ni „oficijelna“ kritika pohvalila, od mene je dobio komplimente kakve, siguran sam, neće skoro niko da dobije u komičnim operama, a zar ima neko pravo da se ljuti što je napisano da je bio veoma loš u "Travijati". Neka sam pita nekog ko redovno dolazi u operu, ko mu nije prijatelj, koga ne poznaje i koji popu kaže da je pop, a bobu da je bob.

Naša opera (kažem podjednako naša, jer glumci, pevači, muzičari tu rade i od toga žive, a mi plaćamo ulaznice i redovno dolazimo) je Palanka, kao i svaka Kulturna institucija ove države. Ona ima svoja pravila (čitaj podelu uloga), svoj moral i svoje granice.  Spolja se relativno lako ulazi (pogotovo ako se ima veza u krugu) u taj Tamni Vilajet, ali se teško izlazi, jer onaj ko dobrovoljno hoće da ode, zaključuje se da je umislio kako je bolji, a to je ono, nedopustivo za Orvelovsko poimanje stvari.

U Palanci svi moraju da budu ugraničeni. Uranilovka* je politički model.

Ona ne znači provinciju, ili nešto daleko od kvaliteta. Palanka je filosofija življenja, a palanačko ponašanje je virus opasniji i od Ptičjeg i od Svinjskog, čak i od onog danas zaboravljenog AIDSa. Ako  ovaj zadnji negde sakriven čeka da se razbukta, siguran sam u Palanci je.  Sa ovim ne vezujte ni Smederevsku, ni Bačku Palanku. Proverio sam lično, to su samo mesta koja idu nizbrdo. Nemaju ništa sa ovim što pišem.

Svi živimo u nekoj od palanaka. Svaki uspešan Mozzart ima svog Salijerija, svakog zaljubljenog Otela prati bar jedan Jago, a svakog humoristu (poput mene) prati hiljadu muva. Ali to su one bezopasne vinske mušice. Jer gde je humorista, tu se prosipa sirće. Zapravo,  prosipa se i sve ono što se prodaje kao vino, a već je uskislo.

I da se vratimo na „Trubadura“.

Prvi čin, Prva scena. Ferando, Dragoljub Bajić nas uvodi u priču. Večeras je Bajić bio odličan. Sam, među vojnicima, prikazao je sebe u najboljem izdanju. Konstatacija: Bajić napreduje!

Koliko bi sreće za sve nas bilo kada bi pored svakog imena mogli da napišemo tu reč: Napreduje!

Bajića  je muški deo hora veoma dobro pratio u toj sceni. Zapravo hor je sve vreme bio ispunjen energijom. A "Coro degli zingari" je bio u pravom smislu te reči. Tu se već publika „kupuje“ do kraja predstave.

Zapravo, ceo orkestar je zvučao skladno, naravno, za to je ovog puta zaslužan Dejan Savić. Čovek je očigledno dobio energiju izborom za Upravnika Nacionalne kuće.

Da je na scenu iskočio Konstantin Kostjukov, imali bi smo ceo direktorski triling. Pa još da nam Kostjukov odigra Grka Zorbu, za (veselog i trapavog) Džona bi se lako snašli, iako je od svakog Džona skakao duplo i duže i više. Ma nek ide žičara za balvane u bestraga, bio bi to Zorbas koji jedini na svetu igra kada ga spopadne tuga.

Za razliku od Savića, Janko Sinadinović u ulozi Manrika je imao snage do pred kraj drugog čina, da bi u trećem posustao. Onaj Sinadinović koji je pevao u prvom ovogodišnjem izvođenju „Trubadura“ se prepolovio.

I ne zameram. Bar zahtevnu funkciju VD Upravnika Opere obavlja dostojanstveno. Njegovi predhodnici su mlatili sa lažnim karijerama po inostranstvu, tvrdeći da je izbor na to mesto  posledica međunarodnih uspeha, pa do desetak „spektakularnih obećanja“ publici u prvoj sedmici upravnikovanja, od čega je na kraju  bilo jedno veliko NIŠTA. (Ovde umesto reči NIŠTA, stavite odgovarajuću reč iz vašeg vokabulara). Sinadinović se, što je za pohvalu, više bavi Operom, nego svojim promovisanjem u medijima.

Nataša Jović Trivić je bila u ulozi Acučene. Ovo je mnogo bolje pevački, a neuporedivo glumački u odnosu na „Trubadura“ sa početka sezone. Svaka Acučena me podseća na „Majku hrabrost“ od Bertolta Brehta, koju je sa istih dasaka, u vreme mog detinjstva, maestralno iskazivala Mira Stupica.  Možda se večeras Miri, po upečatljivosti  više približila Nataša, od Dragane Del Monako u predhodnom izvođenju.

Jasmina Trumbetaš Petrović, modernim rečnikom, je „odradila svoju rolu". Sigurno su joj značajnije pripreme za "Moć sudbine"  od večerašnjeg nastupa, ali to publiku ne interesuje. Ona traži samo jedno i u jednoj reči. Maskimum. Večeraš od nje nismo dobili ni približan  maksimum.

Obično o sporednim ulogama ne pišem, jer su to u većini slučajeva oni koji tek kreću po mukotrpnim solističkim stazama opere, ali večeras su Ines, Tatjana Mitić i Stari Ciganin, Predrag Gligorić bili takvi da treba veoma ozbiljno da se preispitaju, pogotovo što nisu ni početnici, ni mladi. Ako ne veruju mom zapažanju, neka pitaju nekoga kome nikada u prolazu nakon predstave nisu rekli; Bravo, bio si odličan (ili odlična). Tu se najpre dobije odgovor približan onome što nazivamo realnim stanjem.

Rekoh, opera je Palanka. Zaposleni, redovna publika...

Što bi rekao moj učitelj filosofije Radomir Konstantinović: „Banalnost, Senzacionalizam, Nihilizam.“ Objašnjavajući kako u ovom trećem stadijumu duh pokušava da postane večan i time negira sam sebe.

Mi smo već u drugom stadijumu. U Senzacionalizmu. Kod mnogih je umišljenost o sopstvenoj velični, samo u njima i u par ljudi koji ih okružuju, a koji o sebi misle isto. Pokušajmo da ne pređemo u Nihilizam.

Večerašnji utisak završiću sa jednom rečenicom koja je na kraju mnogih srednjovekovnih dela.

Dixi et salvavi animam meam.  (Rekoh i spasoh svoju dušu.)

__________________

*Nemam želju da objašnjavam manje poznate reči i izraze. U slučaju da se ne slažete samnom, onda napišite nešto što favorizuje one za koje ja mislim da su bili loši, a umanjite vrednost onih za koje tvrdim da su dobri.  Da biste me negirali, morate da imate argumente. Ako mislite kako imate argumente, ali ne umete to da napišete, Vaš problem. Svi smo imali isti broj časova Srpskog  jezika i književnosti. (Pa i pred bogom smo isti)

O istim temama, ali na malo drugačiji način:

Laura i muzika.

https://lauraimuzika.blogspot.rs/

Beogradska opera, Đuzepe Verdi, Travijata, Ekaterina Klementieva, Vuk Zekić, Ljubica Vraneš, Jovana Belić.

Pisano nakon predstave,

a da nisam ni čašu vode popio.

O rakiji i večeri da ne pričam.

Prvo da izađe ovo iz mene.

NA MOZAK ATAK, A NA KRAJU BATAK

Verdi, La Traviata. Kako to lepo zvuči kada izgovori Italijan. Večeras smo na sceni Beogradske opere morali da imamo neke, koji su trebali da tumače italijane.

Uvertira me je ubila, jer ju je  Ilmar Lapinš toliko razvukao, da sam mislio kako mi se turski svileni gajtan obomotava oko vrata, po naređenju nekog Sulejmana. A mnogo je aga, paša, vezira i Sujelmana (on je uvek na vrhu), kojima sam se zamerio u Beogradskoj operi, pa sam se više uzdao u svoju izdržljivost nego u njihovu milost.

Na prvoj pauzi, dobijem predlog da idem kući. Pomislim, ako se povučem, moraću da čutim (čitaj da ne pišem), jer će onda lako da tvrde oponenti kako se do kraja sve popravilo.

Ne, odgovorio sam. Ne može ni jedna operska predstava da bude toliko loša da pobedi moju izdržljivost.

Kada sam plaćao ulaznicu, nisam ni očekivao Vinsku pesmu po meri.  Od večerašnjeg Alfreda Žermona (Ime tog pevača ne spominjem u svojim osvrtima)  pre dobijam sirće, nego vinsku opojnost iz grofovskih podruma. Ali će možda jednog dana da se VD upravnik urazumi i posluša i glas onih koji su van (u vrh glave desetočlanog) zatvorenog kruga oko njega.

Ipak je ova generacija operskih zaljubljenika osuđena da sluša neke koji sve lošije pevaju, a kako stvari stoje, na tim pozicijama ostaju do svoje penzije.

Vuk Zekić je bio gromoglasan. Ako se ikada napiše opera o Iliji Gromovniku, eto role za njega. Kvalitet glasa neosporan, ali večeras je sve bilo iscepkano. Na taktove, na tonove, na ljuske. Sve veoma dobro, ali bez one glasovne reke koja treba da isteče iz operskog pevača. Čudi vas ova reč ljuske. Pa izgledalo mi je kao kresanje debla sa veoma oštrom sekirom.

Šteta, čovek ima i glas i stas, a kod mene utisak nije za pohvalu.

Poseban doživljaj su proizvele  balerine u „Plesu ciganki“. Balet je onakav kakav jeste. Moje objašnjenje  u vezi toga je u jednom od predhodnih doživljaja. A večeras smo imali cigančice koje su bile hladne kao eskimke. Uz sve to jedna opaska. Među operskim pevačicama ima mnogo mršavijih nego što su pojedine balerine.

Sam sebi se divim kako sam u jednoj rečenici rekao ono što sam želeo, a opet da se niko ne nađe povređenim.

I na kraju Gošća. Pa zbog nje su galerije bile pune. U parter nisu došli oni koji ulaznice dobijaju besplatno, jer njih opera i ne interesuje. Ekatarina Klementijeva, a treba pravilno Ekaterina Klementieva. Pokuša li neko da se o njoj informiše na inernetu, „mrka kapa“. Naravno, meni pođe za rukom, jer imam pored sebe osobu koja možda i surovije  piše od mene, a takvi dođu do svega što požele. Sigurno su Rusi preuzeli onu našu poznatu izreku i pretvorili je u: Pričaj (piši) ruski da te ceo svet razume.

Gospođa Klementieva peva veoma lepo. Tako je i započela svoj večeršnji nastup. Prijatan glas, izbalansiran, melodičan. Kad, tajac. Preskoči  jednom, preskoči  drugi put. Ni manje žene ni većih skokova (jauka). Da li prestanak koncentracije, gubljenje daha, ili... U pevanju nema izraza za takvo stanje, kod automobila znam kako se zove. Trokiranje. Mora se čestitati Gospođi na snazi i mentalnoj i fizičkoj, jer je nastavila sa pevanjem, kao da se ništa nije desilo. Ali su se takva stanja ponavljala nekoliko puta.

Očigledno je Klementieva krenula da osvaja Zapad. Za sada je stigla do Beograda, a sa ovakvim pevanjem neće moći dalje.

Sve se očekivalo, sem  da Violeta u zadnjoj sceni bude u cipelama sa štiklama od preko desetak santimetara, ali je odmah pokazana i dokazana tvrdnja kako i od goreg može biti gore.

Osim ležanja u kreveta sa cipelama na sebi, pa do scene umiranja, gošća nas je na kraju počastila sa nečim što je u suprotnosti sa pravilima scene.

Ne dozvoljavam da ovde neko pomisli kako kritikujem nekog stavljajući akcenat na nacionalnost. Rusi imaju veoma stroga scenska pravila, a nismo ni do kolena u pogledu manira, kako kod umetnika, tako i kod publike.

I da završim.  Violeta je umrla u crnoj haljini, sa plaštom oko ramena, a da se pokloni publici je izašla u koncertnoj haljini sa šljokicama, sa jednom naramenicom (a la Indija) i šlicem, koji se kao ruska stepa proširio do samog struka.

Ne mogu da tvrdim da li namerno, ili slučajno, cela noga, do kraja batka je pokazana publici uz klanjanje.

Svi drugi su izašli u svojim kostimima.

Očigledno da Gospođa Klementieva misli kako Srbi padaju na tako nešto, ili da, sačuvaj Bože, nemaju. Pa da se samo osvrnula, videla bi dame koje bi u takvoj haljini potopile i Rusku crnomorsku flotu.

I zaključak:

Dobili smo šta smo dobili. Mi njima tante, oni nama kukuriku.

Razumete li me? Ode neko naš tamo, a za uzvrat mi dobijemo. Kada kažem mi, mislim na publiku.

Kako stvari stoje biće još kukurikanja. Novi Upravnik Nacionalnog teatra, novi VD Upravnik opere (samo je 6 meseci u fotelji), tek će da se zalaufaju. 

Pridružite mi se u gledalištu, ali budite spremni da vam na mozak atakuju, a da vam na pogled batakuju.

O istim temama, ali na malo drugačiji način:

Laura i muzika.

https://lauraimuzika.blogspot.rs/