Čekajući Koppeliusa?
Lično ne
poznajem Dejana Kolarova. Zapravo nisam primetio da sam se sa njim na
ulici i mimoišao. To je najbolja
varijanta za onog ko uživa u baletu. A to je, po mom mišljenju i veoma bitan
preduslov da se o nečijem umetničkom radu
uživa i piše na pravi način, ne
unoseći u njega ni delić realnosti.
Na
jednom mestu sam napisao: …. Svaki put kada se on pojavi, na sceni počinje magija, a
večeras je omađiao jednu porodicu…. Na drugom mestu sam napisao: … I svi su bili u službi
Magistratusa Alhemičara Kopelijusa: Dejana Kolarova…
I da ne nabrajam… Naravno, jedan od naslova je morao da bude “DANZA
MAGICA”…
Da, omađija publiku… Ne
jednom. Nisam od onih koji citiraju
druge, a potpuno me ne interesuje šta drugi pišu o onome što sam doživeo i što
me podstaklo da beležim. I ne gledam predstavu samo jednom… I pišem o nekoj
predstavi samo u dubokoj noći, nakon onoga čemu sam prisustvovao… U jednom dahu.
A o igri Dejana Kolarova može uvek da se piše. Ne znam da li je
iko za nekog baletskog igrača rekao da publiku pretvara u decu i da ih svojim likom preko pokreta vodi kroz
bajku.
Balet je bajka, razumljiva i onima koji ne znaju ni da čitaju, kao
i onima koji ne poznaju ni jezik ni pismo kompozitora, igrača, sredine u kojoj se to sve dešava.
Taj igrač ume sugestivnošću pokreta da svakog povede sa sobom u
priču. Ima moć. On ne tumači lik, on je pri izlasku na sceni, Taj u Priči. I
gledalac ne vidi Kolarova koji “tumači lik,”
već je Koppelijus i izgled i
pokret… Služavka u “Dugoj Božićnoj večeri” je i izgled i pokret….. (da se tu zaustavim)…
izgled i pokret Dejana Kolarova.
Uvek je scena Narodnog pozorišta imala umetničke alhemičare, koji
su kroz izgovorene reči, pokret, ili otpevane arije pretvarali, čak i olovna srca
u zlatna… Uvek su postojali oni moćni da sa scene odsviraju željenu melodiju na
strunama duše svakog posetioca. I zbog takvih se ljudi dolazi u operu, na balet,
u pozorište. Zbog takvih se umetnika
ponovo dolazi na istu predstavu.
Ne želim da upoznam Dejana Kolarova, želim da uživam u magiji.
Nedirnutoj magiji.
Počinje nova baletska sezona. Mediji će objaviti agencijske vesti:
“… U Narodnom Pozorištu... operi… baletu,… teatru… se planira obnavljanje
sledećih predstava…”
Niko neće reći: Ljudi, u beogradskom baletu ima jedan fascinantan lik. Ime mu je Dejan Kolarov, dođite
da vidite kako on zrači na sceni…. Pa onda krenu redom, … nije Kolarov jedini
koji zavređuje pažnju u baletu… Ovo je ipak impresija nakon onoga što sam
doživeo prateći njegove nastupe, pa ću lično druge igrače da spominjem na
drugom mestu.
Gospodin Kostjukov, kao i njegove kolege Savić i Sinadinović, se
ne “guraju” da dođu u medije. Nisu spremni da naprave TV emisije o teatru, nisu
sposobni da sede u kafanama, dok ih kamere snimaju i pričaju o onima sa kojima
rade… a koji bi trebali da im budu ponos… Ne gostuju u dečijim emisijama
pozivajuću “malu publiku” da dođe i
uživa…. Jer balet je bajka i za decu i
za odrasle.
Po prirodi sam bezobrazan, jer za svoj bezobrazluk uvek imam
pokriće, koje niko nikada javno nije uspeo da demantuje, čak i da okrnji, a
pokušavali su poput onog umobolnika koji je čekićem jurnuo na Mikelanđelovu
Pietu.
Znam, širim priču.
Namerno je širim, da bih na kraju izvukao zaključak, sa kojim ćete
se, siguran sam, složiti.
Tačno pre tri godine (septembarskog dana) umro je Vuk Bojović.
Čovek koji je od ZOO vrta napravio brend. Ko od vas čitalaca zna ko je sada
direktor te ustanove. Znate li koliko se promenilo direktora u međuvremenu?
Zašto je bitan Vuk Bojovič?
Pa taj čovek je lepše govorio o o požrtvovanju zaposlenih i o
stanovnicima ZOO vrta nego što rukovodioci govore o našim najboljim pevačima,
muzičarima, glumcima, igračima… Vikendom se stalajo u redu da se kupe ulaznice
za … Rođendani, prinove… TV kamere, novinari, donatori…
Čovek je bio umetnik. Vajar.
Mislite da je neumesno poređenje?
Priznajem, često sam neumesan. Zato se sećam (što bih to
zaboravio?) kako je Predsednik Upravnog odbora Nacionalnog Teatra hirotonišući
novog Upravnika, rekao kako je ta kuća Nojeva barka.
Mislite kako sve ovo postaje malo cinično?
Pa to i želim! Sebe nazivam humoristom, a cinizam je predstepenik
do onog najuzvišenijeg. Satira mu je ime.
Ima i nastavak ovoga, ali je bilo u jednom od mojih predhodnih
pisanja.
Voleo bih da čujem Gospodina Konstantina Kostjukova da se pohvali sa
nekim od svojih igrača. Ne mora to da bude Kolarov… Slažem se odmah, ima i
drugih za pohvalu. Zašto on, kao nekadašnji izvsrni igrač, ne bi mogao da kaže i
neku lepu reč punu hvale. Pa svima je poznat, ima harizmu, iskustvo, oseća
balet…
A čega to u njemu nema, kada ćuti??? Ili iščekuje da će dobiti ako
ćuti???
Vraćam se na početak!
Priznajem, namerno pored onih prijatnih reči stavljam druge koje škripe, koje
neprijatno mirišu, koje oslikavaju crnilo svakodnevice.
Uostalom, neka radi ko kako
hoće. Ja čekam novu sezonu. Gledaću u baletsku scenu iščekujući Kolarova. I kao
što sa željom da doživim nešto izuzetno lepo, ulazim u teatar, u meni je uvek
spreman onoj verbalni korbač da svojim krajem dotakne onoga za koga tvrdim da
zaslužuje.
Dođite da uživamo u magiji Dejana Kolarova!
David Naum.
