Pobegoh od početka, birao sredinu,
sustuže me kraj!
Naravno,
spadam u one koji se drže svojih obećanja. Evo me ponovo u Negotinu.
Mokranjčevi dani. Pedeset treći po redu. U predhodno pisanim utiscima sam poželeo
da Negotin postane srpski Strazbur. Sada bolje vidim, malo mu treba do toga,
ali teško će se to postići.
Naravno da sam
izbegao otvaranje. Već sam pisao, ne volim otvaranja bilo čega gde su glavni
sekretari, još državni. Ne podnosim besede koje se čitaju “sa lista”. Jer to
nisu beside. Prošle godine je čitao besedu Dejan Savić… Moj komentar je bio
kratak: Ne idem na koncerte gde su dirigenti filozofi.
Ove godine ta
čast je pripala bivšoj balerini Aji Jung.
Javnosti je najpoznatija po izjavi da je perta generacija ljudi koji
žive u istoj kući na beogradskom Dorćolu i da je druga na listi partije čiji
nije član. U prvo sam odmah poverovao, u drugo nikada!
Ajina partija
je pobedila. A pošto sam odrastao uživajući u umetnosti disidenata, od
baletskih igrača, do pisaca,… to ne verujem u umetnost onih koji se bave
politikom. A takvih je ne malo na ovim prostorima… “Umetnika koji se bave
politikom, a nisu članovi ni jedne partije.” Naravno uvek glasaju za istu
partiju.
Kada smo kod
besedništva… Da li se organizatori pitaju, može li neko da besedi sa četrdeset,
ili pedeset godina???
Da! Podsetiću
vas. U Starom Rimu, u Starij Grčkoj da! Ali je tamo prosečan životni vek bio
ispod pedeset godina. U to vreme su se studije završavale u dvadesetoj… Itd,
itd…
Elem, izbegoh
i “Veče srpske solo pesme”… Imao sam razloge… Ne samo što sve više volim u
duetu…
Negotin je
doživljaj, a kafana “Hajduk Veljko” ima dobro hranu i vino. Domaće. Nema ga u
karti pića. Mora da se glasno poželi.
Pre nego što
počnem da žalim, red je da nešto izdvojim.
Davno iz
vremena vladavine rock generacije, kojoj
i sam pripadam, sećam se intervjua, danas jednog zaboravljenog muzičkog stručnjaka, koji je poručio mladima
bivše YU: “Ne pokušavajte da u muzici kopirate Zapad, imate u Makedoniji
ritmove, sa kojima možete da osvojite svet!”
To je sledio
Vlatko Stefanovski sa grupom “Leb i sol,” da bi u narednoj, solističkoj
karijeri postao i originalan i uspešan. Vlatko je “Sve u jednom.” A u to sve
spadaju i Đoko Maksimovski i Dino Milosavljević. Napravio je ono što je, videlo
se, od srca želeo. Koncert za pamćenje. Isprogramirano do svakog detalja… I
kada se euforično tražio i drugi bis… Umetnici su kompozicijom mirnog tempa,
omogućili emocijama ispunjenoj piblici da mirno ode svojim kućama.
Drugi događaj
za pamćenje je osmislio i realizovao Bojan Suđić. Carmina burana. Četvrto
izvođenje. Čak i onaj televizijski prenos nisam želeo da pratim. Čekao sam
Negotin, iako sam znao kako je sala premala, da nema mesta na pozornici za sve
učesnike… Ali Negotn ima atmosferu. Već sam pisao, ti ljudi vole muziku, ti
ljudi poštuju umetnike. Oni dolaze na koncerte pozitivni, lepo obučeni, oni se
raduju, oni uživaju… To su one dodatne stvari koje me ispunjavaju.
Izbor solista
je bio pravi. Bariton Dragutin Matić, u svom element. Oni koji znaju kako peva,
mogu lako da predpostave kakav je bio. Sopran Aleksandra Jovanović i tenor
Aleksandar Tolomir, pravi izbor. Gospođicu Jovanović već godinama slušam na
koncertima studenata fakulteta MU u Beogradu. Često, a to mi se i sinoć desilo
na “Operi na vodi,” pomislim: Kako bi ovo tek otpevala “Mala Aleksandra.” Za
čuđenje je trema koja se kod nje primećivala na koncertu, a koja je bila mnogo
uočljivija kod Tolomira.
A Suđić je bio
svoj na svome. Dirigovao je spektaklom. On to i ume i može. A kada moć muzike
ispuni njega, on to prenese na publiku. Čekam njegov sledeći projekat. Bravo za hor, bravo za orkestar.
Bravo za
produkciju Carmine. Uvek sam se zalagao kako predstave bilo koje vrste ne smeju
da budu privilegija Beograda, ili Novog Sada. Decenija pričam i pišem kako TV
emitovanje ne utiče na posećenost iste (pozorišne, baletske, mizičke)
predstave. Pa sam dve nedelje pre gostovanja u Negotinu, Carmina je bila na
Prvom program RTSa.
A zar mislite
da je moglo da se pronađe prazno sedište u Domu kulture u Negotinu?
Dođosmo do
trećeg dela naslova.
Organizator je
predvideo da se sa Carminom zatovri smotra. Predvideo je da zadrži publiku u
Sali tako što će zamandaliti izlaz iz sale. Predvideo je da stotinak dece,
učesnika u programu, ostanu da stoje u Sali, pa bina je premala, naravno… Sve u
cilju da oni koji su želeli da čuju Carminu odslušaju i završne reči. Naorčito
decu to interesuje.
Možda bi to i
uspelo da je Gospođa Aleksandra Paladin izašla (istrčala) na scenu u vreme izlaska muzičara.. Ali
zakasnila je…
Nemam ništa
protiv Gospođe Paladin, iako od prošle godine vučem mali strah, jer me je
mučila podacima, školskim nabrajanjem, istorijatom evergrin kompozocija… pa je
sve to duže trajalo od samog koncerta, za čije vreme je Gospodin Dejan
Borisavljević odlazio sa scene vraćao se, odlazio, vraćao se… Možda je čovek
imao potrebe za tim, ali kada dirigent ode sa scene, koncert je prekinut…
Gospođa Paladin piše uspešno udžbenike… Čestitam, uspešno to radi. I ja pišem
udžbenike, ali “ za odrsle”. “Seksualni bonton” je zadnjoj knizi naslov. Zato,
što bi se po srpski reklo, “ne dam na sebe”!
Elem, Gospođa
Paladin priča i najavljuje; govore, besede, reči, statue, diplome, zahvalnice… A dve trećine publike se
tiska, gura i priča, izlazeći preko hola zgrade Doma kulture, jer su široka
izlazna vrata zamandaljena. Deca stoje… Blokirali prolaz, blokirali vrata… Ne
znaju šta čekaju… Rečeno im da stoje, iako su svi drugi učesnici napustili
salu.
Nisam platio
ulaznicu za Zatvaranje… A očekivao sam program svih festivalskih dana da ne
bude fotokopiran (loše) na listu A 4 formata. To me i previše podseća na javne
časove muzičkih škola.
Uostalom,
organizatori: Zatvorite festival u holu… I onako su kamermani izašli zajedno sa
onih dve trećine publike.
Opšti je
utisak, moglo je sa istim novcem drugačije, mogao je da se napravi korak ka
Strazburu.
Čak pojedini
direktori brojnih muzičkih škola u Srbiji, koje nose ime Mokranjca, ne znaju
kada su dani. Zašto se ne organizuju eksurzije srednjškolaca u Negotin? Naravno
više nije interesantan ni Prater u Beču, ni Eržebet most u Budimpešti… ide se
dalje.
Zašto nema
srpskih kompozirtora?
Možda je među
njima manjak onih koja su peta generacija koja živi u istoj kući i nisu na
listama političkih partija?
Zar studentski
kamerni orkestri ne mogu da izvedu kompozicije savremenih srpskih
kompozitora??? Bar ovde!
Ako čitalac
pomisli u ovom trenutku na reč NOVAC. Kurs dirigenata je za dva dana, sa
prenoćištem i kompletnim pansionom koštao 2.000 dinara. Bravo! Podržavam to,
ali onda proširite priču.
Zašto ne bi
mogli srednjoškolski kamerni orkestri da nastupaju u večernjim časovima, svako
veče festivala, na trgu u Negotinu? Zar
ne mogu učenici srednjih škola da se druže, da posećuju jedni druge? Ovde ona
gore istaknuta reč novac, ne postoji.
Ideja!
Problem je u
ljudima koji su istrošili svoje ideje, a i dalje su tug de su.
A ti nisu
sposobni da naprave produkciju Carmine,
koja puni sale i nakon TV prenosa koji je bio samo dve nedelje pre koncerta.
Ovde prekidam
nabrajanje, nisam plaćen da učim “neke,” a i da se neko našali i ponudi mi
novac, ne bih pristao, jer tvrdim kako ti ne mogu ništa da nauče preko onog što
znaju, jer misle kako je to “sve.”
Predpostavljate
li kako se u Negotinu nije mogla da se kupi ni jedna hemijska olovka, na kojoj bi pisalo
“Mokranjčevi dani”… Čak i bez ovog broja 53. Valjda misle kako su nama, koji
smo došli sa razdaljine od dve stotine kolometara dovoljni program, ulaznice,…
za sećanje… Zato su mi u gepeku bili kartoni vina i rakije iz Rajačkih pimnica.
Počinje moja
jesenja sezona druženja sa prijateljima. Oko muzike možemo da polemišemo, oko
tamjanike nikako.
.
.
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
