La divina,
(sa i bez znaka navoda)
U
principu ne volim u toku jednog dana da idem ni na dva koncerta, niti da gledam
dva filma, makar propuštao i onu
FEST-ovsku mogućnost da vidim remek dela.
Ipak,
danas nisam želeo da propustim Koncert Operskog studija Dragane Radaković, jer
spadam u one koji prate napredak studeneta budućih pevača, a opet gostovanje Sanje
Anastasie u Beogradu, je nešto zbog čega se volja i principi guraju u stranu.
Za
pohvalu je potez Jasmine Trumbetaš Petrović da održi svoj solistički koncert u
dve trećine Kolarčeve zadužbine. Veoma sam precizan u pisanju… publika je bila
samo u parteru.
Nekoliko
puta umišljenim i samonabeđenim “operskim veličinama” sam poručivao, ako
mistlite da stvarno vredite, održite solistički koncert, ne čekajte da vas
članovi Uprave Opere štite od negativnog pisanja rečima; “Oni (misleći na moju
suprugu i mene) napadaju i vređaju naše operske veličine!”
Jasno
to je izjava onog ko nikada neće održati solistički koncert.
Priznaću,
parter je bio ispunjen do poslednjeg mesta, ali o tome kasnije, jer večeras se
desilo nešto neočekivano. Dirigent
Milica Radivojević je sa orkestrom “Stanislav
Binički” uspela nešto, što drugima dugo vremena nije polazilo za rukom. Vojni,
paradni, počasni,… I ko zna šta sve orkestar je upristojila za izvođenje
klasične muzike. Stišala ih je, kultivisala, pratili su njenu koncepciju. Moje
iskrene čestitke i pohvale. Pohvale i za njen stajling… Čak moram i to da
napišem, jer pred beogradsku publiku izlaze njene koleginice, obučene onako
kako dame ne odlaze ni na pijac, ali… Tu sam da primetime i konstatujem.
Već
rekoh, na koncertu sam bio prvestveno zbog Sanje Anastasie, ali sam sa pažnjom
odsluša i video sve ostalo. Ono na čemu se insistiralo, a i ono što se
skrivalo.
Znate
kako se često latim brojeva, je te činjenice najviše mrze oni koji me
poluglasom, polusakriveni, neispunjeni i nesigurni u sebe,.. misle da negiraju. Brojeve je nemoguće negirati.
Od
ovih nešto više od 400 posetilaca, više od desetak procenata su bili kolege
Jasmine Trubetaš Petrović… Pridodajmo
njima isti procentu podeljenih ulaznica od strane orkestra i Kolarčeve
zadužbine, pa isto toliko prijatelja i dvadesetak posto onih koji su došli radi
nastupa Sanje… Zbog zvezde večeri je došlo manje od 200 osoba. i to je za
pohvalu… Mnogo više nego što bi većina solista Beogradske opere mogla da doživi
uz najpompezniju reklamu.
Uz
spomenutu Sanju Anastasio gošća je bila izvesna
Marija Jelić, sopran. Valjda jedina ulaznica za najozbiljniju scenu naše
klasične muzike joj je bila pedagog Gospođa Trumbetaš. Ako je ove druge “kvalitete”
ova mlada dama najreprezentativniji polaznik studija koji vodi pri Beogradskoj operi, crno nam se piše. Ili
u, u prevodu, imaću o čemu da pišem.
Da
humoristička slika bude komletirana o Mariji Jelić piše: “Pevala je na mnogim
koncertima, uključujući i primećene
nastupe na BELEF-u.” Spominjati
“neprimećene” nastupe je groteskno, ali svako prema svojim mogućnostima.
Oni
koji me čitaju znaju da se više bavim estetikom i etikom pozornice i
gledališta, nego što u prvi plan stavljam bel canto pevanje.
Ne
slažem se sa izjavama J. T. Petrović da je opera bel canto pevanje. I da je tu,
po njoj, važno samo pevanje…. Pa i večeras je to pokazano i doživljeno od iste
gospođe.
Odustao
sam od svojevremeno najavljenog šireg osvrta
na te izjave. Ne bih nikoga razuverio, a za one koji znaju o čemu pišem, ne
treba dodatno objašnjenje.
Ipak
da se vratim na estetiku i etiku scene i gledališta. Gospođa Trubetaš nam je
kao gosta ponudla Sanju Anastasiu.. Koliko je umesno dovoditi “gosta” koji je
svetska zvezda, koji je mnogo uspešniji od domaćina, ili domaćice. Neki bi za
to rekli samoubistvo… ja ću upotrebiti blažu reč… neće biti ona reč neukusno,
koju često upotrebljavam. Ovde je smešno… Jedan gost anonimus, koji uz pokazane
“kvalitete” neće biti primećen ni na ovom, a ni na sledećim nastupima, a drugi
gost neko ko je nastupao više puta u većini Evropskih država.
To mi
je ponuđeno, ovo sam doživeo.
Nadam
se da če Gospođa Trubetaš, ako ne za operu, ono za buduće koncertne nastupe od
Gospođe Anastasie nešto da nauči. Neka ne čeka na sceni da se aplauz završi, pa
da onda u umuklom gledalištu čekamo, uz lupu njenih štikli napusti scenu…
To i mnogo toga drugog spade u ono, estetika i etika scene…. Skratiću!
Osim
već spominjanje Anastasije druge dve pevačice, imam osećaj da ne razumeju
jezike na kojima pevaju, jer kod njih su i najsuptilniji izrazi ljubavi, i
najgori bes i naopisiva patnje,… bez i jedne dodate vibracije glasu koji se
trudi i samo trudi da otpeva sve note… A scenski pokret, mimika,… to je već
nešto što kod Gospođe Trumbetaš ne možemo da vidimo ni u operi… Pa prema tome
nije mogla da nauči ni svoju reprezentativnu polaznicu.
Jer,
zaboga, da je opera samo bel canto, ledeno lice, ukočeno telo, knedlasto
kotrljanje po scenskoj prašini (a koja pa scena to nema), do sada bi oterala iz
opere sve gledaoce.
Izlazeći
iz sale se začu od jedne posetiteljke mišljenje za J. P. Trumbetaš: “Jede živu
decu!”
Ona, za
mnoge grozna, a za mene najbolja žena pored mene, namerno i suviše glasno me
upita, kako bi čula I dotična oduševljena posetiteljka; “Zar je moguće da ljudi
ovoliko ne poznaju muziku!”
Da bih
upotpunio kompletnu večerašnju grotesku, u maniru tipičnog muškarca, isto tako
glasno rekoh: Ma žene samo znaju da pričaju o dijetama!
Idemo
dalje i čuvajte decu.
O istoj temi, ali iz drugo ugla,
