Solistički koncert
Mirjane Matić
To je moj naziv
dešavanja. Pošto uvek imam svoj stav pišući impresije, ne želim da čitaocu
uskratim objašnjenje. Zapravo to je koncert Mirjane Nedeljković. Spreman sam da
na drugom mestu uđem u diskusiju da li
umetnik (pogotovo ženskog pola) treba da menja prezime u toku karijere. U
dokumentima, naravno, može, ali pred publikom…, ili je kod srba u braku promena
prezimena pod obavezno, iako matičar pita šta pita…
Elem, Mirjanu Matić sam
slušao kada je bila studentkinja i ne samo slušao, već i najpozitivnije pisao o
njoj, pa je za očekivanje da njen, tvrdim, solistički koncert propratim se
pisanom impresijom.
“Veče
vokalno.instrumentalne umetničke muzike”, glasi naziv programa, koji su nam
podelili posle 20 časova (o vremenu će biti još reči)… Već viđeno u Domu
Vojske. Vojska, čak i kada je muzika u pitanju, ne odustaje od faktora
iznenađenja. Program dele publici koja je već zauzela mesta. Valjda je opasno
da isfotokopiraju onoliko listova A 4 formata koliko ima sedišta, jer ne bi
znali šta će sa nepodeljenim…. A večeras je, uslovima prilagođena sala, bila
skoro ispunjena do poslednjeg mesta.
U pet minuta posle osam
Ansambla Ministarstva odbrane “Stanislav Binički” (zvaničan naziv), nema… Već
viđeno… oni vole da kasne, pa i tome sam pisao…
Ali nikada ne prelaze
onih akademskih 15 minuta, pa ne osećaju potrebu za izvinjenjem. A za mene
iznenađenje. Od 13 kompozicija, koje su bile na programu, 5 je od Čajkovskog.
Ne raspravljam o ukusima, pa nemojte ni vi komentarisati moj stav da mi je
duhovna metrika kod Čajkovskog identična kao književna kod
Čehova, pa je rusima u
sledećm veku ostalo suicidno nadahnuće u obliku dva izma. Komunizma i
alkoholizma.
Mirjana Matić je,
zasigurno, jedan od najboljih soprano, ne samo svoje generacije, nego i mnogo
šire. Što reče jedan moj, u svetu muzike veoma uticajan prijatelj, trebalo bi
je čuti u Normi. Idealna je za tu rolu. Možda će tako misliti i novi Direktor
opere, jer sadašnjoj direktorici je davno istekao rok trajanja, pa molimo onda
Boga da na čelo te institucije dođe neko ko se ne boji mladih soprana. Kada je
opera u pitanju primećujete kako se više uzdam u Boga, nego u pamet.
Mirjana Nedeljković je
bila više nego dobra. Lično sam prema njoj strožiji nego prema drugima. Čak mi
je ona osoba koja uvek sedi pored mene, danas pustila nekoliko Mirjaninih
starih snimaka… Kod ovoliko mrzitelja i nemuštih oponenata, sramota je otići i
na jedno muzičko dešavanje, a da se ne zna šta je ispred, iza, levo i desno…
Jedno od vojnih pravila je da neprijatelj nikada ne spava.
A sa orkestrom je trebao
da se nosi dirigent Milan Nedeljković. U mnogim stvarima je uspeo. Bio je po
mom ličnom ubeđenju bolji od mnogih koji su se pre njega okušali za istim
dirigentskim pultom, iako su ti imali titule univerzitetskih porofesora,
istoriji poznata prezimena,… itd.
U Verdijevom “Stornellu”
je nad trubama izgubio kontrolu i momci (u vojsci nema deda, zar ne) se
razduvaše kao da zovu konjicu Konfederacije na juriš. Groteskno. Ako dirigent
pogleda snimak, videće i sam, sem ako ga ne ponese aplauz koji je kompozicija
dobila na kraju.
Meni je dirigent dokazao
da orkestar može veoma solidno da zvuči, ali sa veoma pažljivo odabranim
repertoarom. Sibelijusov “Andante Festivo”, nikako, nikada više,… neka to
zaborave, nije to za njih, ili da im se pridruži još dva, tri puta više
članova…
Da se vratim na solistkinju.
Pevanje je i učila i naučila kod profesora Nikole Kitanovskog. Istovremeno
poseduje dar da oseća scenu, da glumački deluje veoma sugestivno. Nekada sam
joj zamerao ulazak u estradnost. Večeras mogu da pohvalim jednu prefinjenu
odmerenost u arijama i kompozicijama koje je ne samo solidno otpevala, nego i
scenski dočarala publici.
Reč publika. Oni koji me
redovno čitaju, očekuju da nešto kažem i o publici. Primetno visok broj
profesora sa FMU, na drugoj strani veoma malo mladih kolega. Tu mislim na one
vikače koji idu sa jednog na drugi nastup pevača mlađe generacije praveći buku,
začinjenu sopranskom vikom. A od kolega koji rade u operi, od onih koji
odlučuju u operi, od onih koji pripremaju budući repertoar… Da to ne
prokomentarišem. Dovoljno što sam započeo misao…
Sramota je da o ovakvom
dešavanju bude obajavljena samo štura agencijska vest. Da, videh i jednu
Gospođu u gledalištu. Ipak meni ništa ne promakne. Gospođu koja je pre par
godina za jednog soprana u “Balu pod maskama” napisal kako je čula Mariju
Kalas… Ostale izraze i rečenice neću citirati, jer Gospođama, pogotovo u godinama,
je sramota da se čovek smeje… ako počnem da citiram “bisere”, prvi ću se ja
smejati… Elem, ta “Marija” se više nikada nije pojavila ni na jednoj sceni…
Prokomentarisao sam bezobrazno: Ureče je baba!… a večeras me uteši osoba koja
uvek sedi pored mene: “Možda onda nije imala aparat za sluh, a večeras je
valjda ponela!”
Što reče jedna
rukovoditeljica opere (u intervjuu): “Opera nije ništa strašno!”… Valjda je
mislila kako se ljudi plaše opere, iako ona nije ni po pevanju, ni po pojavi, a
ni kao rukovodilac ništa značajno u umetnosti koja se naziva operom.
Opera je veoma zabavna
stvar, kao i sve oko onoga što se dešava na sceni.
Hvala Mirjani, ovaj
operski prvi oktobar 2020. neka se pamti po njoj.
O istoj temi,
ali iz drugog ugla:
https://lauraimuzika.blogspot.com/2020/10/solisticki-koncert-mirjana-matic.html
