Od duplo golo,
musica spettacolo
26. 06. 2017.
Sinoć je ograđen prostor na Ušću
bio ispunjen posetiocima. Ne smatram
sebe sposobnim da procenim koliko je bilo ljudi koji su ležali sedeli, stajali…
Druge procene će, ionako biti u rasponu od (više manje) desetak hiljada
prisutnih. Na kraju, to je najmanje bitno.
Bio sam među onima koji su bili
zadovoljni, a zbog takvih je, valjda, sve to organizovano.
Znate li ko je sada direktor
ZOO vrta?
Siguran sam, ne znate!
Reći će mnogi šta je tu zajedničko
sa sinoćnim dešavanjem… Ima mnogo
zajedničkog, a bez toga ne može da se objasni sinoćni događaj. Bar ja, koji
povlačim paralele, dijagonale, tražeći zlatne preseke u svemu, ne mogu i neću.
Sećate se Vuka Bojovića?...
Vajara Vukosava Bojovića (niste znali kako mu je to ime?) koji je postao
direktor ZOO vrta, a o životinjama je znao veoma malo, jer je na Akademiji izučavao
anatomiju konja. Na pravim akademijama vajari izučavaju anatomiju čoveka i
anatomiju konja.
Promenilo se posle njega par
nebitnih i neznačajnih direktora, zato ni ja ne znam njihova imena.
Sećate se, taj Vuk je od smrdljivog dela Kalemegdana napravio
šetalište sa kafićima, pronašao donatore,… izgradio česme… uredio staze, projektovao
i sazidao nova staništa za mladunce,… Postao je neimar životinjskog carstva u
Beogradu.
I kasnije ću ga spominjati, da
se vratim na koncert.
Koncerta ne bi bilo da nije
Ivan Tasovac Direktor Beogradske Filharmonije. Možda sam jedan od najvećih
kritičara lika i dela Gospodina Tasovca, ali mu na koncertu čestitam.
Nismo se samo približili
Evropi, približili smo se prirodi. Beograđani su shvatili da ćebe, prostirka za
sunčanje, platnena stolica, gumeni čamci… mogu da se odnesu u park i sedne na
njih. Tačno, primetio sam “neke nove klince,” zadnjih par godina, kako u Tašmajdanskom parku sede na travi, uče,
razgovaraju, ljube se… Ali ovo sinoć je bilo i pravo i posebno.
Da ne kvarimo konstatacijom
kako su mnogi stajali u sred ogromnih grupa ljudi koji su sedeli na travi, da
ne konstatujemo kako su se drugi nepotrebno šetali, provlačeći se kroz gomilu
prisutnih, da ne konstatujemo kako je organizator zaboravio da predvidi određeni
prostor za sedenje i drugi za stajanje, da predvidi “putanje” kojima bi se
kretali oni koji dolaze, odlaze, ili su pak željni samo čaše piva u sred koncerta. Da preksočim konstataciju da su na crnoj bini sedeli muzičari u crnom.. itd... itd...
Najavljen je spektakl, spektakl
se i dogodio. Možda veći u dušama pristinih, nego pred očima i u ušima, ali
utisak (svih čula) je uvek opšti.
Muziciranje veoma korektno,
koliko veličina prostora, osećaj i
znanje tehničkog osoblja dozvoljava. Šef Dirigent Gabrijel Felc i previše
logoreičan, ali Bože moj… da mu oprostimo tih suvišnih dvadeset, ili trideset
rečenica… Bolje da se zaustavio na prvih 5, 6… Ali!
Prijatni vremenski uslovi, potpuni
izostanak komaraca i eto nečega što mora da se pamti.
Skoro odlično… možda ne suviše daleko od savršenstva, ali…
Posebno najavljivani video
bim. Zapravo 7… da sedam (ne velikih), video bimova, plus dodatni prostor za
web animacije i nestručnjak koji upravlja svim tim… Užasavajuće do bezobrazluka
i dobro pređena ivica sramote. Čujemo violine, a u kadrovima, basovi, čela, duvačka
sekcija,… ruke koje prevrću note… prsti koji kače vrhove nota sa štipaljkama za pultove… Čuju se duvači, a u
kadru sve drugo osim duvača… I tako u
nedogled… Klasična muzika zahteva da režiser veoma dobro poznaje sve
kompozicije, da obeleži sekunde u kojima su bitne određene grupe instrumenata,
da zna kada su solističke deonice… To je posao najsličniji inspicijentu u
operi… Stručnjak za video bim je tek nakon sat ipo programa, slučajno “naleteo”
na flaute kada je počinjala Hristićeva “Grlica,”
ali avaj… čekao sam da nešto kod njega prestane da deluje, ili da nešto počne
da deluje i nisam dočekao… A po mukama posetilaca je išao do raznih krajnosti…
od toga da u sekundi zumira povećanje, ili umenjene sa +5, ili -6, ili je
prekidao “prenos” na po par sekundi… blicajući pred očima publike… Da ne pričam
o animacijama koje su bile u totalnom diskoraku sa temom i ritmom kompozicija,
ali… Ni takav “stručnjak” nije mogao da
uništi veče… Nisu ga uništile ni galamdžije koje su prodavale osvežavajuća
pića… I pivo osvežava, zar ne?
U želji za većom zaradom onaj
ko je imao monopol na prodaju pića je jedan šator stavio na samo četrdesetak
metara od bine, pa je hiljade ljudi stajalo… to jest moralo da stoji iza tog
šatora i samo sluša… Očigledno “gazda” nije bio na Saboru u Guči (tamo po tom
pitanju više poštuju publiku), a osoblje mu je školovano po Beer-Festovima, jer
je i pored molbi, upozorenja, pretnji posetilaca (tim redosledom se išlo)
ostalo pri stavu da galami i besno bacaju gajbe sa ambalažom.
I pored svega toga hvala Gospodinu
Tasovcu, uspeće on u svojim namerama da
se izgradi nova zgrada Filharmonije. Jer Tasovac je Tasovac. Zato je napravljen
koncert., da se ima pokriće.
Odajem mu priznanje i za ovo
veče i za mnoge druge poteze.
Da se vratim na problem DJ (Di
Džeja). I on je stvarao probleme svojim “znanjem”. Do 19 i trideset je
očigledno (tako je najavljeno) “puštana je muzika” koju mizičari slušaju kada
se odmaraju, a onda je krenulo… Ludovanje od ritmova, da se kao posetičlac
pitam: Šta ovome treba da sledi??? , valjda je DJ junoša (u većini slučajeva su
muškarci) određen da izabere muziku, pustio izbor sebi na volju… a volja mu
očigledno zaobišla i mesto i vreme i događaj… A u 19,55 muk… Onaj ko čita moje
tekstove zna kako uvek primetim ono što drugima promakne… Muk do 20,01… i tada
počinje koncert.
Tasovac je ostao Tasovac i na
otvorenom terenu. Retki primećuju kako su pre početka njegovog upravnikovanja
posetioci ulazili u salu Kolarčeve Zadužbine, to jest Salu Filharmonije, tokom
prvog dela programa, kada se kome ćefne… A onda je Ivan “Grozni” rekao,
zatvarajte vrata tačno u minut.
Sinoć je ispoštovan manir,
princip i kultura Gospodina Tasovca.
E, ovde će oni koji me
redovnije čitaju, a takvih je ne mali broj, biti u čudu… (Položaj članaka na
internetu pokazuje popularnost).. Pomisliće kako sam izgubio britkost, kritičnost,
humorističnost…
Gospodin Tasovac sve te
pohvale zaslužuje, kao i naziv Maksimus
Serbius Demagogius. (Namerna je
gramatička netačnost, a biće ispravljena kada Filharmonija bude svirala
besprekorno, do tada ovako…. )
Jer Filharmonija je postala Filharmonija
kada je taj gospodin došao na njeno čelo, kao što je i već spominjani ZOO vrto postao
to dolaskom Vukosava Bojovića….
Instituciju čini čovek na njenom čelu…
Znate li ko je Upravnik
Narodne biblioteke, Upravnik Narodnog muzeja…? Znate li ko je Upravnik
Nacionalnoh Pozorišta…. Direktor Opere..? Direktor Baleta…?
Ovu zadnju trojicu znaju samo
oni koji redovno čitaju moje impresije… Odnosno oni koji posećuju Operu, Balet, Teatar…
Zar mislite kako te
institucije imaju manje kvaliteta i sadržaja za pokazivanje od Fiharmonije????
Vuka Bojovića je znala cela
Srbija… Jovana Ćirolova je znala cela Srbija,.. milioni onih koji nisu kročili
na Bitef u Jugoslovensko dramsko…
Ismejavao sam Ćirilova, koji je “znao” čak i koja je
“predratna” beogradska gospođa znala da napravi najbolje šne-nokle, a koja je
imala najrascvetanije muškatle… Bio je on i dečko i devojčica za sve… Bojović
je učio naciju pojmovima rakije od dunje i dunjca i sa puno autoriteta
komentarisao ribu pečenu na tanjirači… I tako dalje i tako dalje… Bilo ga je
svuda i na pretek…
Ali su ušli u istoriju, ušli
su u legendu, iza sebe su ostavili umetničke i druge vrednosti…
Danas Direktor baleta ne priča
i lepoti balerina, o naporima i mukama baletskih igrača... Nema prefinjenost
Bojovića koji je bezbroj puta govorio, u svim medijima, o umiljatosti malih zebri, o ljubavi majke
srne. o... I svaki put je bio gledan, slušan… I ljudi su hrlili da vide male
papagaje, kengure,…
Janko Sinadinović, ili Dejan
Savić se ne pojavljuju u medijima, ne
spominju mukotrpni rad, tri puta većeg ansambla od onog Filharmonijskog, ne govore
o radu i kvalitetu umetnika koji su ne samo muzičari, već i režiseri,
scenografi, kostimografi... i... i........ Nema ih u TV emisijama o
restoranima, o ulicama Beograda, o lepoti življenja…
Nema nove Opere, ni u priči, nema nove Zgrade Baleta na pomolu... Ne priča
se o umetnicima, ne animira se publika da dođe, ne zna se ni za želje, ni za
potrebe…
Ljudi su različiti, politike
su različite, demagogije su iste reći ćete... Nije tačno i demagogije su
razlikuju.
Sve demagogije u umetnosti
počivaju na principu: Prvo meni, a kulturi koliko ostane... Samo što je kod
svakog pojedinca različito koliko sebi, a koliko drugima... Jer često onim
drugima, ne pretekne... Samo sebi, drugima, ništa…
Uz sve, sinoć smo imali smo jedan koncert klasične muzike na
otvorenom, po prvi put u Beogradu, u Srbiji. Još jedan potez Gospodina Tasovca
da skrene pažnju javnosti... Za razliku od druge nabrajane gospode, Tasovac ne
mora da dovodi učenike na koncerte, ne razmišlja o popunjenosti sale... Ne mora
da se krije u (sopstvenom) gledalištu… ne mora da zaobilazi publiku… On
rasproda koncerte godinu dana unapred... Zato je on Maksimus, a posle njega je
deset mesta prazno.
Tačno, onaj sarkastično
humoristički deo u meni će skrenuti pažnju javnosti da smo uz Inauguraciju,
dobili Fontanu na Slaviji i Koncert na Ušću… Ali je ipak neko izdejstvovao da
to bude koncert Filharmonije, a ne nešto “drugo”…
Gde je Opera, gde je Balet…
gde je nacionalna drama???????
Da se prisetimo, u vreme
Ćirilova i Bojovića pred pozorištem su „radili“ tapkaroši, a na ulazu u ZOO vrt
se stajalo u redu za ulaznicu...
Podseti me ovaj sinoćni lep
događaj na neke znamenite ljude i vremena kada su Umetnici bili na čelu
isntsitucija.
Ma niti je Bojović bio dobar
vajar, niti je Tasovac značajan pijanista, niti... ali neko je rođen za posao
kojim se bavi, a neko nije...
Neko svojim radnicima obezbedi
maksimalne uslove za rad, za stvaralaštvo, … neko ne…
Bar sam ovim rečima delimično
odvojio zrnevlje od pleve.
Kada se to uradi češće i od
strane više ljudi, imaćemo i više događaja koje ćemo da pamtimo.
Dotle, ja imam teme za
pisanje, a vi….. ????
David Naum
.
Na istu temu, ali iz malo drugačijeg
ugla:
.
.
