SANJENJE UMETNIČKOG SNA
Da li san, pa makar bio i “umetnički”, može da se sanja???
Veoma diskutabilno!
Ne želeći da ulazim u logiku naziva večerašnjeg dešavanja, zapravo
petogodišnjice Instituta za umetničku igru, krenuo sam na predstavu sa
željom da ne preteram u hvalospevima. Do sada sam najpozitivnije pisao o
predstavama te institucije, koju sam nazvao srpskim brendom.
Elem, spremajući se, predamnom se stvori pištaljka. Sigurno spadam u one
koji imaju najveću kolekciju pištaljki. Od onih namenjenih političkim
dešavanjima, metalnim, sa teškom kuglicom, nabavljenim u sportskim prodavnicama
u inostranstvu, a koje ne upotrebljavam, mogu reći, već par decenija, do onih
krajnje visokofrekventnih pogodnih za netalentovane operske pevače. Večeras mi
pogled pade na onu koja je jedina mogla da zaustavi nekadašnjeg kućnog ljubimca
šarplaninske rase. Iako sam rekao sebi kako mi ne treba, stavio sam je u džep.
Naravno, sala Doma kulture “Vuk Karadžić” puna. Tako je na svim
predstavama Instituta za umetničku igru. Priznaću, nisam očekivao
akademiju socrealističkog tipa. A bilo je baš tako. Pisao sam o mnogim
umetničkim i obrazovnim institucijama koje iza kavala, publici ponude
Rahmanjinove zvuke iz klavira, ili pak Šopenove. I u tome ne vide, niti im se
može objasniti koliki je to pritisak na moždane vijuge publike.
Večeras nešto slično. Posle Glazunova: Raymonda – Pas de quatre, pokretom
tumačenog na najklasičniji baletski način, grunu “Čiča hoće da me ženi”, pa
Kokonješte,… I sve do Čačka…. Harmonikaš plete prstima po dirkama, mladić udara
iz sve snage u goč,… publika u delirijumu,… normalno.
A atmosferu večeri preseče “Uspavana lepotica”, Čajkovskog…
Možda se pitate šta se dešavalo sa pištaljkom… ? Hteo sam zviždukom da
reagujem na one što odvajaše “grojze od lojze”, ali vraga, desetak, a možda i
dvadesetak oduševljenih zviždača me nadjačaše u sali.
Drugi deo u istom maniru, malo Glazunova, malo Ere sa onoga svijeta, malo
Ravelovog Bolera.
Nekome se možda tako nešto sviđa, jer može da svari glavom i stomakom. Ja
ne mogu. Rećiće neko da sam mogao na osnovu objavljenog programa da naslutim
šta me čeka. Nisam mogao, jer verujem u Institut za umetničku igru. Znam kakvi
ljudi tamo rade, znam kakve su rezultate postizali, dobro pamtim kakvim
sam oduševljenjem prihvatao njihove programe.
Može proslava i drugačije da se napravi. Ne moraju svi u proslavi da
učestvuju… Uostalom o ukusima se ne raspravlja.
Napomenuću dve ekstremnosti u večerašnjem događaju. “Grand pas espagnjol”
je bila najlošije pripremljena numera. Koreografa Bahrama Juldaševa nismo
videli. Bolje ako nije video svoj rezultat. U dve reči: totalna neuigranost.
Na drugoj strani “Zeleni bolero” Loranda Zahara. Najbolja i sa pravom
zadnja tačka večerašnjeg programa. O “Zelenom boleru” sam pisao kada je, u
istoj sali, premijerno izveden, večeras se osetila posebna energija, moćnija
poruka, upečatljivija simbolika… Sve pohvale za Luku Stojkovića, Mariju Tomić,
Nataliju Trifunović, Ninu Pantović, Katarinu Ilijašević, Biseru Damčevu, Jakšu
Filipovca, pohvale i za one koje su im pomogle: Katarinu Bućić i Anđeliju
Jovanović.
Iako je ovo jedno šturo viđenje večerašnje proslave, ne bih da analiziram
čemu vodi pretvaranje nacionalnog folklora u “umetničku” igru. Hoće li to koreografe
da odvede put bolivudskog spektakularizma, ili pravcem argentinskog tanga koji
je takmičenjem prerastao u akrobatiku. O tome ću sigurno pisati na nekom drugom
mestu.
Ne bih hteo umesto zaključka da spominjem sve one lepe reči koje sam u
predhodnim tekstovima uputio na račun rada rukovodstva, profesora i studenata
Instituta za umetničku igru, koji je za svaku pohvalu, respekt i poštovanje.
Eto mene već na njihovoj sledečoj predstavi. Bez pištaljke,
naravno, jer na njihove predstave i ne nosim pištaljku sa sobom.
Ne znam šta mi bi večeras.
Tekst u celosti objavljen na internet
magazinu PUM
