JOŠ NEKIMA TREBA BRICA
Seviljski
Berberin ovog dvadeset sedmog decembra, bio je upropašćen, bar za mene, zaslugom
dirigenta i violiste.
A to je,
opet, predstava koju sam preporučivao svima.
Kada
zajedno pevaju, Nebojša Babić, u roli doktora Bartola i Dragutin Matić kao
Figaro, pa još sa Nevenom Matić u ulozi
Rozine, potom Ljubomir Popović, kao Grof Almaviva i Nenad Jakovljević, kao
Bazilio, učitelj muzike, može se računati da će predstava da bude i zabavna i
dobra i da će se otići kući, pročišćenih misli, okrepljenog duha, ali su večeras tu bili dirigent, violista i još po
neko, koji ne daju.
Može im
se da ne daju!
Gospodin
Popović, koga konstantno doživljavam kao nekog ko svaku komičnu rolu oplemeni
svojom glumom, večeras je, pogotovo u prvom činu, što se pevanja tiče,
posustao. Baš posustao…
Ne vidim
razlog da bude lošiji nego u drugim “Seviljcima”, ali neka to podpadne u ono
“dešava se”. Promašio je i jedne Pajace ove sezone… Na trećem promašaju,
Popovića "vešam" na stub srama.
Ostalo,
standardno. Matić dobija najveći aplauz
na otvorenoj sceni, kod Babića se utrkuje pevanje i gluma, Matićka precizna,
Jakovljević krajnje upečatljivo, nemoćno smešan.
Posle
ovakvih predstava, na pitanje: Gde si bio?... Mogu da odgovorim: Nigde!... A na
pitanje: Šta si radio?... ne bih odgovorio uobičajeno: Ništa!... Već bih
odgovorio: Krstio sam se!...
Sa kakvim
pravom dirigent upropašćava predstavu????
Pa neka
je to i “čuveni” Đorđe Stanković…. Što se tiče mrtvačkog tempa, neka se dogovara
sa Upravom, izvođačima, Umetničkim savetom… Na kraju, od toga, znam, neće biti ništa…
Večeras se leptir u Đorđu Stankoviću smrzao, iako je napolju bilo iznad nule.
Dotični dirigent više nego leprša na svakom Gala Novogodišnjem koncertu. Čak
sam ga nazivao i “Animir majstorom”… Jer on je taj koji diriguje i publikom i
orkestrom, kada se izvode “Vinska pesma” i, naravno, onaj nezaobilazni “Marš na
Drinu”. To ne bih propustio da je ulaznica u visini mojih jednomesečnih
primanja!!! Nisam propuštao ni onda, kada su se delile ulaznice samo podobnima.
Potplaćivao sam ljude u Gradskom vodovodu da me sprovedu podzemnim kanalima, pa onda kroz podrum pozorišta,... jer propustiti “Gala koncert”….
Elem,
zvezda svakog “Novogodišnjeg Gala” je večeras raspustio orkestar… On lično nije
mnogo pričao… Bilo je tu par viceva sa gospođom na mestu Čelo 2… Ona se smeši
(nešto između stida i prijatnosti), jer Gospodin Stanković, za to mu odajem
priznanje, od svih beogradskih dirigenata ima najlepši osmeh… Pa i večeras ga
je podario publici. To pohvaljujem…
Onih
skoro sat rečitativa u večerašnjoj opera, najbolje je iskoristio gospodin
Viola. Sve vreme je pričao… Čak je bockao
gudalom kolege oko sebe da bi ga saslušali… Najviše mu je prijala
koleginica sa njegove leve strane, već spominjano Čelo 2, pa Čelo 1, pa Čelo 4…
A
gospodin Viola, priča, pa priča… a dirigent gleda, gleda…
Onda se
Viola okrene na svoju desnu stranu. Podbode Violu 2. Ženu koja na svim
predstavama sve vreme priča, žvaće, zapravo jede,… ko tu još misli o sviranju.
Da li
dopire do njihove inteligencije činjenica da to vide svi koji ne sede u
parteru… Da li su svesni kako kretanje, pričanje, naginjanje, da se “nešto
šapne,”… smeta publici… Ili je bahatost jača od sramote, inteligencije, obzira,
straha…
Pa on sedi
samo na metar ipo od rampe, ali kada se to gleda sa razdaljine od petnaest,
dvadeset metara… Ne može da se “isključi” iz vidokruga… O, operski umetnici,
koliko puta godišnje odete, u danima kada ste slobodni, na predstavu svojih
kolega? Bar tako saznajte kako to izgleda.
Daaaa,
Gospodin Viola nakon svakih 4-5 minuta priče, baci pogled iznad sebe… Jer se
šef dirigent pojavio na kratko u Upravničkoj loži. Viola, baci pogled i nastavi
dalje, jer Viola je Viola… A Gospodin Đorđe, kome do sada nisam tepao Đoka,
ćuti… Bio je okrenut leđima publici, ne mogu da tvrdim da li je pričao sam sa
sobom, da li je i on žvakao….
Dokle
takav bezobrazluk u orkestru…? Ko je za to odgovoran, dirigent za pultom, ili
šef dirigent, ili Direktor opere??? Ili je krivica Boga Savaota???
Neko se
klati, naginje, čačka kolege oko sebe gudalom, pomera se, priča, smeje se,
zvaće… Može mu se… OK. Na drugoj strani sede mirno… Moraju… OK…. Ako imamo
pevače koji su u milosti Uprave, nasuprot svim svojim nedostacima i felerima,
zašto ne bismo imali i takve muzičare u orkestru? To se zove sudbina publike u
Srbiji.
U jednoj
od proteklih predstava je “član hora” izvodio svoj šou program, dok je trebao
da predstavlja građane koji stoje na trgu. Čovek se povukao u zadnji red, pa se klatio, kreveljio, igrao “džon
travoltovski” (mislim na čuvenog “Džona Travoltu iz Kneza”), zasmejavao
okruženje u zadnjem redu hora, kolege se smeju, dobacuju mu, a predstava teče, kvartet se ubija od usaglašavanja, a publika sve to gleda i…. Epidemija je
očigledno sa scene skliznula u “opersku rupu”… Očekujem da pređe zid i uđe u
gledalište… Kakve sam sreće, biću prvozaraženi. Očekujte sirtaki i kazačok…
Bitno je
da sam uspeo da nabavim ulaznicu za Gala Novogodišnji koncert, a tamo će me
čekati i večerašnji Đoka i Viola. Ma koliko ta reč “gala” postala izlizana u
srpskom jeziku… Pitam se, i noćas, da li
ću tapštati pod komandom Đorđa Stankovića za vreme “Vinske pesme” i “Marša”, jer on precizno, odsečno i veoma
vidljivo “kaže” publice kada može, kada se sme, kada treba… jer, zaboga, niko
ne oseća ritam osim njega,… i večeras je osećao… ali kako,… o tome neka porazgovara
sa Upravom… Možda će Uprava čuti kako je bilo… Nisu bili tu, a predposdtavljam
da su ostavili uši. Jer oni uvek sve znaju. Đ. S. sve može, zna i ume, a ne
može jednom Gospodinu Violi da došapne jednu reć: Ćuti!
Da mu
kaže: Ćuti bre!
Da, ako
treba, drekne: Zaveži!
Jer on je
dirigent… Ili možda grešim…
Izgleda
kako je u pravu jedna moja vremešna komšinica, inače
veliki operski fan, koja kaže: Ma ni đoke više nisu, kao što su nekada bile!
O istoj temi, ali iz drugog
ugla:
