Kuku, lele…!
Od vapaja do molbe.
KUKU
Daleko od toga
da smatram sebe nepogrešivim. Naprotiv, svoje greške ne bih mogao da smestim
među korice jedne knjige, a to ću jednog dana pokušati da uradim.. Originalne su.
Grešio sam, tamo gde drugi nisu…
Možda su i
sinoćne procene greška, pokazaće vreme. Ipak sam ovako doživeo.
Nije, po
običaju, prošle noći, bilo moje impresije o operskoj predstavi. Ako se dođe u
Zemun, zbog uživanja, greh je ne izaći na obalu Dunava, a u noćnim satima tu je
i previše izazova, od dunavskog “Šarana,” do novootkrivenog vina “Tri Morave.”
Ne sećam se da je neko pisao i pevao o tri Morave,… istovremeno… A sve to još i
u vinu.
Trebalo je
okrepljenje nakon “Pajaca”… A Pajaci (Premijerna obnova, bar tako piše u
programu) u Madlenianumu. Tu se oglasio
ovogodišnji gong početka nove operske sezone.
Ne volim da
propustim pevanje Nikole Kitanovskog. I previše je retko pred beogradskom
publikom. Ljubomira Popovića isto tako sa oduševljenjem pratim, jer je uvek nov
i opčinjavajući u komičnim rolama, a hteo sam da čujem i Branislavu Podrumac u
roli Nede, fatalne žene i zavodnice.
A od svega,
suma sumarum, jedno veliko ništa. Režiju potpisuje Yuri Alexandrov, a
obnavljaju Vesna-Ćurčić Petrović, Tadija Miletić… Ne bih ništa mogao da kažem o
režiji u ovakvom prostoru, sa kostimima koji gledaoca uvlače u apsurd. Nije mi
samo jasno mlaćenje korbačem u prvom delu predstave. Ko god se dohvatio
korbača, mlatio je besomučno oko sebe… Mislio sam da će mu se značaj dati do
same završne scene, ali u pauzi nestade taj rabljeni rekvizit.
Već spomenuh
kostime. Imali smo Nedu u crnoj haljini (do kolena), golih ramena,… švrćkala se
u “bosa,” u hulahopu.. Na sve to crvena podvezica. Čak je i svukla tu haljinu
pokazujući kombinezon,… crni do kolena… Da li iko mlađi od četrdeset i kusur
godina zna kako izgleda ženski kombinezon i čemu je služio??? Neki soc-ruski
ostatak iz davnašnjih magacina za političare. Gde to iskopa Vjeceslav Okunjev?
U koju
deceniju da smestim dešavanje, kada su među scenskim rekvizitima elektronska
kamera, mobilni telefon, mačeta,.. ???
A “seljaci i
seljanke” koji prisustvuju komediji del arte obučeni u …smoking, bele
nakarnerisane košulje, bele leptir mašne, duge haljine bez naramenica…
Uniformisani… Uniformisani kao njihovi vršnjaci koji na poslednjim (zatvorenim
za javnost), novogodišnjim balovima u Beču i Londonu traže “srodnu dušu” iz
aristokratskih krugova, kojima i sami pripadaju.
Niste čuli za
te balove?
E, ovi su
takvi… Ili pak liče na neku trupu srednjškolaca koja je pozajmila kostime iz memljivog
skladišta propale konfekcijske kuće…
Još kada se
takvima (nobl publici) da paradajiz u ruke, da gađaju mučne putujuće glumce…
Balska haljina, a paradajiz u ruci… Pa u Beogradu je sve moguće… Čuli ste za
onu priču GSP i La divina???
A na sve to se
nakalemi činjenica da je hor bio iz sazvučja soprančića, tankih tenora i
nečujnih baritona i basova… Zaključuje se da je sve bilo na svom mestu… na
mestu operske predstave nekog koledža sa “srenjeg Zapada…” iz vremena “Priče sa
zapadne strane”.
Kostimograf je
pak protagonistima predstave u predstavi obezbedio takve raskošne kostime dostojne
vrhunskog pozorišta, a ne neke poluamaterske lakrdijaške trupe la commedia
dell' arte.
Kod nas su i
scenografi i kostimografi zaštićena “vrsta,” jer na to se niko ne osvrće već
decenijama… ali da se vratim na glavno dešavanje… Naracija, koja je pratila
predstavu, očajna, nečujna… bilo da dolazi iz ozvučenja, bilo da je izgovaraju
dve devojke. Pre nego što počnem o onim lepim stvarima, da spomenem i osvetljenje.
Očigledno su saradnici i poverenici Gospođe Madlene Cepter više novca utrošili
na samo jedan stepenik u predivnom holu, nego na tehnički kvalitet osvetljenja
scene. Tačno, za glamur su bitnije mermerne ploče, a glamura je sinoć bilo
mnogo više nego i na jednoj premijeri u državnoj nam operi, ali loše scensko
osvetljenje će (bar kod mene) umanjiti utisak i najbolje predstave.
Premijera i
otvaranje ovogodišnje operske sezone u Beogradu, a u Sali desetine slobodnih
sedišta. Minus za menadžemnt… Kamuflirajte to osobljem, ako već ne umete da se
snađete, a ne umete… Ne umete! Loše se osećam, premijera, a sedišta do mene, iza
mene,.. prazna…
Oni koji me
čitaju, već znaju kako sam nemilosrdan u brojevima, iako nisam ljubitelj
unošenja matematike u život.
Ako se oduzme
jedna trećina ulaznica koje su podeljene prijateljima kuće, ako se predpostavi
da su došli rođaci i prijatlje učesnika, ostaje da je “običnih” posetilaca bilo
manje od jedne trećine… Ne zaboravimo prazna sedišta.
Tužno je takvo
zaključivanje i baca još malo tame i na onako mračnu predstavu.
Lepo je za
publiku, a još lepše za učesnike ako pored dojučerašnjeg profesora peva njegov
student. Ali ni to nije bilo dovoljno da Nikola Kitanovski u vrtlog tuge Kania
uvuče publiku, niti da Ljubomir Popović sa Bepom omađija sve prisutne.
Spominjana Branislava Podrumac je bila
bez erotskog naboja u glasu, stasu, kretnjama… I “pogibe na kraju,” iako ništa
nije prikazala da bi je doživeli za femme fatale.
U ukupnoj
beskrvnosti teško je nešto očekivati od Marka
Pantelića i Vase Stajkića. Pa šta je tu mogao da uradi dirigent Đorđe Stanković?
Neosporan je njegov trud, ali orkestar, na nivou već opisanog hora, dirigentu
veže ruke, iako ih je Stanković, u svom maniru, dizao visoko iznad glave.
Poželimo samo ove protagoniste u drugoj situaciji.
Moj manir je
da o istoj predstavi pišem više puta… Jer predstava ima svoj život, čak i ako
se akteri ne menjaju… Drugačije se igra, drugačije se doživljava… Ove Pajace
neću više nikada da pogledam, a još manje da čujem… Vreme će pokazati da li je
moja tvrdnja tačna, a ona glasi: Predstava bez budućnosti!
LELE
Nekada poželim
da grešim, ali to mi se i degodi…
Priznajem još
jednu grešku. Moje procene da nam na čelo Operske Kuće dolazi političar (mogli
ste da predpostavite kako iza toga dolazi i ono KA) su bile pogrešne. Zapravo
grešio sam u imenu osobe. Tačno, pametni bi se na mom mestu izvukli, jer nigde
nisam napisao čak ni inicijale, ali mislio sam uvek i konkretno na jednu
politički veoma moćnu osobu.
Greška, mislio
sam kako je ta osoba potegla broj telefona koji nosi sa sobom, a što je
nagoveštavala u intervjuima, napominjući da to nije uradila kada je bila
odbijena po drugi put da bude profesor. Sama činjenica da neko ima takvu
atomsko-nuklearnu moć, kojom mogu da se otvore svaka vrata, pa i ona stogodišnja,
Univerzitetska me i zabrinjava i plaši,
jer šta sa tom silom može da se uradi nekom slikaru, piscu, pevaču,… Ili pak
nekom ko piše svoje impresije o seksu, ženama, operi…
Elem, nije strašno
što sam pogrešio, ma nije mi to ni prvi, ni poslednji put… Ne bojim se svojih
grešaka, strah me je od onog što nisam pogodio, a to može da bude mnogo pogubnije i od mojih najcrnjih slutnji.
Zar mislite
kako i od onog što karakterišem za crno, ima gore?
Ima!... Ima,
ima!
Po svoj
prilici novi Direktor opere neće biti Gospođa Jadranka Jovanović. Ja sam
tako mislio. I valjda po Ustavu jedne civilizovane zemlje imam pravo da mislim.
Pogrešno! Pa, greške su samo moje!
Rećiću vam
nakon višegodišnjeg razmišljanja. Nema ništa gore od seksualno zagorelog
muškarca i neostvarene “umetnice”. Dođe li takav neko na čelo neke ustanove,
bilo koje vrste, počinje ona što zovemo: Jebačina! A ako se udruži takav
muškarac i takva žena, onda već prelazi u ono što je na višem nivou, a zove se:
Jebačina u tri čina!
Dozvolite mi…
Ipak sam nakon pedeset godina, osim jednog smešnog pokušaja, prvi mali autor ne tako male
knjige pod nazivom: Seksualni bonton.
Pripadam onoj
kategoriji ljudi koji kada nešto rade, rade to sa nadahnućem, inspirisanošću,
potpuno se unoseći… A ako već moram nešto da trpim, onda imam samo jednu molbu:
Radite mi to po bontonu!
Povežete li
ova dva zadnja pasusa dobićete ono što želim da kažem.
Jadranka
Jovanović nema razloga da ne bude ispunjena pozitivnostima. Od uspešnosti, do
fizičke lepote… Ona je diva, od scene do ulice… Možda malo više diva, sa sa
udvostručenim brojem treptanja, ali divama je sve dozvoljeno… Trenutno je ne
služi glas. I sigurno je više nikada neće služiti glas. Ali jednom diva, uvek
diva… Tu vam je još rigoroznije i okamenjenije ono: Dama se ne postaje, dama se
rađa.
Znajte, svetom
vladaju tri S. Ne SSSR… Ne ni tri S sa štita srpskog grba, kome je jedno ocilo
otpalo… Uprkos našoj (srpskoj) ameboidnoj nebesnosti..
Sport, Star i
Seks… Sport opčinjava čovečastvo… Star (ovi) nam dikritiraju pravila života, a
u Seksu bežimo u zagrljaj, a uvek nas sustiže ono od čega bežimo. Jer Seks je
ona alhemičarska zmija Uroboros, koja u kružnici sama sebi grize rep.
Uvren sam kako
neće biti po bontonu. Bar to… I uvek, bar samo to!
Zato molim
Gospođu J. J. da okrene broj telefona koji poseduje. Neka izgovori bilo koje
ime osobe koja nije muškarac koji je seksualno pregladneo i “umetnice”, koja se nije ostvarila.
Ili već da
počnem da pišem knjigu: “Kako istrpeti silovanje, ” sa podnaslovom: “Kako se
osloboditi posttraumatičnih problema?”
Sigurno sam
intimno priželjkivao da Gđa. Jovanović
postane Direktor. Bar bi mogli pred svetom da se pohvalimo da imamo
lepog direktora, a poseduje i jednu veoma bitnu osobinu, uz sve druge
pozitivnosti. Ona nikada ne ističe svoju pamet. A za organizaciju umetnosti, za
kreiranje kulture, za vođenje institucija njapogubniji su oni koji sve znaju,
koji su više nego pametni, prepametni.
Sada se nadam
njenom potezu…
Sem!
Sem ako se sa
druge strane ne začuje glas: Već je određeno ko će to da radi.
Nakon vapaja,
koji ne čuje onaj ko treba da čuje, uvek ide molba: Molim vas, radite mi to po
bontonu.
Pitanje (ne za
odgovor, nego za razmišljanje)! Zar bi nešto falilo da Nikola Kitanovski
postane Direktor Opere. I onako, kao tenor, ne može da dođe na red za
pojavljivanje na toj sceni, od prevelikog broja “kvalitetnih” tenora. Tačno,
pisao sam desetak puta (do sada) o radu Kitanovskog. Ali, ja gospodina lično ne
poznajem… Zar moram da poznajem nekoga da bih uživao i napisao svoje utiske o njegovom
profesorskom i pevačkom radu?
Postoje li oni
koji više obećavaju na tom mestu od (recimo) Nikole Mijailovića, ili Ivana
Tomaševa,… Da se zadržim samo na dokazanim pevačima… I da ne nabrajam… Žene izostavljam… Veoma
često sam subjektivan prema njima kada navodim vrline… Priznajem!
Elem… Trenutni
glasnogovnici, koji nikada neće ni pokušati da demantuju neki moj navod, reći će
(iza mojih leđa, u pranju prljavštine sa sebe) kako Direktor mora da bude osoba iz ansambla
opere (Tomašev je iz ansambla),. Jer… jer NAVODNO… Navodno,… zabranjeno je primanje novih radnika,… bla,
bla…, … LAŽ!.. Na samo par stotina metara od Opere, u jednu instituciju kulture
je došao (ovog meseca) “kadar iz
ministarstva” za zamenika direktora, iako tu već figuriraju dva zamenika. LAŽ
(demagoška) je samo opravdanje!
Zato nikada
niko nije pokušao da javno demantuje hiljade javno izrečenih mojih navoda!!!
Drugo LELE je
što sam pored, mislim skromnog znanja, juče, sa oproštenjem, popušio!
Ponovo sam
verovao sajtu “Narodnog”… Čim nekome oprostim nepismenost, sapletem se o laž
istog…
Piše:
“Biletarnica Narodnog pozorišta počinje s radom u utorak… blagajna je
privremeno izmeštena pored ulaza na scenu “Raša Plaović” Francuska 3”
Em nepismeno,
em LAŽ.. Ali ako je “Politika” ona lažljiva Politika mogla da, u izveštaju sa
“Opere na void,” piše kako “spektakl gledaju ljudi sprozora… svrata,…
itd, itd, itd.,” zašto ne bi i ljudi iz marketinga kuburili sa predlozima. U
prošlom pisanju (Opera na vodi) sam
pokazao da ne znaju ni prideve, a i padeži
su im loša strana…
I vi ćete da,
sa oproštenjem, popušite ako odete da kupite ulaznice za Veliku scenu… One se u
Francuskoj 3 ne prodaju, ali to nigde ne piše… Ne gine vam ono… s' oproštenjem.
Proučio sam
pušenje… Pa moja nova knjiga se zove TRAVA… Eto je uskoro…
A za ove i
buduće… Imam samo jednu molbu!
Ako već mora,…
ako već ne može drugačije,.. ako je to naša sudbina,… Radite to po bontonu!
Molim vas, radite TO i meni i drugima po bontonu!!!
O istoj predstavi, ali iz
drugog ugla:
.
