Kraj agonije,
ili odlaganje kraja u beskonačnost
Nakon višegodišnjeg VD upravnikovanja, kako
u Narodnom pozorištu, Baletu, Operi, Filharmoniji, Damoklov mač sve rešava u
trenu, samo kada postoji volja.
I dok sam imenovanje Direktora Fiharmonije
prećutao (na drugim mestima), pa zaboga Tasovac i jeste najbolji za to mesto,
veoma je diskutabilno VD upravnikovanje
nekoga ko se zaposlio kao portir, a u međuvremenu postao stručnjak za struju.
(A možda Filharmonija treba da radi na struju). Bar se tako Ministar Tasovac, 4
godine osigurao da mu VD ne uzurpira za stalno
fotelju, jer taj niti je stručan, niti može da prođe na bilo kom
konkursu ove vrste. Onda se, nakon „pada Vlade,“ čekalo 6 meseci (ministri primaju
6 meseci platu nakon „pada“), naravno stručnjak za struju i dalje upravnikuje
(gle čuda, veoma dobro) i dobismo ponovo Ivana Tasovca. Uz sve brojne zamerke
na njegov rad (mislim na Tasovčev) sa moje strane, ova država nema boljeg za to mesto. Samo da je jednu
stvar uradio, zauzeo bi to mesto N 1. Uspeo je proteklih godina da unapred
rasproda koncerte Fiharmonije, naučio je publiku da dolazi na vreme, uspeo je
svim članovima orkestra da, na mrtvački čvor, sveže usta, kako niko od njih ne
bi nešto javno, ili glasno, kritički (sopstveni zaključak), ili, sačuvaj Bože,
loše, rekao o ustanovi u kojoj radi. Ja mu čestitam na tome. Protiv svega onog
drugog, demagoškog u njemu (za mene je filharmonični Pater maximus), biću uvek
oponent.
Nacionalni Teatar je imao mnogo
dramatičniju sudbinu od Filharmonije. Brojni VD upravnici su nam obećavali kule
i gradove. I na kraju Vlada (čitaj Država) posla Aleksandra Gatalicu (poštujem ga kao pisca) da na čelu UO uradi
prljav posao, ili pak da spase naciju propasti kuće pod čijim okriljem je i
pozorište i balet i opera. Pitam se otkud čovek od pera da se prihvati toga,
ali za mesec dana već dobismo rezultat.
U međuvremenu smo imali da spomenuti
književnik, Nacionalni Teatar poredi sa Arkom, čuvenom Nojevom barkom. Koliko
je umesna ta metafora, govori činjenica da su u Arki bile, uz nežne antilope i
labudove i zmije, kojoti, krokodili, krvoločni tigrovi... Ali hajde, pa pisac
je u pitanju, ne političar. Koliko poznajem mitologiju i Sveto Pismo (tome sam
posvetio veći deo života nego što su neki školovali svoj glas i talente za
druge umetnosti), Arka se nasukala. Životinje
i Nojeva porodica (samo oni, pazite, Samo Oni) su se spasli, ali se Arka
nasukala kada je voda osegla, istrulivši, da se i danas sa sigurnošću ne zna
gde je. Ja Nacionalnu Kuću ne bih upoređivao sa Arkom, niti joj želim da se
nasuče na mestu za koje niko ne zna.
Isto tako upoređivanje bivših konkursa, kao
i trenutnog stanja u Najvećoj Nacionalnoj kući kulture, sa Donaldom Trampom (ko
je ovde D.T???) i njegovim povlačenjem
ambasadora iz svih zemalja (priznajem to nisam znao ranije) veoma je neumesno
od strane nekoga, ko se ovekovečio najvišim nacionalnim nagradama iz
Književnosti. Naravno, Gatalica je više miljenik kritike (i mene sa njima, iako
se grozim kritičara) nego široke publike, pa to iako pročita šira kulturna javnost, zaboraviće.
U svakom slučaju hvala UO i Gatalici na
okončanju agonije.
Sad je pitanje, a šta se menja kada je
Dejan Savić beć bio u istoj fotelji, samo sa dva slova ispred funkcije. Ono VD.
Faktički "ništa" nije dobio, već mu je "skinuto".
Videćemo. Ja neću javno da prognoziram.
Onaj ko je čitao moje dosadašnje tekstove u vezi Opere je na putu dobrog
zaključka. Sva druga znanja i saznanja prodajem u pisanom obliku.
Zadnjih meseci sam se smejao pismima,
peticijama, prepucavanjima... veoma zvučnih imena u vezi potencijalnog
upravnika. Svi oni znaju čarobnu formulu, ko je „rođen“ za to mesto, ali samo
pored svog imena neka napišu koliko su puta u protekloj godini ušli u Nacionalnu Kuću i odgledali neku
predstavu do kraja. Imali smo tako,
pored imena akademik, glumac,... karikaturista. Niko ne napisa: Redovan
posetilac! Pa svaki Srbin bi mogao i
onaj pokvareni "skajlab" u svemiru da popravi, samo neko u ruke da mu
da čekić i šrafciger.
U Zemlji Srbiji svako ume da bude i babica
i političar i većina zna kako treba, ali niko nije spreman da pogleda kako to
izgleda, kako zvuči.
Kada će „radnici u kulturi“ da shvate da
sve ono što se radi iza scene je SAMO zbog postizanja utiska kod publike? A broj
publike govori... Struktura publike
govori... Aplauzi (često plaćeni, o tome u narednom tekstu) mnogo govore.
Neka Bog bude u pomoći Dejanu Saviću.
Postao je Upravnik u trenutku kada polovina pozorišnih predstava „ide na
doboš“. Lepše zvuči, ali na zlo sluti „Final sale“. A možda onaj trojac, što je
pravio ne tako loš Novogodišnji koncert, pohvaljen sa moje strane, ponovi i posećenost i aplauze i zagrejanu
salu, što je veoma bitno da se u ovim zimskim mesecima uživa u predstavama.
Za književnika Gatalicu bi bilo najbolje da
se povuče i posveti se pisanju. To je i lakše i više mu leži. Bar će književni
kritičari da ga prate, ovako dolazi na metu humorista, i ma koliko se mnogi
trudili da ne pokažu da čitaju tekstove takve vrste, prate ih od reči do reči.
Srećno i vidimo se.
Ja nemam,
što se opere tiče, bolje od Vas. Vi sigurno imate bolju publiku od mene,
ali morate priznati bar jedno: Niko o vama nije pisao češće od mene, niko Vas
nije revnosnije pratio,... i znajte niko ne želi više od od mene da budete
bolji nego što stvarno jeste... Kada sretnete nekoga u operi, ko je ušao kao u
hram, kada vidite nekoga da se pred pozornicom poklonio, kao pred ikonostasom,
bićete sigrni o kome se radi.
A sad što ne retko, kočijaški, pucnem
rečeničkim bičem, pa niti sam ja svetac, niti ste vi Bogovi.
Molimo se da nas Muze prate. Ja svoju imam,
vi se snađite, nije teško.
Ništa nije teško, pogotovo za jedan korak
napred. Za sada je i to dovoljno.
O istim temama, ali na malo drugačiji način:
Laura i muzika.
