Završni operski Gala koncert 2018. , Narodno pozorište, Beogradska opera, Dejan Savić, dirigent, Zorica Mitev Vojnović, Ljubodrag Begović, Nevena Bridgen Pavlović, sopran, Aleksandra Stamenković Garsija, sopran, Ljubica Vraneš, mecosopran, Ivanka Raković Krstonošić, Sanja Kerkez, Dragana del Monako, mecosopran, Stefan Ignat, Donata D' Annunzio Lombardi, Jovan Kolundžija, Nenad Jakovljević, bas, Snežana Savičić Sekulić, sopran, Dušan Plazinić, tenor, Sofina Pižurica, sopran, Aleksandra Angelov, mecosopran, Ivan Tomašev, Jadranka Jovanović, mecosopran, Nikola Stanković, violinista, Edit Makedonska koncertmajstor,… 30. 06. 2018.

PUBLIKO, KO VAS JEBE

Dobro ste pročitali.  To je naslov mog večerašnjeg sagledavanja događanja pod svodovima Nacionalnog teatra, gde je upriličen Završni koncert.

Publika je nedeljama unazad obaveštevana kako su ulaznice u prodaji… 1500, 1200,… pedeset posto skuplje od redovnog programa, ali je spisak učesnika objavljen tek jutros…

Ko je želeo da prisustvuje, morao je da kupi na vreme mačku u džaku. Zašto?... Pa zato što se za ovakve koncerte poklanja više od polovine ulaznica, pa,… pa… razumete.

Znači, Publiko, ko vas jebe!

Ili kupi, ili ostavi… Čak i kada su pravljene probe, dva dana i dan pre koncerta, ta ista publika nije obaveštena bar šta se proba. A ono što se probalo, to se i izvelo.

Ne sumnjajte u moje navode. Gubićete vreme, ako tražite greške u mojim navedenim činjenicama.

Elem, ja od prosle predstave, a to je bio “Andre Šenije” nosim u sebi jednu priču.

Imao otac Janko tri sina. Udarača. Prvi, dobošar, a po potrebi i trianglista je prošle predstave (taj navedeni Andre Šenije) sve vreme gledao u tablet, instaliran na pultu. Onaj srednji, kada nije zevao, pridruživao mu se u gledanju prenosa. Ne pratim fudbal, ne znam šta je “to” bilo toliko bitno. Jasno. Pri zevanju nikada nije stavljao ruku na usta… to me iritira, pa ipak sam potpisao knjigu koja se zove Bonton. A treći  “gočista,” zapravo umetnik na bubnju, koji je čekao kraj predstave da opauči maljicom,..  im se pridruživao u priči, gledanju, … pa opet u priči, pa… Inače tri sina se boje mraka, pa, iako imaju pultove traže i osvertljenje sa plafona… Tako svi vide kada u toku čina  napuste orkestar,… (pa i oni su deo orkestra), na desetak – petnaest minuta…. U šta sve može umetnik da završi za petnaestak minuta u lagumskim hodnicima teatra.. Kod njih nema pravila; Neka ugasi svetlo ko zadnji izađe…

Tri sina se ponašaju u stilu: Publiko, ko vas jebe! Mi radimo svoje.

Iritira to osvetljenje gledaoce, ali u BO gledaoc je najmanje bitan. Nadao sam se večeras  i onoj gospođi violinistinji koja mi je sa bele majice, u prošloj predstavi poslala poruku, na egleskom… Namerno ne znam engleski… U novoj sezoni, ubeđen sam nosiće majicu sa jasnom porukom samo meni: Fuck you… Možda je i ona poruka bila za mene, nisam protumačio, sedeo sam na levoj  strani gledališta… Dotična je sa majicom na nivou svojih kolega iz Zvečke, Nanomira, Milavca, Lukavice… Ne znate muzičku geografiju Srbije?

Onda me čitajte… Ja sam onaj koji ide i na “Moklranjčeve dane” u Negotin.. I na druga mesta… Kad smo kod slova M… Idem i na “Moravačko ćemane”.  Za svako slovo ima i po pet manifestacija… Ipak je ovo Srbija. I tu sam… Pa zar bi ovako samouvereno, jasno i pomalo bezobrazno, pisao?

Ta gospođa je do sada bila veoma primereno obučena, ali je i ona krenula stazom: Publiko, ko vas jebe!

Ma, naravno da dotična ne bi mogla takva da uđe ni u jednu opersku kuću na svetu, ali u orkestar BO, da, kako da ne, a on je “ničija zemlje”, između Sinadinovićevog i Savićevog zabrana. (Zabran je imenica. Označava šumu gde se seče drvo za sopstvene potrebe)

Tu očigledno važi pravilo; Publiko ko vas jebe?

Da se vratim na večerašnje dešavanje, ako ne računamo hor, prvi se pojavio Ljubodrag Begović. Ne znam ko je on. Idem u operu, ali ga nisam primetio, a možda sam čekao sledeću osobu.

Nevenu Bridgen, Pavlović. Arija Ćo Ćo San. Čak i da gospođa Bridgen nije u blagoslovenom stanju,a kao staromodan muškarac, (trudnicama sve opraštam), napisao bih isto. Korektno pevanje u garderobi koja nije ostaila neki preterani utisak, ako su to sigurno mnogi očkivali, bar od nje poznate po erotskim garderobnim izletima.

Ako pratite izveštaje novinarskih pripravničkih piskarala, koje po običaju šalju u operu na Gala koncerte, ti u izveštajima pominju samo prva dva učesnika. Toliko mogu da izdrže u operi.

Sledila je Aleksandra Stamenković Garsija. Crno bela, asimetrična kombinacija. To kažem za njenu haljinu,  a isto važi i za pevanje.

Ljubica Vraneš je, u svom maniru težila krinolina ekstravaganciji. Uspela je. Osim toga ima podosta iskustva u bel-kanto pevanju. Naravno nije moje da komentarišem njen, ili nečiji izbor da peva Ariju Pepeljuge.

Interesantno da su Gospođa Bridžen i Gospođa Vraneš večeras bile najmlađi učesnici u programu. Kako stvari stoje,  nema onih od 25, 30 godina,... publici se ne piše dobro u narednoj deceniji.

Ivanka Raković Krstonošić je izvodila ariju Adele iz Slepog miša.  Ne sećam se kako je to zvučalo, možda sam i namerno zaboravio, ali nisam zaboravio njenu haljinu, od pre godinu, dve. Jedan užas koji ju je stavljao u položaj propale ruske grofice… Propale tačno pre 100  godina, 1918, a koja se pojavila nekih četrdeset godina kasnije, pred sam Drugi svetski rat... Ipak ovo nije to vreme...

Večeras se na Beogradskoj Operskoj sceni desio jedan presedan. U istoj večeri su se sa scene oglasile Dragana del Monako i Jadranka Jovanović. U proteklim vremenima, kada su se borile za primat Dive nad Divama, to nije moglo, a sada kada zajedno nisu ni pola jedne dive, sve može, pa i to čudo.

Zato se Gospođa del Monako izborila da se dva puta pojavi na sceni, a obavezna J.J. je bila zadnji domaći učesnik.

Sa J.J. smo imali kopiju Premijerke Ane Brnabić… Beli žaket, bele pantalone, pa još Karmen.  Habanera, najerotskija arija… a naša J. J. Nacionale cupka i pocupkuje u pantalonama, pa još kleknu. Karmen kleknu. Mora da se i Karmen i Prosper Merime prevću u grobu… Pitate zašto Merime?... Pa on je smislio lik Karmen. Od njega potiče taj mit o lepoj ciganki.

Zajedno sa Draganom del Monako u duetu, a i posebno sa Arion Abigaile iz Nabuka, imali smo Sanju Kerkez. U operama, pogotovo u Nabuku, mnogo bolje zvuči.

Na red je došao Stefan Igtnat, gost iz Ruminije. Ako kažem da je Gospodin direktor opere u Bukureštu, redovni čitaoci mojih tekstova odmah će znati ko ide u uzvratnu “posetu”. Pa iz tog razloga je ovde.

Sledila je Gospođa Donata D'Annunzio Lombardi. U pet reči. Lepa žena koja lepo peva. Pravo okrepljenje i za uši i za oči.

Onda je usledio tragičan deo, ili bolje reći najtragičniji deo večerašnjeg događanja. Violinista Jovan Kuludžija je pokušao da se predstavi u Sen Sansovoj Havanezi.

Pokušao.

Uprava Opere nema milosti.. odavno sam zaključio… Uprava je bezobrazna, ... bezbroj puta sam ponovio… Uprava mrzi publiku, ali mrzi i svoje kolege koje su na izmaku umetničke karijere.

Pitam se samo, da li J. Kolundžija ima prijatelje?

Nakon tog šoka, usledio je drugi šok. Posle skoro dva sata sedenja u Sali, nije bilo mineralne vode, nije bilo sokova… Bife ne radi.

Publiko, ko vas jebe!

Crknite od žeđi ako niste sa sobom poneli vodu… Ubuduće vežem za pojas čuturu, pri polasku u operu, kao kada idem na planinarenje.

Ali, da ovde konstatujem… U orkestru nije sve tako crno… Znate, kada pogledom obuhvatite sve violinist, po micanju gudala zaključićete na koga da obratite pažnju, a potom vam se izdvoje zvuci onih najboljih. Večeras su u orkestru najbolje zvučali Nikola Stanković, violinista  i Edit Makedonska, koncertmajstor. Da pohvalim i njen veoma primeren izgled za večerašnji događaj.

Krenuo je drugi deo večerašnjeg spektakla.

Nenad Jakovljević je bio iznenađenje. Pogotovo po elegantnom oblačenju. Sledio je triling Snežana Savičić Sekulić, Dušan Plazinić i Sofija Pižurica.  Ovo drugo dvoje nam je bar podarilo igranje karnera, Gospodinu Plaziniću na košulji, a Gospođi Pižurici oko tela, u prečniku metar i nešto.

Nastao je nesporazum, nakon arije Norine, iz opere Don Paskvale. Dirigentici Zorici Mitev Vojnović, je izneto cveće na scenu, jer je odlazila, pa se na aplauz Zorici, vratila Pižurica, misleći da želi publika još jednom da je vidi.

Nakon Aleksandre Angelov, koju pamtim po interesantnoj haljini, pojavio se Ivan Tomašev. Možda nam je svojom arijom najavio Ernani od Verdija. I dobi najveći aplauz. Tačno od publike koja se baš ne snalazio u operi, na koncertima, jer aplaudira i kada ne treba… Tomašev je večera bio ono jednostavno, Tošaev. Najbolji.

Naravno za kraj domaćih izvođača je bila neprevaziđena J. J. Već opisana. Sledili su Stefan Ignat, sa kojim nismo dobili ništa osim toga da nam je na sceni bio Direktor opere  i Gospođa Donata D'Annunzio Lombardi. Dama koju ćemo da pamtimo.

I?

Sramota!

Janko Sinadinoviću, Direktoru Opere, tvoj imenjak Janko traktorista bi da mu na njivu dođe dama iz Italije, dotičnoj kupio cveće, ili bi pak ukrao u nekom komšijskom dvorištu. Jer ljudi njegove profesije i kalibra znaju za bonton. Čitaju, čitaju,… znam svoju ciljnu grupu pri pisanju, znam ko kupuje knjige. A ti Janko Sinadinoviću ostavi gospođu Donatu bez cveća. Druge dame dobiše… a ona, a ona jedina bez cveća. Znam Janko Sinadinoviću da ti cveće ne dobijaš na sceni.. Nisi ga dobio ni ne drugoj premijeri pre pet dana. Pamtim, to mi ne promiče… A večeras si obrukao operu, obrukao si srpske muškarce, … jedino sebe nisi obrukao, jer ti si takav, ne osećaš bruku i sramotu.

Ja ne poklanjam cveće Sinadinoviću, jer i ovako neki (a svi su se identifikovali) pričaju kako sam “plaćen”. Ti ne kupuješ od svog novca, već od novca naših ulaznica, a platili smo 50% više od redovne predstave.

Misliš kako sam ubeđen da će te ovo popraviti…? Ne… ovo pišem samo da drugima skrenem pažnju na Vas čiji je stav: Publiko, ko vas jebe!

I dokopah se vazduha nakon tri ipo sata…

Zna li Uprava zašto su i pre njihovog dolaska u Beogradsku Operu počeci predstava u 19 i 19,30?

Odgovoriću, ne zna! Kao što ne znaju da naprave završni koncert na otvorenom, da dođe desetine hiljada beograđana. Kao što ne umeju da promovišu opersku umetnost… Da ljudi čuju za umetnike, požele da dođu u operu…

Ne znaju da je nepisano pravilo da se pozorišne i operske predstave završe do 23 sata, kako bi ljudi, po potrebi, gradskim prevozom se vratili svojim kućama…

To ipak ne znaju oni koji damu ostave bez cveća.

To ne znaju oni koji publiku tri ipo sata liše kapi mineralne vode, soka,… koje posetioci kupuju za sopstveni novac, po cenama iz ugostiteljskih lokala.

Ja sam samo jedan od 600 ljudi koji su večeras bili u operi… Možda su drugi mazohistički navikli na nekulturu, bezobrazluk osionost, tupavost,….

Meni se ne dopada vaš stav: Publiko, ko vas jebe!

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2018/07/zavrsni-gala-koncert-narodno-pozoriste.html

Umberto Đordano, Andre Šenije, Umberto Giordano, Andrea Chenier, Beogradska opera, Janko Sinadinović, Dragutin Matić bariton, Jasmina Trumbetaš Petrović, Ljubica Vraneš, Tamara Nikezić, Đorđe Pavlović, Đandomeniko Vakari (Giandomenico Vaccari), Kuzman Popov, Asja Stojmenova, … 25. 06. 2018.

SVE SE MOŽE KAD' SE HOĆE

Danas je 25. 06. Završni Gala koncert je za pet dana... ne zna se ko peva, ali nas obaveštavavaju  kako ulaznice možemo da nabavimo po ceni od 1500, 1200,...

Upravo draga, ulaznice ćete da ispoklanjate onima koji u pola slučajeva neće doći, a druga polovina tih „političkih moćnika i srećnika“ će da napusti kocert pre kraja... Prodaćete drugu polovinu gledališta onima koji u većini slučajeva nemaju pojma ko peva. Sve jedno im je da li peva Tomašev, ili Jakovljević... ili da li peva Sanja Kerkez, ili Ivanka Raković Krstonošić... Ma takvima da se pojavi i Ekstra Nena, mislili bi da je član operskog ansambla. Ovakvi poput mene osuđeni su da kupuju mačku u džaku. Koja će to da bude mačka u džaku videćemo, a i opisaću kako sam doživeo.

Šta ste vi umislili, da ste fudbalski treneri, pa da sastav ekipe čuvate za zadnji minut, kako bi nadmudrili protivnika... Nemate vi protivnika, vi ste sami sebi protivnici. Vi igrate utakmicu sami protiv sebe i uvek GUBITE. Hranite se osmesima i tapšanjem po leđima onih, koji već na korak iza vaših leđa se smeju i zapušavaju nos.

Na podeli za juni, stoji i dalje (dana 25. 06.)  da večeras diriguje Borislav Ivanov. Tek jutros je „neobaveštena“ publika mogla da sazna kako je dirigent neko drugi (iz dnevne liste). Koga vi plaćate da uređuje sajt?... Da ne nabrajam koliko je takvih nesposobnjakovića pod svodovima Nacionalnog tetatra

Andre Šenije, drugi put… Neko će posmatrati kao popravku premijere, neko kao reprizu, režiser je očigledno ovu predstavu shvatio kao “Drugu premijeru”, pa joj je i lično prisustvovao i poklonio se publici na kraju.

Reklo bi se, sve je bilo isto osim četiri glavna lika, ali nije tako.

Večerašnja predstava je za pohvalu!

Ja nemam problem da iste ljude hvalim kada zaslužuju, a kudim kada nešto ne urade kako treba.

Janko Sinadinović u ulozi pesnika Šenijea je, što je i za očekivanje,  bio bolji od Dušana Plazinića. I ne samo to!!! U prvom činu “na mestu” gde je Plazinić dobio ono unapred dogovoreno, ili pak  naručeno i opisano: Bravo, sa treće galerije, Sinadinović je dobio isti uzvik, ali sa druge galerije. Moje Bravo! Mislim da je to i zaslužio. Dobio je i drugo Bravo, sa moje strane, na kraju predstave. Zaslužio je. Drugi neka mu traže propuste, ja sam uživao u kvalitetu.

Dragutin Matić i to se očekivalo, je bio na svom nivou. Da ga ne upoređujem sa drugim baritonima koji su se ušančili pod svodovima Nacionalne opere. Onaj ko je bio na obe predstve mogao je da čuje i kako se peva rola  Žerara, a i kako i koga publika nagrađuje aplauzima na otvorenoj sceni.

Madalena de Koanji je bila Jasmina Trumbetaš Petrović. Možda će neko reći da je “stabilna”, da je “sve otpevala,”… Ja nisam uživao iz nekoliko razloga… Kod umetnika mora da peva srce,… I da ne objašnjavam na pesnički način, poput zaljubljenog u žene pravdu i domovinu večerašnjeg nam Žerara… Gospođu Trumbetaš će publika na sceni doživeti kao da sluša snimak opere preko radija. Ne da nema glume, nema ni pokreta, mimike, nema sjaja u očima zaljubljene žene.. Možda je sve to kod Madalene od pre dva dana (Ane Rupčić) bilo preneglašeno, ali doživljaj običnog gledaoca, poput mene, bio je proizveden sugestivnošću.

Ljubica Vraneš, kao Bersi, nije imala mogućnosti da  se iskaže, pa je svoje očigledne želje morala da uklopi u jednu korektno programiranu služavku, kakva je zamišljena i od strane kompozitora, a i od režisera.

Tamara Nikezić, kao da je došla iz predstave od pre dva dana. Bez energije, bez glasa, bez, sebi svojstvene, dobre glume, bez, bez,… sa pravom da se čovek zapita otkuda ona ovde. 

Na predhodnoj, a i na ovoj predstavi mi je smetalo što “sve vreme” Matije, Mihailo Šljivić, ne samo drži lulu, već iz sve snage povlači dimove  iz nje. Sve do trenutka kada od običnog skitnice postaje, kroz revoluciju, “neko.”  Više se ne tetura pijan, a i oslobodio se, rečeno savremenim izrazom “bolesti zavisnosti.” Veoma interesantan režijski “gaf”. A i Šljivićevo pevanje je bilo veoma korektno i doprineo je, pogotovo večerašnjoj predstavi, da bude nešto sa čim je lepo da se “zatvori” ovogodišnja polusezona.

Još jednom pohvala za mnoge režijske elemente. Posebno treba naglasiti početke i krajeve činova. Veoma efektni.

I dalje je u meni utisak da je Asja Stojmenova imala neke probleme u trenucima kada je osmišljavala šešire dama za večerašnju predstavu. Osim toga, odeća u koja su bila obučena deca, pa samo je njih četvoro-petoro u pitanju, je užasavajuće. Nedopustivo. Kao da su ta deca ušla u predstavu iz nekih šezdesetih godina prošlog veka. I da dalje ne analiziram kostimografkinju.

Đorđe Pavlović je, po već isprobanom receptu, mlatio i podizao zvuk orkestra na decibele koji su uspevali čak i glas Dragutina Matića da “poklope.” Naravno, Šljivić će svim dirigentima ovog sveta da odoli, iako sam još pre par meseci primetio da se kroz obuzdavanje kultivisao, dobivši istovremeno na kvalitetu pevanja.

Imao sam utisak da će se hor par puta raspasti. Ali žene su tu, kao i uvek, sposobne da prevaziđu svaku nedaću… U sceni suđenja, publika (ženski deo hora) je jurila Đokin ritam, Đoka je jurio da ostvari zamišljen tempo, žene su čas zaostajale, čaj preticale… I na kraju se i skupiše i sabraše da zatraže smrt za svakog ko je protivnik revolucije.

I da završim sa plavušama.

Večeras smo imali Madalenu, plavušu. Naše operske dive očigledno ne žele da nose perike. Pa ako smo svojevremeno imali Karmen plavušu, pa se još dotična “prvakinja opere” hvalila da je ona prva Karmen, plavuša… Valjda sa drugim i nije mogla da se pohvali… Jer, jer Bog je milostiv. Da, plavuša… Možda Plazinić i Jovanović nisu mogli da se iskažu do kraja, jer Ana Rupčić nije bila plavuša…

….io voglio quell'ebbrezza

de' tuoi occhi profondi!

Io pur, io pur, io pur voglio

affondare le mie mani nel mare

dei tuoi capelli biondi!

Zar neko sumnja kako ne primetime svaki detalj… Jasno, nema prostora da se sve navede…

Ukratko, dobra predstava. Hvala Sinadinoviću (pevaču), hvala Matiću.

O ISTOJ TEMI, ALI IZ DRUGOG UGLA:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2018/06/umberto-giordano-andrea-chenier-andre.html

.

Umberto Đordano, Andre Šenije, Andrea Chenier, Beogradska opera, Dušan Plazinić, Miodrag D. Jovanović, Ana Rupčić, Ljubica Vraneš, Dubravka Filipović, Đorđe Pavlović, Đandomeniko Vakari (Giandomenico Vaccari), Kuzman Popov, Asja Stojmenova, Maja Janušić, … 23. 06. 2018.

ŠTAPOM I KANAPOM…

ŠPENADLA I ZIHERNADLA

O Bože, o Bože, što ih uze,

Da krmane Splavom Meduze.

Znate tu sliku genijalnog Teodorea Gerikaulta… Splav Meduze… Da, fregata “Meduza” se potopila, kapetan sa mornarima zauzeo čamce za spasavanje, a 150 ljudi smestio na splav, vukao ga, pa ga otkačio… Žeđ, glad, ubistva, ljudožerstvo,... u narednih 13 dana… Isto vreme, isti ljudi... A slikar se samo par decenija nakon ubistva Andre Šenijea, zatovrio u atelje, pre toga obrijavši glavu i u narednih 13 meseci je naslikao ovo remek delo… Na osnovu priče preživelih, samo 15, makete koju su mu napravili isti,… i,.. i,.. i…

Pitate se zašto ovo pišem… uvek ima uzročno posledične, a ponajviše metaforične veze između svake dve rečenice u onome što pišem…

Elem, mediji su nas osam dana pre večerašnje premijere obaveštavali kako je dirigent iz Bugarske. A on je opet zamenio dirigenta iz Italije, koji je nakon samo par proba, videvši sa kim i kakvima ima posla, otišao…

Niko ne može da me ubedi i da je vremešni dirigent iz susedne nam Bugarske došao do istog zaključka, ali se na elegantniji način izvukao, da ne potopi i sebe i predstavu..

Tako smo imali večeras “Andre Šanijea” sa dobro nam nepoznatim Đorđom Pavlovićem.

Preživeli smo, preživeo je i on, a preživeli su i pevači… U mnogim deonicama se nisu čuli od gromoglasne muzike, ali… Niti ću da žalim Gospodina Pavlovića, niti ću da ga osuđujem… Šta je tražio u neobranom grožđu, pa još… Tako prođu oni koji u jagode pođu bez gaća… Krpež!

Večerašnju režiju potpisuje Đandomeniko Vakari. Na mene je ostavio veoma pozitivan utisak. Iako su mu neka rešenja “školska,” druga su mu izvrsna… Na čelo sitnih zamerki stavljam scenu kućne zabave u prvom činu kada sedam devojaka ulazi i seda na pod… U nekoj salonskoj atmosferi da, ali u Sali (pa prisutno je četrdesetak osoba) nikako…

Kostimi su delovali čak i raskošno. I njihovu kreaciju, a izgleda i pozajmicu iz drugog pozorišta, potpisuje Asja Stojmenova. Zagonetna mi je visina šešira, pogotovo Kontese de Koanji, ali da ne širim priču. Baletski par, na onoj već spominjanoj zabavi u prvom činu je u katastrofalnim kostimima… Sve drugo moj stomak za varenje pomešanih epoha i stilova uspeva da svari.

Čak i scenografija Kozmana Popova je bila nešto što je u isto vreme zadovoljavalo u jednoj siromašnoj operi, kao što je naša, dva bitna uslova. Da ne bude preskupa, a da zadovoljni minimalne estetke kriterijume.

Samo još jedna opaska i vraćam se na Splav Meduze. Pa sa njim sam počeo.

Nameštaj, zapravo kanabe i stolice u salonu Kontese de Koanji su nešto što je sramotno za predstavu, a apsolutno odudara i od vremena, a kamo li od kostima. Nameštaj kao da je kreirala i napravila firma “Numanović” Novi Pazar. Ni trunke pozlate i gravure na drvenim delovima,… jednobojna, neboplava boja mebla… Kič… kako lepo zvuči ta kratka reč za nameštaj… I još nešto.. Sluga donosi na scenu šolju čaja… Zapravo šoljicu, koju kao da je neko “pozajmio” iz kafića “Aurelio,” sa druge strane Trga… Lepeze, perike, šeširi, čarape sa mašnama,… I šoljica iz “Aurelija”.. a sve s kraja osamnaestog veka… Da… u kafani su pili iz pehara, pisali guščijim perom, a šoljica iz “Aurelija”…

Mnogo ima u Beogradskoj Operi individua koje misle kako je publika i glupa i tupa i da sve može da joj se proda…

Da pohvalim i prevod Maje Janušević… Jedan veoma pitak lirski prevod libreta. Na kraju, opera je o pesniku i fatalnoj ljubavi i mek pristup prevođenju za titlove je pravi pogodak.

Rećiće mnogi, siguran sam, da li sam slušao u operi šta  i kako se peva, kada sam primetio sve ove detalje…

Naravno… Nadam se  da su na ovoj premijeri bili i članovi Upravnog odbora Teatra. Red je… Ovo je značajan kulturni događaj.

Siguran sam ne znate kako Predsednik Upravnog odbora “Telekoma” ima platu 200.000 dinara… sednica, dve mesečno i hop... Ne znam kolika je mesečna nadoknada predsednika Upravnog odbora Nacionalnog teatra… Sigurno nije dovoljna da gospodin Aleksandar Gatalica kupi ulaznicu za neku opersku predstavu. Da, to je onaj književnik, pisao sam o njemu, koga cenim, jer je između ostalog dobio i NINovu nagradu.

A možda je ta funkcija iz počasti, iako su na takvim mestima oduvek bili REŽIMSKI ljudi.

Elem, isti Gatalica je operu nazvao Nojevom barkom., u trenu hirotonisanja novog Upravnika  Nacionalne kuće. Znate šta znači reč hirotonisanje? Jednostavno rečeno: “Predstavljanje Bogu novog Patrijarha”. Za mene su osobe na čelu Nacionalne biblioteke, Narodnog muzeja, Nacionalnog teatra,…  značajne kao i Patrijarh.

Nisam toliko ni ciničan, ni bezobrazan, a ni obrazovan da podelim uloge ovdašnjih glumaca, igrača, pevača,… po životinjskom carstvu, koje se spaslo uz pomoć Noja i njegove barke. Za kobre, krokodile, muflone,…  možda bih  i imao predstavnike, ali za kengure, slavuje, koale,… teško…

Ako ste  bili na Zlatiboru i ako niste probali “Lepinju sa sve,” pogrešili ste. Ispravite to sledećom prilikom. Večeras smo u Beogradu imali “Operu sa ništa.”

Sve ono značajno desilo se pre večerašnje premijere. Pa čak ni podele za premijeru i prvu reprizu  nismo znali 7 dana pre večerašnje predstave. I dalje se ne zna ko će pevati na reprizi, već u ponedeljak.

Uostalom, što mora publika da zna ko peva. Sigurno, uprava zaključuje, sve jedno je publici… Svi pevaju isto, nije bitno ko šta, a na kako (nikako) smo već navikli.

Tenori su i onako Plazinići. Da, večeras je Andre Šenije bio Dušan Plazinić… Previše drven za temperametnog pesnika i ljubavnika. Dobio je Gospodin Plazinić  Bravo nakon arije u prvom činu. Stiglo je sa treće galerije od Gospođe u crvenoj haljini… Nakon tog bravo, istrčala je na vrata, ali se do kraja predstave više nije oglašavala.

Naravno, na kraju aplauz svim učesnicima.. Aplauz, aplauz u maniru beogradske publike.

Ana Rupčić, Madalena… Sigurna, apsolutno sigurna na sceni. Može da ubroji ovu rolu među svoje uspehe. Mislim kako ova uloga pristaje njenom temperamentu.

Miodrag D. Jovanović, mnogo bolji nego što bi neko na mom mestu očekivao.

Ljubica Vraneš, precizna i odmerena. U svom maniru. Profesionalnom.

Dubravka Filipović je preživela. Što znači da se izborila sa ulogom Kontese de Koanji.

Već sam nekoliko puta pisao, kako ne volim premijere. Draža mi je deseta, ili dvadeset peta repriza. Sve je uigranije, opuštenije…

Večeras nije bilo ni P od premijere. Nema žamora na pauzama,.. u foajeu. Sve je bilo beskrvno, bez žara, neizvesnosti… Adrenalin u gledalištu ne postoji. Kao da svi,… ali ja ipak ne spadam u te “sve”… čekaju pauzu da se dohvate svojih mobilnih telefon… kao da je u zgradi Nacionalnog teatra večeras u 20, ili 21 sat bilo nečeg važnijeg od Andre Šenijea. Ili sam ja nepopravljiv zaljubljenik u scenu, zvuk, pliš…
I ne čekajte mišljenje u "štampi" onih koji jedno govore na pauzi, drugo pišu, a ko zna šta osećaju,... nije ih bilo večeras. A možda su vidoviti, pa pišu i o onome gde nisu bili.

Ja sam ipak ovde, ili sam, možda, sa još nekima na Splavu Meduze.

A repriza, ili nešto novo već za dva dana, videćemo kuda nas nose morske struje, vetar i čarobni štapić nekog tamo Univerzumskog dirigenta, koji ne mora da gleda u partituru, jer zna celu operu napamet.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2018/06/umberto-giordano-umberto-ordano-andre.html

.

Gaetano Donizetti Lucia di Lammermoor, Lučija od Lamermura, Beogradska opera, Kler Kulen (Claire Coolen) Alberto Gazale, Dejan Maksimović, Ivan Tomašev, Marina Vukasović Medenica, Kosta Carina i Maja Janušić.

MIŠOLOVKA

Ali ne Agate Kristi

Opet nam je gostovao putujući cirkus Malteškog reda. Platite punu ulaznicu za gostovanje, a dobijete i Akademiju. Iskreno, nije bilo te samohvale previše. Samo desetak minuta, zajedno sa izvođenjem  “njihove” i "naše" himne. Čemu himne? Operska je predstava, koju su “možda” oni finansijski pomogli, ali nam je ova predstava najavljena kao “humanitarna”, jer deo cene ulaznica ide… Negde temo.

Da, pričalo se kako isto tako “negde tamo”.. vitezovi rade kao humanitarci..  Priznajem, stajao sam za vreme intoniranja himni, to mi nalaže kultura, ali samohvalu nisam slušao… Zapamtio sam samo kako neki (njihovi) ljudi u italijanskoj mornarici pomažu… I tako dalje i tako dalje…
Uostalom, sigurno ne mogu da "nahvataju" 600 ljudi za "proslavu", pa im "operska publika" popunjava prazninu preko 20 gostiju: italijana, par beznačajnih političara i isto toliko sveštenika, koji koktelišu na pauzi i već tredicionalno kasne na drugi čin.

Ne verujem da su moj osvrt od pre godinu dana čitali gospoda vitezovi, jer sam predlagao da, umesto govora, poklone svim posetiocima brošuru o svom istorijatu, radu, ciljevima… Možda bi time neki srbi shvatili koji je to lik bio Sv Jovan Krstitelj, čiji su oni sledbenici… Ali, bože zdravlja, eto njih sledeće godine… a i mene…

Kada je dobra predstava na vidiku, upašću u Mišolovku, naravno ne onu Agate Kristi. Pa to je drama koja se kontinuirano najduže izvodila od svih pozorišnih predstava

Ipak da skratim priču, ovo su ne samo sitni sati, već i sitni minuti, jer se piše u prvim minutima novog dana. Pisanje utisaka odmah nakon događaja je, ne samo najlakše, već i garantuje potpunu iskrenost. Već kada prenoći, počnu kalkulacije.

Elem, desila se Lućija od Lamermura i u Beogradu dva dobro znana gosta. Kler Kulen, ovog puta u ulozi Lučije i Alberto Gazale, kao Lord Enriko.

Može se reći da su publici poznati, a neprepoznatljivi, pogotovo Gospođa Kulen. U više nego odličnom mi je  sećanju iz prošlogodišnje Travijate. Tada sam napisao kako je naš grad postao usputna stanica za one koji hoće da upišu novu rolu u svoj CV. Gospođa Kulen je nastupe sa prošlogodišnje predstave, normalno, stavila na Youtube, uz one svoje malobrojne koji su tamo.

Večeras je Gospođa Kulen bila odlična. Sigurna, u punom rasponu koji zahteva uloga. Pokazala nam je svu lepotu svog glasa. Može zadovoljna da ode iz Beograda, a meni lično ostavlja jedan utisak, koji ću izraziti u rečenici: Onaj sopran koji se osmeli da prihvati sledeću Lučiju na beogradskoj sceni, neka razmisli da li je sposoban da ponovi, ili se bar približi  onome što je uradila Kler Kulen.

Večerašnja Lučija je dobila na otvorenoj sceni jedan od najvećih aplauza koji su se čuli pod svodovima opere zadnjih godinu dana.

Gospodin Alberto Gazale je pokazao pun profesionalizam, od sigurnog pevanja do krajnje sugestivnog scenskog nastupa. Jednostavno, pokazao je kako se to “radi u svetu”… Dođe se na dva dana, otpeva, ode da opet peva i…. i,.. i,.. Lako je kada neko ima takav glas, takvu pojavu, energiju...

Dejan Maksimović je bio Ser Edgardo od Revensvuda. Jednom rečju, odličan.

Naravno, tu je i Ivan Tomašev, kao Rejmondo, sveštenik. Sigurno da je njegov kvalitet pevanja takav, za kojim žudi svaka operska scena.

Taj lik je kod mene ostavio poseban utisak.  Režiser Džon Ramster je Rajmonda zamislio manje kao sveštenika, a više kao otmenog i mudrog gospodina, što ga približava ljudima, a opet ističe njegovu snagu u spoju nebeskog i zemaljskog. Napomenuću, nosio je sako kao najklasičniji katolični sveštenik iz Bruklina, koji je pajtos sa svim lokalnim mangupima, kako bi im što više približio i Boga i veru u poštenje i pravdu.

Videli ste da ću pisati i o Marini Vukasović Medenici. Ona je uradila kostime. Neću te, čitaoče, zamarati dubljim analizama, tek bluza i široke pantalone koje je Lučija nosila pri činu venčanja, nikako nisu u skladu sa vremenom  režijskog i kostimografskog dešavanja, kraj 19. i početak 20. veka (frakovi, cilindri, kilti,...). Lučija, tako odevena,  venčava se za Lorda Aštona, koji je u drap Džem-Bondovskom odelu. Očekivao sam samo da nakon te scene Lučija ispuši jedan džoint, kako bi se smirila, jer je više ličila nekoj bit-dami, šezdeset-osmašici, nego onoj koja robuje konvencionalnostima koje joj propisuje brat, koji uzgred rečeno nosi frak.

Rekoh, izneću samo jednu činjenicu i tu stajem, uz konstataciju:

O mnogim stvarima se u (B.O.) Beogradskoj Operi, decenijama ne piše, pa su se tako oni sa promašenim idejama i nesposobni, prividno  izjednačili sa sa onima koji su za svaku pohvalu.

I, na kraju, još jedna opaska. Libreto su “zajedničkim snagama” uradili pokojni Kosta Carina i sadašnja, veoma aktivna, Maja Janušić. Naravno, da meni mnogi sitni detalji ne promaknu, tako sam otkrio dokle je prevodio Carina, a odakle je počela Maja. Do Revensvudove arije kada prvi put kaže, “more žubori,” pa ponovi, pa ponovi isto… Odatle počinje prevod Maje Janušić.

Maji Janušić se ne dešavaju takve greške.

Lepa muzika, dobri pevači, interesnatna scenografija, svetlosni efekti odlični,  video produkcija zanimljiva… a dok sam šetao posle predstave, kako bih udahnuo svež vazduh, žena koja je uvek pored mene reče: Ne znam zašto u meni nije ostao neki poseban utisak. Trebalo bi da bude, a nema ga…

E to je onaj poseban fluid, zovem ga čarolijom… Često ga u čoveku izvedu i lošiji izvođači, doživi se u predstavama koje su manje dobre… Zapravo, to je sklop dobrog dana, posebne publike, ljudi na sceni, priče koja se prikazuje,… Toga nema večeras, a mnogo je stvari bilo za pohvalu.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2018/06/gaetano-donizetti-lucia-di-lammermoor.html

Rosini, Pepeljuga, Beogradska opera, Narodno pozorište, Marko Živković, Vladimir Andrić, Nebojša Babić, Jana Jovanović, Nataša Rašić, Dragana Popović, Sveto Kastratović, Janko Sinadinović, Ana Zorana Brajović, Gavrilo Rabrenović… 01. 06. 2018. Piše David Naum

Treća sreća,

Ili

Treći put i Bog (ne)pomaže

Verna operska publika je večeras imala priliku da sluša i treću predstavu novoobnovljene Pepeljuge. U roli La Cindarella-e se okušala Dragana Popović. Da smo dobili nešto novo, nismo, da je glas Gospođe Popović prijatan, jeste, da je je predstava bila za pamćenje, nije, da je Dragana pevala korektno, može se reći.

Odmah se nameće pitanje upoređivanja između one neočekivane premijere sa Jadrankom Jovanović, potom prve reprize sa “potisnutom” Ljubicom Vraneš i večerašnje predstave. Za mene, zadnje dve predstave, što se tiče gravne role, odskaču u pozitivnom smeru… Što se ukupnog utiska tiče “mrtva trka”… Da, ja mogu da upotrebim izraz “mrtva trka”, ali ne i svi drugi koji pišu… objasniću to kasnije…

Ostajem pri utisku.  U prvoj predstavi Klorinda i Tizbe: Ivanka Raković Krstonošić i Tatjana Mitić, a u drugoj, u istom rolama: Nevena Matići i Ivana Živadinović su bile neuporedivo bolje od večerašnje Klorinde i Tizbe:  Jane Jovanović i Nataše Rašić.

Ali sa tim neka se zabavljaju oni koji u operi vide i samo doživljavaju pevanje, ja to ipak mnogo šire posmatram.

Još da napomenem kako je Sveto Kastratović ostao u nijansiranju fraza pri pevanja i hvatanju daha  srpskog seoskog popa, u povratku sa sahrane, a  Marko Živković, kao Don Ramiro i Vladimir Andrić u roli Dandina su bili kao i u predhodnim predstavama. Možda ću otići na trinaestu, ili trideset treću predstavu Pepeljuge, siguran sam biće isti. Vladimiru Andriću bar pomaže osećaj za komiku, dok Živkoviću ne znam šta bi moglo da pomogne… Da je Bog imao nameru da se umeša, večeras bi se čulo.

Zar čitaoci očekuju da uvek imam ideje i predloge za rešenje? Vidite, nemam, ali za ono  za šta imam, izneću.

Mislite kako je sve i previše tvrdokorno u BG Operi. Nije! Samo je pitanje koliko puta treba da se ponovi molba, zahtev, ili pretnja, ili javno ismevanje i biće svako uslišen.

Uz predhodno iskazanu dobronamernost zamolio sam, na predstavi Aida, pre 5 dana, uvek ljubaznog momka koji nam “cepa” ulaznice.. (ja mogu da upotrebim izraz “cvepa”)… Kao što rekoh, zamolio sam ga da pri izlasku posetilaca iz sale otvori bar dvoja polukrila na vratima, jer se dešava da desetak minuta posetioci čekaju u vrelom holu, jer svi, često blizu 700 ljudi treba da se provuče kroz otvor od sedamdesetak santimetara, pogotovo što mnogi čim izađu iz opere, odmah stanu na uski plato.

Odgovorio mi je krajnje ljubazno kako to ne zavisi od njega.

Nakon te predstave bila su otvorena dva polukrila i večeras su bila otvorena dva polukrila. Hvala ljubaznim ljudima što nisam morao da čekam na izlazak, dva pet, ili deset minuta.

Da ponovim svoj zaključak. Nekada treba reći jednom, a nekada sto jednom.

Lepo je večeras sa pozonice poručio Sveto Kastratović:

L'allegrezza e la pena

Son commedia e tragedia, e il mondo e scena.

Siguran sam Direktor, ali VD, opere Janko nije to rastumačio. I večeras je bio u majici (sa kragnom i tri dugmeta) i sakoom preko. Krajnje je vreme da angažuje stilistu, jer to nije Janko – traktorista, niti Janko - kombajner, ovo je Janko Direktor Opere i u skladu sa zvanjem koje ima mora da se oblači… Uostalom neka na bilo kom svetskom jeziku ukuca na onom sveznajućem Google dve reči: Direktor opere… I neka vidi kako izgledaju gospoda sa tim zvanjem… A on je opet Direktor Nacionalne Opere.

Mislim kako ću ovo i slične opaske Gospodinu Sinadinoviću morati da ponavljam još dve godine… Ali ne sumnjam u uspeh… Kao što sam ubeđen da če uskoro i to veoma brzo uspeti ona osoba koja kopa po politici ove države, koliko uporno, toliko vešto i rukama i nogama da dođe za Novog Direktora Opere, ali bez onog VD.

Elem, kada je Direktor kakav jeste, za očekivanje je da Gospođa Zorana Brajović, u zvanju večerašnjeg dirigenta,  ostane u indisjlljskoj bluzi, pantalonama i cokulama… Njen večerašnji katakali ples prstima će biti opisan jednom drugom prilikom… Već sam pisao da znam simboličko tumačenje tih pokreta… Elem, što se nje tiče tu ne pomažu opaske. Zato sam se bacio na procenjivanje. Bluza koju u toku dirigovanja bar 5-6 puta prevlači preko zadnjice, jer se, sasvim normalno diže iznad struka, moćiće da izdrži ješ dvadesetak dirigovanja, a pantalone, jer su od mnogo čvršćeg materijala, procenjujem da će pući na zadnjici negde oko prvog maja sledeće godine.

Jer, lepo nam otpeva Sveto Kastratović:

L'allegrezza e la pena

Son commedia e tragedia, e il mondo è scena.

Ali, mnogi ga nisu čuli.

Libreto.

Mislim kako više nema onih koji me čitaju, a da sumnjaju kako uvek primećujem ono što drugima “promakne”. Već sam pisao o lošim, a i dobrim prevodima libreta koji se koriste u našoj operi. Da li je iko pohvalio neki libretto osim mene???

Pokažite mi, sledi nagrada!

Elem, propuštena je prilika da se pri obnavljanju Pepeljuge koristi neki kvaliteniji prevod od ovog koji je uradio Gavrilo Rabrenović… Da ne nabrajam brojne manjkavosti koje sam primetio… Naravno da pri slušanju predstave ne mogu da sve uočim, ali, između ostalog upotreba reči koje nisu primerene mestu, situaciji, čak ni veku u kome se odigrava radnja su nešto što bode čoveku misao, atak je na inteligenciju, kvari opšti utisak… Nema “gorkih pilula” krajem sedamnaestog veka, nema “vraćanja loptica”,… nema,.. nema… jer tada su se prodavali apotekarski praškovi, a nije se igrao ni tenis, ni stoni tenis, a ni fliperi… Na tu činjenicu nije mislio Gavrilo Rabrenović, "prevodilac za titlove" (opet na programima to užasavajuće i netačno zvanje) Ne može ono gore rečeno da izgovara neko obučen u kostim od pre dva veka… I da ne nabrajam i da ne nabrajam… Zbog ovih i mnogih drugih stvari, književni prevodilac, isto kao i pisac,  ne može da bude svaki onaj ko perfektno zna naki jezik, već za to treba mnogo šire znanje i neopisiva pažnja… u protivnom ga uzmu humoristi za temu.
Kako stvari stoje, spreman sam da u nekoj sledećoj Aidi, egipatski kralj dobije preporučeno pismo, ili mejl...

Lepo je Sveto Kastratović svima poručio:

L'allegrezza e la pena

Son commedia e tragedia, e il mondo è scena.

I čemu dozvola da neko dovede decu treći, ili peti razred osnovne škole na opersku predstavu? Bolje je prazna sala nego deca u njoj, koja se vrpolje, pričaju, nezainteresovao izlaze i ulaze u lože…

Gospodine Sinadinoviću, zar niste u svoju ložu primili četvoro dece, kako bi im bilo udobnije, komotnije…

I gde oni nestadoše na prvoj pauzi? Nestadoše zauvek.

Možda vi volite da čuvate decu (10-12 godina)  za vreme predstave, ja nisam mogao da se sačuvam od onih dvadesetak koji su sedeli oko mene.

Ogadiće toj deci opersko pevanje… presrećni su bili dočekavši kraj. Protagopsnisti dobiše aplauz, gromki aplauz (od dece)…

A predstava osuđena da se zaboravi… a u njoj i Nebojša Babić… Da, zli Don Manjifoko je bio Nebojša Babić… I dobi najviše aplauza na otvorenoj sceni…

Ma i deca znaju nešto.

Nije Sveto Kastratović ono uzalud poručio sa scene.

Da ne ponavljam, siguran sam, zapamtili ste! A druge ćemo da naučimo....

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2018/06/rosini-pepeljuga-dragana-popovic-marko.html