Beogradska opera, Đuzepe Verdi, Bal pod maskama, Dejan Maksimović, tenor, Dragutin Matić, Jelena Radovanović, sopran, Vesna Marković, Višnja Popov, mecosopran, Miroslav Markovski, Mihajlo Šljivić, Sveto Kastratović, Slobodan Živković, Siniša Radin, dirigent Zorica Mitev Vojnović,... Piše David Naum.

   

OVAKO IZGLEDA PRAVA PROSLAVA

Pisanje o predhodnom “Balu pod maskama,” tome ima više od godinu dana, sam završio porukom protagonistima, citirajući zadnje reči Grofa Rikarda:

Grazia a ognun; signor qui sono..

Tutti assolve il mio perdono!

Može se na osnovu toga predpostaviti kakva je to bila predstava.

A večeras.?

Večeras je  bila dvadesetogodišnjica  umetničkog rada Dejana Maksimovića.  I očigledno je on imao udela u biranju svojih saradnika na ovoj predstavi, a to je rezultiralo da smo dobili NAJ.

Svakako, jedna od najboljih predstava tekiće sezone… To je već ona činjenica koja nije merljiva, ali zato su aplauzi, kako na otvorenoj sceni, tako i na kraju predstave bili nešto što se retko, veoma retko događa u operi glavnog grada.

Dejan Maksimović, kao Rikardo, Grof od Varvika,… u tri reči; Bolji nego ikad!

Da li scensko okruženje, ili puna dvorana,… I to ne samo ispunjena posetiocima, već se pre podizanja zavese osetila ona specifična vrsta adrenalina, koji u čoveku stvara osećaj početka nečeg što je Izuzetno.

Sve pohvale gospodinu Maksimoviću.. Svako bi za svoj jubilej poželeo ovakav spektakl.

Renato, Rikardov sekretar i ubica. Gospodin Dragutin Matić je pokazao ko je i šta je na sceni, …  voli, pati, ubija i za sve to dobija ovacije. Jednom rečju gospodari.

U roli Oskara se pokazala  Vesna Marković. I stvarno se pokazala u najboljem svetlu. Večeras je kući morala da ode opijena aplauzima. Bude li iskoristila ovo što je večeras postigla (mora se napomenuti, to joj je debi) u cilju podsticaja za savlađivanje sledećih stepenica pevačkog umeća, eto publici nove pevačke zvezde u kojoj će uživati.

Nasuprot tome, po mom ličnom uverenju, njena gluma na sceni nije ni približno pratila kvalitet pevanja. Muško-ženski princip Oskara, prvo nije režijski iznijansiran, a potom scensko neiskustvo mlade Markovićeve je umanjio vizeulenu lepotu večerašnje predstave.

Ulriki, Višnji Popov je pre predstave uručena nagrada “Breda Kalef” za najbolju interpretiranu mecosoprandsku ulogu mlade pevačice prošle godine.

To je ona Višnja Popov o kojoj su “Oni otrovni što pišu o operi” (karakterizacija moje supruge i mene od strane jedne 'samozvane operske veličine')  pisali u superlativima… Lepo je kada i neki drugi uvide ko i kako u BG operi zvuči i izgleda.

A na to dodajem još jednu konstataciju: Primećuje li još neko kako nagrade “idu” ka Novom Sadu… I to baš onima za koje “nije bilo mesta u ovdašnjoj operi.” Ali nećemo o politici, pogotovo ne o propaloj i gubitničkoj.

A Višnja Popov je dobila ovacije na otvorenoj sceni, a večeras je debitovala u ulozi Ulrike.. Prave ovacije, onakve kakve se retko čuju u Beogradu.

Jelena Radovanović je bila u ulozi Amelije. Pojednostavljeno rečeno: korektno, tu i tamo.

Posle Maksimovića, Matića, Popov i Markovićeve  koji su svakog gledaoca morali da ispune utiscima, malo, veoma malo prostora ima za nekog petog. Na žalost tako je.

Pa naravno da je i u ovoj predstavi bilo manjakavosti, ali slavlje je… U ovu predstavu je uložen veliki trud… I to se isplatilo, aplauzi su pokazali, oduševljenje u sali… Ovakav aplauz ne bi proizvelo ni 300 prijatelja i onih sa poklonjenim ulaznicima. Ovo su bili aplauzi kvalitetu, a to bar neko poput mene prepoznaje…

I na kraju, Zorica Mitev Vojnović… Nisam primetio njene kolege dirigente u operi. Imali bi čemu da se nauče… Od energije unete u orestarsko izvođenje, pa do scenske pojave…

Sve je bilo dobro, za pamćenje. Dejan Maksimović je uspeo, napravio je rođendan koji će se pamtiti…

A oni što su veoma vidljivo  “omašili”… biće onih ružnih prilika, pa ćemo njih na tu gomilu, jer tamo im je i mesto…

Hvala Dejane, hvala Dragutine, hvala Višnja, hvala Vesna, hvala Zorice,… zbog takvih se dolazi u operu, jer vi ste oni  pravi operski kormilari naših muzičkih duša.

Pročitajte o istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2018/03/beogradska-opera-uzepe-verdi-bal-pod.html

.
.

Beogradska opera, Đuzepe Verdi, Trubadur, Dragutin Matić, bariton, Mirjana Matić, Dušan Plazinić, Dragana del Monako, Ivan Tomašev,… Ana Zorana Brajović, Mirjana Goločevac.. I dvadesetak organizovanih tapšača.

MIRJANA MI TE VOLIMO

Ako je prošlosubotnje opersko deševanje nazvano “Groznica subotnje večeri,” sa medicinskim akcentom, ovo bi moralo da bude nešto za šta se, osim aspirina, prepisuju i antibiotici.

FEST sam večeras podredio operi. Greška.

Prvo, večerašnja opera se ne zove Leonora. Sigurno, da je to glavni lik, tako bi se zvala…

U programu Leonora na prvom mestu?

Zašto?

Već sam pisao u vezi toga, ali se ne znanje, pomešano sa bezobrazlukom utvrdokorilo u BO (beogradskoj operi). Da pisac  programa i plakata zna šta je libretto, ili pak ako zna da čita i  latinicu (za rad u Operi je dovoljna ćirlica, jer je i sajt samo na tom pismu), čak i ako nema pojma da postoji italijanski jezik, a još manje njegovo značenje, sa malo znanja bi zaključio šta znači:

Personaggi Il conte di Luna, giovane gentiluomo aragonese (baritono) Leonora, dama di compagnia della Principessa d'Aragona (soprano)

Možda se i tom “piscu” na prvom mestu sviđa Mirjana Matić… To ne mogu da komentarišem, jer je stvar ukusa…. S tim što pravila moraju da se poštuju. A pravila su postavljena davno, još u vremenu Eshila i Sofokla….

Tačno, neki pisci drama i libreta stavljaju spisak uloga po redosledu izlaska na scenu, ali se to onda naglasi… A ovde nije čak ni to  ispoštovano…

Šta je onda,...  hir, bezobrazluk, neznanje… Ništa od toga nije dozvoljeno… Gospodo!

Elem, sa scene se prvi oglasio Ferando… Ivan Tomašev.

Odličan… Ili u njegovom slučaju Tomaševski.

Svi drugi, treći, peti su bili ispod svog nivoa, ispod, sa moje strane očekivanog nivoa.

Grof  Luna, Dragutin Matić, koji je u ovoj roli više puta uzastopno briljirao, ovog puta je bio samo dobar… Daleko ispod nivoa na koji je navikao deo publike kojoj pripadam.

Ako ste pomislili: Manji deo publike!... U pravu ste. Trudim se da ne pripadnem većini beogradske publike… o njoj (mislim publici) će biti reči.

Umor, nezainteresovanost, izrabljenost,..(pa za tri dana ćemo ga ponovo slušati)… sve jedno… Matić uvek mora da bude Matićevski dobar. A to već znači mnogo više nego dobar i da  onaj spomenuti deo  publike, kojoj pripadam, ode zadovoljan sa predstave.

Dragana Del Monako, kao Acučena… Sigurno je bila bolja nego u predhodnim “Trubadurima”… ali…. Ali, ovo je, izgleda, loš dan za mnoge.

Mirjana Matić  u ulozi Leonore.

Da li je to za nju pravi, ili previše krupan zalogaj? Možda je ona pevala pred komisijom za odbranu doktorskog rada. Možda, ono u šta nisam sto posto siguran, ne mogu da pišem, ili pišem sa napomenom… Ako je tako, a po svoj prilici jeste, jer su neki u Sali bili gde im nije mesto… onda…

Neće beogradska publika ništa da dobije ako Mirjana Matić postane doktor muzičkih nauka… (valjda se to tako zove).. Neće od toga imati korist ni pedagogija… Na kraju, što bih o tome i pisao. Pišem o onome što sam doživeo.

Vreme će pokazati jesam li u pravu ako napišem da se Mirjana Matić neće u budućnosti proslaviti Leonorom.

Inače, rad te mlade pevačice veoma pažljivo pratim. Tvrdim da sam prokomentarisao više njenih javnih nastupa od bilo koga drugog. Bilo je u tim neoperskim uslovima i korektnog pevanja, a i estradnog nastupa. Nije mi samo jasno kako sam mogao da verujem ljudima da je pre manje od godinu dana pevala sa studentima fakulteta Muzičke Umetnosti, a večeras…. Večeras doktorat… U svakom slučaju oni koji staju na daske koje život znače, bez obzira u kom rodu umetnosti, uvek imaju od mene podršku.

A večeras je Mirjana Matić imala podršku i od dvadesetak osoba sa druge galerije, sredina. I više od podrške, …ovacije… To je već manir studenata FMU… Priređuju te performanse onima na sceni… Po meni bez mere i ukusa,  o lepom ponašanju sam pisao već desetak puta…. Meni su večeras organizovani tapšači umanjili doživljaj onoga na sceni… Očekivao sam samo da još rašire transparent “MIRJANA MI TE VOLIMO”…

Nemam ništa protiv ako uđe estrada i estradnost  u operu… Većina odlučuje, a ta većina (podgrejana sa onih dvadesetak osoba)  je večeras aplaudirala “Trubaduru” više nego ikada… Mirjana je dobila više aplauza od Sanje Kerkez. Dobila je dva puta više aplauza od Sanje Kerkez u ulozi Leonore.

Aplauz traje minut, dva minuta… Ponekad traje i tri i pet minuta… I utihne… Mnogo je bitnije ono što u sebi iz teatra gledaoci i slušaoci ponesu u sebi, bitnije je ono što preživi prvu noć nakon predstave i ono što podstakne čoveka da ponovo ode i isto sluša, gleda… po drugi put, deseti put. Aplauz može da se proizvede, namesti,… utisak, malo teže.

Zapamtiću ovaj večerašnji aplauz, bio je gromoglasniji u Beogradu od mnogih protekle godine, protekle dve godine…

Mirjani Matić želim da po kvalitetu, bar što se Leonore tiče, sustigne Sanju Kerkez.

Inspicijent je bila Mirjana Goločevac. U prvom činu, posle treće slike je pobrkala dugmad za uključenje svetla… hajde da to oprostimo… Hajde da oprostimo i to što je nakon svakog čina takvom bzinom uključivala osvetljenje u sali da smo bili primorani na treptanje… Potenciometar, ili ne radi, ili je Mirjana Goločevac bila nervozna i želela što pre da se ratosilja obaveza… A onda… onda je u drugoj pauzi pozvala publiku u salu… Pogasila svetla u holovima i hodnicima… Publika sedi, a orkestra nema… Publika sedi, a orkestra nema… I tako pet minuta, šest minuta… Onda počinje da dolazi orkestar…

Svi u beogradskoj operi znaju kako publici možeš da radiš sve i svašta do mile volje… Zahvalan je taj populus za manipulacije i bezobrazluke…

A onda kraj… izlaze protagonisti da se poklone… Izlazi Mirjana Matić… Slede one već opisane ovacije, kad… Zadnji se pojavljuje Dušan Plazinić… Odahnuo sam… Već sam pomislio da mu se nešto loše desilo iza scene… Konačno su svi bili na broju… Nećemo ostati u budućnosti bez ovakvih zadovoljstava. I iznenađenja… I Aplauza dogovorenih, montiranih… Lepše se posle predstave osećamo svi kada je aplauz gromoglasan, makar i ne zaslužen… Pevači radosni, publika se smeje… Opšte veselje…

Na kraju nam se poklonila i dirigentica (možete li da predpostavite kako uživam na ove novokomponovane izraze Srpske gramatike) Ana Zorana Brajović… Ona je svojim dirigenstkim umećem "ulepšala" večerašnju prosečnu predstavu. Ovako obučena ne bi mogla da uđe ni u jednu koncertnu, ili opersku salu Evrope... ali, ovde, može joj se... ovde gde dress code postavlja Janko... pitate koji Janko, pa onaj Janko koji u operu dolazi kao da se pre toga izvukao ispod traktora koji je opravljao...

Sada će već neko da pomisli kako sam ublažio ugao gledanja?

Bojim se kako ću jednog dana da žalim za ovim lepim operskim večerima… Da žalim, jer može svašta da se desi.

Jer ako profesori beogradskog Fakulteta Muzičke Umetnosti uz dolazak u Operu zbog ocenjivanja doktoranata povuku i malo drugačiji potez… Povedu sa sobom na doškolovavanje sve one kojima su podelili diplome… a zbog kojih bi trebali da se danas stide…  da povedu sa sobom one koji su uz pomoć tih diploma, uz malo sreće i još više umeća uspeli da dođu na daske Beogradske Opere… Da one koji, očigledno ne zaslužuju ni diplomu, a još manje mesto u operi, vrate sa sobom na doškolovavanje…. Šta ćemo onda…?

Ne brine me publika, ona će uvek da  aplaudira, manje više istim intenzitetom…  Sem ako ne dođu ovi… večerašnji… Šta ću onda ja bez onih na doškolovavanju… o čemu onda da pišem?

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2018/02/beogradska-opera-uzepe-verdi-trubadur_25.html

Beogradska Opera, Don Giovanni, Don Žuan, Miodrag D, Jovanović, Sveto Kastratović, Aleksandra Petrović, sopran, Marko Živković, tenor, Aleksandra Stamenković Garsija, Vuk Matić, Gavrilo Rabrenović, Nevena Bridgen, Bridžen, sopran.

GROZNICA SUBOTNJE VEČERI

                                                                                                                  17. 02. 2018.

Don Žuan, inspirativno zvuči, zar ne?

Za istu predstavu, igranu pre dva meseca sam u prvoj rečenici zaključio:

Naslov bi mogao da bude i: Umeće pretvaranja zabavne priče u doživljaj pun dosade.

Večeras se malo pomerilo. Mislite napred, ili nazad… Ne… Pomerilo se u stranu… Mislite iščašenje… Klaustrofobično.

Večeras sam išao u operu da slušam kako pevaju lepe žene. Na kraju 21. je vek, shvatilo se kako i lepe žene imaju lepe glasove,.. a shvatilo se i nešto drugo,  onaj ko želi da se pokaže na sceni mora da povede računa i o svom fizičkom izgledu…

Da li ste pročitali, ili čuli kako je neko napisao: Idem u operu da slušam i gledam lepe žene… Pa, u prednosti sam pred drugima, bar što se kulture ponašanja tiče… Sve što radim i sve što sebi dozvoljavam piše u knjizi koja se zove “Bonton”… Bar u onoj koju sam ja napisao… Tu sam se pokrio od onih koji me karakterišu kao “onaj bezobraznim”…

Iskreno imao sam sreće ove godine sa dobrim operama i zgodnim pevačicama,… Aida, Sanja Radišić, Toska, Dragana Radaković, Adina Gabrijela Ubavić…

Večeras je Dona Ana bila Aleksandra Petrović… Odlična…  Interesantno je njeno ležerno tumačenje uoge… Nije bilo ni trunke nesigurnosti, dvoumljenja… Jednostavno ona je preskočila ovu stepenicu na operskim daskama. Čekam je u nekoj sledećoj roli.

Aleksandra Stamenković Garsija… Dobro pevanje je njen standard. Ona spade u ne retke beogradske operske pevače kod kojih se unapred zna… nema oscilacija.

Nevena Bridžen kao Cerlina, veoma, veoma dobra. Valjda će uspeti da se izbori za neku zahtevniju rolu… Jasno tu nije bitan samo kvalčitet pevanja, tu se ne pita samo Uprava, već i ona Vila Zločica…

Valjda ste bili deca i znate kako uvek postoje tri vile… Jedna je zla… E ta zla je mnogima prorekla:  "Dok sam ja u Operi, ona neće pevati!...."

Najčešće je i bilo tako, samo što su mnoge “pod prokletstvom” napravile karijeru u svetu… A Vila Zločica ostala gde je i bila.

Nadam se da Gospođa Bridžen nije u nemilosti zlih operskih sila, bar bi publiku kojoj pripadam to radovalo.

Sada je na redu muški deo operkog ansambla.

Za onog Don Đovanija od pre dva meseca sam napisao:

Večerašnji Doh Huan, mislim onaj scenski, sa svojim pevanjem i glumom ne bi mogao da “osvoji” ni dve žene. Vladimir Andrić, niti poseduje držanje plemića, niti ponašanje zavodnika. Kolege neka mu kažu kako je pevao, a ja ostajem pri gornjoj tvrdnji, jer mi je više ličio na nekog zbunjenog studenta iz provincije, koji se uželeo “one stvari,” nego na osvedoćenog srcolomca, prevaranta, hohštaplera,… itd., itd.,…

Večeras je (belosvetski) zavodnik bio Miodrag D. Jovanović… Dobio sam javnu opomenu od osobe koja je… I koja uvek sedi pored mene… : “Ne diraj mi Mišu, to je besprekorni italijanski jezik!”

Ako Gospodina Jovanoviča vidim pred starosnom penzijom, pevača i Don Žuana, pred kakvu onda penziju da stavim Vuka Matića,  večeras je bio  Leporelo… Pevao je sa pola glasa… U kakvu penziju njega da smetim?... Invalidsku?

Iskreno…. Marka Živkovića i Gavrila Rabrenovića… nisam doživeo… Čuo sam ih… Priznaću… pratim pomno sva dešavanja na sceni i onda nešto svesno potisnem,… stavim u drugi plan… Moraju mnogo, mnogo da rade kako bi bili primećeni…

U jednoj rečenici muški likovi večerašnje opera su bili u senci žesnkih. Ovo je moje subjektivno mišljenje, jer i ne pokušavam da budem objektivan… Onima koji tvrde das u takvi, kažem uvek da lažu.

Interesantna stvar, u toku predstave ni jedna arija ne dobija aplauz… Muk.. Čak i oni sa poklonjenim ulaznicama nisu uspeli da animiraju publiku…

Jer večerašnja opera je veoma loša… Loše postavljena… nema adrenalina… Večeras je potpuno nova postava, za razliku od pre dva meseca, a isto… Tajac…

Nešto se malo aplaudiralo Aleksandri Petrovič na otvorenoj sceni i….

I desilo se nešto što ne pamtim u opari… Ode Don Žuan u šaht… spusti se zavesa… I muk…

Znate, muk u teatru od pet sekundi je kao 500 godina pod turcima… Nikada da prođe…

Svetla se polako pojačavaju, a u Sali muk… Sve dok se nije digla zavesa… Tek potom aplauz… Poneo sam sa večerašnje predstave mučan osećaj…

Don Žuan je previše loš… Pogotovo kada je orkestar očajan, kao večeras… To nije bila mocartovska muzika… Violinski iskričava… Dirigent Dijana Cvetković je pri izlasku na scenu da se pokloni od mene dobila jedno: Uaaa!

I dobiće uvek kada bude ovako dirigovala i dobiće uvek kada se bude ovako neprikladno obukla za “posao” ili “ulogu” dirigenta.

Gospođo Cvetković, ja se adekvatnpo oblačim kada dolazim u operu. Poštujem umetnike, poštujem njihov rad, poštujem instituciju u koju ulazim… Očekujem da vi poštujete svoje radno mesto, poštujete kolege umetnike, poštujete publiku… U protivnom publika poput mene će vam zviždati,… za opomenu, pa makar bio uvek sam… Zviždaću i vama i sličnima…

Već sam konstatovao kako Janko Sinadinović neguje loše tenore u Operi, ne bi li on bio najbolji… Isto važi i za Gospodina Savića,kada je o dirigentima reč… Gospođa Cvetković nije jedini primer… Večeras samo morao da pomislim: O, Dejane Saviću, kako si ti dobar dirigent, gde si!

I još nešto… pa  uvek primetime detalje… Večeras Aleksandra Petrović nije dobila ni jedan jedini cvet… A  odlično je pevala… Nauči se Aleksandra na nepažnju… I mnogo poznatije ovdašnje pevačice ostanu bez jednog jedinog cveta… Ako bih ja poklanjao, rekli bi da neke protežiram… I ovako pričaju na tu temu… Kod mene u bašti veoma dobro uspeva  cveće  trnje, koprive… kako koga doživim, to i poklonim…

E sada da pređemo na politiku.

Vidim… Nacionalni teatar se okitio Republičkom nagradom (ne za sadašnje doprinose već za 150 godina postojanja), dodeljenom od strane Vlade… Koliko to ima smisla ako niko od onih koji je dodeljuje ne dolazi u Operu, ako nema pojma šta se igra i kako se igra i po kakvim pravilima se igra i ko sve igra pod svodovima Nacionalnog teatra.

Ljudi kojima je dosadilo neznanje i diletantizam, mi postavljaju pitanja sa početnim rečima; “Da li si primetio….?”

Jesam primetio, mnogo toga primetim i sve će doći na red… Ne interesuje me po kom osnovu se ljudi primaju u Nacionalni teatar… U to vrzino kolo teško ko može da uđe… na kraju neka budu primljeni preko “veze,” ali neka budu profesionalci… neka budu bolji od drugih…

Teatar ima svoja milenijumska pravila… Opera je tetar, zapamtite… To neka nauče i one “operske veličine koje tvrde da je to “bel kanto”… jer… jer niti umeju da glume, niti su su za scensko pojavljivanje, a o svopm lepom pevanju samo one imaju takvo mišljenje… Da, a u taetrau važe PRAVILA,… umetnička, estetska, etička…

Pogledate večerašnji program… učesnike… Pogledate bilo koji program i…

Večeras: Na prvom mestu ime Don Đovanija, a potom sledi Koamdatpre, a potom “Dona Ana, njegova kći”…

Čija Kći? Komandatorea?

Njegova?

Pogledajmo libretto… Ili gospodin Savić, Direktor Nacionalne kuće misli kako niko izvan  te kuće nema pojma kako izgleda libretto, pa dozvoljava svom osoblju (lep izraz i pravi) da rade kako su naučili u tri dana škole, nakon pročitanog bukvara i prisustvujući u životu jednoj pozorišnoj predstavi pre nego što su primljeni za “saradnike” i “stručnjake.”

A onaj Lorenco de Ponte, pisac libretta je ovako predvideo:

Personaggi;

DON GIOVANNI, giovane cavaliere estremamente licenzioso (Baritono)
DONNA ANNA, dama promessa sposa di Don Ottavio (Soprano)
DON OTTAVIO (Tenore)…  I tako dalje i   tako dalje….

U programima naše kuće se dešava da “glavni lik” bude u sredini spiska, a onaj ko nosi: tacne, koplja i pisma,… bude na drugom, trećem  mestu u programu…

Ako imate vremena pogledajte malo u nazad, …. Ako imate toliko vremena, a spadate u onih jedan procenat čitalaca koji mi još ne veruju.

I suviše imam oponenata, onih koji me gledaju popreko, onih koji me zbog istine mrze iz dna duše da bih sebi u ovom pisanju dozvolio i najmanju grešku.

Gospodine Saviću, imate nepsmene, neobrazovane ljude oko sebe, imate one koji nimeju osećaj za tetar, marketing… Pa ti misle da če Stevo Kastratović kao Komandatore da privuče posetioce, pa ga stavljate odmah iza Miodraga Jovanovića (Don Đovanija)… Svakome je dozvoljeno da misli  šta želi, ali ne može da se dozvoli da to radi, pogotovo ne, ako prima platu od državnog novca, a u tu kasu smo svi dali, doprinosima, porezima… Gospodine Saviću, mi plaćamo ulaznice…. Ovog koji ovako piše, ovako reklamira predstavu pošaljite na doškolovavanje… (unapred tvrdim biće uzaludno)… ali pokušajte, bar nešto…

Tragično je kako nemate osećaj za marketing…  Zar nije moglo da se sa terase spusti jedno veliko oslikano platno sa natpisom: “Večeras Cerlina Nevena Brižen, Dona Ana Aleksandra Petrović”… Iskoristite to za reklamu opere… Iskoriste TO da ljudi požele parče kolača koji se zove KULTURA.  Iskoristite imena Jadranke Jovanović, Dragane del Monako.. Podsetite ljude … pa svaki dan je na Trgu Republike 50.000 ljudi… Podsetite ih na Karmen, Rigoleta, Madam Baterflaj.. Kada budu zapamtili imena Tomaševa, Rupčićke, Kerkezove, Matića… Poželeće da uđu u tu kuću… Čuće nešto dobro. Saviću, nisi samo ti bitan u ovoj kući… Primaj te nagrade, besedi, diriguj po svetu i doživljavaj “ovacije”… nameštaj role svojim miljenicima,  ali,… ali učini nešto da srpski populus zavoli operu… Učini da onih dvadesetak hiljada muzički obrazovanih ljudi  u Beogradu počnu da veruju u Operu i da počnu dolaze u Operu.

Moram da izreknem ovaj vapaj, iako znam da su tvoje uši tvrde… I previše su tvrde tvoje uši i uši drugih moćnika, ali bar mogu mirno da spavam, jer NISAM ĆUTAO.

I još nešto… Pokušali ste po ko zna koji put da me prevarite.

U Programu piše da je početak predstave u 19,30…. Imam iskopiran program sa sajte Pozorišta.

Niste vi šeprtlje, vi ste NESPOSOBNI… Šeprtlja pogreši svaki dreći, peti dan… A vi grešite iz predtavu u predstavu… Kod vas ništa nije ISPREVNO I TAČNO.

Jer vi niste ispravni i tačni.

O istoj predstavi, ali iz drugog ugla

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2018/02/beogradska-opera-don-giovanni-don-zuan.html

.

.
.

Beogradska opera, Čajkovski, Evgenije Onjegin, Anastasija Holc, (Anastasiya Holz), koncert sopran, Sanja Petrović, Vladimir Andrić, Tamara Nikezić, Dejan Maksimović, Dubravka Filipović, Ivan Tomašev, Mihailo Šljivić… Aleksandar Kojić i pravi dirigent u gledalištu.

ONJEGINE, 

SMRT TI NE GINE

07. 02. 2018.

Onjegin i okolo. Šta prvo?

Ne mogu da  ispunjavam želje svima, … neki bi sigurno hteli, za početak, ono okolo, a isti takav broj preferira Onjegina, pa okolo,  šta ostane.

Pišući knjigu o kulturi života, za moto jednog pasusa sam uzeo misao genijalnog pesnika Halila Džubrana: “Video si ih kako jedu i znao si ko su.” Parafrazirajući to, mogu reći: Čitam šta pišu i znam odakle su.

Ne mislim ovde na geografiju, već na nivo obrazovanja.

U vezi Gospodina Save Vemića, večerašnjeg gosta u operi,  oglasio se sajt te naše kuće sa naslovom: “Metropolitanska opera”…

Kao neka napolitanska… Jer ako postoji regija Napolitanija, što ne bi (bar u glavama nekih)  postojala i regija Metropolitanija…. Čak saznajemo:

Направио је свој деби са компанијом Метрополитан Опера као Првосвештеник у Вердијевом Набуццу, предвођен Маестром Јамесом Левином. .

Награда  Фристаа на медјународном вокалном такмиченју у Индији  у Нев Иорку 2016.  

Prvi put čujem kako postoji kompanija “Metropolitan”. A ni Kolumbo, a ni ja  nismo znali kako je Indija u “Nev Iorku”

Ali zato dobro znam pesmu:

“Oj Moravo, moje selo ravno,..

Kad si ravno, kad si ravno, što si vodoplavno…”

A bar da hoće da udari jedna dobra poplava … da se digne voda do Akademije nauka (srpske), koja iznajmljuje prodavnicu, u prizemlju, gde se prodaju istočnjački talismani, da preplavi Knez Mihajilovu, Studenstski trg i Trg Republike, pa da odnese svo nagomilano smeće kvazipismeno, kvaziumetničko i kvaziintelektualno…

Možda je Gospodin Savić umislio kako je veći katolik od Pape?

Neću vam dati odgovor na to pitanje, ali ću reći razlog istog (mislim pitanja).

Narodna Biblioteka Srbije (tu je u depoima istorija naše pismenosti), Narodni Muzej, Beogradska Filharmonija,… svi  na sajtu imaju i ćirilici i latinicu… Nikada ne proveravajte moje navode, sem ako imate vremena za bacanje…  Zašto sam kod Narodnog Pozorišta  uskraćen za ravnopravnost pisama… Ili se gospodin Savić nameračio da bude sahranjen, ne u Aleji Velikana, već u kripti Crkve Svetog Save.

Možda je gospodin Savić Zaštitnik ćiriličnog pisma, a Mrzitelj latiničnog. To ne znam, ali tu nešto ŠKRIPI… Čak mu dajem za pravo da bude takav. Ali ne pristajem da me bruka i da nam se ljudi smeju, jer su nam Nacionalni Teatar i Opera neinformisani, nekulturni, nepismeni.

Ma sve bi to rešila jedna dobra poplava. Drugi načan rešavanja zagađenja ne vidim.

Uz Godpodina Vemića nam je ponuđena Gospođa Holz.

Prošle godine, baš u ovo vreme  o njenom debiju (koji lep srpski izraz) sam napisao.

https://umetnickihel.blogspot.rs/2017/02/beogradska-opera-akomo-pucini-boemi.html

Gospođa Anastasija, Ex Sanja Petrović je bila Holc, a sada je Holz.

Nikada ne proveravajte moje navode, jer znam kako su mi oponenti nekoliko puta brojniji od obožavalaca, pe (moram) da ne grešim…

Elem… Da je tako kako kažem pokazuje i tekst na pomenutom sajtu, nastao posle onih opisanih “Boema”.. A u tekstu sajta negde je Holz, a negde Holc… Molim Vas, nemojte da govorite kako je to… srpski,… U engleskoj verziji sajta naslov je jedan, u tekstu drugo ime… Nešto je udvojeno kod Gospođe Holc… Ili nije sigurna za ime, ili i za prezime... Da, pre godinu dana je imala samo snimke kao Sanja Petrovič (peva pored klavira i reklamira venčanice), a sada se obogatila sa još nekoliko snimaka…

Pitate se zašto toliko prostora posvećujem Gospođi Holz… Pa to je jedna veoma svestrana i veoma (čudno) uspešna umetnica… Ne navodi školu u kojoj je učila pevanje, ne navodi klasu i fakultet koji je završila, ali potencira na doktoratu i zvanju docenta. U prvoj verziji sajta je neveden jedan professor kod koga je UČILA pevanje???...  Sada ga nema, ali je dodat doktorat i titula docenta. Čestitam!

Inače, zvanje docent se stiče nakon pet godina rada na fakultetu posle odbranjenog doktorata… Sem ako nije drugačije  i na drugim Univerzitetima … osim ovog sa imenom “Slobomir P.” (iz Bijeljine),   gde je navodno Gospođa Holz zaposlena  i gde joj studenti (kad pre) osvajaju nagrade… Možda i na nekom “Jankovom” ili “Krivakovom” Univerzitetu studenti, docenti, … doktori napreduju takvom brzinom, pa mladi pevači, ako žele do kraja ispunjen CV nek se potrude… Mnogo toga se može sa 28 godina… Desetine biblioteka, muzeja… možda i haustora… svako mesto je bitno i treba da se navede… pa tako u beskraj..

Ovo sam sve napisao sa jasnom porukom kako ne volim da me neko dovodi u zabludu… Ipak sam taktičan… Pre nego nekoga nazovem lažovom, zatražim odgovore na ono što je nejasno… Veoma nejasno…. Bar meni…

Kao što vidite, ne odlazim na opersku predstavu, a da se nisam informisao o čemu se radi i šta mogu da očekujem…

Ne strahujte, neću vas mučiti sa svim onim detaljima koje znam pre svake predstave, a večeras je bila predstava za zaborav.

Postoje predstave za pamćenje… a postoje i one druge, te su za Zaborav.

Ali to se nikada ne zna unapred… Sem ako niste informisani poput mene...

Ali, stiže obaveštenje nekoliko sati pre predstave. Umesto Gospodina Vemića, Ivan Tomašev… Ovde može, a u onoj bednoj “Moći sudbine” nije moglo… Ma sve može kada se hoće..

Čin prvi, kvartet. Tatjana, Onjegin, Olga, Lenski. Raspad sistema između Anastasije Holz, Vladimira Andrića, Tamare Nikezić, Dejana Maksimovića. To je bilo gore od najgoreg. Užasnije od najužasnijeg… Ako već postoji Rackovljev “Kvartet snova”, ovo je Kvartet Užasa.

Ne razumem samo Gospodina Maksimovića. Za par dana slavi dvadesetogodišnjicu umetničkog rada… Ovi, večeras što su bili oko njega, nisu društvo ni za slavlje, ni za pevanje, ni za pojavljivanje.

Tamara Nikezić potonula… Čemu zahtevna uloga Olge, ako se ne želi skočiti u ambis u stilu banži-džampa… Na suvo… Bez lastiša, bez konopca... Na glavačke!

Već spominjana Gospođa Holz je upisala još jedan nastup u svoju biografiju… Ona i onako juri samo prve nastupe… Oni ponovljeni,…. Stalni nastupi,… nisu joj interesantni… Očigledno… Čas dobro, čas očajno, bez glume, naravno o sugestivnosti ni govora…. Bio je to nastup samo za biografiju.

Vladimir Andrić,… očigledno miljenih Uprave Opere… Guran i rabljen preko svake mere… Može čak i jednog dana da postane baritone, ali baritončina nikada… A možda čak završi elektrotehniku, pa se pridruži  Mihajilu Šljiviću…

A taj Godpodin (Šljivić) je verčeras bio veoma solidan  sa malo oglašavanja, a više trčanja po sceni.. Odgovaraju mu te manje fitnes role.

Loš utisak, bar na mene je ostavila i Dubravka Filipović.  Njena Filipjevna je bila “Baba na umoru”… Toliko se klatila, savijala, prepomagala, da sam mislio kako neće dočekati kraj predstave… Ali prežive… Preteče!

I… Umesto očekivanog Gospodina Vemića… Sigurno je trideset procenata gledalaca došlo samo zbog njega… Čak su se naivno iščuđavali: “Kako to?”… kada je oficijelni spiker najavio promenu zbog “bolesti Sava Vemića”… Tačno, prodat im je svima program na kome je ime Vemića, ali da prate sajt Opere, kao što ja činim, ne bi se iščuđavali…

A Tomašev je bio Tomašev… Za one koji su večeras bili u Operi, savet je da poslušaju rolu Grjemina koju izvodi Vemić. (postoji na youtube)… Pa neka zaključe jesu li na dobitku, ili na gubitku. (Nadam se da je Sava Vemić stavio na Youtube svoje najbolje izvođenje.)

Za mene je Ivan Tomašev bolji od svih Sava, Drava, Velikih Morava, Tisa i Tamiša.

Evo dokaza kako u Beogradskoj operi možete da dobijete više nego što ste platili. Ma nije sve tako crno kako zaključujete iz mog pisanja.

Hvala Gospodine Tomašev…

I bi aplauz… Bili su i pokušaji aplauza tamo “gde mu nije mesto”… Jer treba opravdati poklonjenu ulaznicu… Biću grozan… Večeras je poklonjeno više od 100 ulaznica… Sala je bila PUNA…. I publika se odužila kako i dolikuje…

Samo treba, uz poklonjenu ulaznicu (tu spadaju i oni zahtevi: Obavezno dođi!),  dati i sugestiju: “Ne započinji uvek aplauz i ne ostaj zadnji da tapšeš…” Ili dogovoriti kada ko da započne, a ostali da ga frenetično podrže, ali to je već cela režija… malo teže za ostvarenje..

I?

Pitate se.. i?

I ništa, bio “Onjegin” i prošao.

Idemo dalje.

Posle Svega…. Šteta da ne spomenem dirigenta Aleksandra Kojića… Mučio je sa orkestrom pevače, mučio je hor, mučio je nas u sali… A lično se brukao… a lično se brukao.. U Sali je bio jedan dirigent.. pravi dirigent… Ime… Bar neka čovek vidi ko sve i kako muči beogradsku publiku…

I?

Pitate se…i?

Ništa! Idemo dalje…. Sve dok ne udari jedna dobra poplava…
A koliko vidim naoblačilo se.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2018/02/cajkovski-beogradska-opera-evgenije.html

.