LOVORIKE
Sticajem okolnosti, ako je i
umor sticaj okolnosti, nisam, po običaju,
svoju impresiju operske predstave napisao iste noći. Zato sam… Valjda sam zato celu
noć sanjao D. Radaković i N. Babića. I
dok su moji snovi slike, osoba koja je uvek pored mene sanja muziku, tako se
dopunjujemo.
Ko je juče hteo da čuje operu, dobru opersku predstavu, trebalo je da krene put Srpske Atine. Imena Dragane Radaković koja tumači
Floriju Tosku, Nebojše Babića u ulozi Barona Skaprije sa gostujućim tenorom
Hektorom Lopezom Mendozom … (Preksrstiše ga u Ektora….) odmah moja digresija…
Podseti me to na onu urnebesnu pozorišnu komediju “Amlet u Mrduši Donjoj”… Ive
Brešana, ali obećavam neću pisati o manje lepim (a to je često najsmešnije)
stvarima….
Kao što rekoh, put Srpske Atine… Mesta gde je cvetala
kultura, pogotovo srpska, jer je do sredine 19. veka bio najbrojniji grad gde su živeli Srbi… Zato Novi Sad i dobi (nezvanično), a i osta mu to ime… takođe
nezvanično, ali što je sinonim za ono što ta sredina uvek iznedri kao posebno.
Konačno je Srbija posle dužeg vremena imala Gospođu Radaković
u operi… ne samo da pamtim, već često i pričam o gostovanju temišvarske opera
pre skoro tri godine.
I bi opera, prava. Ni sada ne znam od čega da krenem…
Da li od dame, ili od stranca… Dame imaju prednost, ali Gospođu Radaković,
ipak, ostavljam za kraj.
Hector Lopez Mendoza… Zadovoljstvo da se čuje tenor u
Srbiji… Veoma lepa “italijanska coloratura”… Glas koji slušaoca pretvara u
jednu osečajnu harfu, u koju se upliću moći i nemoći slikara i ljubavnika
Maria Kavaradossija. Nešto se Gospodinu Mendozi desilo u trećem činu. Mislio sam
da će priča o “Nebu po kome zvezde sjaju”, zadržati publiku na kolenima, gde je
bila nakon “Vissi d'arte-a”… ali… I pored toga, gost je bio odličan i za svaku
pohvalu.
Nebojša Babić… Nebojša Babić je pevač koji je prošle
godine u Beogradskoj Operi dobio najveći aplauz na otvorenoj sceni… o tome je
već pisala moja malenkost…
Ovog puta se desilo nešto drugo.
Finale prvog čina… Gospodin Babić, plus ženski deo
(izvrsnog) hora, plus tromboni…. Da je Pučini tom kraju dodao još tri - četiri,
takta… Glasno bih zajecao i iz očiju bi se slile sve one nagomilane suze. To su
oni trenuci, koji ne moraju da budu savršeni (onaj ko to doživljava nije
svestan kvaliteta, jer je nemoćan u proceni, jer i telom i umom gospodare
emocije…)… jer i zvuk i likovi na sceni vulkanskom lavom preplavljuju sva čula…
Zar mogu još nešto ilustrativnije da napišem u vezi
Babićevog Skarpije?
Dragana Radaković, svetski glas, svetsko ime, svetska
pojava.
Da ne pišem o iznijansiranosti uloge, kontrolisanom
dahu, lakoći pevanja fraza,…. Gospođa Radaković je u predstavu unela svo zanje,
intelekt i ženstvenost,… jer sve to i poseduje… zato može da bude sugestivna i gospodarica,
kako na sceni, tako i osećanjima publike, ispunivši je umetnošću kojom zrači, a
svodove sale svojim glasom, za koji se na moment zaboravlja dolazi li sa neba,
ili sa zemlje.
Ona je otpevala
“Vissi d'arte, vissi d'amore”… Jednostavno rečeno ona je to otpevala…
mislim onako kako je zamišljao genijalni kompozitor… I dobila je aplauz, dobila
je ovacije… Desilo se ono što se u Srbiji nije odavno čulo… To su oni trenuci kada vidite umetnika na
sceni kako kleči zadovoljan, … potom presrećan. I kako aplauz odmiče, smehom se brani pred
burom emocija… I svi se veliki umetnici (veoma pomno pratim i pamtim takve
trenutke),… veliki umetnici se preispituju tada je li to sve istina i svarnost…
Iako svi, mladi, kada kreću putevima
pravljenja čarolije priželjkuju baš to…
I dok publika traži bis, dirigent mimikom pita Gospođu
Radaković… ona odmahuje glavom, jer od
tog odličnog ne može bolje i ne može dva puta, jer se u to odlično mora uneti
poslednji atom snage… Ali publika i dirigent su neumoljivi… I šta mislite da li
od onog odličnog može bolje..? Pa, kada
je Dragana Radaković u pitanju, može.
Zar treba ovome dodati još neku reč da bi se shvatilo
kakva je ta predstava bila?
Velike su senke koje oko sebe, na operskoj sceni, šire Gospodin Babić i Gospođa Radaković… ali
spomenuću i veoma sugestivnog Gorana Krnetu, kao Crkvenjaka… Mogu reći da je “pevao
u pola glasa”… Dobar pevač može i to… Pohvale i Strahinji Đokiću… On je od onih
mladih ljudi koje kada čujete jednom, odmah zapamtite… Čuo sam ga ranije i
zapamtio. Zapamtite to ime i vi.
Toj ukupnoj čaroliji je dirigovao Gianluca Marciano…
Odličan, skladan, punog zvuka,… orkestar… Već rečeno, izvrstan hor.
Igor Ksionžik i Vladimir Zorjan, pravi… inkvizitorski
mračni i hladni, adekvatni pomoćnici Skarpije.
I to je to, prava Toska, sa pravim umetnicima…. Ma,
naravno da SVE nije moglo da bude na opisanom nivou,… mogao sam da pišem o
kostimima… loše… o scenografiji i režiji pozitivno,.. o neprimerenoj sceni za
operska dešavanja… ali sve je to u onoj dubojoj senci već spomenuta dva
umetnika i onog što nam je priušteno od strane svih aktera, tog poslednjeg januarskog dana 2018.
Da li čitalac u ovom teksktu naslućuje i kapljicu
otrova?
A pre neki dan mi je upućen jedan od najlepših
komplimenata u zadnje vreme… Naravno, od strane jednog “operskog umetnika”…
Rečeno je: “…. To su oni otrovni što pišu o operi…” (mislilo se na moju suprugu
i mene)
Da, veoma sam otrovan… I primetim “sve” (ipak je to
samo ono što drugima lako promakne)… Čak ću primetiti da li ste se u “Toski”,
ili bilo kojoj drugoj operi prekrstili kao katolik, ili kao pravoslavac… Na
žalost takvih (sitnih a za ukupan utisak bitnih detalja), dosta vidim, dosta čujem…
Ako su se u ovoj operi Krneta i Radaković krstili onako kako je pravilno, po
libretu, po vremenu, po prostoru dešavanja… Moraće isto i oni što se pribojavaju otrova da paze, ne
samo kako pevaju, već i na svako dugme na svojoj odeči… Na sceni opere su
profesionalci, što znači da takvi moraju da budu u svemu, ili sledi….
Lovorike, ili otrov!
.l
O
istoj temi, ali iz drugog ugla:
.
