Evgenije Onjegin, naravno opera
Čajkovskog, ali po pozajmljenoj ideji od
Puškina.
Neki će da tvrde kako je to popularna
opera, drugi će da govore kako je lepa i omiljena kod publike. O ukusima se ne
raspravlja, naravno.
Lično ne volim rusku patetiku. Sve
tvrdnje o “veličini” slovenskog srca, “slovenskoj ljubavi” sam odavno
zamrzao. Priče kako je Rusko srce veliko
kao stepa, pa još u relanosti kada počne da puca po šavovima, od ljubavi i da se
para, a ova opera je jedno od tih Puškinovskih,… Ljermontovskih, ..
Čehovljevskih,.. Turgenjevskih,.. Lav Tolstojevskih,… dela. Usamljena devojka, ruska stepa, dvorci, francuski
jezik, vino, dvoboji… krv na sceni. Valjda gde ima slovenske ljubavi i Rusa, tu
je i krvi.
Da ne bi lucidnog Jesenjina, nenormalno
dobrog Dostojevskog, ne bi se ni odlučili disidetnski raspoloženi Solženjicini
da popegnu od te Patetike na Zapad i naprave iskorak iz srceparajućih
vašarskih, liciderskih, srca.
Na kraju Puškin i nije bio dramski
pisac, već pesnik. Onaj “pozorišni”
iskorak “Mocart i Salieri” sam pročitao bar 5, 6 puta. I ni jednom nisam
našao ničeg što bio bio i mali razlog za toliku popularnost. A valjda je sam Bog
hteo da on to napiše o Mocartu, jer od tada se Salieri farba u crnju boju od Đavolje. I sve posle toga što
je nastalo (od drama, do filmova) na tu
“crno belu” temu, je u istom maniru.
Ne volim ruske autore, jer im se,
pogotovo kod “slovenske braće,” pridaje bezrazložni značaj veličanstvenosti.
Prilazi im se sa strahopoštovanjem. Bez analize! Pa i na ovog “Onjegina” je i za scenu, brojne
baletske igrače, skupocene kostime otišlo više novca nego za tri Verdija, ali…
Sve “drugo” je bilo veličanstveno osim muzike i pevanja…
Čemu takav pristup?
Čajkovski je, prvenstveno, u prvom činu,
mrzeo pevače, jer ih tera da veoma često pevaju bez muzičke podloge, ali te
analize ostavljam muzikolozima, na kraju oni uvek imaju opravdanje zašto je
nešto tako kako je, a meni, kao slušaocu to smeta, jer se pevači nepotrebno muče,
pevajući dok muzičari sede spuštenih ruku. I tako, red, red.
A večeras je mučenja bilo i zbog toga, a
i zbog mnogih drugih stvari.
Nevena Pavlović, u roli Tatjane je
sigurno bila jedan od glavnih razloga što sam prisutvovao ovoj operi. Ne sumnjam da je dala sve od sebe. Za utehu je što ona može mnogo više. Ovo joj
nije ležalo, a sumnjam da bi bilo kome i odgovaralo u Beogradskom Operskom
Anasamblu.
Nikola Mijailović je bio gost, tumačeći
Onjegina. Za pohvalu je potez Uprave Pozorišta i Opere što daju mogućnosti
istaknutim pevačima, koji su se opredelili za posao pedagoga na Falultetu M.U., da se oglase sa dasaka koje život znače. Večeras se Mijailović nije pokazao u
svetlu koje ima, kako u sećanju, tako i u mislima operske publike. Večeras smo
čuli blede naznake nekog ko je bio cenjen i van granica Srbije.
Za Nenada Čiču je rola Lenskog bila, očigledno, preveliki izazov.
Isto važi i za Aleksandru Angelov koja
je tumačila Olgu.
Opet za Dubravku Filipović, kao
Filipjevnu, se mora reći da je bila veoma korektna. Zapravo Gospođa Filipović
veoma ujednačenim i postojanim kvalitetom ide iz opera u operu.
Stiče se utisak kako su se svi pevači
“probudili” pred kraj predstave. Ili su osetili olakšanje što se približava
kraj, pa su pokazali stvarno šta mogu.
A početak je bio vise nego
katastrofalan. U mnogim operama kompozitori izvode na scenu kvartet. Tenoru i
baritonu “suprotstave” ženske vokale. Taj vrtlog četvoroglasja je posebno
efektan, koliko muzički, toliko i dramski, jer to su uvek glavni
protagonisti, s tim što je večeras kvartet u prvom činu “Evgenija Onjegina” ostao
i bez onog A od aplauza. Čak i oni koji su dobili na poklon ulaznice od
protagonista, pa sala je toliko mala, sve se u njoj primećuje, su na tom mestu
zanemeli. To jest, nisu smeli da se oglase.
Diriget Aleksandar Kojić, koji je
očigledno nakon kvarteta stavio tačku za pauzu, (predviđen aplauz) zbunjen, kao
i na više mesta u celoj operi, u dvoumljenju da li da orkestru dozvoli da
nastavi, ili da čeka, čekao je, čekao i čekao. Jer u opera je svaka prazna
sekunda večnost.
Ipak, bila je to jedna obična predstava.
Sala puna, svakako, tu je pomoglo i stotinak učenika.
Naravno, u operu vredi ići. Jer opera je
ipak opera. I nema zamenu.
Opera je iznad svega drugog u umetnosti i
zato je najveća inspiracija. Zato i idem u operu. Ali sam se večeras umorio. Niti imam želju za šalom, niti za nekim
analizama. Jednostavno, umorio me Evgenij. A možda je iz tog razloga i napravljen,
da bude baš takav.
David Naum
David Naum
O isti temami, ali na malo drugačiji način:
Laura i muzika.
