U jednoj od predhodnih operskih
sezona, na prvoj pauzi "Seviljskog berberina," sam izašao iz pozorišta. Dobro je
što tada nisam pisao ovakve imresije, a, u suštini, sve jedno, ti koji su me
tada primorali da napustim predstavu, u drugim viđenjima i doživljajima su
prikazani u svojoj polumoći da oduševe publiku.
Večeras smo imali predstavu za
pamćenje. Predstavu u kojoj se aplaudiralo na otvorenoj sceni i to svim glavnim
protagonistima, a to je već bio jedan uspešan operski kvintet. Znači bilo je
aplauza, bilo je ovacija, bilo je adrenalina i sa jedne i sa druge strane
rampe, ali pođimo redom.
Sigurno je komedija žanr koji
sam najpomnije pratio. Od vremeka kada sam kao dete uživao u premijeri
Ristićeve diplomske režije, pa preko Mijača i Draškića, ostale da ne navodim,…
koji su obogaćivali beogradsku komičnu scenu.
Priznaću, tek sam večeras
sagledao inspirativnost režijskog
umeća Borislava Popovića, uz nadogradnju
Ivane Dragutinović Maričić, koju je pet večerašnjih protagonista tako obogatilo
da sam imao osećaj scengog savršenstva.
Imali smo Ljubomira Popovića,
pored čijeg imena nisu stjala početna
slova dve reči: Kao Gost. Iako ga pažljivo pratim, to jest slušam duže vreme,
što se tiče ove operske sezone nagradio sam ga pohvalama za svako pojavljivanje
na sceni. Zasigurno je komična opera,
bar za sada, njegov fah. Grof Almaviva u njegovom tumačenju je bio pevački
odmeren i korektan, a glumački bravurozan.
Bartola je tumačio Nebojša
Babić. Naziv uloge i sledeće četiri reči (napisane) će vrlo brzo u Beogradskoj
operi da bude dovoljno kada se govori o nečemu što je izvrsno, a čiji je
“uzrok” Gospodin Babić. Svakako je, mislim kako sam to prvi napisao i ostajem
pri tome, On otkriće ovogodišnje operske sezone. Prilikom njegovog prvog
pojavljivanja na daskama kuće na Trgu Republike, napisao sam kako je nastupom “kupio beogradsku publiku”… I ta
publika mu se i večeras odužila, čitajte nagradila, aplauzom koji se retko dobija.
Od Nevene Matić (Rozina) se ovo večeras i očekivalo. Potrebni su joj krupniji “operski zalogaji”
da bi pokazala i raskošnost glasa i scensko umeće. Ivan Tomašev kao Bazilio i
Dragutin Matić u ulozi Figara su bili na svom nivou. A to znači fantastični.
Tvrdim kako su njih dvojica “izneli” opersku sezonu 2016./2017. Drago bi mi
bilo da čujem neke druge tvrdnje. Rado bi ih pročitao. I unapred kažem, neću im
se smejati, mislim, tim (drugačijim) tvrdnjama, jer kao neko ko se više
decenija bavi humorom i komedijom spadam u one koji se na predstavama i pri
čitanju nikada ne smeju. U životu je, normalno, sasvim druga situacija.
Kao što rekoh, večerašnji
“operski kvintet”: Matići (u duplikatu), Tomašev, Babić, Popović,… su pokazali
do koje mere može uz odlično pevanje da se humoristički osmisli scena. Njihova igra sa rekvizitima
je nešto što do sada, biću iskren, nisam video, jer maštovitost, očigledno je,
nije samo režijska ideja, jer svako od njih je, u potpunom skladu sa svima iz
te veličanstvene petorke, pokazivao svoje karakterne crte i trenutna osećanja
na najsugestivniji način, kako scenskim pokretima, tako pantomimom koja je
svakog trena bila u funkciji trenutnog razmišljanja lika. U trenucima kada su
svi bili na sceni, gledalac je bio primoram da “leti” pogledom sa jednog lika na
drugi, iz potrebe da pohvata svu tu mnogoznačnu, usijanu do smeha dramatiku.
Upotreba rekvizita na sceni, od koplja, preko mačeva, svećnjaka, svežnjeva papira, mastionica,
čak i posudice sa pepelom za posipanje po neosušenom mastilu, stavljena je u
funkciju komičnosti opere. Iskreno, takvo bogatstvo scenskog dešavanja u našem
gradu moglo se videti samo u par predstava i to pozorišnih, nakon više stotina
izvođenja i od strane glumaca (ne operskih pevača)… od strane glumaca koji već
imaju biste i spomenike.
Čarolija večerašnjih
protagonista, a prvi put nastupaju zajedno, je tom činjenicom upotpunjena.
Šteta, nisu u sali viđene
njihove kolege. Mogli su nešto lepo da dožive, nešto da nauče, da konačno
pokušaju da shvate kako se sa iste predstave jednom izlazi, a u drugom
izvođenju se na istoj žali što je došao kraj i zavesa se spustila.
Lično razumem Upravu. Ovako
kvalitetna podela, kao što je bila večeras se retko ponavlja u toku sezone. Oni
manje dobri pevači moraju da pevaju pored onih dobrih, kako bi predstave bile
“podnošljive.” Ali bar da publika ponekad dobije nešto što je više nego dobro,
nešto u čemu će da se uživa. Potpuno.
Uz sve navedene pohvale,
dodaću i svoj utisak o Berti u tumačenju
Tatjane Mitić. I glasom i glumom je pratila svoje kolege i doprinela
opštem utisku.
Evo dokaza da se sve može, pa
čak i ono u šta Muzički Beograd ne veruje. Odlazak u operu može da bude
doživljaj koji će se dugo pamtiti kao nešto lepo i obogaćujuće.
Kada kažem da Muzički Beograd
ne veruje, mislim na sve one koji su muzički obrazovani u ovom gradu.
Napomenuću samo jednu činjenicu. Sada Beograd ima više srednjih muzičkih škola
nego što je pre 70 godina imao ukupno srednjih škola. Desetine hiljada ljudi
ima muzičko obrazovanje, a samo proneki procenat od njih dolazi u Operu. Drugi
u nju ne veruju.
Potrudimo se da ih razuverimo!
Večerašnji “Seviljac” je veliki pomak u tom prvcu.
.
.
.
.
Pročitajte o istoj temi, ali
iz drugog ugla:
