Trubadur, Dragutin Matić, Višnja Radosav, Jasmina Trumbetaš Petrović, Dušan Plazinić, Dragoljub Bajić, Dejan Savić,...

 

Tara - vara,

Kad Kosara kara

Karala, varala..

Majka sina kara... Itd, itd....

 Ovog 26. marta 2022. godine na operskom nebu Srbije su se  zbila dva događaja. Odmah da kažem, ni jedan od njih neće ući u istoriju srpske opere, ali veoma dobro prikazuju trenutno stanje i put kojim se ide, pa zato i zapisujem ono što sam ovog dana doživeo.

Mediji objavljuju kako su Crnogorski PEN „centar“ (u najslobodnijem prevodu prevodu organizacija pisaca koji su prevođeni) i Fakulteta za crnogorski jezik i književnost, izdali „saopštenje“ (inače u Crnoj Gori se svakodnevno izdaju brojna saopštenja partija, organizacija, udruženja, itd. itd... ) Skreću pažnju da je pokradeno njihovo kulturno nasleđe, jer je Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, u najavi za operu „Vladimir i Kosara“ (kompozitor Stevan Divjaković) navelo kako je to priča o „srpskom Romeu i Juliji“... „Pokradeno kulturno nasleđe“... Pa se još spominje  i SPC, pa i rušenje crkve na Rumiji.... „prekrajanje istorije“... „planovi za uništenje celih naroda...“

Sve iz tipične kuhinje obolele od „sindroma malih naroda“, ili pak katedra za Crnogorsku književnost, pošto nema potrebe da bude dvosemestralna, ima vremena da prati svaku reč napisanu u susednim državama... Tek pojedini mediji iskoristiše događaj da uz jednu jedinu fotografiju SNPa, stave 3 i (slovima tri) fotografije „jedne od naših najboljih vokala Marije Jelić“ (naravno sa koncertnog pevanja uz nabrajanje njenih pevačkih uspeha). Ženu mediji upliću u neko „prepucavanje“, iako nije spominjana, jedino je učesnik predstave, a niko ne spominje Romea, pa on je (samo) neko sa   imenom Stevan Karanac. Cilje je jasan, a postupak smešan.

Ako ne znate šta sam ovim predhodnim pasusom hteo da kažem, neću vam ni sa celim rukopisom za knjigu objasniti.

Mnogi će reći, jeftina politika, ali se nama ta „jeftina politika“ decenijama obija o glavu kada su uopšteno umetnost i kultura u pitanuju. Već i vrapcima postaje jasno kako neki iz Beograda, zaobilaznim putem, preko Novog Sada, pokušavaju da vuku poteze u operi. Do sada im je uspevalo... Neće se mnogima svideti ono što pišem, ali delim mišljenje, ne desetine, već stotine poznavalaca i to veoma dobrih poznavala operske klime.

Mic, po mic... Tara, vara... Preko preče, a okolo bliže...

Elem, večeras na beogradskoj sceni Trubadur.

Dragutin Matić po prvi put u operi od početka sezone. Možda se varam. Oprostite mi ako grešim. Objašnjenja takvog poteza ne želim da čujem i strogo zabranjujem da mi se iko obrati na tu temu...

Uostalom, Dragutin Matić je pevač trećeg faha i zašto bi se i mediji i javnost potresali da li se on pojavljuje na sceni, ili ne. A pošto ni političari, a ni novinari ne idu u operu,  ne mogu da znaju kako dobija najveće aplauze, a sa druge strane što bi marketing pozorišta „vukao“ za rukav medije u vezi Matića.

Uz njega je večeras zablistala Višnja Radosav u roli Acučene. Sve pozitivno što sam o njoj napisao do sada (najavljivao sam veliku pevačku karijeru), potvrdilo se, na sceni, u publici. Puna sala je uživala u njenoj pevačkoj sugestivnosti i fantastičnoj glumi. A „uskočila je u predstavu“. Više nego prijatno iznenađenje.

Kada smo kod Gospođe Radosav, jedna mala digresija. Naravno da sam svojevremeno pisao o „Nagradi Breda Kalef“, koju je dobila pre nekoliko godina, pisao sam i kada je isto priznanje dobila (zasluženo) Nataša Jović Trivić... i da ne nabrajam... Ali ta nagrada devalvira i za 4, 5 godina će doživeti krah.

Pitate zašto... Pa za gore navedeni broj godina će tu nagradu da dobiju SVI srpski mezzosoprani. Apsurdno je, nije smešno... Jer apsurdnost je i tužna i bljutava...

Kao što se gadim svih umetnika koji uz pomoć političkih i drugih veza dolaze do honorarčića od par stotina evra... Tezgare po hodnicima, učionicama... Glumataju veličine pred petnaestak posetilaca... Iskreno o takvima ne mogu da pišem, jer mi se gade... Svi vide kako će ponovo da se vrate „na stare grane“, na mesto gde stvarno pripadaju... Ali politička moć je i previše opijajuća... zato uživam kada se ponovo vrate među one trećerazredne, naravno tu ne ubrajam Dragutina Matića, jer ima zavidnu karijeru u inostranstvu i zadnjih godina je češće pevao van granica Srbije, nego na matičnoj sceni (ovo pišem da podsetim „neke“ kako od sebe i svojih postupaka čovek nikada ne može da pobegne).

Večeras je Dragolju Bajić bio više nego solidan. Iako ga u zadnje vreme doživljavam kao „šlager pevača“, večeras je imao veoma dobar operski „comeback“. Objasniću, pre par meseci uključi se u mom stanu TV, jer je preporučeno da se pogleda gostovanje „neke osobe, u nekoj emisiji“ i Dragoljub Bajić peva šlager koji Dragan Nikolić u filmu „Ko to tamo peva“ nije nikada otpevao do kraja. U istoj emisiji je Gospodin Bajić pevao i jedan od hitova „Bijelog dugmeta“. Priznaću, tek na pola pesme sam otkrio o kojoj se kompoziciji radi...

Večeras je bio za pohvalu... Da, oni koji me redovno čitaju znaju kako sam bar desetak puta napisao kako Dragoljub Bajić može na operskoj sceni da pruži veoma lep utisak, ali, izgleda, samo kada to njemu odgovara.

O Manriku, Dušanu Plaziniću ne želim da pišem. Trudio se, trudio se, trudio se... Možda bi se trud isplatio da je dvadesetak godina mlađi. Obećavam javno, više neću da mu zviždim, neću da vičem: Uaaa! Neću čak ni svoje utiske o njegovm pevanju javno da iznosim... Jer nije lako biti Plazinić. Niti je lako Upravi sa Plazinićem, niti je samom Plaziniću lako sa samim sobom. Zaključiću, većeras je postigao solidnost.. a ipak je on „Prvak opere“... Naravno dlaka sa glave neće faliti onima koji su ga doveli u tu poziciju, da ni publici, ni Upravi, a tvrdim i njemu samom nije lako... Zato ubuduće, sa moje strane MUK.

Za večerašnju predstavu sam ulaznicu kupio iz dva razloga. Zbog Matića koji se prvi put pojavljuje u operi ove sezone i Mirjane Nedeljković koja je trebala da tumači Leonoru. Na žalost umesto Mirjane imali smo Jasminu Trumbetaš Petrović. Ne bih pisao o Gospođi Trumbetaš Petrović. Ona se „vratila na daske“, i kako sama reče da je napisano u obrazloženju njenog razrešenja sa mesta Direktora opere „da radi posao koji najbolje ume“... I sada je tu, na daskama i poklanja se publici držeći se za ruke sa prvacima opere poput Plazinića... Tri puta sam joj pisao „Otvoreno pismo“, ubeđen sam kako me nije razumela, možda će razumeti ovu moju večerašnju konstataciju.

Sve u svemu, imali smo jednu predstavu u kojoj je učestvovalo troje „bivših“, mislim bivših „moćnika“. Mislim na troje bivših Direktora opere. Osim Jasmine Trumbetaš Petrović, mislim na Dragoljuba Bajića, a naravno i na Dejana Savića, dirigenta.

Ovaj treći je večeras u dobrim delovima opere puštao duvačku sekciju da divlja, glasnošću pokrivao ne samo soliste, već i hor... u svom maniru. On meni deluje veoma iscrpljeno i predlažem da  onih 100.000 dinara, na koliko je sud procenio njegov duševni bol i urušavanje ugleda od strane Laure Miletić, koja ga ja nazvala „umetničkim mrtvacem“,... itd., itd.... moj savet mu je da to iskoristi za banjsko lečenje. Pa onda osvežen da se vrati i diriguje bar još par meseci do odlaska u penziju. Sem ako ova, ili neka nova Uprava ne proceni da je Savić preko potreban za kvalitet predstava.

Valjda se ja jedini sećam vremena (i beležio) kada i kako je  Dejan Savić postavljan i smenjivan... Kada nam je u nasleđe ostavio Jasminu Treumbetaš, koju je, opet Ivana Vujić (žena koja je toliko žarko želela da dođe na čerlo NP, neuspešno konkurisala, ali je izkuvoše iz šešira na određeno vreme, pa bez objašnjenja smeniše), pa nam ista Ivana ostavi Dragutina Bajića na 40 dana... Pion, skakač, laufer... Šah – mat.

I pomak... Možda za druge nevidljiv, ali meni ne promiče ono sporedno.

Desetak puta sam pisao kako direktori (Sinadinovići, Trumbetašice i slične organizatorsko – umetničke individue) treba da u svoju ložu pozovu umetnike koji su u privatnoj poseti Beogradu, da pozovu kao svoje goste na predstavi kritičare, urednike kulturnih rubrika... Podićiće time rejting predstava, i opere u celini... Naravno da me nisu razumeli i za manje „komlikovane stvari“, jer je njihov strah za stabilnost onoga što im je pod zadnjicom bio opravdan, pa su tu stavljali, mislim ispod zadnjice, i ključ od „Direktorske lože“... Večeras je gost Upravnika teatra i Direktora opere bila jedna veoma uspešna pevačica. Pomak...

A konci se vuku. Nekom vidljivi, nekom nevidljivi...

David Naum

Ceo tekst objavio P.U.M. Magazin

https://pravoumetu.com/2022/03/27/trubadur-dragutin-matic-visnja-radosav/

O ISTOJ TEMI, ALI IZ DRUGOG UGLA

https://lauraimuzika.blogspot.com/2022/03/trubadur-dragutin-matic-visnja-radosav.html

Žil Masne "Don Kihot", Đorđe Stanković, Ivana Dragutinović Maričić, Miraš Vuksanović, Aleksandra Angelov, Ivan Tomašev, Ale4ksandar Stamatović, Sara Ristić, Anastasija Stanković, Stefan Živanović, Siniša Radin,.

 

OD KIKOTA, DO KIHOTA

 

Da, to je naslov, ali i objasniću ti, čitaoče.

Često krenem na predstavu, sa već uobličenim stavovima, jer veoma dobro znam kako se odvijalo kreiranje iste. Često imam zabeležene čitave pasuse, a ovog puta sam imao u mislima samo naslov, ali nije glasio ovako, već sasvim suprotno „Od Kihota, do Kikota“. Tokom predstave se promenio raspored izraza, što me čini veoma zadovoljnim i ono što uvek naglašavam: Uživam da pohvalim protagoniste… To je neki vid moje borbe sa „rijalitizacijom naše stvarnosti“ i pomeranja  stereotipnih granica sagledavanja umetničkih događanja, koje, sa jedne strane neguju davno ocvale gospođe sa socrealističkim pristupom i rečnikom, tako da se ima utisak da je članak napisan pre 50 godina, a da su u vezi ove predstave izmenjena samo imena protagonista, a sa druge, buđavi likovi koji rečnikom teoretičara muzike čitaoca stavljaju u imbecilnu poziciju učenika kome se drži najdosadnije predavanje.

Elem, desio se značajan događaj za kulturu Srbije. Svaka operska premijera je  „par exelance“ događaj, a premijera za pohvalu, nešto što treba da bude zabeleženo čak i od onih „zlih, zločestih“… „Onih koji mrze umetnike, mrze mlade“… Itd. Itd… (Iz vokabulara onih koji da imaju i malo ponosa i morala ne bi trebalo da se više pojave u javnosti)

Don Kihota je tumačio Ivan Tomašev. Jednom rečju odličan. Naročito je bila dirljiva scena gašenja njegovog života gde je prekrasnim pijanima (koja moć da se ta prirodna gromoglasnost svede na „pevačko šaputanje“)  doveo publiku u stanje potpune opuštenosti, spustivši na katarzičnu nulu. Uloga za njega i ne vidim nikoga da bi ga na ovim prostorima mogao da zameni. Naravno, Uprava će eksperimentisati, ali bez mog prisustva.

Uz njega i pevački i glumački je  ravnopravno stajao Aleksandar Stamatović. Upečatljiv do krajnih granica i, kao što sam rekao za Gospodina Tomaševa, ne vidim nikoga ko bi mogao da se približi Stamatovićevoj kreaciji lika Sančo Panse. Obojica su krajnje profesionalno izvajali likove sanjara, koji smouvereno i ushićeno gaze kroz blato propasti.

Njih dvojica su na krajne upečatljiv način  prikazali svu lucidnost svojih postupaka, ostavši verni ideji, iza koje je, bez obzira da li se gledalo realno, ili ne, ljubav, u najčistijem i najuzvišenijem obliku.

I da bi tragikomična priča bila zaokružena, od svih glavnih protagonista, samo njih dvojica ostaše na kraju bez i jednog cveta. Predstavi je prisustvovao i Direktor muzeja NP Dragan Stevović, nadam se da će u arhivi Muzeja ostati zabeleženo šta su večeras pokazali Tomašev i Stamatović.

Da pređem na pohvalu Uprave. Večeras je dozvoljeno polaznicima Operskog studija da učestvuju u predstavi. Pohvale za Anastasiju Stanković, Stefana Živanovića, Saru Ristić. Glasovi od kojih se u budućnosti može mnogo više očekivati. I neka zapamte jednu činjenicu. Kada se dobar pevač, sa istom takvom glumom pojavi na sceni samo jednom, ili par puta, publika ga respektuje više nego mnoge koji se decenijama pojavljuju, ne pružajući ništa novo, posebno i izuzetno.

Najslabija karika večerašnje predstave je bila Aleksandra Angelov. Kod nje je sve bilo u sivom, od pevanja, do scenskog nastupa, a sve to začinjeno kostimom koji ne priliči zavodnici, vamp ženi, ljubavnici, već nekoj smetenoj poludomaćici, zakopčanoj do grla, a od erotike je prikazana samo jedna duga asimetrična haljina neke krajnje tamne boje, u stilu Ana Bekuta (osamdesetih godina prošlog veka).

Da li je Aleksandra Angelov pevala Karmen, ili Dulsineju, sve jedno. Hladna, bez izražajnosti, bez mogućnosti da koketira sa ljubavnicima, ali šta je, tu je… Onaj ko je pustio na scenu, to je morao i da očekuje.

Spomenuh kostimografski rad. Kostimograf se ne navodi u programu. To je ono čuveno umeće marketinga, navedena je samo asistentica kostimografa Sara Bradić. Kostim Dulčineje je za svako zgražavanje, potom se na sceni pojavljuju neke žene u belim rubaškama sa leptir masnama. U jednoj sceni one služe piće na balu, ali isto tako obučene su i neke članice hora… ??? tri znaka pitanja. Očigledno se u ovoj predstavi kuća oslonila na sopstvene snage, ali ipak treba to neko da pregleda, oceni, dopusti da se novac potroši tako i na taj način.

Na drugoj strani, scenograf Miraš Vuksanović je do krajnih granica minimalizovao dekor. Lično sam očekivao mnogo katastrofalniju situaciju, jer znam koliko taj gospodin poznaje i oseća srednjovekovnu Španiju (pisano  na tu temu). S obzirom da je radnja preneta u sadašnje vreme na interesantan način je sa dva panoa, na kojima su prozori, vrata i balkoni, starih zgrada „suprotstavljeni“ u pozadini slici izgradnje nebodera. Ovde važi krilatica: Od koga je, dosta je!

Nešto slično važi i za rediteljku Ivanu Dragutinović Maričić… Znam kako ona ne voli da se o njoj piše… Čak na društvenim mrežama rečenično pljune prema dvoje „zločestih“, ali se, izgeda, brzo dozove pameti, pa izbriše… Ovog puta, što se tiče bicikla i Don Kihota nije bila preterano originalna, iako je, veoma rado ću priznati, mnoge scene uradila  „školski precizno“, što ću rado pohvaliti, jer je za mene bilo neočekivano. Uz to je zamerka je na nedopustivo beznačajnom korišćenu osvetljenja. Stiče se utisak da se predstava igra u seoskom domu kulture sedamdesetih godina prošlog veka gde postoje četiri reflektora i dva filtera.

Možda je tome doprinelo i nepostojanje inspicijenta. Nema ga na spisku dnevne liste. Prvi put otkako idem u Nacionalni teatar, podsećam, bio sam, kao dete, i na stotoj godišnjici proslave, a i na stopedesetoj godišnjici. Ali nova uprava, nova pravila… Poštujem to, moje je samo da skrenem pažnju na ono što mi smeta, jer ipak sam ja platio ulaznicu i za svoj novac očekujem sve ono što se „podrzaumeva“.

Još jedna lepa stvar se desila u večerašnjoj predstavi. Đorđe Stanković je bio za dirigentskim pultom. Ne samo da je pun pogodak onih koji su mu to omogućili, već i dokaz da orkestar može više nego dobro da zvuči. Krajnje je vreme da Đođe Stanković prestane da diriguje iza rampe, da se pojavljuje samo na koncertima, da za njega bude „rezervisan“ onaj već otrcani Marš na Drinu na svakom „Gala koncertu.“ Da bi opera napravila korak napred, potrebni su ljudi sa idejama i moći koju očigledno ima Gospodin Stanković (dokazano ovom predstavom) u suprotnom bi nam Dejan Savić servirao vatrogasnu gromoglasnost koja pokriva pijana na sceni, ili bi nam Ana Zorana Brajović, igrajući katakali ples, zgadila najgenijalnija operska dela.

Daleko od toga da je Don Kihot bombastična opera koja publiku baca u delirijum. Jedno mlako delo, bez i jedne arije koja se pamti. Iako je na sceni bilo tako dobrih protagosnista kao što su Tomašev i Stamatović, predstava nije prekinuta ni jednim, čak i najkraćim aplauzom. Ipak  Đođe Stanković je svojom umešnošću pomogao da doživljaj bude zaokružen i za pamćenje (samo kao celina)… Znači: Ipak može!

Da podsetim samo. Don Kihot je i sadašnjoj upravi, a i publici ostavljen u nasleđe još iz vremena Jasmine Trumbetaš Petrović, Direktorke, i Upravnice Ivane Vujić. Ove druge se, mislim, više niko i ne seća, jer ma kako se spektakularno pojavila, tako je bez objašnjenja izkopnila i nestala. Operska publika će, sa druge strane, moći da gleda i sluša napredovanje, ili nazadovanje Gospođe Trumbetaš. I pored toga što je Don Kihot najpopularniji lik svetske književnosti, tome ide u prilog činjenica da Servantesov roman pod tim imenom, posle Biblije ima najviše izdanja u svetu, ovakvoj predstavi se ne može predskazati budućnost.

Mala digresija. Na pauzi primetim na drugoj galeriji nešto nekarakteristično, čudnih dimenzija. Oko dva metra dugačak, devedesetak santimetara širok, nešto niži od međunarodnih standarda za astal (srpska reč nastala od mađarskog izraza)… prekriven crnim materijalom, obrubljen karnerisanim istim materijalom, koji se spušta do poda. Prokometarisao sam, za prijatelje, da je to sto predviđen za sanduk. Jer ako bi bio viši, prisutni ne bi mogli da se oproste od lika umrlog… Valjda je to deo neke predstave, a la „Ožaloćena porodica“.

Elem Gospodin Goncić (Upravnik teatra) je počeo da primenjuje svoja organizaciona načela iz predhodnoh pozorišta (za pohvalu). Organizovao je koktel za umetnike i POSEBNO za publiku. I dok je umetnicima služeno piće sa visokih barskih stolova, prekivenih belim nadstolnjacima, publika je dobila zapanjujuću količinu i izbor pica sa crnog posmrtnog stola.

Ne znam da li su iza staklenih vrata, na kojima je stajalo obezbeđenje ????? umetnike služili, u belo obučeni konobari, tek publiku je posluživao jedan kečerski rmpalija, za koga bih mogao da zaključim kako je trenutak pre toga odložio lopatu.

Ne znam zašto sam se setio USA situacije iz Kenedijevog doba, kada su crnci sedeli na jednoj strani autobusa, a belci na drugoj, ili pak, još gora situacija, kada su osamdesetih godina korzoom u Prištini jednim trotoarom išli Srbi, a drugim Šiptari.

Poslužiti nekog sa stola obloženog crnim materijalom (ovde nije bilo stolnjaka, već je sve kompaktno) može se tumačiti kao crnomagijski ritual…. Čiaoče, nisam otišao daleko… To je degutantno. I previše degutantno.  Sramno i bljutavo! Razbacivanje pićem uz vređanje gostiju. Pa čak u delovima Srbije gde se ne poštuje i pokojnik i organizator sahrane, ako se sa tek oformljene humke ne uzme nešto za pokoj duše, uzima se sa snežno belog stolnjaka, bez obzira da li pada kiša, veje sneg…

Moj utisak je takav.. a lako me je ubediti u suprotno, pa zar nisam priznao da sam i već pripremljen naslov ovog sagledavanja promenio, sa oduševljenjem.

 

David Naum

 

O ISTOJ TEMI, ALI IZ DRUGOG UGLA

U svetu već decenijama trent, a kod nas samo u P.U.M. Magazinu

https://pravoumetu.com/2022/03/02/don-kihot-premijera/

Norma, Beogradska opera, Sonja Šarić, Jelena Končar, Aleksandar Kojić, Dragoljub Bajić, inspicijent Ana Milićević

 

BAULJANJEM DO NORME 

DOSTA, DOSTA, DOSTA!

 

Dokle će u Beogradskoj operi, bezobrazluk, javašluk, neprofesionalizam je suviše blaga reč za te individue, da urušavaju predstave za koje ova država, (amerikanci imaju jedan lep izraz „poreznike košta“) izdvaja desetine hiljada evra…

Zar je jedan, ovog puta najglavatiji trombonista toliko moćan da za vreme predstave piše poruke, da ne pričamo o crno belim čarapama „na štrafte“… Borim se za uvođenje dres koda, a članovi orkestra su kao klovnovi…

 Od njega je gori perkusionista „lupač u bubanj“.. Polovinu drugog dela je „rolao telefon“, a potom je prekratio vreme  pričanjem sa kolegom… Naravno lupio je maljicom dvadesetak puta… Stop o muzičarima. 

Pa njima stvarno treba Miloš Obrenović. A rećiću ti čitaoče i zašto… Pre 190 godina je u tek oslobođenu Srbiju,  tada prijateljski nastrojeni Beč, poslao jedan orkestar manjih razmera kako bi uzdigao muzičku kulturu. Naravno, koncertu je prisustvovao i srpski vladar, ali ubrzo po početku nastupa se obratio austrijskim carskim velikodostojnicima sa pitanjem: „Zašto ovde neki sviraju, a neki ne sviraju?“

A ovi mu odgovore; „Vaše veličanstvo, tako je komponovano, tako glasi takozvana partitura“

„Ne može to tako!“ Naređuje srpski knjaz: „Sve sam podjednako platio, pa će od sada svi da sviraju!“

Naravno Gospodar Srbije se morao ispoštovati.

Knjaz Miloš je u istoriji ovog naroda zabeležen kao jedan od najmudrijih državnika i očigledno da je svim orkestrima potreban Gospodar i posle 190 godina postojanja zvuka klasične muzike na ovim prostorima.

 A nisu muzičari jedini koji su divljali tokom predstave… Inspicijent Ana Milićević se totalno pogubila, ili joj se nešto drugo desilo… Neću prihvatiti objašnjenje kako se nešto „pokvarilo“… Naslovna fotografija pokazuje drugu galeriju, ulaz u 7 loža… Fotografisano bez blica… Kasnije je publiku, na pauzi častila sa minut uključenog svetla… Uključivala je i isključivala  osvetljenje u toku predstave… Radila to na prekidač, ponekad i preko potenciometara…

Ovako izgleda hodnik druge galerija kada lično uključite baterijsku lampu, ili blic na foto-aparatu. U protivnom bauljajte.

Cenjena Upravo i vi uzgredni moćnici što „krojite kapu“ publici, da li Vas je sramota… Očigledno da ste naredili razvodnicama da opominju publiku da nosi maske, a od 30 gudača u orkestru, samo je troje imalo maske, a o publici da ne govorim.

A tvrdili ste kako orkestar postavlja zahteve kako ne može da svira u „rupi“ u vreme epidemije, jer nema propisane distance… Pre mesec dana jedno, sada drugo i to bez maski? Šta se promenilo u vezi covid epidemije, osim u nečijim glavama, koji očigledno žele neke da „oteraju“ sa mesta na koje su postavljeni.

Svetozar Goncić, Upravnik celog Teatra je sa sobom doneo reputaciju uspešnog pozorišnog rukovodioca, u prijatnost i organizovanost u njegovoj bivšoj kući sam se više puta uverio. Nikola Mijailović, sa nedvosmilenom reputacijom uspešnog profesora i nekoga ko od svih pevača koji žive u Srbiji ima najznačajniju međunarodnu karijeru, su na prvom mestu krivci za urušavanje kvaliteta predstave. 

Razumem da su sve dobili u „nasleđe“ od onih bivših koje je Vlada postavljala i smenjivala (valjda je dovoljno to reći, jer kada Vlada nekoga smeni u operi znači da je debelo otišao u ambis, jer ni jedan član Vlade nije posetilac ni baletskih ni pozorišnih, a još manje operskih predstava, za razliku od gore pomenutog knjaza Miloša).

Ko je od gore navedene gospode bio kažnjen za svoj nerad, bezobrazluk, javašluk, a publiku maltretiraju. Publika se ne šeta po hodnicima i ne tapše aktere po leđima u stilu: „Bravo, bilo je perfektno!“ Ako je to nekima duševna hrana, pa neka se goje, pa pišem o onome što vidim i doživim, a vi moćnici i „samoproizvedeni umetnici“ ako imate kontraargumente,  obratite se redakciji i Vaš tekst će biti publikovan uz ovaj moj. Nudi li iko u ovoj državi takvu mogućnost????

Suviše veliki senka i što je najgore mrak na jednu predstavu koja je trebala da bude pravi pomak u dosadašnjoj politici opere u Beogradu.

DOSTA, DOSTA, DOSTA!

Imali smo zadovoljstvo da vidimo i čujemo dva gosta iz Novog Sada. Mecosopran Jelenu Končar i dirigenta Aleksandra Kojića… I umesto da  svakog meseca neko gostuje iz Novog Sada gostuje na beogradskoj sceni, servirani su nam drugorazredni bugarski pevači i ruski pevači iz muzičkih društava, (Pišem već godinama o tome) bivši moćnici su nam Novi Sad udaljili kao da se ne nalazi preko Save i Dunava, nego sa druge strane Pacifika.

Da li je trebalo da Dejan Savić odsustvuje da bi se pružila šansa jednom već iskusnom  Aleksandru Kojiću. Spadam u onaj deo publike koji iščekuje da zauvek vidi leđa Dejanu Saviću i „umetničkoj“ politici koju je sprovodio i koju danas sprovodi.  Daće Bog (samo on može da pomogne) da ove godine ode u penziju i skloni se sa operskog pulta. I neka slobodno  dotični doživljava  ovacije na Dalekom istoku, kako izveštavaju ugledne novine poput „Informera“, a bez i jednog snimka tih ovacija… Očigledno da je i previše skroman Dejan Savić pa ne pokazuje na Youtubu te „ovacije“, a ovde nisam prisustvovao takvim euforičnim izražavanjima publike na ono što on radi.

U takvoj politici koju nazivan Tasovčevsko – Suđičko – Savićkom, mladim dirigentima se ne piše dobro i ostaju bez ikakve šanse da se približe sinfonijskim i operskim orkestrima. Veoma dobro znam o čemu pišem i upoznat sam ne samo sa stanjem, već i sa potencijalom koji ne može da se pokaže, razvije i dokaže. Za manje informisane, ne samo da sam prisustvovao, već sam i pisao o kursevima za diplomirane dirigente.

Sve što su oni govorili zadnjih godina u vezi toga je obična demagogija, činjenice pokazuju nešto sasvim drugo. Pazite, niko im ne osporava kvalitet. Suđić, recimo, jeste naš najsposobniji dirigent koji do veoma visokog kvaliteta može u isto vreme da dovede i orkestar i hor i soliste i dečiji hor i da napravi spektakl… Kod njega može da se doktorira, ali pored njega ne može da se prođe… Doktoranti imaju dve mogućnosti, da okače diplomu na dud, ili ako imaju (političke) sreće da mašu dirigenskim štapićem u nekom malom mestu, vodeći hor muzičke škole.

DOSTA, DOSTA, DOSTA!

Osim gostiju iz Novog Sada, čuli smo i Sonju Šarić, u ulozi Norme.

Da ne ulazim u detalje. Kojić je u samoj uvertiri pokazao dobar kvalitet, kasnije je u više navrata dozvolio duvačima da gromoglasnošću pokrivaju pevače. Trud nekoga ko je imao samo jednu scensko-orkestarsku probu je za svaku pohvalu. I mora ostati zabeleženo kako se neko „nov“ pojavio za operskim pultom a da je tu, da ne upotrebim onu otrcanu frazu „tako blizu, a tako daleko“. Samo strašljivci i oni koji ne veruju u sebe i svoje kvalitete i snagu  zatvaraju se u čvrsto ozidana feudalna utvrđenja.

 

Ovo je osma predstava Norme. Do sada sam slušao pet. Na prošloj nisam bio, jer sam predosećao katastrofu… A i broj prodatih ulaznica za tu predstavu pokazuje činjenično stanje. Neće se niko postideti, neće niko sagnuti glavu, nigde nije zapisan bilo čiji zaključak o toj predstavi. Sve je postalo lanjski sneg. Kao da nije ni postojalo…

A uz sve mogu da posvedočim kako je ova Norma na otvorenoj sceni dobila više aplauza nego svih pet prošlih kojima sam prisustvovao. Možda je ovde bilo preterano, možda se publika u predhodnim predstavama zasitila manje kvalitetnog (lepo pronađoh tako blag izraz, nekarakterističan za mene)… Šta smo ovde novo dobili… Dobili smo duet Norme i Adalđize („Adalgisa!… Alma, costanza“, kao i „Mira, o Norma“) kakav se nije čuo u onih predhodih 5 predstava, ili ja nisam čuo, ili samo ja tako mislim… Sa druge strane tvrdim kako večerašnje pevanje gošći nije bez zamerki, ali je mnogo bolje od onoga na što smo „morali“ da se naviknemo.

Pomak, naravno da je pomak i na tome hvala Upravi (naravno da ću uvek, nekada i malo preterano da pohvalim svaki potez koji je učinjen iz umetničkih pobuda i želje da se napravi nešto novo i drugačije). Po pitanju večerašnje predstave i želje da nam ponude nešto novo, učinili su korak od 7 milja. Da ne parafraziram Nila  Amstronga koji se šetao prvi po Mesecu.

Večeras sam tokom predstave,  a operske predstave mi služe (napisano nekoliko puta) kao inspiracija za neka pisanja koja nemaju ničeg zajedničkog sa pevanjem i muzikom,  gledajući „Fatalnog rimljanina“ Janka Sinadinovića, koji je bio Janko na kvadrat, zaključio neke stvari. Dobro ste pročitali, jer u meni nije problem da mi se neko u jednoj predstavi dopada, a da u drugoj bude loš i da tako pišem, ali nešto drugo je interesantno. Rimski konzul u Galiji nikako ne može biti gologlav u svim scenama… Crni šinjel, čizme, crne rukavice su delovi osmišljavanja kostimografa, ali je veoma interesantno što je Janko Sinadinović u svim predstavama gologlav, a nikada ne nosi periku. On ovde čak komanduje grupom „crnokošuljaša“ sa crnim šapkama na glavama, a sve vreme gologoglav… Isto su nam pre jednog ipo veka poturili Kneza Mihajila na konju koji poziva u juriš, gologlav… Primećeno tek kada je spomenik izliven i postavljen… (pisao sam u jednom osvrtu kratki istorijat te domaće ujdurme).

Tek toliko da bude zabeleženo i pametnima na znanje kako ne prolazi sve kod svakoga.

Pa to je dobar zaključak za ceo ovaj osvrt. I znajte, ne očekujem da se složite samnom.

David Naum

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2022/02/light-show-za-normu-i-smrtnike-norma.html

Operski gala koncert 2022. Ana Rupčić, Sofija Pižurica, Ivan Tomašev, Dragutin Matić, Ljubica Vraneš, Aleksandra Angelov, Miodrag D. Jovanović, Janko Sinadinović, Marko Živković, Snežana Savičić Sekulić. Marko Živkoviž, Siniša Radin, Vladimir Andrić, Dragoljub Bajić Ivanka Raković Krstonošić, Nevena Đoković, Sanja Kerkez,....

 

Publika na Gala koncertu

Valjda je večerašnji nastup operskih pevača u Zdanju na Trgu Republike najumetničkiji muzički čin države koja se zove Srbija.

I da ponovim po stoti put, ne pišem kritike već: impresije, osvrte, viđenja, humoristička sagledavanja i ne hvatajte me za reč, a još manje greške, jer ću u protivnom i ja vas morati za nešto da uhvatim, što je, znajte unapred, bez obzira na mesto, mnogo bezbolnije od rečeničnog pogađanja, sa tim što vam ne mogu dati (oponentima se obraćam) da birate gde ću, kada ću i na koji način ću  da izreknem, ili napišem ono što mislim i o čemu imam podatke.

Ovo je bilo napisano danas. Danas je bio napisan i deo od nekih 4, 5 pasusa, a večeras, nakon predstave sam to izbrisao.

Zašto da pišem o tome da je koktel mogao da bude 30. decembra (za novinare), a nisu mogli dan kasnije da prodaju vodu posetiocima koji su trebali da izdrže tri ipo sata predstave. Uzgred, one prisutne individue (foto je na sajtu NP) nemaju ništa zajedničko sa Bogdanom Tirnanićem, Miroslavom Radojčićem, Milanom Mišićem… Neće ti ni rečju pomoći NP, jer je njihov domet puknuta kanalizaciona cev u Mirijevu.

Priznajem, pogrešio sam u predhodnom članku, misleći, na osnovu pogrešnih informacija, da je bio koktel na drugoj galeriji. Izvinjavam se ako je nekima povređena duša, sujeta, ako sam time udario na prepotentnost i njihovu želju za istinu i samo istinu, tako nam svima Bog pomogao. Tekst sam korigovao momentalno kada mi je ukazano na grešku.

Pošto meni nije teško da javno priznam kada pogrešim, to očekujem i od onih lakopovredivih, da budu u skladu sa svojim ponašanjem.

Pogrešio sam i kod jednog slova. Inspicijenta. Branislavu Pljaskić sam imenovao kao muškarca. Da znam o kome se radi govori bar 4, 5 osvrta u zadnjih isto toliko godina, gde sam pisao da neko (ispravno napisano ime i prezime), prvo sam govorio kako ne želi, potom kako namerno neće da uključi svetla u hodnicima druge galerije, a večeras izjavljujem kako mene i mnoge druge neko namerno za.ebava, jer su svetla bila uključena na početku predstave, a potom u pauzi ne. Tumarajte, uključujte baterijske lampe. Kako drugačije da protumačim. Možda to nije dotična gospođa, ali neko više nego za.ebava. Pogledajte ko to radi i zašto to radi o Vi moćnici koji se hvatate za moje greške, slovne, ili neke druge vrste… I uz put, odgovorite na desetine i desetine drugih konstatacija, za koje znam, žuljaju vas, blaže rečeno, ne prijaju Vam… jer ja sam, ipak, samo publika i mene ne interesuje da li se neko zalagao da se objekti NP uknjiže u katastar, da li se novac odvajao za binska svetla…. Ja sam samo publika koja želi da se prijatno oseća u fotelji, sat dva, ili tri, koliko je već plaćeno i da na sceni bude ne odlična, ne savršena, već jedna, samo, korektna predstava, sa najboljim pevačima koje ovaj maleni narod na Balkanu poseduje.

A neko je čuo, možda mene, ili neke druge. Od mladića koji pregledaju ulaznice, do poslednje razvodnice, večeras svi imaju maske. Samo ono što se od publike mesecima zahtevalo.

I ponoviću Vam po deseti put, ne sumnjajte u inteligenciju onih koji su u publici, ne sumnjajte u njihovu informisanost, ne sumnjajte kako znaju, vema često, mnogo više od Vas, ćak i o zakulisnim radnjama. Ne pitajte se kako, dođite i sedite među publiku, „samo će vam se javiti“. Ali vi ste daleko, tj. visoko i mislite ako bi se približili publici da bi pali, a ovako ćete pre tresnuti. Ali sami birate.

I da dodam. Štampani program je bio i besplatan i poprilično luksuzno zamišljen. Ali! Ali autor, to jest dizajner se nije potpisao, a ja mu poručujem da ode kod bilo kod profesora bilo koje grafično – dizajnerske škole i neka proveri da li sa ovakvim domaćim radom može da upiše drugi razred. Polovina teksta su bela slova na bež podlozi. Jednom rečju: Neznalica! Nedopustivo za kuću Nacionalnog teatra, opere, baleta. (Da vas ne zamaram sa osnovnim pravilima dizajna i štampe)

Elem, da ne dužim više. Davno mi je jedan prijatelj rekao kako za mnoge niko ne bi nikada čuo da nisam o njima (loše) pisao i da sam za njihovu „popularnost“ više učinio nego svi drugi proteklih decenija. A u tim rečima sam našao dovoljno istine, te ću večerašnje pisanje o onome što sam video i doživeo svesti na minimum.

Bio je Gala koncert koji se neće pamtiti.  Već sam pisao kako ne dajem besplatne savete, još manje nekog podučavam, ali je interesantno da nisu pozvani Crkveni velikodostojnici, sa druge strane nisam primetio članove Kraljevske porodice. Pozovite ih, ali javno, jer ovo je praznik koji na prvom mestu treba oni da neguju. Neka odbiju najumetničkiju i najozbiljniju proslavu Srpske Nove godine, tj Pravoslavnu. Neće se dobiti na kvalitetu, ali će se dobiti na nečem drugom, ozbiljnosti, težini.

Osim tri cvetna aranžmana i jedne jelkice na sceni, sve drugo nije svečarski. I zapamtite: Simbol Pravoslavne nove godine nije jelka.

Ipak koncert. Bio bi kao i svi drugi, da nije osmišljen da bude tematski i da prvi put većina numera budu arije, dueti, kvarteti, seksteti. Sigurno da ni na jednom dosadašnjem sličnom koncertu nije bilo više učesnika, mislim na solo pevače, u odnosu na ovaj večerašnji. Jedan dobar pomak, za pohvalu.

Odmah da kažem kako je režiju radila osoba koja će, siguran sam, za nekoliko godina ući u Ginisovu knjigu rekorda po broju režiranih Gala koncerata. Njen rad se prepoznaje, jer uvek zabrlja, a večeras je najuočljivije bilo na kraju koncerta, kada mnogobrojni učesnici nisu znali kada treba da izađu, gde treba da stanu, itd.. itd… Davno sam pisao, povodom nekih predstava, kako dobar reditelj osmisli i predvidi čak i poklanjanje aktera predstave, jer sve dok se ne spusti po poslednji put zavesa, traje ono što se zove predstava. Ali… Pričati dunđeru o arhitekturi…

Večeras nije bilo bivše Direktorke Jasmine Trumbetaš Petrović. Njeno višemesečno nepojavljivanje rastužuje publiku. Postoje nagoveštaji da će u Toski pevati sa čuvenim tenorom Dušanom Plazinićem. Biće to jedan predivan Come Back… Inače i dalje se drži u polutajnosti mesečna podela… Možda su i vama na to pitanje odgovarali kako na četvrtom (ili nekom drugom spratu službenog ulaza) stoji mesečna podela… Ali se ne objavljuje na sajtu NP iz razloga što za neke predstave ne bi bilo interesovanja. Zapravo, za neke pevače, jer opera je spečifičan rod umetnosti, gde se odlazi i po deseti, dvadeseti put,… ali zbog određenog pevača.

Da se vratim na koncert. Za mene nije čudno što se pojavila Ana Rupčić, a nije je, takoreći, bilo zadnjih godina. I večeras je u duetu Manon i Viteza  de Grija, iz opere Manon Lesko bila odlična. Ili je meni tako zvučalo. Dozvolite mi da imam svoj ukus. Niti sam sudski veštak, niti sam se samoproizveo u Vox populi. Pišem jezikom smrtnika, ne nebeskim, i dozvolite mi sve greške svojstvene smrtnicima. Dragutin Matić i Ivan Tomašev su dokazali kako su najbolji bariton i bas u ansamblu opere. Opet moje mišljenje, a napisaću kako su oni koje ovde spominjem dobili najveći aplauz. Naravno, aplauz ne govori striktno o kvalitetu, ali ima svoje značenje na tok koncerta i ukupni utisak.

Svidelo mi se kako je  Aleksandra Stamenković pevački zaokružila kratku i prekrasnu ariju : „O mio babbino caro“ iz jedne od najuspešnijih predstava BO „Đani Skiki“. Sa druge strane, ukupan scenski nastup u par numera je, veoma upečatljivo, imala Sofija Pižurica…

Moja zaključak je da bi pevači i pevačice iste aplauze dobili da su se samo prošetali scenom… Bilo je tu toaleta za aplauze i aplauze. Nije postignuta svečarska atmosfera, nije bilo euforije, nije bilo adrenalina u publici. Pevanje operskih arija ako nije izvrsno, ne može da pokrene publiku na euforičnost. Zato su koncerti ovakve vrste mač sa dve oštrice.

Mnogi će zaključiti kako sam večeras previše blagonaklon. Indiferentnost je često gora od ozlojeđenosti.

David Naum

 

PREUZETO SA:

https://pravoumetu.com/2022/01/13/publika-na-gala-koncertu-2022/

O ISTOJ TEMI, ALI IZ DRUGOG UGLA

https://lauraimuzika.blogspot.com/2022/01/operski-gala-koncert-2022-ana-rupcic.html