Pisano u statima nakon predstave.
Jer svemu napisanom "dan posle"
vreme nešto oduzme, nešto doda,
a prvi utisak je uvek najvažniji,
jer je najiskreniji.
Večeras sam uživao u Aidi.
Priznajem, došao sam da čujem gosta tenora Daria Di Vijetria, a čuo sam, na
sreću još po nešto.
Bio je to pravi italijanski. i
bio je izvrstan tenor. Teško da ima tenora bez italijana. Odmah da pohvalim i dve
dame. Natašu Jović Trivić, u ulozi
Amneris i Aidu, Jasminu Trumbetaš Petrović. Najverovatnije ih je Ramades sa svojim
glasovnim sposobnostima inspirisao da budu dobre. Tehnički detalji me ne
zanimaju. Po meni su pevale veoma korektno. Kompletan scenski utisak sva tri lika je bio
veoma upečatljiv. Pričam o scenskom utisku, jer onaj ko dođe u operu da uživa ne
sluša zatvorenih očiju, a predpostavlja se i da nije gluv.
Tvrdiću da su dve dame na
momente bile mnogo bolje nego u svim dosadašnjim predstavama. A nisam prisustvovao
(samo) svim ovosezonskim Aidama, odlušao
sam i nešto malo (više, ili manje) preko toga.
Ne znam hoće li još neko da
pohvali večerašnje aktere. Većinu predstava najave brojni mediji, ali nakon
istih niko se ne oglasi. Pa novinari su daleko od opera, oni drugi ne dolaze u
operu, oni treći, koji dolaze, nemaju nameru da javno pohvale aktere… Ili nemaju
vremena, ili očekuju novac za svaku napisanu reč. Ili pak neku uslugu.
Kod mene je skroz obrnuto..
Uživam da pohvalim one koji su izvrsni, a pogotovo ako su mi uz sve i najveći
oponenti, pogotovo one koji na društvenim mrežama tvrde kako ne čitaju ono što
pišem, pitajući se neprestano, sa kakvim pravom “neko” piše. Valjda će uvideti
kako nikoga ne protežiram, nikog od operskih umetnika ne smtram prijateljem…
Običan sam gledalac i slušalac i za ulaznicu koju nekada platim 1200, a ponekad
samo 200 dinara, hoću (uvek) 1200 lepih trenutaka. Ne dobijem li to, pišem,
dobijem li, opet pišem..
Pitaju se sa kavim pravom
pišem, a ja se pitam sa kakvim pravom neko peva falš i za to još prima platu.
Zašto je neko mrzovoljan, zašto se vuče po sceni bez energije,.., a na sve dobije
skroman aplauz, pa još lično pomisli kako je izuzetan.
Večeras smo imali jedan lep
scenski događaj. Uvek ostajem pri tvrdnji da opera nije “lepo pevanje” kako
neki pevači vole po medijima da protežiraju. Da li zato što nisu sigurni u
svoje glumačke sposobnosti, ili misle kako fizički ne izgledaju opčinjavajuće…
Tek greše. Ali tu su oni retki da ih pohvale i posle predstave. Da ne ostane na
njima samima da se “samohvališu” u intervjuima, kako je “publika bila oduševljena
njihovim pevanjem”… “kako se priča da se odavno nije čuo tako gromoglasan
aplauz”….
Valjda će neko od tih novinara
koji uvek na takve izjave (pametno) klimaju glavom da pita i “običnu publiku” da li je to
istina. Muzikolozi bi, po običaju toliko zakomplikovali, da bi po potrebi za par godina mogli da tvrde da su govorili najpozitivnije, ili po potrebi, krajnje suprotno od toga, u skladu sa tim šta im tog trenutka više koristi pri štpkanju od državnog kolača.
Večeras smo uživali i u Ramfisu,
Ivanu Tomaševu. O njemu sam ranije pisao kod predhodnih predstava, pa da se ne
ponavljam. Kada bude došlo vreme da se u Beogradskoj opera repertoar određuje
po Ivanu Tomaševu, imaćemo mnogo bolju situaciju. Zaslužio je to.
Ne bi nam se desilo kao pre
par nedelja, kada je predstava igrana na zahtev jedne “zvezde”… i veoma lose prođe
i predstava i “zvezda”… Samo to je zvezda repatica, jer ne samo kolege, već i publika
prepričava način dolaska iste u orbitu planete Beogradska Opera. Znam kako bi
ovde želeli mnogo više detalja, ali…
Vratimo se predstavi. Nenad
Jakovljević i Aleksandar Stamatović su bili na visini zadatka. Kralje Egipta i Amonasro su bili veoma
korektni. Možda je Stamatović malo posustao u ubeđivanju Aide, ali je zato pre
toga bio veoma dobar.
Naravno, neželim da zaobiđem
Ivanku Raković Krstonošić i Slobodana Živkovića. Ona je, kao i uvek do sada
bipa puna energije, dok je Živković u jednom dahu otpevao svoj “izveštaj
glasnika” i kao da sam nakon svega čuo jedno mladalačno (I s pravom): Hoću još!
I da završi, jer imam i nešto
posebno lepo. Pre toga samo par reči o orkestru. Mlak! Samo 4 slova, 4 glasa.
Dirigent Dejan Savić, ili nije imao želje, ili snage, ili nije mogao da pokrene
muzičare. Hor, na momente dobar, na momente užasan. Valjda su članovi hora čuli
koliko su dobili ledenog tapšanja?
Ipak i na sreću u Operi nije
sve opera. Već sam pisao kako posmatram publiku, naravno osim režije,
scenografije, kostima… Pa nije opera samo Belcanto.
U Operu veoma redovno dolazi
jedan dečkih. Duga kosa, sako, bela košulja, leptir mašna… Sam! Sve
nekarakteristično za nekoga njegovih godina. Boris ide u osmi razred osnovne
škole. Dolazi godinama sam u operu. Naravno da me poznaje. Od onih koji redvno
dolaze, bar iz viđenja, me ne poznaju samo oni koji neće, ili koji tvrde to na
društvenim mrežama, ali… Igor je neka druga priča. On ne priča samo o pevanju,
već i kostimima, scenografiji, režiji… On veoma dobro zapaža stvari.
Zašto pišem večeras o Borisu?
Pa večeras je taj dečko došao u operu sa svojom drugaricom iz škole. Sa
Milicom. Ona je prvi put u operi.
To je lepa priča, zar ne. Ta
priča o dečaku, koji će uskoro da postane gospodin, koji veoma dobro razazanaje
sve ono što se dešava na operskoj sceni. On veoma precizno zna šta mu se dopada,
šta ne… Zna šta želi da čuje.
Kada aplauzi prestanu, sala
zanemi. Pevači odu da međusobno dele lajkove po društvenim mrežama, obožavaoci
ih veličaju do nebesa (ako ih većina nije slušala, muzičari odlože instrumente i
private se porodičnih problema, ako su se već oslobodili čašice, a za to vreme neka
nova publika stasava… I to je najlepše u celoj večerašnjoj priči.
Neka nova publika stasava.
Sudeći po toj deci, ne bih se čudio da sutra osvane grafit na zidu N.P.: No
pasaran!
.
Na istu temu, ali iz malo drugačijeg ugla:
.
