BAL POD MASKAMA
(Skidanje maski I deo)
Tačno
je 22,55. Pre manje od pola sata je završen “Bal pod maskama”. Mislim na onaj od
Đuzepe Verdija.
Imam
dva uvoda. Prvo je u konstataciji da sam danas odvojio par sati da poslušam
učesnike takmičenja u pevanju, pod nazivom “Lazar Jovanović”. Ti mladi ljudi
uvek uliju, čak i u one poluskeptične, hajde tako sebe da okarakterišem,… uliju
dovoljnu dozu optimizma. Veoma je lep osećaj kada čovek može bar nekom od tih
mladih ljudi, punih umetničkog naboja, da izrekne kako je osetio lepotu o onome što rade.
U našoj
Operi godinama nema audicije, o jednoj audiciji ću pisati za koji dan… Nema audicije
i to nikoga ne dotiče iz Uprave. U predstave i nove premijere se stavljaju
“svoj do svoga”… ili kao što se desilo, utrči na par dana pred premijeru
“Poluuvenula Moćnica,” sa politkomesarskim zahtevom: “Ovo ću ja da pevam!” Nadam
se da će nova Direktorka, Jasmina Trumbetaš Petrović, na tom planu da učini
nešto. Jer ako nemaju vremena, a razumem da nemaju vremena da prate rad mladih
ljudi, pogotovo u mestima van Beograda, onda neka se održavaju audicije, pa ko
prođe… Neka svi imaju pravo da učestvuju… Oslanjanje na preporuke profesora, pa
zar svaki profesor mora da bude prijatelj sa čelnicima, je veoma nizak nivo
rešavanja lošeg stanja.
Druga
stvar, večeras je Nataši Jović Trivić uručena nagrada “Breda Kalef”. Zasluženo.
O Gospođi Trivić sam pisao u superlativima… Tako da ni ova večerašnja nagrada
neće ići u prilog oponenata onih dvoje “groznih ljudi”. Čak je ova osoba, što
uvek sedi pored mene i za koju i sam kažem da je dva puta “groznija” od mene, u
vezi večerašnje slavljenice svojevremeno
napisala, (između ostalog): “N. J. T. peva odlično. Takav profesor može i ima čemu da nauči svoje studente….”
Propade
još jedna šansa da oponenti ovakvog pisanja likuju.
Pre pisanja
o predstavi, da komentarišem stajling Direktorke Opere. Pojavila se, naravno
pri uručenju nagrade. E sad, što takva gloknasta lepršavost haljinčeta (to nije
bila ni haljina, ni haljinica, već napisano haljinče) nije upriličena događaju…
Bože moj! Nek se muškarci u publici raduju, a žene, kako koja… Ako imate
vremena pogledajte fotografije sa dodele nagrade. Nalaze se na internetu.
“Bal
pod maskama,” ili da malo skinemo maske… Nekima…
Dragutin
Matić, kažu, indisponiran. A dobi
najveći aplauz… (Pevao je najbolje do sada) Hajde da i druge članove opere indisponiramo, pa da dobiju
matićevske aplauze. Večeras je Dragutina Matića prevazišao Dragutin Matić. I
zato je dobio najveći aplauz i na otvorenoj sceni, a i na kraju predstave.
Uostalom
o Dragutinu Matiću, u roli Renata i Dejanu Maksimoviću, u tumačenju lika Grofa
Rikarda sam pisao i ranije… Da ne ponavljam.
Spomenuta
u uvodu, nataša Jović Trivić, kao Vračara Urlika, je od večerašnjeg nastupa
stvorila jednu prefinjenu kompaknost. Opuštena u kreiranju onoga što je
zamislila i to joj, bez ikakvog problema, polazi za rukom.
Sofija
Pižurica… Mora se zaključiti da je bila dobra. Očigledno uživa u ovakvim
rolama. Večeras je bila jedno dinamično scensko skakutalo, jer nedvosmileno njoj
operetsko vodviljski fah odgovara.
Jelena
Radovanović je na sceni bila Amelija, Renatova supruga. Što se tiče pevanja,
neki će tvrditi da je solidna, neki da je na ivici lošeg. Za mene je nešto
između. Bez glume,... bez glume, bez ikakve scenske moći… Nikada ona neće postići
pevačku harizmu na sceni. Sem ako je ne angažuju da predstavlja tužnu vrbu, ili
brezu što se leluja u nekoj ruskoj operi.
Odavno,
a kod mene, u ovom slučaju, odavno ne
znači pre nekoliko godina, pitam se koja je sila (nemojte ovu reč sila vezivati
za reč poplava) “izbacila” Jelenu Radovanović iz članova hora u soliste.
Uprava, (bivša) odavno (sada već mislim zadnjih 5, 6, 7,.. godina) kod primanja mnogih
solista, u deceniji kada je zabranjeno zapošljavanje u društvenom sektoru,
zapušavala je usta eventualnih znatiželjnika, konstatacijama… Raznim
konstatacijama… Tako je za jednu pevačicu, nepoznatu, netalentovanu,… (pre par
godina) objašnjeno: “Morala je da se primi, jer je rođaka Zorice!” Naravno, svi
znamo da je Zorica supruga moćnog Bore… (I naravno da nisu ova imena u pitanju)
Uzmimo predpostavku da su ljudi veoma zli. Da ljudi izmišljaju, pa su možda
izmislili i da je Uprava tom rečenicom svima zapušila usta… Ali.. Ali…
Desilo se nešto drugo. O toj “novopečenoj” pevačici je “Državna TV” snimila
desetominutnu emisiju… Jer ta “nova” je očigledno najkompetentnija da kaže šta
je to Opera, šta se radi u Operi i kako je "teško" (radom) doći do statusa soliste. Jer
ona je za medije nešto posebno, izuzetak,… Operski dragulj!
I svaki
put kada se “ta” pojavi na sceni, u meni progovi neki Vrag: Ova je preko Zorice
tu došla!... Možda i u Vama, možda ne u svima Vama…
Pitaće
neko kako znam??? I Vi da ste napisali više od 100 impresija o Operi, od kojih
nije demantovana ni jedna rečenica,… znali biste… Pitate kako?... Pa ljudima su
dozlogrdile Zorice i Bore… Dozlogrdile su im sve Zorice, Slavice, Smiljke i
Koviljke ove države… I njihove navodne rođake, komšinice, školske drugarice,.. I
onda se od muke… od velike muke se jave, čak i nepoznatoj osobi, jer u toj
osobi vide, sa jedne strane istomišljenika, a sa druge nekog kome mogu da
povere saznanje, nepravdu, mučninu, gorušicu… Pa davno se prestalo sa kopanjem
rupa i nakon izgovaranja “U Cara Trajana kozje uši,” njihovo zatrpavanje,… i
ostalo… Zamislite na šta bi Beograd ličio ako bi svako od nas kopao rupu da
izgovori ono što ne sme javno pred drugima??? Ličio bi na mesečevu površinu.
Da se vratim na predstavu.
Da se vratim na predstavu.
A u
jednom beogradskom dnevnom listu (Nije čuvena “Politika) osta zapisano o Jeleni Radovanović:
“Nebeski
glas… Njoj kao da je sam Verdi kroz vekove došapnuo kakvu Aidu želi… Aida koja
je bacila sve u zasenak... čak i dirigenticu Zoricu Mitev Vojnović… Svoje Aide
imale su obe Marije (Kalas i Kjara), obe naše Radmile (Bakočević, Smiljanić)… “
Tako je pisala jedna vremešna gospođa (do skoro uvaženi kritičar), a koja
zadnjih godina samo par puta godišnje zaluta u Operu… I to je dotumarala baš onda kada J. R.
peva. U dobronamernost i ikrenost dotične vremešne gopođe ću da poverujem kada
bude pisala o Sanji Kerkez, Jasmini Trumbetaš, Ani Rupčić, Dragutinu Matiću,
Ivanu Tomaševu, Nebojši Babiću… (sa adekvatnim superlativima i poređenjima) Neću verovati pričama o spominjanim Smiljkama i
Koviljkama (suprugama moćnika) kada se o istim, gore navedenim pevačima budu snimale
TV emisije u produkciji “Državne TV”.
Za sada
imamo pevačice koje u senku bacaju i dirigenta… A na toj predstavi, “Aida” joj
je ime, konstatovao sam kako tadašnji VD Direktor sedi sam u svojoj loži i krši
prste od nervoze. Dok sam to pisao, nisam mogao da znam kako će članak biti
napisan.
Ništa
nije slučajno, i znajte, skidanje maski je veoma jednostavno.
Ukratno,
za mene je večerašnja predstava bila veoma dobra. Osim navedenih pevača, utisku
su doprineli Miroslav Markovski, Vuk Matić, Mihailo Šljivić i Siniša Radin. Ja
ne očekujem previše. Ipak sam skromnih prohteva i još skromnijih očekivanja kada ulazim u Zdanje na Trgu
Republike
I za
kraj!
Da
večeras nije bilo pedesetoro veoma bučne dece na drugoj galeriji, sala ne bi
bila ispunjna ni 50%. Razgovarao sam sa jednim mališanom, profesorka im nije
rekla ništa o operi. Ne zna kako se zove predstava, ne zna o čemu se radi, još
manje na kom jeziku se peva… To su bila deca od 11 godina. Ne znaju ništa o operi. Profesorke su bile toliko
bučne na pauzi, da mi je na kraju predstave jedna razvodnica, uz osmeh, rekla: Izvinite!
O
moćna, nedodirljiva, prepotentna Upravo. Proverite kod dve razvodnice (II
galerija levo) da li pišem istinu.
Zar
nekome od vaših stotinak činovnika u Teatru nije palo na pamet da kupcima kolektivnih
ulaznica ponudite papir sa kopiranim tekstom: “Zgrada Beogradskog Teatra, Opere
i Baleta je sazidana pre tačno 150 godina… Slušaćete i gledaćete predstavu pod
imenom… Radnja se dešava… Glavni junak je… U njoj učestvuju najpoznatiji srpski
operski pevači….”… Zamolite, ako već ne možete da organizujete da svagu grupu
dece dočeka neko iz Uprave i u jednom od spratnih holova im ispriča o
predstavi… Zamolite te nastavnice u kožnim pantalonama, profesorke koje viču
kao da su na koncertu rock muzike, prosvetne radnike koji nisu (tvrdim)
sposobni da nauče decu ni pitagorinoj teoremi, a kamo li ko je bio Verdi…
Zamolite ih da taj tekst pročitaju deci, naglas…
Zašto
se unapred odričete buduće publike…? Zašto učestvujete u stvaranju odbojnosti
prema operi kod dece koja su došla, a ne znaju šta ih čeka…? Jer su u drštvu
onih koji nemaju pojma gde su, kako se ponaša na tom mestu,…
Ili Vi,
moćnici, prepotentni, samozvani umetnici, ne možete da gledate ovako široko????
O daljini vaših pogleda i sagledavanja onog sutra, pišem već godinama.
Ili
jedva čekate da vas telefonom pozove neka Smiljka i Koviljka, sa željom, koju
ćete podanički da izvršite, unapređujući na taj način nivo umetnosti u kulture ove
države.
Gospođo
Jasmina Trumbetaš Petrović, ja u Vas (još) verujem. Najavili ste veoma strogim
glasom promene. Vidite kako znam i da Vam je glas bio veoma strog. Znam i mnogo
toga drugog… Jer, malo je onih koji popu kažu da je pop, a bobu da je bob, a previšre
onih zastrašenih pretnjama otkazima, a potkrepljenih (dojučerašnjim) izjavama u stilu: “Ja sam sa
bivšim svake nedelje igrao košarku, a sa ovim sadašnjim igram šah!”…
Tipujem
na Vašu strogoću Gospođo Jasmina!
Čekam!
P. S.
Oni koji su čitali moje knjige, znaju kako se, između ostalog, bavim i paranormalnim moćima... da ne objašnjavam vezu toga i opere... Elem, nešto mi govori kako će Gospođa Trumbetaš da prevaziđe svoju opersku moć. Čak ću da tvrdim kako je njen večerašnji polurazgolićeni stajling, najava dela onoga što će u budućnosti da radi.
U vezi ovoga čitaoče čekaj.
Videćemo!
P. S.
Oni koji su čitali moje knjige, znaju kako se, između ostalog, bavim i paranormalnim moćima... da ne objašnjavam vezu toga i opere... Elem, nešto mi govori kako će Gospođa Trumbetaš da prevaziđe svoju opersku moć. Čak ću da tvrdim kako je njen večerašnji polurazgolićeni stajling, najava dela onoga što će u budućnosti da radi.
U vezi ovoga čitaoče čekaj.
Videćemo!
Završeno
u 00,07
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
