Claudio Monteverdi, “Krunisanje Popeje”, “L'incoronazione di Poppea”, Opera Beograd, Klaudia Eder, program “Barok Vokal”, Alberto Veronezi, Aleksandar Nikolić - reditelj, Aleksandar Ilić - koreograf, Dunja Kostić, Sara Bradić, Grutzka Julie, Botos Larissa, Kuppers Florian, Rohrbach Christuan, Shai Terry, Sonja Grevenbrock, Daniel Tilch, Radoslava Vorgić, Milica Lalošević, Bojan Bulatović, Nataša Rašić, Marko Živković, Filip Vučić, New Trinity Baroque, Predrag Gosta, Transition Dance kompanija, sa Instituta za umetničku igru, Stefan Zekić. 28. 01. 2019.

UVEK IMA NEKIH ČUDNIH LJUDI

Ovde će uvod da bude duži. Ili odmah odustanite od čitanja, ili preskočite uvod… Spadam u one koji se ne dodvoravaju potencijalnim čitaocima… Samo mi je jedno bitno, da se moj izdavač raspituje kada će biti gotov sledeći rukopis, ostalo je stvar nekih sila koje nisu u vlasti onog ko piše…

Oni koji čitaju ove tekstove sigurno i ne predpostavljaju kako se decenijama bavim fenomenologijom umetničkog uspeha. Interesantno kako više ljudi reaguje na moju konstataciju da je neki trećerazredni pevač očajan, nego na objašnjenje zaključka kako više nikada neću da čitam roman ovenčan NINovom nagradom, nakon govora Ivana Ivanjija, koji je izneo svoje mišljenje o vlasti i državi. Pa logično je da će sve druge potencijalne dobitnike prvo iskontrolisati oni zaduženi za špijunažu i kontrašpijunažu, jer kada neko ovenčan slavom udari visoko… Ljudima je interesnatnije da zapamte moje obraćanje nekoj drugorazrednoj dirigentici, od onog kada sam rekao da prestajem da idem na Sajam Knjiga, od onda kada sam morao pre ulsaka u Halu 1 da prođem pored bilborda “književnice” Suzane Mančić, moja konstatacija da je glupost sa Kusturicinim filmom “Na mlečnome putu” otvarati FEST, jer je to beznačajan film, kao i njegovih pet predhodnih filmova, da ta moja konstatacija potkrepljena činjenicama je manje uzburkala “umetnička osećanja” od toga da je neka beznačajna pevačica, nedoškolovana, polutalentovana, zbunjene prirode u milosti pojedinih operskih moćnika, a što mi na daljinu miriše na ono što se zove interes.

Da, imam i želje i znanja i novca i vremena da se bavim fenomenologijom umetničkog uspeha. Moji prijatelji su mi se smejali videvši da čitam “Hari Potera”… Za njih je činjenica da su ljudi stajali celu noć pred knjižarama engleskog jezičkog područja, čekajući, čekajući otvaranje radnji kako bi što pre kupili primerak za sebe… (potrošačka euforija zapadnog društva) Zar i vi mislite da je to karakteristično samo za društvo “ispranih mozgova”??? Pa fenomen Karlosa Kastanede, pa brojne domaćice, koje su u kuhinjama otipkale romane bestselere…

Znate li šta je u umetnosti donelo producentima najveći novac. Nije to ni film “Titanik”, nije ni film “Prohujalo sa vihorom”… U pitanju je mjuzikl “Kralj lavova”. Nisu mi smetale knjige, rimejkovi igranih i crtanih filmova. Muzika Genijalnog Eltona Džona a prva milijarda dolara (dobro ste pročitali), zarađena još pre pet godina.

Znajte, Ernestu Hemingveju je roman od stotinak strana po imenu “Starac i more,” otvorio vrata ka Nobelovoj nagradi, drugi, roman od samo četrdesetak strana, Galeb Džonatan  Livingston,  odbilo je da štampa 17 izdavača, ali je osamnaesti krenuo… I danas je jedna od najčitanijih knjiga prošlog i ovog veka.

Mislite kako smo mi, ovako skučeni sa 6 miliona stanovnika, sa dve opere i dve filharmonije, pošteđeni tih blistavosti koju samo može umetnost da izazove.

Videli ste u naslovu, pisaću o večerašnjem događaju, ali pre toga da skrenem pažnju kako se čuda dešavaju, neko će reći previše retko da bi bila pravila, a drugi, poput mene, da oni koji pamte, shvataju zakonitost i sačekaju na pravom mestu pravu stvar.

Pre godinu ipo dana, u prvim letnjim danima septembra 2017. U Beogradu se desilo umetničko “čudo” (da ne tražim drugu reč). Maja Živanović je u “Kući legata” u Knez Mihajilovoj ulici, priredila izložbu šest slikara, pod nazivom “Fantastičnih 6”. Skratiću. Štampano je 2000 kataloga, a nije bilo dovoljno za one koji su bili na otvaranju. Nakon sat vremena  veoma zgužvano provedeno u tom prostoru, ne videvši ni deseti deo od izloženih slika, progurao sam se ka izlazu, a drugi posetioci su čekali u redu da uđu… “Fantastičnih 6” od tada putuju po Srbiji, iz grada u grad, iz galerije u galeriju.

Onaj ko je stigao u čitanju dovde, može da se upita kakve to ima veze sa Monteverdijevim “Krunisanjem Popeje”… Nemam vremena za takve odgovore, i nikada neću imati vremena…

Večerašnjem operskom spektaklu je predhodio sinoćni koncert polaznika kursa kod profesorke Klaudie Eder. Nisam o tom događaju pisao, samo iz razloga umora, jer sam tog dana bio i na takmičenju “Lazar Jovanović”,… bio sam među onih 12 posetilaca koji su davali podršku, podršku mladim takmičarima… I ovo negira napade i slivanje krokodiskih suza onih koji tvrde kako sa svojom suprugom omalovažavam i uništavam mlade pevače… (valjda pod “mladim pevačima” podrazumevaju svoju pedagošku, profesorsku, rukovodilačku nemoć…)

Jedan predvan koncert u prepunoj Sali Muzeja Narodnog pozorišta je bila najbolja ulaznica Gospođe Klaudije Eder… Ulaznica u srca i interesovanja…

A javnost, ma koliko to čudno zvučalo, zna i prati da je u toku “Rosi fest”.

I onda “Krunisanje Popeje”… Već u holu buja adrenalin… Neki čudni ljudi… Pošto nema redovnijeg posetioca opere od moje supruge i mene, sa punim pravom mogu nege stvari da zaključim… Čudni ljudi, među njima mnogi koji ne dolaze u operu, mnogi koje prepoznajem, jer se bave umetnostima bliskih muzici, čudni, je im se na licima vidi želja za uživanjem,… dobronamernost, iščekivanje… Svi iščekuju, a svi ne mogu da uđu… Pojavi se čovek koga sam dva puta sreo u životu i sa kojim sam izmenjao manje od deset reči i pita me hoću li dve ulaznice…

Konstatujem: Nisam znao da radiš kao tapkaroš!.. Bar mu podarim zajednički smeh za ukazanu pažnju.

Sve je počelo od spomenute Klaudije Eder, koja je osnivač programa “Barok vocal” gde se usavršavaju mladi iz oblasti rane muzike. Njeni studenti su večeras učestvovali u predstavi. Sa njima, i šest beogradskih pevača… Treba na prvom mestu navesti jednu činjenicu, samo tri dana reditelj Aleksandar Nikolić i koreograf Aleksandar Ilić imali su samo tri dana da sve sklope u celinu, koju publika, zbog ograničenosti scene mora da doživi, bez pauze, u jednom dahu.

U prepunoj sali, u zagušljivoj Sali, dok je stalno na sceni više od trideset muzičara, pevača, baletskih igrača, dok mnogi sede na stepenicama između redova… na sceni bajka, u gledalištu muk. Sve jedno o čemu pišem, da li o bajci, ili o tišini.

To je početak i kraj priče. Bajka ne sme da se prekida, ne vraćajte se nikada u realnost iz bajke. To je onaj postignuti fenomen umetničkog uspeha… Umetnik koji uspe slušaoca, gledaoca, čitaoca da opčini i postigne samo jednu stvar, oduzimanje osećaja protoka vremena… Gotovo! To su sinoć postigli Gospođa Klaudija Eder, koja od mladih ljudi stvara one koji dostižu svoje maksimalno pokazivanje, bez obzira da li sa njima radi samo tri dana, ili nekoliko meseci… Večeras su na sceni bili i jedni i drugi. To je sinoć pošlo za rukom taletnovanom Aleksandru Nikoliću. Pa samo da je sinoć od svih likova na sceni  bila jedana Arnalta, koja se do zadnjeg dela predstave nije (po libretu) oglasila… Samo da je taj lik, kao što rekoh, bio tu, na sceni u režiji Aleksadra Nikolića, napisao bih reč fascinantno. Aleksandar Ilić, već poznati čarobnjak, čovek koji ljudskim telima i pokretima, a večeras su tu bili nejgovi studenti, svoje najmaštovitije priče, preko scene, prenosi u osećanja publike. Bravo za Nikolića i Ilića, bravo za sve učesnike. Dunji Kostić u svojstvu scenografa i Sari Bradić, kostimografu večerašnjeg dešavanja na sceni pružena je sloboda da po sopstvenim željama oplemene minimalizujući i na taj način nas "približe svetu", od koga su i dalje decenijama udaljeni oni koji nam kreiraju umetničku vizuelnost.

Kada nešto iz realnosti iskoči u magiju, a imao sam dosta vremena u životu da jedan deo sebe posvetim i magiji, to onda mogu reći…: Magija se ne objašnjava ovozemaljskim rečima.

Pored cele te sinoćne predstave, jedina osoba puna realnosti je bio Stefan Zekić… Da ne proveravam da li je u svojstvu Direktora Rosi festa, ili samo rukovodioca… Nekako mi izgleda mlad za zvanje direktora, a opet sposoban da produži dešavanja Rosi festa na celu godinu, na gostovanja, na prezentiranje kvaliteta mladih ljudi u sredinama koje ne poznaju ni klasičnu miziku, ni operu,… a iz kojih će nam sutra doći muzičari, pevači, slikari, pisci…

Pamti ovaj grad i književne večeri, kada su ljubitelji lepe reči sedeli na podu, jer nije bilo dovoljno sedišta…

Nadam se kako ću uskoro, pišući o nekom događaju, da počnem veoma dugačkim uvodom,… sličnim ovom,… u kome ću prvo da kažem: Nije tačno da ova sredina ne voli klasičnu muziku, nije tačno da se ne prepoznaje kvalitet, … jedne januarske noći, dan nakon predstave igrane pred polupraznom salom, u drugom kraju istog Teatra, publika je pristizala, pristizala, pristizala,.. neki čudni ljudi…”

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2019/01/claudio-monteverdi-krunisanje-popeje.html

Đuzepe Verdi, “Bal pod maskama”. Narodno pozorište, Beogradska Opera, Nataša Jović Trivić, Nagrada Breda Kalef za 2019., Jasmina Trumbetaš Petrović Direktor Opere, Dragutin Matić, Dejan Maksimović, Jelena Radovanović, Sofija Pižurica, Miroslav Markovski, Vuk Matić, Mihailo Šljivić, Siniša Radin, deca, učiteljice,…

BAL POD MASKAMA

(Skidanje maski I deo)

Tačno je 22,55. Pre manje od pola sata je završen “Bal pod maskama”. Mislim na onaj od Đuzepe Verdija.

Imam dva uvoda. Prvo je u konstataciji da sam danas odvojio par sati da poslušam učesnike takmičenja u pevanju, pod nazivom “Lazar Jovanović”. Ti mladi ljudi uvek uliju, čak i u one poluskeptične, hajde tako sebe da okarakterišem,… uliju dovoljnu dozu optimizma. Veoma je lep osećaj kada čovek može bar nekom od tih mladih ljudi, punih umetničkog naboja, da izrekne kako  je osetio lepotu o onome što rade.

U našoj Operi godinama nema audicije, o jednoj audiciji ću pisati za koji dan… Nema audicije i to nikoga ne dotiče iz Uprave. U predstave i nove premijere se stavljaju “svoj do svoga”… ili kao što se desilo, utrči na par dana pred premijeru “Poluuvenula Moćnica,” sa politkomesarskim zahtevom: “Ovo ću ja da pevam!” Nadam se da će nova Direktorka, Jasmina Trumbetaš Petrović, na tom planu da učini nešto. Jer ako nemaju vremena, a razumem da nemaju vremena da prate rad mladih ljudi, pogotovo u mestima van Beograda, onda neka se održavaju audicije, pa ko prođe… Neka svi imaju pravo da učestvuju… Oslanjanje na preporuke profesora, pa zar svaki profesor mora da bude prijatelj sa čelnicima, je veoma nizak nivo rešavanja lošeg stanja.

Druga stvar, večeras je Nataši Jović Trivić uručena nagrada “Breda Kalef”. Zasluženo. O Gospođi Trivić sam pisao u superlativima… Tako da ni ova večerašnja nagrada neće ići u prilog oponenata onih dvoje “groznih ljudi”. Čak je ova osoba, što uvek sedi pored mene i za koju i sam kažem da je dva puta “groznija” od mene, u vezi večerašnje slavljenice svojevremeno  napisala,  (između ostalog): “N. J. T. peva odlično. Takav profesor može i ima čemu da nauči svoje studente….”

Propade još jedna šansa da oponenti ovakvog pisanja likuju.

Pre pisanja o predstavi, da komentarišem stajling Direktorke Opere. Pojavila se, naravno pri uručenju nagrade. E sad, što takva gloknasta lepršavost haljinčeta (to nije bila ni haljina, ni haljinica, već napisano haljinče) nije upriličena događaju… Bože moj! Nek se muškarci u publici raduju, a žene, kako koja… Ako imate vremena pogledajte fotografije sa dodele nagrade. Nalaze se na internetu.

“Bal pod maskama,” ili da malo skinemo maske… Nekima…

Dragutin Matić, kažu,  indisponiran. A dobi najveći aplauz… (Pevao je najbolje do sada) Hajde da i druge članove opere indisponiramo, pa da dobiju matićevske aplauze. Večeras je Dragutina Matića prevazišao Dragutin Matić. I zato je dobio najveći aplauz i na otvorenoj sceni, a i na kraju predstave.

Uostalom o Dragutinu Matiću, u roli Renata i Dejanu Maksimoviću, u tumačenju lika Grofa Rikarda sam pisao i ranije… Da ne ponavljam.

Spomenuta u uvodu, nataša Jović Trivić, kao Vračara Urlika, je od večerašnjeg nastupa stvorila jednu prefinjenu kompaknost. Opuštena u kreiranju onoga što je zamislila i to joj, bez ikakvog problema, polazi za rukom.

Sofija Pižurica… Mora se zaključiti da je bila dobra. Očigledno uživa u ovakvim rolama. Večeras je bila jedno dinamično scensko skakutalo, jer nedvosmileno njoj operetsko vodviljski fah odgovara.

Jelena Radovanović je na sceni bila Amelija, Renatova supruga. Što se tiče pevanja, neki će tvrditi da je solidna, neki da je na ivici lošeg. Za mene je nešto između. Bez glume,...  bez glume, bez ikakve scenske moći… Nikada ona neće postići pevačku harizmu na sceni. Sem ako je ne angažuju da predstavlja tužnu vrbu, ili brezu što se leluja u nekoj ruskoj operi.

Odavno, a kod mene, u ovom slučaju,  odavno ne znači pre nekoliko godina,  pitam se koja je sila (nemojte ovu reč sila vezivati za reč poplava) “izbacila” Jelenu Radovanović iz članova hora u soliste.

Uprava, (bivša) odavno (sada već mislim zadnjih 5, 6, 7,.. godina) kod primanja mnogih solista, u deceniji kada je zabranjeno zapošljavanje u društvenom sektoru, zapušavala je usta eventualnih znatiželjnika, konstatacijama… Raznim konstatacijama… Tako je za jednu pevačicu, nepoznatu, netalentovanu,… (pre par godina) objašnjeno: “Morala je da se primi, jer je rođaka Zorice!” Naravno, svi znamo da je Zorica supruga moćnog Bore… (I naravno da nisu ova imena u pitanju) Uzmimo predpostavku da su ljudi veoma zli. Da ljudi izmišljaju, pa su možda izmislili i da je Uprava  tom rečenicom svima zapušila  usta… Ali.. Ali… Desilo se nešto drugo. O toj “novopečenoj” pevačici je “Državna TV” snimila desetominutnu emisiju… Jer ta “nova” je očigledno najkompetentnija da kaže šta je to Opera, šta se radi u Operi i kako je "teško" (radom) doći do statusa soliste. Jer ona je za medije nešto posebno, izuzetak,… Operski dragulj!

I svaki put kada se “ta” pojavi na sceni, u meni progovi neki Vrag: Ova je preko Zorice tu došla!... Možda i u Vama, možda ne u svima Vama…

Pitaće neko kako znam??? I Vi da ste napisali više od 100 impresija o Operi, od kojih nije demantovana ni jedna rečenica,… znali biste… Pitate kako?... Pa ljudima su dozlogrdile Zorice i Bore… Dozlogrdile su im sve Zorice, Slavice, Smiljke i Koviljke ove države… I njihove navodne rođake, komšinice, školske drugarice,.. I onda se od muke… od velike muke se jave, čak i nepoznatoj osobi, jer u toj osobi vide, sa jedne strane istomišljenika, a sa druge nekog kome mogu da povere saznanje, nepravdu, mučninu, gorušicu… Pa davno se prestalo sa kopanjem rupa i nakon izgovaranja “U Cara Trajana kozje uši,” njihovo zatrpavanje,… i ostalo… Zamislite na šta bi Beograd ličio ako bi svako od nas kopao rupu da izgovori ono što ne sme javno pred drugima??? Ličio bi na mesečevu površinu.
Da se vratim na predstavu.

A u jednom beogradskom dnevnom listu (Nije čuvena “Politika) osta zapisano o Jeleni Radovanović:

“Nebeski glas… Njoj kao da je sam Verdi kroz vekove došapnuo kakvu Aidu želi… Aida koja je bacila sve u zasenak... čak i dirigenticu Zoricu Mitev Vojnović… Svoje Aide imale su obe Marije (Kalas i Kjara), obe naše Radmile (Bakočević, Smiljanić)… “ Tako je pisala jedna vremešna gospođa (do skoro uvaženi kritičar), a koja zadnjih godina samo par puta godišnje zaluta u Operu… I to je dotumarala baš onda kada J. R. peva. U dobronamernost i ikrenost dotične vremešne gopođe ću da poverujem kada bude pisala o Sanji Kerkez, Jasmini Trumbetaš, Ani Rupčić, Dragutinu Matiću, Ivanu Tomaševu, Nebojši Babiću… (sa adekvatnim superlativima i poređenjima) Neću verovati pričama o spominjanim Smiljkama i Koviljkama (suprugama moćnika) kada se o istim, gore navedenim pevačima budu snimale TV emisije u produkciji “Državne TV”.

Za sada imamo pevačice koje u senku bacaju i dirigenta… A na toj predstavi, “Aida” joj je ime, konstatovao sam kako tadašnji VD Direktor sedi sam u svojoj loži i krši prste od nervoze. Dok sam to pisao, nisam mogao da znam kako će članak biti napisan.

Ništa nije slučajno, i znajte, skidanje maski je veoma jednostavno.

Ukratno, za mene je večerašnja predstava bila veoma dobra. Osim navedenih pevača, utisku su doprineli Miroslav Markovski, Vuk Matić, Mihailo Šljivić i Siniša Radin. Ja ne očekujem previše. Ipak sam skromnih prohteva i još skromnijih očekivanja kada ulazim u Zdanje na Trgu Republike

I za kraj!

Da večeras nije bilo pedesetoro veoma bučne dece na drugoj galeriji, sala ne bi bila ispunjna ni 50%. Razgovarao sam sa jednim mališanom, profesorka im nije rekla ništa o operi. Ne zna kako se zove predstava, ne zna o čemu se radi, još manje na kom jeziku se peva… To su bila deca od 11 godina. Ne znaju ništa o operi. Profesorke su bile toliko bučne na pauzi, da mi je na kraju predstave jedna razvodnica, uz osmeh,  rekla: Izvinite!

O moćna, nedodirljiva, prepotentna Upravo. Proverite kod dve razvodnice (II galerija levo) da li pišem istinu.

Zar nekome od vaših stotinak činovnika u Teatru  nije palo na pamet da kupcima kolektivnih ulaznica ponudite papir sa kopiranim tekstom: “Zgrada Beogradskog Teatra, Opere i Baleta je sazidana pre tačno 150 godina… Slušaćete i gledaćete predstavu pod imenom… Radnja se dešava… Glavni junak je… U njoj učestvuju najpoznatiji srpski operski pevači….”… Zamolite, ako već ne možete da organizujete da svagu grupu dece dočeka neko iz Uprave i u jednom od spratnih holova im ispriča o predstavi… Zamolite te nastavnice u kožnim pantalonama, profesorke koje viču kao da su na koncertu rock muzike, prosvetne radnike koji nisu (tvrdim) sposobni da nauče decu ni pitagorinoj teoremi, a kamo li ko je bio Verdi… Zamolite ih da taj tekst pročitaju deci, naglas…

Zašto se unapred odričete buduće publike…? Zašto učestvujete u stvaranju odbojnosti prema operi kod dece koja su došla, a ne znaju šta ih čeka…? Jer su u drštvu onih koji nemaju pojma gde su, kako se ponaša na tom mestu,…

Ili Vi, moćnici, prepotentni, samozvani umetnici, ne možete da gledate ovako široko???? O daljini vaših pogleda i sagledavanja onog sutra, pišem već godinama.

Ili jedva čekate da vas telefonom pozove neka Smiljka i Koviljka, sa željom, koju ćete podanički da izvršite, unapređujući na taj način nivo umetnosti u kulture ove države.

Gospođo Jasmina Trumbetaš Petrović, ja u Vas (još) verujem. Najavili ste veoma strogim glasom promene. Vidite kako znam i da Vam je glas bio veoma strog. Znam i mnogo toga drugog… Jer, malo je onih koji popu kažu da je pop, a bobu da je bob, a previšre onih zastrašenih pretnjama otkazima, a potkrepljenih (dojučerašnjim) izjavama u stilu: “Ja sam sa bivšim svake nedelje igrao košarku, a sa ovim sadašnjim igram šah!”…

Tipujem na Vašu strogoću Gospođo Jasmina!

Čekam!
P. S.
Oni koji su čitali moje knjige, znaju kako  se, između ostalog, bavim i paranormalnim moćima... da ne objašnjavam vezu toga i opere... Elem, nešto mi govori kako će Gospođa Trumbetaš da prevaziđe svoju opersku moć. Čak ću da tvrdim kako je njen večerašnji polurazgolićeni  stajling, najava dela onoga što će u budućnosti da radi.
U vezi ovoga čitaoče čekaj.
Videćemo!

Završeno u 00,07

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2019/01/verdi-bal-pod-maskama-dragutin-matic.html

Pučini, Toska, Beogradska Opera, Narodno pozorište, Ana Rupčić (Ana Rup), sopran, Dušan Plazinić, Krum Galabov, baritone, Mihailo Šljivić, Vuk Matić, Dejan Savić…. 23. 01. 2019.

ZAŠTO PROPADAJU PREDSTAVE?

Ako Kavaradosi, u nemoj dvorani,  čeka kraj opere da bi za ariju “E lucevan le stelle” dobio tapšanje petorice “ljubitelja opere,” cela predstava je propala. To se dogodilo večeras.

Pa svakako da bih večerašnju “Tosku” izbegao zbog Dušana Plazinića, već spomenutig Kavaradosia, ali umesto najavljenog gosta iz Italije (i on nije prolazio kriterijume moje lepše polovine, a pod njenim sam uticajem priznajem)… ponuđeno je drugo rešenje.  Elem, pre nekoliko dana je najavljeno da će Krum Galabov, bariton iz Bugarske tumačiti lik zlog Skarpije.

Ime koje više nego obećava, snimci na internetu su garantovali vrhunski doživljaj.

Dobismo večeras Gospodina Galabova i na tome najiskrenije čestitke Upravi, posebno Direktorki Jasmini Trumbetaš Petrović (zar nisam obećao da ću svaki dobar potez nove Direktorke i Upravnice Teatra Ivane Vujić,  da istaknem).

Što se gosta tiče, maksimalno smo uživali samo u njegovoj pojavi, uz to i glumi, a što se glasa tiče, nije to bilo ono što se pokazivalo u drugim operskim kućama, iako je bio jako dobar.

Toska je bila u tumačenju Ane Rupčić. O Gospođi Rupčić sam već pisao u superlativima kada se radi o ovoj koliko divnoj, toliko zahtevnoj roli.

Moram da ponovim činjenicu, prvi put su me kao dete odveli na proslavu stogodišnjice ovog teatra, i od tada pamtim nemerljivo mnogo  lepih i manje lepih događanja, kako drame, tako baleta i opere. U svoj svojoj neskromnosti tvrdim kako je večeršnja Toska Gospođe Rupčić, bila nešto što je na ivici fascinantnog. Da ne objašnjavam, da ne navodim detalje, jer ih ih i previše za jedno pisanje od par hiljada reči.

Ali… U ovoj predstavi je sve krenulo po zlu. Početak, koncert majstor daje intonaciju, a u prva dva reda četiri osobe… Sjuriše se neke sa treće galerije, ali… Ali na početku trećeg čina u ista ta dva prva reda je sedelo sedam osoba. Kako napuniti adrenalinom polupraznu salu, kako na pevače utiče činjenica da u prvom redu sede dve, ili tri osobe???? A sala poluprazna.

Ana Rupčić odlična u pevanju, kao što sam rekao, nije joj to prvi put i onda u “Vssi d' arte”, peh… Sa moje strane oprošten. Navodim tu činjenicu zbog onih zlonamernika koji neće da prihvate da je Gospođa Rupčić bila odlična. I pored toga, tvrdim, odlična je bila.

Šta je Uprava dobila povećanjem cena ulaznica? Isto što je dobio i vlasnik bifea povećanjem cena pića za 30%. Po tim pitanjima mogu zajednički da se presaberu.

I ponovo navodim činjenicu, Trgom Republike svakodnevno prođe između 200 i 300 hiljada ljudi… Postoji li i jedna reklama na fasadi Opere koja bi privukla pažnju “običnog Beograđanina”? Nisam plaćen da učim u ljude u Teatru marketingu, a ponašanju ne mogu da ih učim, jer kod mene, za zadnje dve godine pisca dve knjige o lepom ponašanju, časovi su i previše skupi za ovdašnje prilike.

Ako se neko iz sadašnje Uprave čudi, a iz bivše likuje zašto je bila ovako slaba poseta a gostuje veoma kvalitetan pevač, uvrstiću takav postupak u licemerje. Zašto… Pa zato što na sajtu Pozorišta o Krumu Galabovu samo jedna rečenica, a svojevremeno smo u vezi defektnih pevača sa Dalekog istoga čitali čitave traktate, čak je navoženo da je neke tamošnja veličina “pevala u novogodišnjem program Sečuamnske televizije”… Dobro ste pročitali, i ne proveravajte istinitost mojih navoda i ne sumnjajte u moju memoriju. O krumu Galabovu deset ispraznih reči.

Bar bi mogli režiseri da nešto urade u ponašanju ljudi na sceni. Besposleni režiseri u Teatru neka pokažu solistima i horu kako se krste katolici.

Da spomenem meni veoma dragog Mihaila Šljivića. Ogroman glas, moćan, jak, ali nekultivisan. I ko mu je dozvolio da se onoliko dernja u crkvi. Pa on je jedan običan, najobičniji Crkvenjak, a pustio glas jače od nekog biskupa, nadjačao bi i kardinala, pa pored njega tako gromoglasnog i papski nuncije se ne bi čuo. A on jedan običan, najobičniji crkvenjak. Gospodo pevači, kada kompozitor predvidi da nešto bude jako glasno, moćno,… velika je rezlika od situcije kada to treba izvesti na bojnom polju, od one kada se tako peva pod svodovima hrišćanskog hrama, u koji se ulazi sa poniznošću…

Pohvale za Vuka Matića koji je tumačio Bivšeg konzula. Iako mi mnogi čitaoci neće verovati, preserećan sam kada nekog hvalim. Još jednom, Gospodine matiću, primećeno je vaše kvalitetno pevanje.

Večeras je dirigovao Dejan Savić. Koliko mora neko da bude Dejan Savić, da bi bio ovako indifierentan nakon onog jesenjeg slučaja kada nije hteo da pozdravi publiku. Pa srbi imaju amneziju, drugi tvrde da je to nedostatak inteligencije, ja ipak tvrdim samo amnezija… Tek, uvek igrajte na kartu zaboravnosti… Večeras mi je Gospodin Savić ličio na Luja XV… Sećate se onoga što je rekao: Posle mene potop…

Gospodinu Saviću je sve bilo potaman… Očigledno mu nije smetala I jedna “instrumentašica” iz orchestra koja je došla u kožnim pantalonama… U orkestru kod Željka Mitrovića, na PINKu to ne bi moglo… Ili da očekujemo uskoro i Gospodina Savića u kožnim pantalonama???

Ova predstava je propala šansa. Pa ako nije mogla odlična Gospođa Rupčić u sadejstvu sa već opisanim Plazinićem u “Ljubavnom” duetu trećeg čina, da pokrene publiku na aplauz, završena priča.

Na sve i sramota. Uprava je gostu podarila buket (stigao je sa službenog ulaza uoči spuštanja zavese). Konačno i to da se ustali, još jedno bravo za J. T. P., ali istovremeno i veliki minus. Mora se predpostaviti da od malobrojne publike, pevačica, u ovom slučaju jedina ženska osoba u predstavi, prilikom poklanjanja, može da ostane bez cveća. Nedopustivo, Gospođo Trumbetaš. Vama, kao  ni bilo kojoj drugoj pevačici naše opere, to ne želim. Bar u ovakvim situacijama, setite se toga.

Gospođa Rupčić je na kraju predstave od mene dobila  jedno glasno, jasno i nedvosmisleno: Bravo. Za Plazinića je rezervisan zvižduk, a gost je od Uprave dobio bogat buket.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2019/01/puccini-tosca-beogradska-opera-ana.html

Ansambl Renesans, Koncert 50 godina od osnivanja, Biblioteka Grada Beograda, Rimska dvorana, Ljubomir Dimitrijević, Katarina Božić, Predrag Đoković, Zoran Kostadinović, Žorž Grujić, Ana Mladenović, Tina Mladenović, Maja Mladenović, Aleksandar Jovan Krstić, Srđan Stanić, Andrija Sagić, Sonja Kalajić,… Koncert Kolarčeva zadužbina, Kolarac, 22. 01. 2019.

VEČE U KOM SU SE GREJALE DUŠE

Večeras je u Beogradu padao sneg, a Rimsku dvoranu  Biblioteke Grada su ispunjavali zvuci ansambla Renesans.

“Renesans” je srpski brend, da upotrebim tu reč iz savremenog merketinško -  ekonomskog rečnika. Jer “Renesans” je sve što označava uspešnost, kvalitet, popularnost,… pa na kraju se mora zaokružiti sa rečima Srpski Brend.

Uz to što traju i proslavljaju 50 godina rada, uz sva priznanja koje su muzičari i pevači zasluženo dobili, navedimo samo jedan podatak: 9 muzičkih albuma objavljenih u inostranstvu, a muzicirali su od trgova, do rezidencija i kraljevskih palata, a to je baš ono pred čim svako mora da se pokloni.

Ansambl kvalitetnih muzičara, koje su pratili uvek izvrsni pevači, postigao  je ono najbitnije, dugovečnost.

Za izvođenje srednjovekovne muzike u Evropi, uvek se misli kako to rade isključivo entuzijasti. Članovi Renesansa su prvenstveno kvalitetni i veliki umetnici, ljudi koji su osetili čaroliju srenjovekovnog zvuka koji je hranio duše puka na trgovima, uz koji je uživala gospoda na dvorovima, zato su na njihovim koncertima tonovi  najprefinjenijih romantičarskih osećanja koje mogu da izvedu samo stari instrumenti u rukama ljudi koji žive za ljubav kroz muziku.

Uživaće Beograd u tim zvucima tokom cele 2019. godine. Svakog narednog meseca novi koncert Renesansa. Naravno da je sala Rimske dvorane premala za sve ljubitelje čarolije koja se zove Renesans, ali to i nije muzika za koncertne sale. Čak i kada se sviralo na pločniku nekog srednjovekovnog grada, ili mediteranskog naselja, publika se sastojala od par desetina slušalaca.

Program za večerašnje dešavanje je bio informativan, ali štur. Spadam u one koji poznaju dobro moći, nemoći i “ograničavajuće faktore” ljudi u kulturi, ali da četvorostrani program bude sa stranicama 2 i 3, “okrenutih” za 180 stepeni je nedopustivo i za javni čas muzičke škole. Ako u tim situacijama tu nemarnost javno kritikujem, moram i ovde… Mom veoma oštrom oku nije promaklo da je dizajn očajan, tekst “iskrivljen,” a nasuprot tome kvalitet štampe više nego solidan. Kada se u kulturi potroši i jedan dinar na nešto što ne zadovoljava minimalne kriterijume, reagujem…

Ali vratimo se lepoti večerašnjeg utiska. Katarina Božić, sopran i Predrag Đoković, kontratenor su kvalitetom svojih glasova i snalaženjem u čipkastim pevačkim frazama srednjovekovne muzike  publici podarili prijatne trenutke. Ljubomir Dimitrijević, Zoran Kostadinović, Žorž Grujić, Ana Mladenović, Tina Mladenović, Maja Mladenović, Aleksandar Jovan Krstić, Srđan Stanić  i Andrija Sagić su imena koja moram da ponovim, ne želeći da među njima pravim bilo kakvu drugu razliku, osim one u godinama. Baš u tome se može konstatovati kako je Renesans i dalje u nekom devojčako – mladićkom dobu. Zapravo, uvek sam ih doživljavao kao neke mlade ljude, koji su koji čas pre toga svirali na trgu, a onda su na poziv nekog velikaša ušetali u salu, gde će im se publika diviti i aplaudirali, da bi već sutra krenuli na neizvestan put, kao što je i sama umetnost neizvesnost.

Večerašnji poseban doživljaj je priredila gošća Sonja Kalaić, dama koja od običnih kastanjeta, koje u rukama strastvenih žena podpirinejskih predela služe za davanje taktova i postizanje erotskog naboja… da, dama u čijim rukama su kastanjete instrument koji priča. Sa veoma odmerenim plesom, uprilagođenim da oplemeni muziku iz XIII veka, bila je, na neki način, zvezda večeri.

Ne volim da dajem savete, čak i ono o čemu razmišljam krajnje filtrirano napišem, (mnogi se neće složiti sa tim, pogotovo osobe iz operskog sveta, ali je tako), ali moram da kažem da je žalosno, što  na prvom mestu Turistički savez  ne sagledava mogućnost da u letnjim mesecima, bar jednom nedeljno “Renesans”  nastupa na nekom od prostora Kalemegdana. Svaki koncert Renesansa je više od koncerta, to je predstava. Takav letnji događaj bi bio odmah posle glavne beogradske turističke ponude, koja se zove, da vas podsetim, Skaradlija.

Za sada turističku ponudu broj 2, nemamo.

Imaćemo Renesans već sledećeg meseca.

I kako na kraju večerašnjekg koncerta, večiti mladić Ljubomir Dimitrijević, u svom Ljuba -  maniru, reče: Draga publika, umesto večerašnjeg bisa, dobijate poziv da dođete na Koncert Renesansa u Kolarčevoj zadužbini 10. februara u 11 sati.

Večeras, dok je po Knez Mihajilovoj padao sneg, u Rimskoj dvorani su se grejale duše.

Pročitajte o istom događaju, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2019/01/ansambl-renesans-rimska-dvorana.html

Verdi, Aida, Sanja Anastasia, Amneris, mezzo soprano, Jasmina Trumbetaš Petrović, Aida, sopran, koncert, Dragoljub Bajić, bas, Janko Sinadinović, Nenad Jakovljević, Miodrag D. Jovanović, Mihailo Otašević, Aleksandra Petrović, Dejan Savić,… 19. 01. 2019.

NEŠTO POSEBNO

Večeras je operski Beograd pozdravio Sanju Anastasiu. Svetsko ime Sanja Anastasia.

Svojevremeno sam Upravi Opere i Teatra, par puta,  nudio sporazum - opkladu, koja je (u skraćenoj verziji) glasila: Ako ove pevačice dovedete na našu scenu… npr. Sanja Anastasia… prestajem da pišem. Naravno, njima bi najveća nagrada bila moje odustajanja odlaska u Operu, to jest da prestanem da pišem.

Nisu više na vlasti, na moju sreću, a beležim, kako je na početku direktorovanja Jasmnine Trumbetaš Petrović pred domaćom publikom pevala jedna od najboljih  srpskih i ne samo srpskih operskih pevačica. Hvala Gospođi Trumbertaš Petrović, uvek ću biti krajnje blagonaklon prema njenim dobrim potezima (pamtiću ih, naravno i ponavljaću ih, videćete!), što neće umanjiti ni za promil moju oštrinu posmtranja svega što je u operi, a i malo šire.

Posebnost večerašnje “gošće”… Zar neko može da bude gost u gradu gde je naučio prve note, gde je prvi put stao na scenu… Pa u tome je baš njena posebnost.

Život je u onim latinskim circulus vitiosus-ima. Bila bi Gospođa Anastasia i da nije pevala… Dođe s vremena na vreme, sa kupljenom ulaznicom,… siđe u pauzi u hol, među “obične” posetioce, od većine, od velike većine neprepoznata.

Upoznao sam je pre 5 – 6 godina, a sa brojnih, zapravo sa svih snimaka koji su na internetu (da ne pričam o drugim podacima) poznavao sam Gospođu Sanju i pre toga, jer osoba koja je uvek pored mene, za sve novo, tog posebnog mezzosoprana, što se pojavi, izrekne: Čuj ovo!

Večeras se desilo nešto što se događa u Beogradu jednom u deset godina. Pri pojavljivanju Sanje Anastasie na sceni, začuo se aplauz. O drugim aplauzima upućenih njoj,  tokom predstave, neću pisati, ovo je dovoljno.

Čudno, spomene li se ime Sanje Anastasie ljudima koji se bave muzikom, zapravo pevanjem, pa i ljudima koji vole operu, u većini slučajeva, reakcije su od totalnog nepoznavanja, do skučenih informacija.

To je za očekivanje u ovakvoj sredini, da ne objašnjavam uzrok. Rešio sam da večeras nikog ne blatim. Pa danas je Bogojavljenje. Dan kada Bog ulazi u ljude.

Da se vratim ukratko na neznanje, ali u drugom primeru. Već sam pisao o začuđenosti jedne “osobe” koja se frapirala tokom prvog koncerta Ive Pogorelića (posle više decenija), jer je očekivala njegovo “studentsko sviranje,” a koja je u drugoj prilici pitala ko je Sanja Radišić. Nemojte se čuditi što sam tada poželeo: Plafonu sruši se, jer je to izrečeno pod svodovima Opere Beograd, a izrečeno od osobe koja ceo život dobija “platu” od ove države za svoje “muzičko znanje” i uz sve to važi za “kritičarski autoritet”, možda najveći “autoritet” što se tiče pevanja u operi. Režija, scenografija, kostimi, menadžerski potezi,… pa to je tek ono što takve nikada ne “dotiče”…

Da se vratim večerašnjem događaju.

Imali smo osobu koja je uspela. Sa energijom koju poseduje Sanja Anastasia, kojoj se pridoda opčinjavajući šarm,  lepota koja upotpunjuje prisnost i uz sve to talenat i rad i… i… Uspeh! Jednostavna formula za uspeh.

Pa zar nisu sve formule genijalnih otkrića jednostavne.

Ili možda sve izgleda i suviše jednostavno, iako su iza toga, ne dani, ne meseci, već godine rada iza nekih zatvorenih vrata. Zapamtite, sva velika dostignuća su se pojavila tako što su se otvorila neka vrata iza kojih je neko radio.

E=mc² Što sebe više ubrzate, postićićete veći uspeh. Jer uspeh je energija, da li Ajnštajnova, ili prirodna, sve jedno.

Da li za čuđenje, ili očekivano, večeras smo imali jednu više nego dobru Aidu, mislim na lik. Odličnu Aidu u tumačenju Jasmine Trumbetaš Petrović. 

Zasigurno je ovo njeno najupečatljivije pojavljivanje na operskoj sceni posle “Moći sudbine” u predprošloj sezoni, što sam zdušno propratio superlativima. Više puta sam ponavljao kako niko nije za to njeno tumačenje uputio više pozitivnih reči od mene.

Opšti utisak nisu umanjile manje greške, pa na svaku četvrtinku tona zakašnjenja da se “uđe” u duet, ili kvartet, reaguje osoba pored mene. Čak je opterećujuće sedeti pored osobe koja zna napamet, sve opere koje su, a i one koje nisu  na repertoaru, ali ako neko takav oprosti večerašnje sitne propuste, što ne bih i ja.

Gospođa Trumbetaš nije iskoristila ariju “O patria mia” da dobije gromoglasan aplauz, čak mislim kako je dobila od publike manji aplauz nego što je zaslužila.

Janko Sinadinović je tumačio lik Radamesa. Hajde da se na Bogojavljenje pomirim sa svojom, već izrečenom činjenicom da je Gospodin Sindinović jedan od dvojice najboljih tenora u Beogradskoj Operi. Ali to ne znači,… to ništa ne znači…

Gospodin Miodrag  D. Jovanović treba da bude zahvalan osobi koja je uvek pored mene. Na neki način, ona je njegov, savremenim rečnikom rečeno,  fan. Na prvo mesto stavlja njegov “besprekorno fascinantan” italijanski jezik, na drugo mesto markantnu pojavu, na treće glumu, a sve ostalo je spremna da, po potrebi, oprosti…

Ako želite skladan brak, ne suprotstavljajte se previše ubeđenjima svoje supruge!

Da konstatujem kako se Nenad Jakovljević, u roli egipatskog prvosveštenika veoma odmereno trudio, a da je Dragoljub Bajić, večeras Kralj Egipta, bio ne tako upečatljiv kao pojava, ali pevanjem je doprineo opštem utisku koji je veoma dobar.

Biću iskren, “Glas sa neba”, Aleksandra Petrović mi je zbog ko zna koje radnje na sceni, promakla. Setio sam  se Sveštenice tek kada je izašla da se pokloni publici. Ko je bio, ko je pevao, ne znam

Malo čudo večerašnje predstave (sigurno se i zato može nazvati dobrom) je veoma korektno, da kažem oglašavanje, Mihaila Otaševića, kao Glasnika. Zapamtiću to ime. Već sam pisao da spadam u one koji veoma pažljivo prate  mlade pevače i one koji čine prve solističke korake na operskoj sceni.

Još mi je u sećanju, veoma ružnom sećanju, oglašavanje jednog  (poslednjeg) lika u Travijati… Ne tako mlad, ili, zapravo prestar, za najsporednije uloge, zaparao mi je uši sa desetak otpevanih tonova, da ću ga dugo pamtiti. Nisam se tada na njega osvrnuo, a bilo je to toliko užasavajuće, da ga se i večeras sećam.

Ali, vratimo se prijatnosi ove subotnje noći…. Još par minuta je Bogojavljenje. Znate da uvek pišem u jednom dahu,  da tekst ne ispravljam, osim primećenih slovnih grešaka.

Večeras je orkestar bio preglasan. U mnogim momentima je pokrivao pevače. Osim te zamerke, može se reći da je zvučao prilično korektno, zanemarimo li mučenje Sinadinovića sa tempom, ali…. Dirigent Dejan Savić.

E, u orkestru se desio jedan gaf. Ostavimo to za neku drugu priču. Pa valjda znate kako mi one bitne (čak i najsitnije) i interesantne stvari ne promiču.

Sećate li se one one latinske izreke: Timeo Danaos, et dona ferentes. To je onaj starac upozoravao Trojance, da se ne raduju poklonjenom drvenom konju, koga su Danajci ostavili za sobom, prestavši da opsedaju Troju. Naravno u konju su bili vojnici, koji su otvorili kapije grada… I grad bi, jednostavno, osvojen.

Ne treba niko da zazire od mojih pozitivnih zaključaka, od lepih impresija…

Sve može ako se ljudi uzmu u pamet. Ako se potrude. Ako oni na sceni shvate da su tu, na prvom mestu, zbog publike. Osete li oduševljenje i zahvalnost publike, postaće u onome što rade moćniji, postaće u očima okoline, a i u svojim očima veći.

Srećno Sanja na putu branja aplauza po svetskim operskim scenama. A Bog neka poživi one koji te konačno dovedoše.

Ovi koji sada upravljaju, nisu za jednostavne ponude – opklade.  Sa ženama se ne treba šaliti. (Upravnik Teatra, Direktor Opere) Razmisliću šta očekujem i tražim, a da za uzvrat prestanem da pišem.

Pitaju se neki što idem u operu, kada mi se ne sviđa, ovo… ono…

Idem da bih “pogodio” ovakvu predstavu. I ispirač zlata, preko ruku prebaci gomile šljunka, dok ne zasija jedan jedini kamičak.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2019/01/sanja-anastasia-kao-amneris-u.html

Đuzepe Verdi, Travijata, Narodno pozorište, Beogradska Opera, koncert, Evgenija Jeremić, sopran, Dejan Maksimović, tenor, Dragutin Matić, bariton, dirigent Đorđe Pavlović. 16. 01. 2019.

ZA ZABORAV

Večeras smo imali predstavu koja se neće pamtiti. Ako pronađete da je neko potpisao pozitivan osvrt na nju, javite mi. Jasno, tu se ne računaju hvalospevi po društvenim mrežama i “obaveštenja u superlativima” na sajtu Narodnog pozorišta.

Evgenija Jeremić se ponovo okušala u roli Violete Valeri. Da li će treći nastup doneti, sreću, vidićemo, a kako stvari stoje biće i trideset treći. Da li je ova moja konstatacija optimistička, ili pesimistička, pokazaće vreme.

Napredak vidim u Evgenijinoj glumi. Pogotovo u prvom činu. Violeta je dama, ali i raspusna žena niskog morala. Potrebna je u operi lepeza osećanja i ponašanja od onih punih strasti, do očaja koji vodi u smrt. Na scenu nam (u principu) dolaze mladi pevači koji ne umeju da glume. Na sceni nam se pojavljuju izrazito prepotentni mladi pevači.

Večerašnja predstava je samo povod da pišem na neke teme i nema u tome ničeg što se direktno odnosi na Evgeniju Jeremić. Rećiću uzgred, ne prihvatam objašnjenja kako u Beogradskoj operi nema ko da peva Travijatu, pa peva Evgenija.

Problem kod mladih pevača je, već spomenuta,  prepotentnost. Naravno da mladi ljudi vole da slušaju samo sebe i one koji im pričaju najpozitivnije o onome što su uradili. Posebno je opasno što ti hvalospevi dolaze od strane pedagoga i profesora, koji su direktno radili, ili još rade sa mladim pevačima. Mnogima su društvene mreže i komentari onih, koji najčešće nisu bili na događaju, koji hvale do iznemoglosti, jedino bitno merilo, a uz to su veoma često neki čudan “soj ljudi” koji apsolutno sve i svakog glorifikuju, uzdižući u nebesa… pogotovo ako su kolege, iako već “sutra” očekuju, a naravno i dobijaju identične hvalospeve.

Naši mladi pevači misle kako su dostigli visine umetničkog neba, gde žive zvezde, jer su pobednici na jednom, ili možda čak na oba “međunarodna taklmičenja” kod nas… Šta pokazuje ta transverzala Beograd – Ruma? Da ne ulazim u detaljisanje, da ne analiziram ko je bio u žiriju i ko je kome i ko je kad i ko je zbog čega… U ovoj malo sredini se sve vidi i lako zaključi…

Skratiću priču… Ako neko misli kako je kvaliteniji i značajniji od drugih, ako misli da je Umetnik (sa velikim U), jer se tako  ponaša u svojoj (već rečenoj) prepotentnosti, neka se prošeta do nekog takmičenja, ali sa druge strane Save i Drine.

Čak i da se doživi ŠOK, delotvoran je… Biće mnogo delotvorniji od  neutemeljnog  hvaljenja, onih koji kroz takvog “umetnika” uzdižu svoj sopstveni “rad,” ili prosečnost.

Sa druge strane, već spominjana prepotenost, uz one pohvale pune laži, često mladog čoveka odvuku u ambis. Jer scena ima svoju psihologiju. Nisam uspeo u ovoj sredini da nađem sagovnoka na tu temu, zapravo nekoga ko se time ozbiljno bavi. Mislim kako posle Huga Klajna, a čitavih pola veka je od njegove aktivnosti na polju pozorišne režije i psihologije (predavao je i psihologiju), niko se studiozno ne bavi tom problematikom na ovim prostorima.

Iako sport ne poznajem, ali  u veoma bogatoj literaturi na temu “Psihologije sporta”  došao sam  do saznanja o tome šta sve vreba onog ko izađe pred publiku, ko doživljava uspehe i poraze i šta sve treba da se radi sa mladim čovekom, kao i sa sopstvenom psihom kako bi se iz sebe izvukao maksimum.

Večeras je Evgenija Jeremić ponovo ubačena u “vatru” Travijate. Davno su u svetu prevaziđene metode učenja plivanja dece. Bacali su mališane u duboku vodu mora, ili reke uz povike: Plivaj… Plivaj…

Da, imali smo sasvim beznačajnu Travijatu, iako Evgenija Jeremić zasigurno spada u one nabolje i najperspektivnije mlade soprane.

Alfred Žermon, kao i u ranijim predstavama,  bio je Dejan Maksimović. Dok sam slušao operu, neprestano mi se u mislima ponavljala rečenica: Naša opera ima samo dva tenora, Maksimovića i Sinadinovića. Svaka knjiga koja spadne na dva slova je loša… Verujte mi na reč, znam ponešto i o knjigama, a i o izdavaštvu.

Slično je i sa baritonima. Zataje li Dragutin Matić, ili Nebojšas Babić,…

Valjda će nova Dikterorka Opere, Jasmina Trumbetaš Petrović da proveri moj navod kako je Babić pevač koji je najaviše nastupa imao od početka nove sezone… Bar imamo ko da gostuje.

Kada je Maksimović u tenorskoj roli, a Matić u baritonskoj, kao večeras, eto mene u operi. A biću i na sledećoj Travijati kada bude pevala Evgenija Jeremić. Uvek sam da se mladima da šansa. Večeras je orkestar zvučao veoma korektno. Pohvala za Đorđa Pavlovića. Pohvala, da… Kritikovao sam ga ranije… Naravno… Sada je bio za pohvalu i reči pohvale sa moje strane… Nemam ništa protiv pojedinaca, već samo protiv loših rezultata. Ni sa kim iz opere se ne družim, još manje da sam im prijatelj… Hvalim ono što mi se dopada, a uz to uvek stavim i ime onoga koji je  kod mene izazvao prijatna osećanja.

Večeras nisam video u publici one za koje sam čuo da “polujavno” tvrde kako spadam u “one” koji: “… napadaju, omalovažavaju, upropašćavaju,… mlade ljude.”

Subjektivan jesam, ali neka mi se skrene pažnja gde nisam realan. Realan do surovosti, priznajem, jer scena je surovija od bilo kog života.

Scena nije samo mesto na kome umiru dramski junaci, gde ismejavaju komične likove, scena je mesto gde se rađaju, a i umiru karijere, gde se umetnici dižu u nebesa i odatle se direktno pada u provaliju zaborava.

Vidimo se na Aidi. Tu ćemo imati prilike da čujemo i vidime nekoga ko je sa ove scene, talentom i radom, otišao u Svet.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2019/01/verdi-travijata-evgenija-jeremic.html