DA NE POSTANE MANIR
31. 05. 2017.
Dogodio se još jedan
“Rigoleto”. Zapravo poželeo sam da iz publike dam podršku Nenadu Čiči, kao Vojvodi od Mantove i scenskoj Đildi, Snežani
Savičić Sekulić. Bilo je to novo iskušenje za njih (I ne samo za njih), a
spadam u one koji zdušno podržavaju one koji napreduju na daskama koje život
znače.
Počeću od krajnjeg zaključka:
Predstava je uspela. Naravno, uspeće svaki Rigoleto gde je Dragutin Matić u
naslovnoj roli. Večeras je dobio mnogo više aplauza nego u predhodnim
predstavama ove sezone. Možda je bio čak i za nijansu bolji, nego u predhodnim nastupima… Čak je i to
moguće… Ali mislim da aplauzi kako njemu, na otvorenoj sceni, a i na kraju
predstave, kao i drugim učesnicima nisu bili samo u cilju ocene kvaliteta i
doživljenog utiska, ali to je već nešto što se ponavlja, međutim večeras smo
doživeli i novi “iskorak”.
Setih se:
Neki operski pevači u svojoj
ozlojeđenosti što nisu hvaljeni za ono što nije za pohvalu, šalju “poruke”
preko “posrednika” kako njihovo ime ne sme više da se “uzima u usta.” Njihov bes ću protumačiti “profesionalnom
deformacijom,” jer "sobarice i glasnici" (večiti, bez obzira na status) u
svim životnim i scenskim dramama, misle kako se porukama lako rešava i
razrešava situacija. Dramaturški (na sceni), da, ali u realnom životu, ne.
Vraćam se na temu:
Elem, večeras smo imali predstavu u kojoj se pevalo ispod proseka, izuzev spomenutog Matića, a gluma je
bila, opet izuzev spomenutog Matića, na očajnom nivou.
Pitaće neko, a aplauz… Pa,
aplauzi su naručeni. To je onaj već često doživljavani “déjà vu” fenomen. Ali,
kao što rekoh, večeras se otišlo korak dalje. Oni koji su u Sali bili da zdušno
aplaudiraju su se toliko zaneli, pa su sviždali nekim drugim učesnicima večerašnje uspele predstave, sa pevanjem
ispod pšroseka i očajnom glumom.
Onaj ko je za sebe obezbedio
publiku koja neće da štedi dlanove, pa sa
ulaznicama koje nose 50% popusta svako na sceni za samo desetak hiljada dinara
može da ima oko 25 oduševljnih ljudi u publici. Dovoljno za ovacije, ali
izgleda da je postalo dovoljno i za žvizduke. A ovo zadnje prelazi okvire
humorističkog posmatranja. U to se
stvarno ne razumem, ali sam siguran da će takav manir, uzme li maha, proizvesti
samo jednu stvar, da onaj ko je
“animirao” publiku sa takvom vrstom ostrašćenosti (lepša je reč ostrašćenost od
reči bezobrazluk) doživi od onog drugog dela publike, da bude procenjen ne samo
iz blagonaklonog ugla razumevanja mladosti, neukosti, neikustva, treme, želje
za uspehom,… Proizvešće kritičniju, mnogo kritičkniju ocenu… ne mislim tu na
upoređivanje kako to Treba i kako se to
Radi na drugim mestima, već samo blago upoređivanje kako se to radi Ovde, u
istoj predstavi, ali kada neko Drugi Peva. Za mnoge bi i samo takvo ocenjivanje
(upoređivanje) bilo pogubno.
Često sam od ljudi koje
smatram za mudre, čuo rečenicu: Pametnom je i komarac muzika!
Možda su večeras ti, nazvaću
ih: Ti, koji ne tako često dolaze u operu!... aplaudirali i previše onima koji
nisu zaslužili, a zviždali onima koji nisu bili ništa gori, ali nastavi li se
“praksa ličnih tapšača” doćićemo brzo i do toga da se zviždi i onima koji
stvarno dobro pevaju.
Priznaćete, to već ne valja,
ali morate da priznate da ako pustite lošeg pevača na scenu, taj veoma često
(pogotovo ako je svestan da nije u istom rangu) umišlja da je u istom rangu sa
svima drugima… A pošto je neminovno da
na sceni budu i dobri i manje dobri… tu je i opasnost da neko uz pomoć “prijatelja” (to je već
originalni Srpski manir) ubedi kako je
naj, naj, naj…
Čuvajte se onog ko je do
juče nosio tacne i koplja na sceni, jer mačem (glavnog "junaka") koji mu je dat danas proburaziće
sve glavne likove, iako tako nije dramaturški zamišljeno.
Najbitnije, predstava je
uspela. I to neka ostane tako zapisano.
Svaka predstava je koletivni čin i nek ne bude uvek bitno koje bio bolji, a ko
manje dobar…
Vidite, čak ni reč loš ne
upotrebljavam.
Uvek sam za to da se podrže
mladi, oni koji napreduju, oni koji rade na sebi, oni koji se trude na sceni,….
O istoj temi, ali iz malo
drugačijeg ugla.
