BAULJANJEM DO NORME
DOSTA,
DOSTA, DOSTA!
Dokle će u Beogradskoj operi, bezobrazluk, javašluk, neprofesionalizam je suviše blaga reč za te individue, da urušavaju predstave za koje ova država, (amerikanci imaju jedan lep izraz „poreznike košta“) izdvaja desetine hiljada evra…
Zar je jedan, ovog puta najglavatiji trombonista toliko moćan da za vreme predstave piše poruke, da ne pričamo o crno belim čarapama „na štrafte“… Borim se za uvođenje dres koda, a članovi orkestra su kao klovnovi…
Od njega je gori perkusionista „lupač u bubanj“.. Polovinu drugog dela je „rolao telefon“, a potom je prekratio vreme pričanjem sa kolegom… Naravno lupio je maljicom dvadesetak puta… Stop o muzičarima.
Pa njima stvarno treba Miloš Obrenović. A rećiću ti čitaoče i zašto… Pre 190 godina je u tek oslobođenu Srbiju, tada prijateljski nastrojeni Beč, poslao jedan orkestar manjih razmera kako bi uzdigao muzičku kulturu. Naravno, koncertu je prisustvovao i srpski vladar, ali ubrzo po početku nastupa se obratio austrijskim carskim velikodostojnicima sa pitanjem: „Zašto ovde neki sviraju, a neki ne sviraju?“
A ovi mu odgovore; „Vaše veličanstvo, tako je komponovano, tako glasi takozvana partitura“
„Ne može to tako!“ Naređuje srpski knjaz: „Sve sam podjednako platio, pa će od sada svi da sviraju!“
Naravno Gospodar Srbije se morao ispoštovati.
Knjaz
Miloš je u istoriji ovog naroda zabeležen kao jedan od najmudrijih državnika i
očigledno da je svim orkestrima potreban Gospodar i posle 190 godina postojanja
zvuka klasične muzike na ovim prostorima.
Cenjena Upravo i vi uzgredni moćnici što „krojite kapu“ publici, da li Vas je sramota… Očigledno da ste naredili razvodnicama da opominju publiku da nosi maske, a od 30 gudača u orkestru, samo je troje imalo maske, a o publici da ne govorim.
A tvrdili ste kako orkestar postavlja zahteve kako ne može da svira u „rupi“ u vreme epidemije, jer nema propisane distance… Pre mesec dana jedno, sada drugo i to bez maski? Šta se promenilo u vezi covid epidemije, osim u nečijim glavama, koji očigledno žele neke da „oteraju“ sa mesta na koje su postavljeni.
Svetozar Goncić, Upravnik celog Teatra je sa sobom doneo reputaciju uspešnog pozorišnog rukovodioca, u prijatnost i organizovanost u njegovoj bivšoj kući sam se više puta uverio. Nikola Mijailović, sa nedvosmilenom reputacijom uspešnog profesora i nekoga ko od svih pevača koji žive u Srbiji ima najznačajniju međunarodnu karijeru, su na prvom mestu krivci za urušavanje kvaliteta predstave.
Razumem da su sve dobili u „nasleđe“ od onih bivših koje je Vlada postavljala i smenjivala (valjda je dovoljno to reći, jer kada Vlada nekoga smeni u operi znači da je debelo otišao u ambis, jer ni jedan član Vlade nije posetilac ni baletskih ni pozorišnih, a još manje operskih predstava, za razliku od gore pomenutog knjaza Miloša).
Ko je od gore navedene gospode bio kažnjen za svoj nerad, bezobrazluk, javašluk, a publiku maltretiraju. Publika se ne šeta po hodnicima i ne tapše aktere po leđima u stilu: „Bravo, bilo je perfektno!“ Ako je to nekima duševna hrana, pa neka se goje, pa pišem o onome što vidim i doživim, a vi moćnici i „samoproizvedeni umetnici“ ako imate kontraargumente, obratite se redakciji i Vaš tekst će biti publikovan uz ovaj moj. Nudi li iko u ovoj državi takvu mogućnost????
Suviše veliki senka i što je najgore mrak na jednu predstavu koja je trebala da bude pravi pomak u dosadašnjoj politici opere u Beogradu.
DOSTA, DOSTA, DOSTA!
Imali smo zadovoljstvo da vidimo i čujemo dva gosta iz Novog Sada. Mecosopran Jelenu Končar i dirigenta Aleksandra Kojića… I umesto da svakog meseca neko gostuje iz Novog Sada gostuje na beogradskoj sceni, servirani su nam drugorazredni bugarski pevači i ruski pevači iz muzičkih društava, (Pišem već godinama o tome) bivši moćnici su nam Novi Sad udaljili kao da se ne nalazi preko Save i Dunava, nego sa druge strane Pacifika.
Da li je trebalo da Dejan Savić odsustvuje da bi se pružila šansa jednom već iskusnom Aleksandru Kojiću. Spadam u onaj deo publike koji iščekuje da zauvek vidi leđa Dejanu Saviću i „umetničkoj“ politici koju je sprovodio i koju danas sprovodi. Daće Bog (samo on može da pomogne) da ove godine ode u penziju i skloni se sa operskog pulta. I neka slobodno dotični doživljava ovacije na Dalekom istoku, kako izveštavaju ugledne novine poput „Informera“, a bez i jednog snimka tih ovacija… Očigledno da je i previše skroman Dejan Savić pa ne pokazuje na Youtubu te „ovacije“, a ovde nisam prisustvovao takvim euforičnim izražavanjima publike na ono što on radi.
U takvoj politici koju nazivan Tasovčevsko – Suđičko – Savićkom, mladim dirigentima se ne piše dobro i ostaju bez ikakve šanse da se približe sinfonijskim i operskim orkestrima. Veoma dobro znam o čemu pišem i upoznat sam ne samo sa stanjem, već i sa potencijalom koji ne može da se pokaže, razvije i dokaže. Za manje informisane, ne samo da sam prisustvovao, već sam i pisao o kursevima za diplomirane dirigente.
Sve što su oni govorili zadnjih godina u vezi toga je obična demagogija, činjenice pokazuju nešto sasvim drugo. Pazite, niko im ne osporava kvalitet. Suđić, recimo, jeste naš najsposobniji dirigent koji do veoma visokog kvaliteta može u isto vreme da dovede i orkestar i hor i soliste i dečiji hor i da napravi spektakl… Kod njega može da se doktorira, ali pored njega ne može da se prođe… Doktoranti imaju dve mogućnosti, da okače diplomu na dud, ili ako imaju (političke) sreće da mašu dirigenskim štapićem u nekom malom mestu, vodeći hor muzičke škole.
DOSTA, DOSTA, DOSTA!
Osim gostiju iz Novog Sada, čuli smo i Sonju Šarić, u ulozi Norme.
Da
ne ulazim u detalje. Kojić je u samoj uvertiri pokazao dobar kvalitet, kasnije
je u više navrata dozvolio duvačima da gromoglasnošću pokrivaju pevače. Trud
nekoga ko je imao samo jednu scensko-orkestarsku probu je za svaku pohvalu. I
mora ostati zabeleženo kako se neko „nov“ pojavio za operskim pultom a da je
tu, da ne upotrebim onu otrcanu frazu „tako blizu, a tako daleko“. Samo
strašljivci i oni koji ne veruju u sebe i svoje kvalitete i snagu zatvaraju se u čvrsto ozidana feudalna
utvrđenja.
Ovo je osma predstava Norme. Do sada sam slušao pet. Na prošloj nisam bio, jer sam predosećao katastrofu… A i broj prodatih ulaznica za tu predstavu pokazuje činjenično stanje. Neće se niko postideti, neće niko sagnuti glavu, nigde nije zapisan bilo čiji zaključak o toj predstavi. Sve je postalo lanjski sneg. Kao da nije ni postojalo…
A uz sve mogu da posvedočim kako je ova Norma na otvorenoj sceni dobila više aplauza nego svih pet prošlih kojima sam prisustvovao. Možda je ovde bilo preterano, možda se publika u predhodnim predstavama zasitila manje kvalitetnog (lepo pronađoh tako blag izraz, nekarakterističan za mene)… Šta smo ovde novo dobili… Dobili smo duet Norme i Adalđize („Adalgisa!… Alma, costanza“, kao i „Mira, o Norma“) kakav se nije čuo u onih predhodih 5 predstava, ili ja nisam čuo, ili samo ja tako mislim… Sa druge strane tvrdim kako večerašnje pevanje gošći nije bez zamerki, ali je mnogo bolje od onoga na što smo „morali“ da se naviknemo.
Pomak, naravno da je pomak i na tome hvala Upravi (naravno da ću uvek, nekada i malo preterano da pohvalim svaki potez koji je učinjen iz umetničkih pobuda i želje da se napravi nešto novo i drugačije). Po pitanju večerašnje predstave i želje da nam ponude nešto novo, učinili su korak od 7 milja. Da ne parafraziram Nila Amstronga koji se šetao prvi po Mesecu.
Večeras sam tokom predstave, a operske predstave mi služe (napisano nekoliko puta) kao inspiracija za neka pisanja koja nemaju ničeg zajedničkog sa pevanjem i muzikom, gledajući „Fatalnog rimljanina“ Janka Sinadinovića, koji je bio Janko na kvadrat, zaključio neke stvari. Dobro ste pročitali, jer u meni nije problem da mi se neko u jednoj predstavi dopada, a da u drugoj bude loš i da tako pišem, ali nešto drugo je interesantno. Rimski konzul u Galiji nikako ne može biti gologlav u svim scenama… Crni šinjel, čizme, crne rukavice su delovi osmišljavanja kostimografa, ali je veoma interesantno što je Janko Sinadinović u svim predstavama gologlav, a nikada ne nosi periku. On ovde čak komanduje grupom „crnokošuljaša“ sa crnim šapkama na glavama, a sve vreme gologoglav… Isto su nam pre jednog ipo veka poturili Kneza Mihajila na konju koji poziva u juriš, gologlav… Primećeno tek kada je spomenik izliven i postavljen… (pisao sam u jednom osvrtu kratki istorijat te domaće ujdurme).
Tek toliko da bude zabeleženo i pametnima na znanje kako ne prolazi sve kod svakoga.
Pa to je dobar zaključak za ceo ovaj osvrt. I znajte, ne očekujem da se složite samnom.
David
Naum
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
https://lauraimuzika.blogspot.com/2022/02/light-show-za-normu-i-smrtnike-norma.html
