Počeću ovu impresiju jednim pitanjem: - Gde danas da ide i
šta da sluša srpski intelektualac, ili pak samo onaj ko je željan “umetničke
muzike”... Nov izraz, ali ne nalazim adekvatniji…
Da, Scila i Haribda srpske muzičke scene su Guča i Negotin. Truba,
koja je zbog Ceca, Keba i Miroslava,…
sve manje truba,.. i Mokranjčevi dani, koji ostadoše kao Termopili.
Odmah kažem, ne pomišljam da budem kratak, jer utisaka je i
previše, pa ako oskudevate u vremenu i nemate želudac za drugačije mišljenje,
odustajte odmah. Možda čete naći pisanja na ovu temu koja su elokventnija, stručnija, ali sa više detalja siguran sam, ne možete pronaći, jer, ipak i vidim i čujem ono što drugima promiče.
Osvrt prvi
UTICAJ VINA
NA ISTORIJU SRPSKE MUZIKE
Sumnjam da će i jedan teoretičar i istoričar Srpske muzike da
povuče paralale između vina i domaće muzičke scene.
Da roditelji Stevana Stojanovića Mokranjca nisu bili dovoljno
bogati za njegovo školovanje i usavršavanje,… ostali bismo bez najboljih domaćih muzičkih dela, ostali bismo dugo bez prve muzičke škole,.. naravno i Mokranjčevih dana… A bogatstvo
Negotinskoj Krajini zadnjih 30 godina 19. veka donelo je vino. Zapravo onaj
grozni insekt filoksera, koja je uništila vinograde širom Evrope, pa su
autohtone sorte iz Krajine, preživevši taj pogrom, postale toliko tražene, da su
brodovi odvlačili Dunavom burad do Beča, a potom su hektolitri pića stizali i do samog
Pariza.
I danas je kuriozitet oko 300 pimnica (pravi izraz), podruma u
selu Rajac nadomak Negotina.
Znači onaj ko krene put Negotina na Mokranjčeve dane, osim
kvalitetne muzike, ima i drugi, veoma bitan razlog da se uputi u tom smeru. Ime mu je
vino. Potražite to domaće vino u restoranima. Ne može da stoji u Vinskoj karti,
jer je kod nas dozvoljeno služenje samo flaširanih pića.
Osvrt drugi
OTVARANJE
SA BESEDOM
Meni su ovogodišnji Mokranjčevi dani pod uticajem dirigenata.
Bojan Suđić je na završnom koncertu bio glavna zvezda, iako nije trebao,
bar po programu, ali o tome kasnije. A smotru je otvorio Dejan Savić, opet
dirigent. U najavi je pisalo da će da “besedi na otvaranju”. Sumnjam u besede
dirigenata, kao i u dirigovanje operskim ansamblom od strane nekog (izabranog)
filosofa. Zašto neki smatraju kako je
prvo normalno i opravdano, a drugo…. Naravno da sam otvaranje propustio, ali
bih besedu Gospodina Savića rado pročitao, ako je negde pronađem, jer besede
ipak nisu za jednokratnu upotrebu. Ako su to što ime kaže.
Da napomenem. Beseda nije čitanje “napisanog govora.” (Gospodin
Savić je to, snimci govore, baš to radio) Onaj ko ne zna značenje te reči, neka se malo
potrudi i sam nauči. Sve dok se budu upotrebljavale ne adekvatne reči, koje, nas
publiku, dovode u zabludu, biću veoma oštar (što znači, za mnoge, neprijatan).
Osvrt treći
U trećoj priči ću dugo da obilazim oko mete, prosipajući reči, a
onda onu čuvanu reč da upotrebim u pravom momentu.
SUPER RIFLE
I OSTALO
Predstaviću se. (Znam, većina ne čita moje tekstove prvi put.
Ali nove činjenice su dobrodošle da objasne ono o čemu će kasnije biti reči)
Ja sam od onih koje su u detinjstvu i adolescenciji ismejavali
zbog bušnih cipela… uz to u ovakvim jesenjim danima idu i mokre čarape, jasno… I redom, druge, treće stvari… Čak i prijatelji, sa čuđenjem su me gledali
kako (upotrebiću najblaži izraz) “ideš
preskromno obučen,” preskromno do ivice sažaljenja… kada počinje smeh,
bolje reći podsmeh.
Bio je to moj izbor i zato danas imam: uspomene, dokaze,
činjenice, … Imam nešto što vredi, iako
danas nikome “ne treba,” imam bogatstvo…
Samo da se država u kojoj živim ne zove Srbija, da nije na Balkanu i da u njoj ne žive ljudi kakvi jesu i da… i da…
Sećam se dobro, zbog singla Beti Đirđević, odrekao sam se “Super
Rifli.” Ako samo znate da je to marka farmerki, isto je kao i da ne znate ništa
u vezi toga, niti vam mogu objasniti
svoj poriv, potrebu, želju,
zaluđenost, religioznost i spremnost na žrtvovanje. “Super Rifle” su TADA davale samsonovsku moć, a čak i da je neka Dalila
skratila “bitls frizuru,” snaga se nije gubila…. Ma ne samo zbog tog Betinog
singlića, o počinjnju ljubavi iz početka, ne samo zbog prve ploče Hendriksa i
prvog izdanja Bulatovićevih “Ljudi sa četiri prsta, ” Marinkovićevog “Kiklopa,” ili one malene ploče “Lutajućih srca,” koja se bezbroj puta okrenula sa “Još malo,” pa prvo izdanje Pekićevog “Hodočašća Arsenija
Njegovana”… Stajem sa nabrajanjem.
Pekić ima spomenik u centru Beograda… zaslužio je… Ima i knjižaru
sa svojim imenom... I to je zaslužio… U državama sa normalnim sistemom vrednosti
onaj ko ima prvo izdanje knjige za koju je dobio najznačajniju domaću nagradu
(tada Jugoslovensku) imao bi pravo bogatsvo u rukama… Nastavak predpostavljate.
Mala
opaska: Pa nismo svi rođeni pored prodavnica “Jugotona” i PGPa.
Vraćam
se u sadašnjost.
“Veče
evergrina” na 52. Mokranjčevim susretima.
Već
spominjana Beti Đorđević, a potom
Ljubica Vraneš, Ana Sofrenović, Dejan Cukić, Željko Vasić, Orkestar “Stanislav
Binički,” dirigent Vojkan Borislavljević. Imena koja garantuju kvalitet i
kvalitet se pokazao…
Ali…
Scenarijom
koncerta… (to nazivam tim imenom) predviđen je i konferansije… volim da
upotrebljavam tu stranu reč, jer je izvedena od iste latinske reči kao i
konferencija.
A
konferansije je bila muzikolog Aleksandra Paladin.Čak je sve moglo da bude
veoma prijatno i za svaku pohvalu, jer je Gospođa Paladin neosporno sa veoma
dobrom dikcijom, prijatnog glasa, poželjna za scensko pojavljivanje… Da li ste
negde pročitali izraz: poželjna za scensko pojavljivanje?
Ali...
Više
je bilo Aleksandre Paladin nego Beti Đorđević.
Onim
gore scenarijom programa je predviđeno da se o svakoj pevačkoj numeri kaže ko je prvi izveo, na kom je festivalu pobedila, ko je sa tom pesmom stekao
slavu… Pa smo čuli 300, a možda 500 podataka… “Sarajevski festival….” “ U
filmu igrao čuveni Al Paćino”…. Najava je bila tolko duga, da je Vojkan
Borislavljević, u nekoliko mahova, izlazio sa scene i vraćao se pre kraja jedne obične najave… U višeminutnim muzičkim pauzama mogao je da skokne i preko puta u restoran "202," ... na čašu "domaćeg - crnog - negotinskog," on da, ali mi ne...
PAŽNJA:
Kada dirigent napusti scenu, koncert je prekinut, ili je završen.
Razumem
Gospodina Borisavljavića, morao je da se osveži, da se odmori od stajanja, to jest dirigovanja.... Imao je dovoljno vremena za sve to… A ja sam, poput drugih, kao
đak, sedeo i slušao podatke o Besame mucho, ili Seak softly …
Više
je bilo Aleksandre Paladin nego Ane Sofrenović… I svakog drugog pojedinog
pevača… Mislim vremenski…
Neću
odreagovati kao neko ko je žrtvovao “Rifle” za “Početak ljubavi”… Znam da bi to
bilo veoma interesantno za čitanje… Znam da bi to privuklo stotine novih čitalaca ovih
tekstova…
Rećiću
samo… bilo je muzikološko, meni NE interesantno predavanje, a reklamiran je
koncert… Ostavljam Organizatorima da izaberu i osmisle program. Neka i oni ostave meni pravo da nešto doživim na ovakav, ovde iskazan, način. Na kraju, oni su to proizveli, a ja sam želeo i očekivao nešto drugo.
A
nesreća od pisca “scenarija” za koncert, je mogao da se seti i dovede nekog
glumca, pisca…. Ili pak besednika (ali ne dirigenta) pa da kaže neku reć
OSEĆANJA, koje proizvodi evergrin
muzika, a ne stotine podataka, … godine, filmovi, festivali… Tome je mesto u pisanom programu… Za žive ljude treba živa reč… Nikako faktografija, istorija,
nabrajanje…
O
sreći i nesreći programa će biti reči kasnije.
Osvrt četvrti
HOR
DO NEBA
Tačno
pre godinu dana pisao sam da su mi suze jurnule na oči kada sam pod svodovima
jednog katoličnog hrama u Beogradu čuo “Aleluja,” a zaboravio sam na stvarnost
kada se desetak minuta kasnije začulo "Svjati Bože" Kornelija Stankovića…
Pevalo se na istom mestu i na staroslovenskom, rusinskom, slovačkom… To se
dešava… to čudo se dešava svakog oktobra u Crkvi Blažene Djevice u Beogradu.
Probudila su se u meni ta sećanja, kada sam se uputio prema Crkvi
Svete Trojice u Negotinu. Dovoljni su mi bili šturi podaci: Hor
RTSa, Dirigent Bojan Suđić, “Dela
duhovne muzike.” (Jasno, u programu koji se dobija na ulazu, navedena su dela koje
se izvode.)
Očigledno, ljudi u Negotinu ne samo da cene i vole klasičnu
miziku, već su ponekad i previše opčinjeni umetnicima.
Na koncertu je bilo sve sa razlogom… Ponoviću kao
konstataciju jednu rečenicu koju sam upotrebio pre godinu dana: Za mene još jedan dokaz da Bog postoji i da mogu sa
običnim ljudskim pravom da kažem popu da je pop, a bobu da je bob.
Osvrt peti (Razmišljanje)
MOKRANJAC JE KOMPOZITOR
Brojni
su programi na 52. Mokranjčevim danima, koncerti, izložbe, promocije knjiga,
kursevi…
Ne
volim kada je sve u istoj ravni. Naravno termini pokazuju akcenat na značaju i
kvalitetu, ali…
Nije
bilo kompozitora, nije bilo savremenih muzičkih dela. Čudi me da organizatori i
selektori ne čuju vapaj (višedecenijski) srpskih kompozitora. Tačno, Vojkan
Borisavljević je i bio i pomogao
orkestru “Stanislav Binički” da ga predstavi između ostalih stvaralaca
evergrina), ali…. Na kraju, ili na početku,
Mokranjac je prvenstveno kompozitor. Bilo bi lepo da se upriliči veče domaćih
savremenih autora.
Na
drugoj strani studenti akademija bi mogli to da izvedu, jer po završetku
fakulteta, mogućnost da sviraju u nekom od orkestara je ravna onoj mogućnosti
dobijanja nagrade na bingu, a među tim mladim ljudima uvek ima onih veoma
dobrih, koje će da proguta mrtvilo i ekonomska nemaština. Uostalom, evo ideje
savremenim kompozirotorima: Animirajte studente da u kamernom orkestru uvežbaju
vaše delo, pa program ponudite Organizatoru Mokranjčevih dana. Biće to
doživljaj za sve. Za učesnike da se druže i iskažu… Za publiku da uživa… Jer Mokranjčevi dani treba da prerastu u
radost druženja… Uz sve to, Dom kulture može da aktivira onaj “Teatarski caffe” u prizemlju…
da se tu druže učesnici i publika, da se tu sedi između programa… Sada su tamo
gajbe jabuka… Da, gajbe jabuka… Zar neko sumnja da ne primetim svaki detalj?
Osvrt šesti
GREŠIM, NARAVNO
Bio
sam ubeđen kako neke predstave neće privući dovoljno posetilaca da se ispuni
sala Doma Kulture u Negotinu. Srećan sam što sam pogrešio.
Iako
sam balete "Duga Božićna večera" i "Žene u
D molu" gledao nekoliko puta u protekloj sezoni, ovaj je ostavio poseban utisak.
Iako su se desile izmene zbog manje i tehnički siromašnije scene, što je
donekle umanjilo metaforiku, to se dobilo na ukupno proizvedenom adrenalinu.
Sala je bila ispunjena do poslednjeg mesta. To se u Beogradu ne dešava. Eto
podsticaja za igrače, eto mogućnosti da se u gledalištu dođe do onog uzvišenog
osećanja kolektivnog upijanja umetnosti.
Pogrešio sam misleći kako Završni koncert majstorskog
kursa Zorana Todorovića neće imati efekat kakav se zbio. Ipak sam od onih
koji uz nabrajanje tuđih propusta, navode i svoje nedoumice, zablude, pogrešne
procene. Mala je bila sala škole “Mokranjac” u Negotinu da primi sve one koji
su uživali u pevanju polaznika, a Zoran Todorović je pokazao da i kao professor
pleni svojom energičnom ljubavlju prema lepoti zvuka.
Uh, da li će moje i stoto upiranje prsta prema neadekvatno obučenim korepetitorima rezultirati promenom…? Patike, trenerke i večernja toaleta,
krinoline, … ne idu zajedno. Zato sam i napisao knjigu drugačiju od drugih, a
sa prozaičnim naslovom “Bonton”… Bar da mogu knjigom da udarim po glavi one
koji kvare igru. Uzvišenu igru. O klasičnoj muzici je reč.
Da, svidelo mi se “pravilo”
da programe na ulasku u salu dele ljubazne i ljupke devojke u gradskim nošnjama 19. veka. Binske
radnike bi onda mogli da obuku u muške nošnje, ako već nisu u crnim majicama i pantalonama
iste boje. Ipak, ništa ne može gore da izgleda od “binskih radnika” Doma Vojske
u Beogradu… Ali ne uzimajmo najgore kao parametar.
Osvrt sedmi
ONO STRAŠNO, A OVDE NEOPHODNO V. D.
Iza
svakog događanja nalazi se neka osoba koja svemu daje pokretačku energiju… Selektori,
članovi Odbora, umetnički saradnici,… gosti, dođu i odu… A neko ostaje posle
svetkovanja da stvari dovede u pređašni
red i da započne pripreme za narednu manifestaciju. U Negotinu je to Renata Đurđević Stanković, V.
D. Direktor Doma kulture.
Dovoljno
sam rekao za one koji razumeju, za one druge, čak i celu knjigu da napišem, ne
mogu je razumeti, jer ti i ne čitaju… to odgovorno tvrdim.
Naravno,
oni koji me poznaju predpostaviće kako se moram pozabaviti ovim V. D. To je
grozan, a politički veoma opravdan mehanizam vlasti. Imamo vršioce dužnosti na
čelu kulturnih institucija od Negotina do Beograda… Neki su sa tim tankim
priveskom od dve reči, zapravo dva slova SPUTANI… Marionetski sputani od strane
vlasti. Bez obzira da li Direktora imenuje Skupština Opštine, ili Vlada
Republike Srbije.
A
zašto se ne imenuju Direktori? Pa, ili se mesto “čuva” za nekoga ko je na
“bitnoj funkciji”… (Četvorogodišnji slučaj sa Beogradskom Filharmonijom.)… Ili
se pak čuva za nekoga ko bi mogao da “sklizne” sa “Više vlasti”, a to mesto je i
te kako značajno i “poželjno za tu osobu”… Ili… ili ono najčešće… to je poruka:
“Budi dobar, jer možeš za minut da odeš bez ikakvog zakonskog prava da pitaš:
Zašto!”
Uprkos svemu tome, Gospođa Renata je sa uspehom dala sve od sebe, da ovi Dani, budu koliko
umetnički dobri, toliko organizaciono i domaćinski upriličeni. Bravo!
Osvrt
osmi
ZA
STRAZBUR
Neko je u
komentarisanju ovogodišnjih Mokranjčevih dana izjavio kako bi ta manifestacija
trebala od Negotina da napravi Srpski Strazbur. Oduševilo me je poređenje. Ne
mogu da se setim ko je to izjavio. Ne sumnjajte, pročitao sam i preslušao sam
sve što je rečeno o ovogodišnjim Mokranjčevim danima…
Do tako nečeg, mislim
do Srpskog Strazbura, ne treba mnogo,a najviše treba da poradi, ona organizacija koja se ove godine nije videla. Turistički savez Negotina. Ako neko misli kako
je šest “tezgica,” veličine metar, puta metar, na kojima su po dva miljea i tri
šustikle, nešto što privlači pažnju… Uz moj komentar, da nikada nije svih šest
bilo “popunjeno.” Ako neko misli da se tako stiže do Srpskog Strazbura… Onda nam treba još samo
nekoliko godina, ali svetlosnih. Nigde prospekta o znamenitostima Neogotisnke
krajine… Nigde panoa.. Nigde ni jednog suvenira na kome piše “Mokranjčevi dani”…
Ostavljam mogućnost da grešim… Za četiri puna dana, koliko sam bio u Negotinu,
nisam ništa od toga video.. Možda bih pronašao da sam ostao sedam, ili deset
dana,… a možda…
Uostalom, i sledeće
godine ću biti tu, …. Na putu za Srpski Strazbur!
Osvrt
deveti
ZAVRŠNO
VEČE
Završno veče je bilo uz Simfonijski orkestar RTSa i pijanistu Aleksandra Serdara.
Samo
je to u program pisalo… Ni reči više, osim podatka da će orkestrom dirigovati
Bojan Suđić.
Gde
to ima da se najavljuje concert klasične muzike, a ne zna se šta je na programu? Čak i da je tematski, u čast nekoga, ili nečega, navode se kompozitori, dela…
Neko obožava Šopena, neko Betovena… Spomenuo sam ta dva kompozitora, zbog
zvučnosti i rime… Zar treba da se čeka ulazak u salu, pa da se čita program i sazna šta se to veče izvodi???
Nema
nikakvog opravdanja za taj propust… Čak
i izgovor o pomanjkanju prostora na panoima u Negotinu… negiram… Internet je,
takoreći, bezgraničan…. I program na internetu je bio bez tih potrebnih
podataka.
E
sad… I bez toga sam ušao u polemiku sa osobom koja je na svim dešavanjima uvek
pored mene… Jer za Koncert Aleksandra Serdara su ulaznice bile 500 dinara, a za
druga dešavanja, čak i manjeg umetničkog značaja 700… Negirao sam činjenicu da
taj sitan detalj baca senku na Gospodina Serdara, na njegovo ime, rad… I tako dalje… A na kraju….
Utisak koji je ta osoba ponela sa tog koncerta je ravan katastrofi… Biću mnogo
blaži i samo ću reči: Pored veoma dobrog Orkestra RTSa, kod pijaniste se čuo program koji
izvode mnogi srednjoškolci u Srbiji… Izvode ga sa mnogo više energije, mašte, tehnički i memorijski besprekorno (što ovde nismo čuli) podaruju nam prefinjeniji zvuk, izazivajući nezaboravna osećanja.
Nek
se ne zavarava Gospodin Serdar. Aplauz
nakon njegovog izvođenja nekome može da zvuči kao gromoglasan, ali se na istom
mestu tih dana drugima aplaudiralo zdušnije. (Upotrebljavam samo tu jednu reč,
zdušnije)
Negotisnka
publika često nagrađuje tapšanjem umetnike i između stavova, ali ume da prepozna
i oseti razliku između onoga što je izvrsno od onoga što je samo dobro, ili manje dobro.
Posmatrao sam je i osluškivao sam. Jer to su ljudi koji vole i cene kvalitetnu
muziku.
Eto mene i sledeće godine među njima.
David Naum
Viđenje
istog događaja iz drugog ugla:
