ZA ZABORAV
Večeras
smo imali predstavu koja se neće pamtiti. Ako pronađete da je neko potpisao
pozitivan osvrt na nju, javite mi. Jasno, tu se ne računaju hvalospevi po
društvenim mrežama i “obaveštenja u superlativima” na sajtu Narodnog pozorišta.
Evgenija
Jeremić se ponovo okušala u roli Violete Valeri. Da li će treći nastup doneti,
sreću, vidićemo, a kako stvari stoje biće i trideset treći. Da li je ova moja
konstatacija optimistička, ili pesimistička, pokazaće vreme.
Napredak
vidim u Evgenijinoj glumi. Pogotovo u prvom činu. Violeta je dama, ali i
raspusna žena niskog morala. Potrebna je u operi lepeza osećanja i ponašanja od
onih punih strasti, do očaja koji vodi u smrt. Na scenu nam (u principu) dolaze
mladi pevači koji ne umeju da glume. Na sceni nam se pojavljuju izrazito
prepotentni mladi pevači.
Večerašnja
predstava je samo povod da pišem na neke teme i nema u tome ničeg što se
direktno odnosi na Evgeniju Jeremić. Rećiću uzgred, ne prihvatam objašnjenja
kako u Beogradskoj operi nema ko da peva Travijatu, pa peva Evgenija.
Problem
kod mladih pevača je, već spomenuta,
prepotentnost. Naravno da mladi ljudi vole da slušaju samo sebe i one
koji im pričaju najpozitivnije o onome što su uradili. Posebno je opasno što ti
hvalospevi dolaze od strane pedagoga i profesora, koji su direktno radili, ili
još rade sa mladim pevačima. Mnogima su društvene mreže i komentari onih, koji
najčešće nisu bili na događaju, koji hvale do iznemoglosti, jedino bitno
merilo, a uz to su veoma često neki čudan “soj ljudi” koji apsolutno sve i
svakog glorifikuju, uzdižući u nebesa… pogotovo ako su kolege, iako već “sutra”
očekuju, a naravno i dobijaju identične hvalospeve.
Naši
mladi pevači misle kako su dostigli visine umetničkog neba, gde žive zvezde,
jer su pobednici na jednom, ili možda čak na oba “međunarodna taklmičenja” kod
nas… Šta pokazuje ta transverzala Beograd – Ruma? Da ne ulazim u detaljisanje,
da ne analiziram ko je bio u žiriju i ko je kome i ko je kad i ko je zbog čega…
U ovoj malo sredini se sve vidi i lako zaključi…
Skratiću
priču… Ako neko misli kako je kvaliteniji i značajniji od drugih, ako misli da
je Umetnik (sa velikim U), jer se tako ponaša u svojoj (već rečenoj) prepotentnosti,
neka se prošeta do nekog takmičenja, ali sa druge strane Save i Drine.
Čak i da
se doživi ŠOK, delotvoran je… Biće mnogo delotvorniji od neutemeljnog
hvaljenja, onih koji kroz takvog “umetnika” uzdižu svoj sopstveni “rad,”
ili prosečnost.
Sa druge
strane, već spominjana prepotenost, uz one pohvale pune laži, često mladog
čoveka odvuku u ambis. Jer scena ima svoju psihologiju. Nisam uspeo u ovoj
sredini da nađem sagovnoka na tu temu, zapravo nekoga ko se time ozbiljno bavi.
Mislim kako posle Huga Klajna, a čitavih pola veka je od njegove aktivnosti na
polju pozorišne režije i psihologije (predavao je i psihologiju), niko se studiozno
ne bavi tom problematikom na ovim prostorima.
Iako
sport ne poznajem, ali u veoma bogatoj
literaturi na temu “Psihologije sporta” došao sam do saznanja o tome šta sve vreba onog ko izađe
pred publiku, ko doživljava uspehe i poraze i šta sve treba da se radi sa
mladim čovekom, kao i sa sopstvenom psihom kako bi se iz sebe izvukao maksimum.
Večeras
je Evgenija Jeremić ponovo ubačena u “vatru” Travijate. Davno su u svetu
prevaziđene metode učenja plivanja dece. Bacali su mališane u duboku vodu mora,
ili reke uz povike: Plivaj… Plivaj…
Da, imali
smo sasvim beznačajnu Travijatu, iako Evgenija Jeremić zasigurno spada u one
nabolje i najperspektivnije mlade soprane.
Alfred
Žermon, kao i u ranijim predstavama, bio
je Dejan Maksimović. Dok sam slušao operu, neprestano mi se u mislima ponavljala
rečenica: Naša opera ima samo dva tenora, Maksimovića i Sinadinovića. Svaka
knjiga koja spadne na dva slova je loša… Verujte mi na reč, znam ponešto i o
knjigama, a i o izdavaštvu.
Slično je
i sa baritonima. Zataje li Dragutin Matić, ili Nebojšas Babić,…
Valjda će
nova Dikterorka Opere, Jasmina Trumbetaš Petrović da proveri moj navod kako je
Babić pevač koji je najaviše nastupa imao od početka nove sezone… Bar imamo ko
da gostuje.
Kada je
Maksimović u tenorskoj roli, a Matić u baritonskoj, kao večeras, eto mene u
operi. A biću i na sledećoj Travijati kada bude pevala Evgenija Jeremić. Uvek
sam da se mladima da šansa. Večeras je orkestar zvučao veoma korektno. Pohvala
za Đorđa Pavlovića. Pohvala, da… Kritikovao sam ga ranije… Naravno… Sada je bio
za pohvalu i reči pohvale sa moje strane… Nemam ništa protiv pojedinaca, već
samo protiv loših rezultata. Ni sa kim iz opere se ne družim, još manje da sam im
prijatelj… Hvalim ono što mi se dopada, a uz to uvek stavim i ime onoga koji je
kod mene izazvao prijatna osećanja.
Večeras
nisam video u publici one za koje sam čuo da “polujavno” tvrde kako spadam u
“one” koji: “… napadaju, omalovažavaju, upropašćavaju,… mlade ljude.”
Subjektivan
jesam, ali neka mi se skrene pažnja gde nisam realan. Realan do surovosti,
priznajem, jer scena je surovija od bilo kog života.
Scena
nije samo mesto na kome umiru dramski junaci, gde ismejavaju komične likove,
scena je mesto gde se rađaju, a i umiru karijere, gde se umetnici dižu u nebesa
i odatle se direktno pada u provaliju zaborava.
Vidimo se
na Aidi. Tu ćemo imati prilike da čujemo i vidime nekoga ko je sa ove scene,
talentom i radom, otišao u Svet.
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
