Večeras!
Večeras
se u Beogradu dogodio “Rigoleto.” Zbog takvih predstava se ide u operu.
Ali
dok dođemo do toga, idemo redom.
Vuci siti, a ovčice na broju
Šta
mogu, kada je pored najlepših utisaka u vezi neke predstave proizvedeno nešto drugo, pre, za vreme i posle te
predstave.
Desilo se svašta. Neću upotrebiti onaj imbecilni
izraz (poštapalicu): Svašta nešto!
Došao
je novi V. D. Upravnik Ivana Vujić. Ali da podsetim na izjavu jednog bivšeg i
legendarnog Upravnika Milana Predića. Tvrdio je kako zbog činjenice da je naš Teatar
pravljen od kamena natopljenog krvlju, jer u nedostatku materijala pri
izgradnji korišćen kamen sa čuvene Stambol kapije i da “upravo ta vlaga krvi
daje moć simbola”…
Velika
greška, veoma velika greška u pristupu, ali o duhovnim zapisima i parapsihološkim
moćima pišem na drugim mestima i za drugu publiku… U ovom Teatru neće biti
sreće.
Elem,
održana je proslava. 150 godina od osnivanja Teatra. Glumci su sa oduševljenjem
istrčali da prime nagrade koje su im podarili članovi Upravnog odbora sa Aleksandrom
Gatalicom na čelu, a koje je potpisao, od strane glumaca i publike, oterani Dejan Savić. Naravno, nova V. D. Upravnica
je, u par dana (predpostavljam), na odličja stavila svoj potpis… a možda i
nije, nisam siguran… jer na ovakve proslave dolaze samo “podobni i probrani,” a
oni koji kupe više od 50 ulaznica (pa još puta dva) u toku godine, sigurno ne spadaju u te podobne.
Glumci
se radosno prihvatili NAGRADE onih koje su oterali. Minut slave pred “odabranom
publikom,” ime u medijima. Bar većina od njih je te nagrade zaslužila, ali
postoji nešto što se zove moral i etika. Naravno, ne “morališem” samo ja…
Nekoliko njih se nije pojavilo da primi “nagrade.” ČESTITAM IM! Velika su to
imena našeg glumišta, ne treba im ovde reklama.
Čestitam
i onima koji su operu “Pepeljuga” proglasili za najbolju predstavu protekle
godine. Samo neka mi neko pokaže gde je bilo ko napisao, ili javno izgovorio da ta predstava (bila je u tri podele) spade u one DOBRE. A dobro je daleko od
najboljeg, ili je sve OČAJNO, pa onda ono LOŠE bude nagrađeno.
I još
jedan gaf Ivane Vujić, koju, već sam rekao, neću analizirati u naredna tri
meseca, za koje vreme treba da se svidi svima, jer konkurs za Upravnika se
raspisuje u tom periodu. Na izložbi “80 godina od rođenja Nikole Mitića,” V. D. Upravnica,
kao prvogovornik, najavljuje Direktora Opere i izvesnog Gospodina Dejana
Savića, kao “dirigenta i velikog umetnika”. Čime je zaslužio izvesni Dejan
Savić, član Beogradske Opere, da govori na otvaranju izložbe? Gospođo Vujić, Vi
ste V. D. Upravnik, pozorišta, pod Vašom ingerencijom je Muzej Pozirišta u kome se
dešavala proslava. Očekujem Vaš odgovor.
Priču
o zombiju koga sam to veče video u podrumu Pozorišta i moj filosofski pristup o
razlici između karirane i ludačke košulje koja kroz istoriju čovečanstva ne
tako retko žena namiče “muškarcu”, objaviću u nekoj od sledećih impresija.
Da li
sam to veče prisustvovao predstavi Polinezijske drame u kojoj Vudu Vrač vraća
zombija u ovozemaljski svet, ne znam? Ako je i samo predstava, mučno je bilo. I
previše je mučno bilo.
A
odgovor na gornje pitanje čekam.
Umesto pisma
Gospođu
Vujić sam doživljavao kao damu, dok prijatelji kojima neizmerno verujem, a koji
je mnogo bolje poznaju, su me, nakon njenog izbora, lako ubedili da je dama
par exellence . Zašto ovo napominjem. Iz
medija sam saznao šta je nova V. D. Upravnica rekla na proslavi Teatra. Zapravo
novinari nisu (po običaju) direktno izveštavali, jer ti i ne zalaze u zgrade na
kojima piše Tetar, Muzej, Biblioteka, već su preneli izveštaj marketinga
pozorišta, tako da su svuda tekstovi, manje više, isti. “….da svake večeri radimo za oko 1.000
gledalaca….” je rečeno. Sada ću upotrebiti reč neistina, jer je dama u pitanju,
u svakom sledećem slučaju biće mnogo oštrija reč. Gospođa Vujić, mora odmah da
shvati da u Kuću na Trgu dolaze ljudi koji razmišljaju, pa svaka neistinita
izjava, a pogotovo ako je sa ciljem da lažno uzdigne onog ko je izgovorio,
vuče posledice.
Neko
ko je režiser i to veoma dobar režiser, mora da zna kako u ekonomiji, reč
“približno” i “oko” znači plus – minus 5% od navedene cifre i neko ko je dobar
režiser zna da samo sa jednom rečju od tragedije može da se dođe do groteske.
Nije
navedeno da su u pitanju dve scene, što je veoma bitno za one koji nikada nisu
kročili u Narodno pozorište. I kada je to prodato 950, odnosno 1050 ulaznica?
Voleo bih da Direktorka Opere Jasmina Trumbetaš Petrović izađe u javnost sa
činjenicom koliko je prodato ulaznica za onaj “nesrećni Trubadur”, u kome je
lično učestvovala, pored bišeg V.D. Direktora Janka Sinadinovića i tadašnjeg
Upravnika Dejana Savića. (U svom osvrtu “David Naum Trubadur,” sam konstatovao
da je u prvom redu sedela jedna osoba i drugom šest.) Ako bih naveo broj
prodatih ulaznica, čak i moji najredovniji čitaoci u Srbiji i inostranstvu bi
zavrteli glavom.
Gospodo,
ne spominjite posete predstavama, ima toliko drugih činjenica koje, svaki, iole
vispreniji čovek, može da upotrebi i po sopstvenoj želji sebe prikaže mnogo uspešnijim
nego što jeste.
Večerašnja
predstava je izuzetak po mnogo čemu, pa i po broju posetilaca, ali o tome
kasnije.
Žal i priznanje
Sada već bivši V. D. Direktor opere
Janko Sinadinović (tačno, napisao sam da više neću spominjati, ali ovo je
izuzetak) ima od mene jedno veliko BRAVO. Gospodin Sinadinović ništa vidljivo
nije izdejstvovao za svoj umetnički napredak za vreme mandata, što se u
kratkom, veoma kratkom periodu za njegovu naslednicu ne može reći. Guspođe
Trumbetaš Petrović ima svuda, biće čak i u jednom od novogodišnjih scenskih programa,
očekujem je negde (pa ta ume da iznenadi i pojavim i stajlingom, pevanjem ne)
i za Sv Valentina i za Dan proleća. za
Pekarsku slavu, možda i za Dan Zdrave hrane (za ovo zadnje nisam siguran).
Postaje odjednom NAJ, nezamenjiva, tražena,… a sa svim tim ide i ono: popularna.
Odjednom! Kod nas postoji i u politici i u umetnosti,… čarolija, zvana odjednom! Još
kada se spoji politika i umetnost, ljudi više ne razlikuju bajku od jave.
Janko Sinadinović nije oboleo od
bolesti “ja tebi, ti meni”, ili po narodski “tante za kukuriku.” Hoće li tome odoleti J. T. P. videćemo. Moja
procena je NEĆE. A vreme će pokazati da li sam u pravu.
A večeras
A večeras se dogodilo nešto što je izazvalo
ovacije kod publike.
Opera Rigoleto je opet nešto što sam najviše
hvalio u repertoaru Beogradske Opere. Ovaj je bio dvostruko jubilaran. Pedeseto
izvođenje, a ujedno posvećeno osamdesetom rođendanu Nikole Mitića. Dragutin
Matić je blistao. Cortigiani je bio za ovacije i Matić je dobio ovacije na
otvorenoj sceni. Dve godine, ili tačnije dvadeset meseci se u operi nije začuo
ovakav aplauz. Zar još neko sumnja u tačnost mojih navoda? Oni koji su
skeptični neka dođu na sledećeg Rigoleta, a kako stvari stoje, biće za godinu
ipo dana. Jer toliko smo čekali na ovu predstavu. Možda se neko i umilostivi,
ili im je draža poluprazna sala i zviždanje…
Ovim je o Dragutinu Matiću sve rečeno. Zbog
ovakvih predstava i takvog pevača se ide u operu.
Vojvoda od Mantove je bio u tumačenju Dejana
Maksimovića. Više nego dobar. Sve dok imam utisak da je Maksimović bolji nego u
predhodnoj predstavi, aplaudiraću mu iz sve snage.
Snežana Savičić
Sekulić je pokušala da bude Đilda. Drago bi mi bilo da Gospođa S. S. S. sa ljudima u koje veruje, pogleda
snimak večerašnje predstave. Meni ne mora da veruje kada kažem da je u njenom
pevanju pokotina na sve strane, intonacija, pijano, visine, izgovor, prekidi, prekidi…
zašto i zbog čega?
Ostali su samo pomogli da Matić zablista. Neko
dobrim pevanjem, neko lošim. Čak je ovo drugo više u službi isticanja onog što
teži savršenstvu.
Iz mog pisanja se samo delimično da zaključiti
da veoma pažljivo pratim napredak i nastupe mladih pevača. Večeras su iz
Opeskog studija na sceni bili veoma dobri Filip Vučić, Siniša Radin, Katartina
Čolaković, a posebno će kod publike ostati zapamćena Mina Gligorić u ulozi
Đovane.
Ima još
neočekivanih detalja
Prvi čin, prva slika. Muzika, hor,… kompaktnost
koja taj deo opere uvrštava u nešto što se veoma retko čuje i viđa na našoj
operskoj sceni. Tome je posebno doprinelo dirigovanje Ane Zorane Brajović.
Odavde, pa dalje će se svi čuditi, a, siguran
sam, posebno Gospođa Brajović.
Sigurno joj niko više od mene nije pronašao mana zadnjih
par godina. I sigurno je od mene dobila više zvižduka nego u celoj svojoj
dirigentskoj karijeri. Do večeras sam mogao da zauzmem prvo mesto na njenom
spisku onih koji “sigurno” neće da joj aplaudiraju. Ali večeras je dobila od mene povik Bravo, ne samo u sali, već i ovde… Jedno iskreno: Bravo!
Ne samo za dirigovanje. Već i za svoj stajling.
Večeras sam glasno rekao: Ovako treba da izgleda dirigent!
Valjda će i umetnici i publika u ovom gradu da
shvate kako se umetnicima i aplaudira, a i zviždi. U oduševljenju se umetnici
krase lovorikama, a kada ne pokažu očekivano, moraju da istrpe negodovanje.
Tako je od antičke Grčke, pa do danas.
Zid
Večeras je svetlela fasada Nacionalnog Teatra.
Lep osećaj. Lepo je kada čovek izađe sa neke veoma dobre predstave, okrene se
za sobom i vidi svu silinu nečeg u čemu živi umetnost.
A
unutra…? Unutra možete da vidite ono što se nalazi na ovim fotografijama?
Na
stotine mesta je slična “slika”.
Ko ima pravo da unakazi zgradu koja je pod zaštitom države?
Kakvi
su dunđeri krečili zidove oko stepenica, do galerija?
Ko je potpisao Ugovor?
Ko je nadgledao radove?
Da li
je dat novac za ovo što se vidi na fotografijama?
Da li
bi neko od vas doveo molere i platio im da ovako okreče vaš stan?
Ovo
nije podrum, ovo je prvi i drugi sprat.
Dovoljno pitanja…
Ali
nojevi, koji na svako pitanje zavlače glavu u pesak, na ovo neće nikada
odgovoriti.
Rekoše
mi prijatelji, u vezi mnogih mojih izjava, pitanja, opaski, kritika,…
Rekoše
mi: Ne možeš im ništa! Oni su moćniji, njih štiti dnevna politika.
Tačno,
odgovorio sam, ali ja sam u prednosti. Ja sam samo ona obična publika. Publika
kojoj niko ne može da zabrani da aplaudira i da zviždi.
Poruka
onima zbog kojih sam ovde stavio fotografije zidova: Ako se ne vidimo sutra,
videćemo se prekosutra!
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
