Pre dve
godine svoj ponoćni zapis (pa sve svoje impresije pišem u to doba, dok su vreli
utisci večernjeg događanja), sam napisao:
“Desilo
se nešto izuzetno.
Sedmog
septembra 2017. godine, u Kući legata, u Knez Mihajilovoj ulici, svojoj mašti
na volju, a uz neosporno znanje i umeće, pustila je Maja Živanović….”
Iz te
grupe slikara pod nazvim “Fantastičnih 6” (naravno da se njihovo zajedničko
izlaganje nastavilo van Beograda) od 5. septembra, u narednih mesec dana, na
istom mestu, publika može da uživa u radovima Zorana Velimanovića.
Ovako bi
o Gospodinu Velimanović mogli da pišu novinari, nešto slično likovni
kritičari,.. pa dozvolite onda piscu da dobije bar malu esejističku slobodu.
Zorana Velimanovića
na prvom mestu doživljavam kao nekog ko je u proteklim životima morao biti musketar, naočit, pronicljiv, hrabar, a ako
već nije sad, sledi mu u budućnosti neka bajkerska jurnjava, ili na vozilima,
sa brzinama koje prevazilaze našu maštovitost. I da ne pišem više u tom pravcu,
moje interesovanje i obim znanja, na te teme, je u drugom mnogo obimnijem radu.
Ovde je u
pitanju slikar koji intrigira i plaši. Maštovitošću, smelošću, lucidnošću.
Njegova fantastika je prepoznatljiva, jer je više nego precizno izgradio svoj
metafizički pristup priči svoje mašte.
Preko
slike nam samo daje trenutne isečke tog varljivog sveta, a u minijaturnim
formama i u velikim kompozicijama
nagoveštava ono šeto je bilo pre i što će se očigledno desiti posle vidljivog.
Lično
doživljavam svet kao večiti Splav meduze, od onog Theodorea Gericaulta, do ovog
sadašnjeg Google-ovskoga, na kome smo svi više, ili manje vremena, ali bez
mogućnosti da se zauvek iskrcamo. Velimanović je na svom umetnički splav stavio
sve strahove, iskonske i futurističke, svu nakaznost i bezobličnost, bilo da
pliva, hoda, leti. Iracionalnost je kod njega u realnom svetu i sigurno zato je
naziv izložbe “Slike nade i beznađa”. I baš u tom naslovu ne vidim nikakvu
poetiku i metaforičnost, a sigurno se to i htelo.
Njegove
su slike za čitanje i ko je spreman za to, mora pred njih da stane i da tu
ostane mnogo duže nego što je planirao vremena za posetu izložbi.
Nisam
verovao kada je za izložbu izneta činjenica da je to retrospektiva. Zar nije po
godinama mlad za tako nešta, a opet stavljanje pred publiku radova iz dužeg
vremenskog perioda je veoma obavezujuće, ne toliko za autora, koliko za organizatora. A to potpisuje Maja Živanović.
Likovni kritičar za koju sam pre par godina prvi napisao da će veoma brzo
postato jedno od najznačajnijih imena srpske likovne scene. Da li je već to
uspela je nešto o čemu može da se diskutuje, ali činjenica da je otvaranju ove
izložbe prisustvovalo više od 500 osoba, je činjenica o kojoj nema diskusije.
Sam taj
podatak govori da se u Beogradu desilo
nešto više nego izuzetno i što se u dugom period neće ponoviti kada su u
pitanju samostalna izlaganja domaćih savremenih slikara, a o porukama i značaju
radova Zorana Velimanovića govoriće se i pisati ne samo u narednih mesec dana
dok izložba traje, već i mnogo duže
Eto
me već za koji dan u prostoru Kuće
legata da nastavim čitanje priča o ribama sa nogama, ljudima sa pipcima, o
ljubavi i otuđenju, o kaleidoskopskom šarenilu beznađa, jer autor nadu (pa u
nazivu je ta reč), ostavlja posmatraču za utehu, kako on sam možda i nije u tim
pričama koje su na platnu.
Naravno,
već spomenuti, Splav meduze plovi dalje. Čućemo se, videćemo se.
Tekst objavljen na portalu
Punjenipaprikas.com:
