SLIKE IZ NEZABORAVA
03. 03. 2018.
Slika:
Pre tačno dva meseca idem uskim lavirntskim
teaterskim hodnicima. Predamnom gopospođa, u desnoj joj ruci štap, a levom drži
sina ispod ruke. Ovo je za priču, rekoh sebi. To su ona događanja, koja uvek u
trenu, ili bolje reći unapred prepoznate da su nešto posebno, jer u sebi nose
sliku i energiju, koja dugo, često i zauvek, ostane zapamćena u posmatraču, ili svedoku. Gospođa
ide sporo, ali vidljivo brže nego što bi prijalo njenim godinama i snazi. A
hodnici dugi, .. ona i dalje uporno ide,..
skereće levo, pa opet pravo, … pa levo… Ona, ne zastajkujući, ide napred. Nekoliko osoba
stoji ispred otvorenih vrata garderobe… Na vratima okačen papir sa imenom
pevačice koja je to veče imala koncert… Prisutni tu gospođu propuštaju unutra…
Dve žene, ona što je došla i ona mnogo mlađa, koja je do pre par trenutaka bila
na sceni, … smeju se, … ljube se, …
govore u isto vreme…
Slika zapamćena za neku priču u budućnosti.
Razmišljanje:
Sigurno nema većeg zadovoljstva za profesora
od onog da ode posle koncerta u garderobu svog
nekadašnjeg studenta i kaže samo četiri reči: “Ovo je bilo odlično!” I
sigurno nema veće potvrde za umetnika, da posle aplauza u salama, posle brojnih
pohvala u medijima, posle svih onih buketa cveća čiji miris ispunjava hotelsku
sobu, iz koje se već sa prvim svitanjem kreće dalje, na aerodrome ka nekim drugim operama, … od svega toga,
siguran sam, nema veće sreće od one kada,
posle nekog nastupa, umetnik vidi, na vratima garderobe, svog profesora
koji izjavi ono jednostvno, a često najbitnije za ono što se zove uspeh: “Ovo
je bilo odlično!”
To sam osetio to veče u podzemlju tog teatra,
u jednoj od prednovogodišnjih noći 2017.
Večeras,
03. 03. 2018. Primadona i Profesorka Radmila Smiljanič slavi 50 godina
umetničkog i 25 godina pedagoškog rada.
Slavi tako što su neki njeni bivši studenti pevali, uoastalom, kako bi drugačije bilo
pravo slavlje.
PVečeras je Profesorka u počasnoj loži, a ona mlada pevačica, iz predhodne priče, među učesnicima.
PVečeras je Profesorka u počasnoj loži, a ona mlada pevačica, iz predhodne priče, među učesnicima.
A bilo je jednostavno, dostojanstveno i otmeno.
U ovih par sati posle predstave, te tri reči
su mi kružile u mislima. Jednostavno,
dostojanstveno i otmeno.
U programu ne piše ime režisera večerašnjeg
događanja. Stoji samo ime Petra Antonovića, koje je označeno sa
terminom, video produkcija. Čestitka za onog ko nije upao u zamku predugog
uvoda, onog ko je shvatio da svi podaci o Gospođi Smiljanić već postoje u programu.
Možda se samo narator, koji je pročitao tekst preko ozvučenja (na žalost veoma
lošeg) mogao zameniti živom osobom. Samo to, a sve ostalo je bilo u službi onih
koji su došli da čuju bivše studente Gospođe
Smiljanić.
Pohvale i za osmišljenu video pratnju
večerašnjeg događanja. Bila je veoma dioskretna i sadržajna i što je
najvažnije, nije gledaocima odvlačila pažnju od pevača i orkestra.
Da, večeras je bio jedan od nastavaka one priče sa početka ovog
teksta. Bivši student isu pevali svojoj profesorki i u njenu čast.
Uživalo se u: Marijani Šovran, Aleksi Vasiću i Branislavni Podrumac,
pokazali su svoje pevačko umeće: Sava Vemić, Iva Mrvoš, Aleksandra Stamenkvić
Garsija, slavlje su ulepšali; Dunja
Simić, Milijana, Nikolić, Dejan Maksimović i Nikola Mijailović.
Profesorka je bila zadovoljna, profesorka je
bila srećna i pevala je na kraju sa svojim studentima.
Sve je tako jednostavno, dostojanstveno i otmeno.
Ako je slučajno nešto trebalo da bude,
drugačije, tu je profesorka, tu su njeni studenti… Popraviće se do sledećeg
jubileja.
Dobri profesori imaju dva bitna princpipa,
bilo da uče mlade ljude slikarstvu,
pevanju, ili sviranju… Prenesu im obavezno sve što znaju, a onda kažu: “Sada idi
u svet, od mene si naučio sve što sam mogao da ti prenesem.. Sada idi i uči od
drugih.”
Dobri profesori imaju i drugi princip, srećni
su i samo su srećni ako su ih oni, koje su učili, nadmašili, bilo da je
slikarstvo, muzika, pevanje,…
Gospođa Radmila Smiljanić večeras je pokazala svoju sreću. Aplaudirali smo njenim bivšim studentima, podržavali smo aplauzom
njenu sreću.
U životu sve može da bude jednostavno, za
dostojanstvo i otmenost se uz nesebičan, iskren i uporan rad, čovek izbori.
Večeras je ove uspešne ljude ocenjivala
njihova bivša profesorka, a već sutra, kada se vrate na scene gde nastupaju,
dolazi ona nemilosrdna publika, kojoj i sam pripadam.
Jer to je život umetnika. Zato su se spremali, jer su to želeli.
Opet mi padaju na pamet one tri reči:
jednostavno, dostojanstveno, otmeno.
O istoj temi, ali iz drugog
ugla:
.
