Verdi, Trubadur, Beogradska opera, Elena Mosuc, Janko Sinadinović, Florin Estefan, Jelena Vlahović, Ivan Tomašev, Alakesandra Petrović, Danilo Stošić, Dejan Savić,… Piše David Naum.

KAD SU NAŠI BILI BOLJI!

                                                                                                  Sedam za komp.

 u 23,30

Večeras nisam raspoložen za dugo pisanje… Već bezbroj puta napisah kako mi opera služi za očišćenje duše, kako bih pisao o nečem drugom.

Elem, počeću od kraja večerašnje predstave. Bio je to za aplauz, za dva BRAVO i jedno zviždanje.

Zvižduk je dobio  Grof Luna, Florin Estefan. I gle čuda, gostujući baritone se brecnuo na moj zvižduk, kao nije očekivao. A očigledno ne zna da Grof Luna ako dobije manje od četiri aplauza na otvorenoj sceni, nije postigao željeno (bar kod nas kada peva Dragutin Matić). Florin Stefan je prvo kao pojava neenergičan, neharizmatičan i neautoritativan,… sve drugo je očajno pevanje… nemam nameru da gubim vreme u ove predponoćne minute sa analizom nečega što je dolazilo iz pojave koja kao da je pobegla sa dijalize.

I dokle će beogradska operska scena da bude lijana za preletanje sa istoka na zapad. Možda te lijane sadi Upravnik Savić, a VD Direktor opere Sinadinović ih okopava i zaliva… ali većina potencijalnih preletača strovali se u blato ušća Save u Dunav… Tek da zna Florijan i svi budući Florijani.

Prelazim na BRAVO… Dobili su ga Jelena Vlahović, za više nego dobru Acučenu i  Ivan Tomašev, za već dokazanog Feranda.

Možda vas čudi naslov. Pa, naši su ovog puta bili bolji. Prestanimo samo u ratu, u sportu i na “Evrovizijskom takmičenju” da osećamo nacionalni ponos. Osetimo to i u operi. Bar sam od tih. Od onih koji vole da pišu pozitivno,… iako tako ne misle čak i neki večerašnji protagonisti i direktni  “prouzrokovači” tog ponosa.

Jelena Vlahović se pokazala u starom svetlu. Za uživanje. Time je sve rečeno.

Sigurno je VD Direktor opere bio inspirisan gostima, pa je večeras bio odličan. Već sam u nekoliko navrata pisao kako je Sinadinović u roli Manrika veoma dobar, možda je večeras bio i najbolji u zadnjih par godina. (neka zapamti ovu moju opasku)

Niti umanjujem oštrinu pisanja, niti prihvatam njegove izjave kao rukovodioca, da, sa svojom suprugom spadam u one koji “pljuju po operskim veličnima”… I da nam sledi sa njegove strane prijava… ovima, onima…

Sinadinoviću, kada budu pevali kvalitetno drugi tenori, soprani, itd. itd.,… kao vi večeras, sledi i aplauz, možda i Bravo, a i pisanje u tom stilu… U protivnom, zna se… Još će mnogi kolutati očima poput večerašnjeg Florijana.

Večeras su veoma dobri bili i Aleksandra Petrović (očekivano) i Danilo Stošić (priznaću neočekivano), pa je time za pohvalu njihov doprinos da predstava bude više nego dobra.

Imali smo još jednog gosta iz Rumunije,  Elenu Mošuk, kao Leonoru. Više nego lepo pevanje. Na tome se i zadržalo, na Bel Canto pevanju. Gospođa je pevala, ali nije bila u predstavi. Očigledno sledi manir nekih naših “izvikanih zvezda”… Neko ko ne pokaže glumu nije u predstavi. Njeno širenje ruku  i neprestano gledanje u dirigenta, iz pocupkivanje… utiče na opšti utisak.

Orkestar je večeras zvučao  dobro. Za to je očigledno ZASLUŽAN dirigent Dejan Savić… Čak se desilo nešto interesantno. Pre predstave se duvačka sekcija nije usviravala pred salom koja se puni gledaocima. Trombon, a ponajviše (čitajte najbezobrazniji) horna, se nisu čuli. Horna nam je probijala glavu pre početka  zadnjih desetak operskih predstava, pitao sam se DOKLE. Očigledno dok ne dođe Upravnik pozorišta.

Da, večeras je orkestar zvučao dobro pod vođstvom Savića, iako lično o njegovom ukusu imam veoma loše mišljenje.

Većina gostiju koje dovodi ne trebaju nikom drugom, pa i nama. Večerašnji Grof Luna je bio katastrofalan. Dejan Savić ga je morao čuti na probi. Bolje je ovakvom pevaču dati honorar i zahvaliti mu se pre pojavljivanja na sceni.

Naši su bili bolji.

Pa ponosan sam na to… A mogu i još bolji.

Bravo za Vlahovićku, Tomaševa, Sinadinovića, Aleksandru i Danila… čekamo Aleksandru u zahtevnijoj roli, čekamo Danila da potvrdi kvalitet.
Naši mogu i bolje!

                    

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2018/03/verdi-il-trovatore-elena-mosuc-florin.html

Doniceti, Don Paskvale, Beogradska opera, Dragoljub Bajić, Nebojša Babić, Stevan Karanac, tenor, (koncert), Sofija Pižurica, Mihailo Šljivić, bas… Branislava Pljaskić,.. Zorica Mitev Vojnović.

Zna li šta je i gde je sramota,

Onaj što nas oko plota mota….

Da li je nekoga večeras bila sramota?

Predstava treba da počne, a u prvom i drugom redu ukupno pet osoba. Dobro ste pročitali 5.

Na drugoj galeriji je bilo malo bolje, ukupno 16… Srećom, tu je bio VD Direktor opere pa su decu sa treće galerije spustili u parter i popunili prve redove. U 19,35.

Pevači bi trebalo da zahvale Direktoru, ili onome ko je to odlučio, jer može se zamisliti kako je pevati pred gledalištem gde su prvi redovi prazni…

Koliko je bilo gledalaca na prvoj galeriji pitajte Janka Sinadinovića… Neka i on nešto javno kaže, napiše… Neka se oseti prozvanim i obaveznim… Ja znam.

Znam, juče je bila Karmen. A zašto su morale dve predstave, različite, u roku od 24 časa?... Je li u pitanju nečiji hir, ucena, nečija moć… Progovorite ćutolozi… Inače nema opravdanja za ovaj večerašnji bezobrazluk.

Sigurno je gospodin VD mislio kako je sa krajem prvog čina otaljigao večerašnju predstavu, pa se u svom, dobro poznatom maniru, izgubio…. A imalo je još dosta toga da se vidi i čuje u predstavi.

Večeras sam došao u operu da čujem Dragoljuba Bajića, kao Don Paskvalea i  Nebojšu Babića, koji je tumačio rolu Doktora Malateste. Slušao sam ih i u predhodnoj predstavi, ali nisam pisao. Zar neko misli da pišem o svim predstavama kojima prisustvujem????

Posle one nesrećne Aide, od pre nekoliko večeri, pa i o njoj nisam pisao, trebao mi je odmor. Tamo me je ubilo četvoro gostiju iz Bugarske. Tokom predstave su dobijali kurtoazne aplauze, a onda na kraju gromke… Još na to poznati balet iz Aide… I večeras je bilo nekih balerina na sceni.

Mislite kako nemam samokritičnosti, da nemam srca, duše… Imam. Meni je žao Gospodina Kostjukova. Šta on može sa ovim, postojećim, baletskim igračima da napravi… Mistlite da može kabare. Neeee… Mogao bi samo da napravi slet, ali sletova nema već četvrt veka…

Da se vratim na Don Paskvalea.

Dragoljub Bajić… Sigurno sam do sada desetak puta napisao da je idealan za komične role… I više od toga je komedija kod njega. Kada želi peva dobro peva, kada ne želi, ne peva… Njegove kolege kažu: Čuva se za inostranstvo… Mi plaćamo ulaznicu ovde i sada…

On i Nebojša Babić su opravdali razlog mog dolaska. Babić je postojano dobar i tu nema pada u kvalitetu pevanja.

Uspeh je da neko uopšte peva pred polupraznom salom. A večeras nije bilo adrenalina u gledalištu.

O Sofiji Pižurici ovog puta neću da pišem. Mojoj malenkosti je potrebna detaljnija analiza njenog pevanja, s obzirom da se kroz medije provukla informacija da je Grofica (pevačka). Ne bih želeo da se zaletim u konstacijama, a da me neki od njenih budućih nastupa demantuju.

Stevan Karanac kao  Ernesto večeras, bio je posebna priča. Naravno, slušao sam ga i u predhodnoj predstavi. Ipak sam od onih koji prate pevače koji tek počinju da staju na daske koje život znače.

Do mene je doprla informacija kako mu je   hor aplaudirao, kada se spremao za debi. To nisam mogao da proverim, ali sam, vidite, zapamtio…. Ne sumnjajte nikada u moje pamćenje i podatke iz moje arhive.

Elem, večeras je mladi, a kod nas u operi se nazivaju mladima oni od trideset i više godina, Karanc prokockao “Com'e gentil.” Pitate se kako je prokockao… Pa pevao je tu, sigurno, najlepšu ariju u ovoj operi… I?... Tajac. On stao, orkestar se ućutao, jer tu dirigenti u partituri stave tačku za mogući aplauz… Muk.

Ovog puta Gospodin Karanac nije dobio zvižduk od mene, jer ko taj tenorski dukat prokocka je za “izviždavanje.” Respekt prema mladosti, respekt prema onima koji su uložili rad da ga nauče pevanju… Sledeći put, neka očekuje.

Pitaće neko: A orkestar?

Pa šta može orkestar koji je sinoć svirao Karmen, večeras, ovo… Šta je mogla sa orkestrom da uradi Zorica Mitev Vojnović?

Eto, desilo se i nešto pozitivno.

U izvrnutom sistemu vrednosti, ne treba pisati o lošim stvarima, jer su mnogobrojnije, treba pohvaliti ono pozitivno.

Ljudi, pa i operska publika, ne zna koje sve sitne stvari utiču na njihov opšti utisak, a večeras nas inspicijent Branislava Pljaskić nije zaslepila svetlošću u Sali nakon prvog čina… Nije okrenula “prekidač” kao njene kolege inspicijenti, nego je svetlost uključila potenciometrom…

Možda i ona predhodna Aida, sa nesrećnim gostima ne bi bila tako loša… Toliko loša da nisam ni pisao o njoj, da su neki sitni, a veoma bitni detalji bili urađeni profesionalno… Nikome ne prija potpuna i jaka svetlost nakon mraka predstave, ali…

Ipak je opera umetnost… Predstava je doživljaj… I tu postoje višedecenijska, vekovna,… pravila.. Ne mogu u toj predstavi da učestvuju oni koji nemaju osećaj za magiju, za stvaranje čarolije…

Sigurno da sve ne znam, ali sve vidim i sve čujem… Več sam pisao.. Nikada ne govorim sve što znam… Život me je naučio da onu najaču kartu uvek držim u rukavu, pa maker bila i operska karta.

Laku noć u 23,22.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2018/03/beogradska-opera-don-pasquale-sofija.html

.
.

Beogradska opera, Radmila Smiljanić, jubilej, Milijana Nikolić, Dejan Maksimović, Nikola Mijailović, Aleksandra Stamenković Garsija, Sava Vemić, Marijana Sovran, Branislava Podrumac, Dunja Simić, Iva Mrvoš, Aleksa Vasić,...

SLIKE IZ NEZABORAVA

03. 03. 2018.

Slika:

Pre tačno dva meseca idem uskim lavirntskim teaterskim hodnicima. Predamnom gopospođa, u desnoj joj ruci štap, a levom drži sina ispod ruke. Ovo je za priču, rekoh sebi. To su ona događanja, koja uvek u trenu, ili bolje  reći unapred prepoznate da su nešto posebno, jer u sebi nose sliku i energiju, koja dugo, često i zauvek, ostane  zapamćena u posmatraču, ili svedoku. Gospođa ide sporo, ali vidljivo brže nego što bi prijalo njenim godinama i snazi. A hodnici dugi, .. ona i dalje uporno ide,..  skereće levo, pa opet pravo, … pa levo… Ona,  ne zastajkujući, ide napred. Nekoliko osoba stoji ispred otvorenih vrata garderobe… Na vratima okačen papir sa imenom pevačice koja je to veče imala koncert… Prisutni tu gospođu propuštaju unutra… Dve žene, ona što je došla i ona mnogo mlađa, koja je do pre par trenutaka bila na sceni, …  smeju se, … ljube se, … govore u isto vreme…

Slika zapamćena za neku priču u budućnosti.

Razmišljanje:

Sigurno nema većeg zadovoljstva za profesora od onog da ode posle koncerta u garderobu svog  nekadašnjeg studenta i kaže samo četiri reči: “Ovo je bilo odlično!” I sigurno nema veće potvrde za umetnika, da posle aplauza u salama, posle brojnih pohvala u medijima, posle svih onih buketa cveća čiji miris ispunjava hotelsku sobu, iz koje se već sa prvim svitanjem kreće dalje, na aerodrome  ka nekim drugim operama, … od svega toga, siguran sam, nema veće sreće od one kada,  posle nekog nastupa, umetnik vidi, na vratima garderobe, svog profesora koji izjavi ono jednostvno, a često najbitnije za ono što se zove uspeh: “Ovo je bilo odlično!”

To sam osetio to veče u podzemlju tog teatra, u jednoj od prednovogodišnjih noći 2017.

Večeras,  03. 03. 2018. Primadona i Profesorka Radmila Smiljanič slavi 50 godina umetničkog  i 25 godina pedagoškog rada. Slavi tako što su neki njeni bivši studenti pevali, uoastalom, kako bi drugačije bilo pravo slavlje.
PVečeras je Profesorka u počasnoj loži, a ona mlada pevačica, iz predhodne priče, među učesnicima.

A bilo je jednostavno, dostojanstveno i otmeno.

U ovih par sati posle predstave, te tri reči su mi kružile u mislima.  Jednostavno, dostojanstveno i otmeno.

U programu ne piše ime režisera večerašnjeg događanja.  Stoji samo ime  Petra Antonovića, koje je označeno sa terminom, video produkcija. Čestitka za onog ko nije upao u zamku predugog uvoda, onog ko je shvatio da svi podaci o Gospođi Smiljanić već postoje u programu. Možda se samo narator, koji je pročitao tekst preko ozvučenja (na žalost veoma lošeg) mogao zameniti živom osobom. Samo to, a sve ostalo je bilo u službi onih koji su došli da čuju bivše studente Gospođe  Smiljanić.

Pohvale i za osmišljenu video pratnju večerašnjeg događanja. Bila je veoma dioskretna i sadržajna i što je najvažnije, nije gledaocima odvlačila pažnju od pevača i orkestra.

Da, večeras je bio  jedan od nastavaka one priče sa početka ovog teksta. Bivši student isu pevali svojoj profesorki i u njenu čast.

Uživalo se u:  Marijani Šovran, Aleksi Vasiću i Branislavni Podrumac, pokazali su svoje pevačko umeće: Sava Vemić, Iva Mrvoš, Aleksandra Stamenkvić Garsija, slavlje su ulepšali;  Dunja Simić, Milijana, Nikolić, Dejan Maksimović i Nikola Mijailović.

Profesorka je bila zadovoljna, profesorka je bila srećna i pevala je na kraju sa svojim studentima.

Sve je tako jednostavno, dostojanstveno i otmeno.

Ako je slučajno nešto trebalo da bude, drugačije, tu je profesorka, tu su njeni studenti… Popraviće se do sledećeg jubileja.

Dobri profesori imaju dva bitna princpipa, bilo da  uče mlade ljude slikarstvu, pevanju, ili sviranju… Prenesu im obavezno sve što znaju, a onda kažu: “Sada idi u svet, od mene si naučio sve što sam mogao da ti prenesem.. Sada idi i uči od drugih.”

Dobri profesori imaju i drugi princip, srećni su i samo su srećni ako su ih oni, koje su učili, nadmašili, bilo da je slikarstvo, muzika, pevanje,…

Gospođa Radmila Smiljanić večeras je pokazala  svoju sreću. Aplaudirali smo njenim bivšim studentima, podržavali smo aplauzom njenu sreću.

U životu sve može da bude jednostavno, za dostojanstvo i otmenost se uz nesebičan, iskren i uporan rad, čovek  izbori.

Večeras je ove uspešne ljude ocenjivala njihova bivša profesorka, a već sutra, kada se vrate na scene gde nastupaju, dolazi ona nemilosrdna publika, kojoj i sam pripadam.

Jer to je život umetnika. Zato su se spremali, jer su to želeli.

Opet mi padaju na pamet one tri reči: jednostavno, dostojanstveno, otmeno.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2018/03/radmila-smiljanic-beogradska-opera.html

.
.