Slepi Miš. Opera u Beogradu, Biljana Jovanović, Ivanka Raković Krstonošić, Ljubomir Popović, Sanja Annastasia, Nikola Kitanovski, Tanja Bošković, Aleksandar Dojković, Dejan Savić, Svetozar Goncić, Nikola Mijailović, inspicijent Branislava Pljaskić.

Čika Gliša .ebo Slepog Miša

 

Ako je neko gledao i slušao Štrausovog „Slepog Miša“ više puta u Beogradu, neka izađe na crtu. Što se tiče pisanja, ne pozivam,.. jer ni do kraja prve decenije ovog veka, neće me dostići.

Predpostavljate, ako niste bili u zdanju na Trgu Republike, večeras je Slepi Miš leteo pod svodovima  čiji je plafon oslikao Stjepan Fjodorovič Kolesnikov. U veku kada je zidano pozorište i opera, rusi su bili najveći umetnici u Beogradu, kako u slikarstvu, tako u baletu,... i da ne nabrajam u medicini, arhitekturi, itd, itd... Čuveni Dejan Savić, bez i jedne sco probe, a zadnja predstava je igrana pre tri godine, je takoreći dirigovao desnom rukom, jer je levom pridržavao partituru... On je čovek čarobnjak. Da postoji serijal „Ja imam talenat“ i da je Ivan Tasovac živ da bude u žiriju, pobedio bi Savić, jer taj može da diriguje i sa jednom rukom, a ubeđen sam i da mu stave povez preko očiju dirigovao bi... Jer to je Dejan Savić. Za ostatak informacija pitajte ljude na sceni.

Ali pustimo one koje moja supruga naziva „umetničkim mrtvacima“... Sud im je presudio neku siću za duševne bolove, „urušavanje, ugleda i časti, gubljenja angažmana u inostranstvu i ovde“. Svi čitaju, svi znaju, svi pamte,.... Samo se ne zna ko je prosuo sirće... Da nije trepavi Čika Gliša?

Idemo na mnogo lepše stvari.

Rozalinda je bila Biljana Jovanović. Iskreno, odahnuo sam kada je sklonjena iz te role Evgenija Jeremić. Tu mladu pevačicu su gurali i gde treba i gde ne treba. Podršaka od tri profesorke, jedne oronule (oronulost izgleda da je u recipročnoj vezi sa povećanjem urođene oholosti i prepotentnosti), druge koja nikada nije izašla na scenu i treće da bi bilo na tipičan srpski način. A na prošloj predstavi se pojavila Biljana Jovanović. Rećiću ne samo svoj zaključak, ni približno kao večeras, a večeras je bila više nego odlična... Eto nama novog soprana. I ne samo soprana, već i sigurnom pojavom, odličnom glumom, je bila u večerašnjoj predstavi najbolja. Bila je bez organizovane grupe tapšača, kako praktikuju neki iz njene generacije. Nije joj to trebalo. Bravo Biljana. Nije bilo na predstavi tvojih koleginica. Ne bi se one uplašile od tebe, ali NP je prepuno ogledala. Kako sebe da pogledaju, još teže sagledaju.

Iskren da budem, strahovao sam da će iza zavese da iskoči Jasmina Trumbetaš Petrović, jer kako da se završi polusezona bez nje, kako da se dese tri predstave, a da ona nije bar u prvoj i poslednjoj. Jasno, sajma knjiga nije bilo, ali može zato da peva na „Medijadi“... organizuje se par puta godišnje u Tašmajdanskom parku... Postaće tako popularna među srpskim pčelarima kao Pčelica Jaca. Propala su joj i putujuća gostovanja po sitemu "koliko učesnika, toliko slušalaca", jer je idejni vođa i obezbeđivačica materijalne podrške "uznapredovala".

Taj strah je možda i posledica dehidratacije. Svetozar Goncić nas je držao bez čaše vode tri ipo sata. Bar da su postavljene plastične čaše po lavaboima u WCima. U svom bivšem pozorištu nije bio tako nemilosrdan prema publici, ali... da mu ovog puta oprostim, uz obećanje kako ću, ponovili  se ovako nešto, ili slično, zagrebati po površini, a u NP čim se zagrebe po površini izađe neka interesantna slika. Neki su se dosetili, pa su između činova istrčavali do obližnjih trafika, vraćajući se sa par bočica mineralne vode. Drugi, treći, peti su napuštali predstavu. Izdržao sam do kraja.

Ali Gospodo iz NP, ma koliko Vi bili obrazovaniji (to vam priznajem), ma koliko u umetnosti bili uspešniji od Gazdarice Madlene, ona vas za "tri koplja šije". Vaša publika "vuče piće na slamku", ako ima sreće da je dobije pored konzerve, ili staklene bočice, a kod Gazdarice Madlene su staklene čaše. I da ne detaljišem.

Pamtim ja i bolja vremena, kada se znalo kako 2 dl mineralne vode "Bistrica" košta 9 dinara, a 1 dl. vina manje od 30. Cena ulaznica je povećana, cena (mislim u maloprodaji) pića nije. Samo da nema Čika Gliše, sve bi to bilo na nivou. Ovako, bljutavo predprazničko veče, bar kod mene.

I da ne detaljišem, ubeđen sam kako se veoma dobro razumemo.

Da se vratim na samu predstavu.

Druga pevačica koju treba pohvaliti je Ivanka Raković Krstonošić. Adela, Rozalindina sobarica je prava rola za nju. Sa jedne strane sigurnost u glasu, sa druge izvsrna gluma je za svaku pohvalu. Ne treba mnogo znanja i još manje procene pa da Ivanka stekne mnogo veću naklonost publike.

Što se tiče muških uloga, jedino je Ljubomir Popović bio na nivou jedne zabavne predstave, u kojoj mora i da se bar malo peva. Mislim kako bez takvog glumca ova predstava i ne može da se igra u Beogradu... A tu je bio i Aleksandar Dojković. U starom maniru, pisano o njemu i ovoj roli više puta.

Sve drugo nije vredno spominjanja... Ponoviću samo kako je dopisani govorni deo koji se igra u zatvoru dramarurši predugačak, a pogotovo što insistiranje na pijanstvu, koje je najniži komedijski udarac, koji, tačno, kod ovdašnjeg popusa pali, ali ostavlja veoma otužan utisak u stomaku onih koji znaju šta je humor i zdrav smeh.... I to traje, traje, traje. sve dok ruka sakrivenog Big Laleta ne mahne Saviću da nastavi sa orkestrom... Jedno, dva puta, pet puta...

Imali smo i dva, plus jednog gosta. Kada kažem na dva gosta mislim ga Sanju Anastasiu i Nikolu Kitanovskog. Već sam do sada bar desetak puta pisao da je Sanja naš najbolji i u svetu najuspešniji mecosopran, a gospodin Kitanovski najkvalitetniji tenor koji živi u Srbiji. Međutim u programu kao gost je na prvom mestu najavljena Tanja Bošković. ???? Niti se prva pojavila, niti je pevački u bilo kojoj grupi gde su spomenuta dva pevača. Sa pesmom iz serije aktuelnom pre skoro pola veka. ????

Razumem da su ljudi iz marketinga primljeni od strane politički podobnih, razumem da ne znaju pravila bontona, marketinga, estrade... Ne moraju čak ni da čitaju članke koje pišem na te teme. Bezbroj puta sam dokazao kako su nepismeni, nevaspitani, ali u očiglednoj milosti onih koji vladaju, ili povlače konce iz senke... Tako je bilo, a po svoj prilici i ostaće.

Znači li to, o vrli organizatori, koji podilazite niskim strastima publike, da ćemo uskoro slušati Jacu, ili Cecu. Mislite da bih se čudio?

Da zabeležim!

Večeras je, zasluženo, Kitanovski dobio najveći aplauz, a Sanja Anastasia je imala ariju kojoj je nedostajao balet (naravna pogrešna procena reditelja). Ostaviti nekoga na sceni minut, dva, tri,... bez koreografije, među razmaknutim horom "na balu Orlovskog", dok muzički uvod teče, teče, teče, je ravno ubistvu, a to se upravo desilo... Sanja se okretela oko sebe, cupkala, prilazila članovima hora... Nije znala šta će sa sobom... Naravno, izostade efekat njenog celog nastupa.

Hajde da odem malo u digresiju.

I hoće li Gonciću inspicijent Bransilava Pljaskić da uključi svetlo u hodniku druge galerije? Na prvoj pauzi sam otvorio vrata lože i jedna gospođa koja je prolazila hodnikom je mogla da se povredi, naletevši u mraku na njih. Pisao sam najmanje pet puta da inspicijenti ne uključuju svetla... Napiše li se da ste „umetnički mrtvaci“ odmah ćete se setiti i onoga što je pisano pre 3, 4 godine, dok vas neko kulturno opominje, gluvi ste. Ne terajte me da dokazujem genetsku sličnost između davno upokojenih i aktulenih.

I za kraj lep potez. Direktor Nikola Mijailović se javno zahvalio članu orkestra Slavku Stankoviću, koji odlazi u penziju... Nadam se da je to nov početak... Da će i oni za koje moćnici i ne znaju da postoje, dobiti bar jednu reč javnog priznanja. Nešto novo, nek postane tradicija.

Pa šta reći o Operi (mislim na instituciju) koja nije mogla, u proteklom periodu, bar jednom predstavom da obeleži ni 25, a ni 30 godina rada prvakinje Dragane Del Monako. (Jedan više nego strašan primer hroničgog slepila i prepotentnosti). Zato su drugi mogli sve, uz pomoć onih koji mogu sve. Napisaću nekom sledećom prilikom kako svaka politička ujdurma se završava kao farsa na račun onoga ko je režira. Tako život smesti.

Da ne verujem u bolje sutra ne bih pisao.

Da se mnogi češu, potrudio se:

David Naum

O istoj temi, ali iz drugog ugla

https://lauraimuzika.blogspot.com/2021/12/slepi-mis-opera-u-beogradu-biljana.html

NORMA - Ana Rupčić

 

NORMA

O svemu u vezi predstave i operske kuće,

A najmanje o pevanju

Ponovo se desila beogradska „Norma“. Ni bolja, ni lošija od predhodnih. Ovo je šesta po redu. O četiri sam pisao. Nisam siguran da li sam prisustvovao svima do sada, jer zadnja nije igrana skoro dve godine pre pandemije. (Zadnje dve reči su bitne.)

Valjda na osnovu toga imam pravo da progovorim (još nešto).

Zapravo, ova predstava je izbor bivšeg Direktora. Samo je odložena za sredinu decembra, ali da ne ulazim u detalje…

Dragoljub Bajić, EX Direktor opere me nije poslušao, a siguran sam da čita moje tekstove. Zar bi veoma upečatljivo okretao glavu na drugu stranu kada prolazi pored mene, a da sam kojim slučajem napisao samo jednu ružnu, ili neistinitu reč na njegov račun, siguran sam, pala bi tužba.

Napisao sam kako može da čuva svoju fotelju koliko hoće, (pogledajte moj tekst o T o s k i) pilići se neče izleći… Malo metaforike nije na odmet… Ali… Ali po svodovima NP, kokoške nose nojeva jaja, a za izleganje nojčića je potrebno 45 dana… Pogodih da će biti smenjen… Izdržao je 40 dana, zapravo odlagao je potpisivanje ostavke čitavih 7 dana… i da ne ulazim u detalje… Malo za buduće nojeve.

A Ivana Vujić skliznu. Zapravo smeniše je Ministarstvo, Vlada… Zaključujem da nije bila dovoljno dobra služavka…. (ups!)… Sama je izjavila kako „su oni izabrani da služe“… To je jedan od njenih bisera koji ostaje zabeležen u medijima… Pa ako je sebe doživljavala „da služi“, ženski rod, u srpskom jeziku za  pojam sluge, je reč „služavka“. A žena je toliko želela da bude Direktor. Čak je konkurisala 2015. ali je tada u milosti vlade bila druga osoba.

Nigde nisam pročitao razloge zbog kojih je smenjena, tako da ne mogu ni da ih komentarišem.

Kao što sam već u u spomenutom tekstu o „Toski“ rekao da Gospodinu Bajiću ne želim da se javno obraćam, tako se nisam obratio ni sadašnjem Direktoru Nikoli Mijailoviću.

Objasniću. Pre 3, 4 godine sam napisao da nije tačno kako u Beogradu nema sposobnih ljudi koji mogu da vode Operu. Naveo sam tri imena: Nikola Kitanovski, Ivan Tomašev, Nikola Mijailović. Desetine ljudi se trudilo da mi objasne kako nema zakonske osnove primanja na mesto Direktora nekoga ko nije član ansambla. Sada  javno ja njih pitam: Koji se to zakon promenio u međuvremenu, pa Mijailović može da bude Direktor.

Pa pošto sam Gospodina Mijailovića naveo kao sposobnog da bude Direktor, neću mu se obraćati na početku mandata, već ću mu samo poželeti sreću, a da je počeo drugačije da radi, pokazaću kroz veoma suvoparne činjenice. A da ću ga štedeti, neću… Ko pročita nastavak teksta, biće mu jasnije.

Za ovo kratko vreme od pomeranja u stranu Jasmine Trumbetaš Petrović, dobismo da nam ona (mislim na Jasminu) ne otvara sezonu sa predstavom u kojoj je glavna rola zagarantovana za nju, dobismo predstave u kojoj nije svaka treća sa Jasminom i konačno dobismo na sceni (uvek neki broj 3 u vezi Jasmine) i Anu Rupčić i Nevenu Bridžen i Draganu Del Monako. One, potom ja, a i svi oni koji se interesuju za operu, veoma dobro znaju koliko su puta imale šansu da se pojave na sceni u vreme kada je Jasmina bila i u predstavi koja otvara sezonu, i u predstavi koja zatvara sezonu i na koncertima, koje otvara igrajući valcer…. i… i… i…..(pisao sam o svemu tome) Ali Jasmina je daleka prošlost, a Gospodin Bajić može istoj, plus Ivani Vujić da zahvali za četrdesetodnevno direktorovanje (dotična ga je imenovala). Za njegovu utehu, upisan je zlatnim slovima u svodove Operskog Panetona kojim je rukovodio.

Vratimo se na gospodina Mijailovića. Pogledate li mu u oči, nećete videti evre. Neće imati potrebe da dovodi u naš grad članice ruskih pevačkih društava i trećerazredne ugasle pevače, jer ima iza sebe karijeru koju niko od ovdašnjih pevača nije ni približno dostigao. Zato sam ga pre nekoliko godina i naveo kao potencijalnog direktora.

Znači ova Norma nema ništa zajedničko sa njim.

Pitate se kakva je bila Norma. Ista kao i prošla i predprošla.

Karakteristika, ili ono po čemu će se pamtiti?

Sanja Kerkez za ariju Casta dive dobija muk u Sali…

Znate, svaka opera ima udarnu ariju. Ono što je karakteristiše… Casta diva je za Normu nešto najbombastičnije.

Adalgisa!… Alma, costanza (Adalđiza!… Samo mirno, dušo moja) Opet muk.

Daleko od toga da ću napisati kako publika nije aplaudirala. Jeste. Znate, ono, kada započne neko u Sali da tapše, pa prihvati još jedna trećina prisutnih…

U drugom činu je bilo malo drugačije, a na kraju predstave stari običaj. Aplauz! Neki tapšu što žele, neki po inerciji, neki tapšu sebi što su izdržali do kraja.

Siguran sam kada bih davao nagradu od milion, ili hiljadu evra (sve jedno, nemam ni jednu, a ni drugu cifru) niko ne bi pogodio gde gledam kada je aplauz u publici.

Gledam u ložu gde sedi (po pravilu) Direktor opere. U tim sekundama dobijam najinteresantnije i najrazličitije informacije… Pamtim „direktore“ koji su aplaudirali svima, a obzirom gde sede, to se lako vidi sa scene. Pamtim i da su se nekima znojile ruke, jer su ne sceni bile (njihovom voljom) osobe po prvi, a i po zadnji put… I da ne nabrajam… Vidim da li imaju mere i ukusa, da li su pošteni, da li aplaudiraju iz neznanja, ili kolegijalnosti… Kroz njihov aplauz vidim šta se publici u skoroj i daljoj budućnosti sprema. I da ne nabrajam… Da sam  godinama, hiljada i hiljadama puta „gledao“ te aplauze sa drveta, naučio bih njihov jezik, a ja sam, ipak, bio mnogo bliži, i osim gledanja  koristio sam i neko malo znanje o neverbalnoj komunikaciji, analizi gestova. Napisao sam bezbroj puta kako ne poklanjam svoje znanje, a učenje kod mene je mnogo skupo.

I na sledećoj predstavi ću za vreme aplauza da gledam u „direktorsku ložu“.

Možda očekujete da više pišem o predstavi. Pa bezbroj puta sam ponovio kako meni operske predstave, između ostalog, koriste poput šlagvorta ze neke sasvim druge, ili treće priče… podsticajno utiču na razmišljanje.

Tako sam, recimo primetio da prevod Maje Janušić (mislim na libreto – sa moje strane već na prvoj predstavi pohvaljen prevod) ima neke  manjkavosti u izrazima. Recimo, nisu mogli rimljani da budu u kampu. A tako je prevedena i Adalđiza, a  i hor koji govori o svom logoru. Nadam se da će Maja da ispravi sve izraze koji nisu adekvatni, jer već godinama trvrdim da je bolja od western prevoda bračnog para Carina, koji su na mnogim mestima više nego smešni.

Čekate da pišem o predstavi. Pa Norma počinje uvertirom, a dirigent Dejan Savić se potrudio da uvertira na mnogim mestima zvuči vatrogasno. Valjda iz predostrožnosti da se publika preterano ne popali na beogradskih nula stepeni i tako dalje i tako dalje…

Ako samo jedna osoba iz  mog pisanja izvuče pouku, uspeo sam. Ako se njih desetoro naljuti, misleći da su bili dobri, za pamćenje, ili čak izvrsni, opet sam uspeo, jer će se bar neko od njih potruditi da bude bolji, više vežba, nauči rolu,….

Ne želim da se u nekom sledećem pisanju pozovem na ovo večerašnje.

Razumemo li se?

Predstavom Norme se bavio:

David Naum

O istoj predstavi, ali iz drugog ugla

https://lauraimuzika.blogspot.com/2021/12/i-od-goreg-moze-gore.html

Toska, Ana Rupčić, Janko Sinadinović, Miodrag D. Jovanović, Aleksandar Stamatović Mihailo Šljivić, Darko Đorđević, Iskra Sretenovič, Ana Zorana Brajović, dirigent.

 

TOSKA

 

Dobismo večeras Tosku. Drugi neka pišu o onim bitnim stvarima, ja ću o nebitnim.

Valjda je trebalo „neko“ da ode, da bi se Ana Rupčić pojavila pred publikom. Valjda je „taj neko“ otišao, nadajmo se zauvek, i eto razloga da večeras budem  na predstavi. Zapravo, znam mnogo više nego što pišem, ali obzirom da ima „lovaca“ na reči, i da iz svoje bolesti, u nervnom rastrojstvu traže preko suda „pravdu“,… naravno, neću pisati i biću blag okolo naokolo o konkretnim stvarima, dok se postupak ne okonča, a onda počinjemo ponovo… Mislim na „ono dvoje zločestih“… Moju suprugu i mene. Novokomponovanu predstavu “Jazavac pred sudom” ću tek početi da radim.

Elem, na 12 stepeni celzijusovih (toliko je bilo stepeni u trenutku početka predstave), neko je umislio kako garderobe ne treba da rade, a broj razvodnica je bio uobičajen.  Valjda misle da će publika na toj temperaturi da se šeta u haljinama, sakoima, košuljama… Ili pak da svi svoje kapute, mantile, jakne… drže u krilima…

Opraštam Gospodinu Bajiću, nov je na funkciji V.D.Direktora opere, a pohvaljujem ga jer je stajao u holu dok je publika ulazila… Mislio sam da će svima reći: „Dobro veče! Dobro došli!“ Onako domaćinski…. Možda je drugima i rekao. „Zločestima“ nije. Možda bi to uradio da mu je partijski zadatak… A možeda nas i ne poznaje… sumnjam.

Ne mora da mu bude nelagodno. Već sam u pismu (oproštajnom) bivšoj Direktorki nagovestio kako mu neću javno pisati, jer nikada se ne zna gde on peva…

Večeras ga nije bilo u loži u kojoj uobičajeno sede direktori… Možda sedi u svojoj direktorskoj fotelji… Džaba mu sedenje. Teško da će se pilići izleći…

Pilići dolaze na svet posle tri nedelje… ovo je informacija za one neupućene…

Dosta sam rekao… Oni koji me čitaju redovno, znaju kako svima govorim da glavne adute uvek držim u rukavu… Zar ne rekoh u pismu da se Upravnici Ivani Vujić “ljulja fotelja na sve četiri strane sveta… i proćiće isto… bez objašnjenja, a to je, što bi današnji klinci rekli -baš bedak-” (kraj citata) Koliko znam, za njom (Upravnicom) je samo kralj Ibi pustio suzu, par dana kasnije, kada je „naprasno“ dobila otkaz. Suviše je glavu dizala visoko da bi čitala i tumačila šta sam pisao i poručivao. Pitajte me, ja sa druge galerije dalje vidim od drugih. Gospodin Bajić ako nije razumeo ovaj članak, rećiće mu se samo.

Elem, Svetozar Goncić je novi Upravnik. Pošto je veoma dobro organizovao bife u svom dojučerašnjem teatru, nadam se da će i u novoj kući… Bar za početak, da daju uz piće staklene čaše i fiskalni račun…. Sem ako vlasnik bifea svakog meseca, u znak „revanšizma“, ne dovede u Beograd, o svom trošku, neku svetsku opersku zvezdu… Sumnjam.

Da ne pričam o matematici, Toska je u pitanju…

Ana Rupčić, Toska….  Bilo je i boljih Toski, ali pošto Gospođa Rupčić nije godinu (može u, a može i e) i koliko meseci? stala na scenu… Ovo je za pohvalu sa moje strane. Glumački je bila više nego dobra.

Miodrag D. Jovanović, Baron Skarpija, grozni šef policije… Harizmatičan od trenutka kada je stupio na scenu. Rola za Gospodina Jovanovića.

Janko Sinadinović, Mario Kavaradosi, je bio samo Janko Sinadinović.

Janko je i onako „momak za sve“. Kada je trebalo do bude V.D. Direktor, bio je, kada je nakon ostavke Gospodina Miodraga D. Jovanovića na mestu predsednika Umetničkog saveta (pisano već o tom džentlmenskom gestu jednog umetnika), bez problema uskoči Janko. Zaključak može da glasi: Neće propasti beogradska opera dok je Janko u njoj… Samo može da promeni ime…

I tri u 1, Mihailo Šljivić. Taj je i čistio crkvu i pridržavao kaput Skapriji i donosio pisma, nosio fenjer… Gde su desetine mladih iz operskog studija… Kome ide u račun da se Šljivić presvlači u toku predstave? Smešno koliko se publika dovodi u nerazumevanje.

Predstava će se pamtiti ne samo po pojavljivanju Ane Rupčić, već i po tome što je orkestar sedeo iza izvođača. Prevazišao bi se taj problem sa malo ozvučenja, koje je postojalo, ali nestručnim rukovanjem, propade zamisao… uz to nekome je palo na pamet da hor na početku drugog čina smesti iza izvođača i da publici i solistima budu okrenuti leđima, a licem orkestru. Valjda je neko bitan u ovoj predstavi zaboravio kako zvuk ide pravolinijski… Znači njihovi glasovi su putovali do kraja bine (dvadesetak metara), pa tek u povratku dolazili do ušiju solista… A i orkestar i hor i solisti su bili korektni, samo kada se to troje spojilo… Odnosno, to je ona „stotinka sekunde“ koja u operi upropasti sav trud. Ali…

Pa dosta sam pisao… Više sam rekao, nego što Vam se čini. Vreme će pokazati.

I verujte, mnogo sam bolje bio raspoložen kada sam ulazio u onu divnu zgradu, nego sada, par sati nakon predstave.

Ako je nekome to bila namera, uspeo je.

 Članak preuzet iz PUM magazina.

David Naum

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

 

https://lauraimuzika.blogspot.com/2021/10/toska-ana-rupcic-janko-sinadinovic.html

Aida, Novi Sad, Srpsko Narodno Pozorište, režija Aleksandar Nikolić, koreograf Aleksandar Ilić, Stevan Karanac, Višnja Radosav, Sonja Šarić, Tomislav Šaraba, Nebojša Babić, Andrea Solinas, Aleksandar Ilić, Riccardo Zanelatto, Senka Ranosavljević, Željko Andrić,....

 

OD NILA DO DUNAVA 

OPERSKI SPEKTAKL No. 1 

Aleksandar Nikolić nastavlja sa umetničkim uzletom

Već sam pre par godina napisao, ako želite da uživate u dobroj operskoj predstavi, pravac Novi Sad.

Već vidim leve obrve svakodnevno fotošopirane i okačene, između ostalog, po društvenim mrežama, kako se dižu. Od umetničkih dostignuća. fotošopiranje je (mnogima iz operskog polusveta) na prvom mestu.

Istovremeno sam napisao kako Beograd ima kvalitetnije pevače, ali da se u Novom Sadu prave neuporedivo bolje operske predstave. Bilo.

Jedino što konstantno tvrdim je da da ništa nije podložnije promenama od umetničkog stvaralaštva, mislim, u rasponu od bezvrednosti, do onoga pred čime se treba pokloniti.

Odmah da sa tobom, čitaoče, rasčistim dve stvari. Operski događaj na „Tvrđavi“ u Novom Sadu  (lokalni izraz), 15. 09. 2021. (pišem i datum i ostalo…, videće se zašto) je u organizaciji Opere Srpskog Narodnog Pozorišta i sve pohvale, a i pokude idu na tu adresu.  Objašnjenja u stilu kako je to „radio neko drugi, pružaoci usluga“, ne prihvatam ni u kakvom obliku.

…….

 

Ceo tekst na internet posratlu P.U.M.:

https://pravoumetu.com/2021/09/17/aida-novi-sad-aleksandar-nikolic/

Opera "Orfej i Euridika", Aleksandra Angelov, Snežana Savičić Sekulić, Sofija Pižurica, Aleksandar Nikolić, Aleksandar Ilić, kostimograf Katarina Grčić Nikolić, , scenograf Dunja Kostić, dirigent Dian Čobanov

 

OD CELE LAĐE DALJE IDE SAMO DVOJAC A.&A.

 

Čitaoče * (Ovde se obraćam onima koji prvi put čitaju moje tekstove),  odmah možeš da prekineš, ako nisi spreman da pročitaš nešto na drugačiji način i ako nisi u stanju  da čitaš i ono što ne znaš – ovo zadnje i ti i ja znamo kako to ne bi ti sam nikada, ni pred kim, priznao. Nisi platio da čitaš ovaj članak, to je pod jedan, a pod dva, ne živim, niti sam ikada živeo od „državnog novca“, pa posedujem onu veoma skupu slobodu da ne moram da se divim „carevom novom odelu“, već da sam, po srpski, slobodan da popu kažem da je pop, a bobu, bob.  Bob spada u moju redovnu ishranu, a popove dobro poznajem –nikada, čitaoče*, ne proveravaj moje navode-, a ako imaš slobodnog vremena, ukucaj, isto ovde na Googl-e „Koliko popovi zarađuju“, pa ćeš odmah videti kako ni jednu reč ne upotrebljavam, a da nisam spreman da se odbranim u svojim stavovima, pred svakim)

Elem!

Vraćam vas par hiljada godina u nazad (IV vek. p.n.e.). Samo toliko. Drugi vas vraćaju milion godina (u kameno doba), pa im se i dalje divite.

Mediteranski kamenjer, tačnije vrh hridi…. Predpostavimo kako je suton, jer po danu, na takvim mestima samo opstaju škorpije i zmije.

I on zavodi nju, ili ona nju, ili on njega… Ma gde bila u daljini, jer ti tonovi se čuju i na ovom i na onom svetu.To je moja zamisao Orfeja.

Na kraju, sigurno ste zaboravili kako su i danas najcenjeniji i najcitiraniji grčki filozofi imali svoje dečkiće ljubavnike. Proteklih vekova namerno gurano u stranu, tek dobismo u Beogradu Orfeja i Euridiku…  Pola veka pre Vilibalda Gluka  na tu temu je kompovao Monteverdi, a sredinom predprošlog veka dobismo i operetu “Orfej u paklu”, J. Offenbach-a i da ne detaljišem, to rade oni koji sede na predstavama, pa prepisuju iz udžbenika, to rade ovdašnji teoretičari, a da ih  neko pita šta je na nogama imao glavni lik u predstavi, i da li je isposnica, u okviru dekora,  imala zvonik (ovdašnji izum), pojma nemaju.

Znači, literatura o pevačkom Orfeju je bogata, ali ne garantuje uspeh opere kod publike, ni pod razno.

 

Hajde sada na „neviđeno“ da Redakcija P.U.M.- a ponudi opkladu. (Ovo je napisano pre predstave) Svako može da dobije 100 evra (kada država daje po raznim osnovama, što ne bi „mrzitelji kulture i mladih umetnika“ ponudili novac, ali kroz opkladu. Svako ko potpiše da se njegova fotografija sme objaviti uz „prikladan“ tekst (redakcijski smišljen) pod uslovom da se večerašnja predstava izvede više od 5 (pet) puta, nakon šestog izvođenja dobiće onih gore napisanih 100 evra. Mogućnost klađenja traje do kraja oktobra, tada očekujem drugo, nešto slično ovome.

Čak i kada režiju potpisuje Aleksandar Nikolić, kome je ovdašnja kuća pre, malo više od pola decenije, omogućila režiju, ali unapred propale stvari. Čovek o kome niko više nije pisao od mene. Reditelj o kome sam pisao, bez obzira da li radi sa Rossi festom, SNP-om, da li režira baletske predstave…. Bar imam dokaze kroz desetak predstava, čak i kurseva, da pratim šta radi i koji mu je potencijal. Nisam pisao o njegovim režijama koncerata, gde je učesnika 5, a posetilaca nikako da bude 25. (Pa ako to ne interesuje mene, koga može da interesuje -mislim na pisanje-). Tek da se zna, kako, i kada nekoga „dižem u nebesa“, ne opraštam propuste, pogotovo ako nisu dostojni ličnosti koju treba umetnik da poseduje.

Čak i kada koreografiju podpisuje Aleksandar Ilić (jeste lu čuli da ga je neko nazvao Kraljem, osim mene). I u vezi njega mogu da se pohvalim kako sam više pisao, nego svi drugi zajedno. (Tu se ne računaju redakcijski „stručnjaci“, koji prepisuju agencijke vesti i rade intervjue, a da predstavama nisu ni prisustvovali, a većina nikada nije videla ni jednu baletsku predstavu, a još manje odslušala do kraja opersku). Dobio je šansu da radi na sceni, na kojoj je, kao igrač dobijao aplauze, aplauze, aplauze.

Zaključuješ, čitaoče*, kako ih u startu nahvalih „preko mere“. Ne, sa merom, jer imam pokriće u onome što sam do sada video kao posledicu njihovog rada, a ako pak hoćete da mi prikačite kako ih hvalim iz nekih prijateljskih razloga, tek si tu u zabludi. Jer sa prvim skoro dve godine nisam izmenjao, ni na koji način,  ni jednu reč, a sa drugim neću, najverovatnije, ni u naredne dvadeset dve godine.

I da zaključim: Za taj „posao“, ovde boljih nema.

Idemo na predstavu.

 

Franc von Stuck “Orfejas”, 1891.

Zamenu muških likova ženskim, i neočekivanost i nenavknutost publike na to je prvi na ovim prostorima uradio u jednoj svojoj pozorišnoj režiji Rade Marković (zar mislite kako sam to, kao srednjoškolac, propustio?). Ako ne računamo takve zamene (teatarske) pre II Svetstkog rata, kada je, recimo, Ljubinka Bobić u „Ministarki“ igrala  kao petnestogodišnjeg obešenjaka Raku, konvencionalnost te vrste je bila ukorenjena…

Elem!

Postavi jedna guska javno pitanje: Ko je „on da piše o operi“. A dotična guska, čiji se život svodi na ekremovsko selo-opera-opera-selo-…  ne zna da je moj prvi članak (posledica predhodnih humorističkih radova) bio za jedan književni časopis o novom humoru koji u YU kinematografiju uvodi režiser Dejan Karaklajić. Jasno, u to vreme je dotična mislila kako joj ona stvar služi samo da piški, ali danas  umišlja kako piški Eau de Cologne… O tome da su me kao dete doveli na proslavu stogodišnjice Nacionalnog tetatra sam pisao… ali ovo što dotična širi, ipak, nije ni blizu Eau de Cologne.

Nema adrenalina u pubici 23. juna, kada je napolju 35 celzijusovih, a u sali Glukova opera. Tako dočekasmo dizanje zavese. I odmah očekivana temperametnost reditelja i koreografa.

Da je postavljen „Orfej“ Monteverdija napisan pre ovog, čak i da je postavljena Ofenbahova opereta „Orfej u paklu“… To kod Srba ne prolazi. I kao što niko nije odgovarao za „Holanđanina lutalicu“, niko od onih koji su hteli da postave „Normu“ a morali su da znaju kako nemamo Normu… Neko mora da zna gde je ambis i da za to odgovara.

Ovakva scena, minimalistička. Dunja Kostić potpisuje, a ne znam šta potpisuje… Dve kose ravni i projektovan krug u pozadini. (O tom krugu ću kasnije) Kostimograf, Katarina Grčić Nikolić potpisuje… Šta? Koji vek?… U antičkoj Grčkoj tunike u boji su nosili bogataši, a bela boja je bila rezervisana za siromahe… Ovde i Amor beo, sa krilima, a la Arhangel Gavrilo. Umalo se nisam prekrstio, videvši „Amora“… Perja kao u kan-kan predstavi u Saloonu Divljeg Zapada. Hor, ili crn, poput kaluđerica, ili bordo… Bordo je kraljevska boja… Nigde naznake toge…. Možda je radnja izmeštena u drugo podneblje, ali kape na glavama žena su sa leve obale Nila. Na nogama neke „baletanke“, a stari grci su nosili karbatin. Ne moraš ti čitaoče* da znaš za karbatin, ali onaj ko javno prikazuje svoje „umetničko umeće“ mora…. U protivnom, neko će da reaguje i to nemilosrdno. Jedino je Amor bos u asimetričnoj plise haljini, modernoj pre tri decenije.

Tandem A.&A. do savršenstva rade masovne scene. Hor i balet su bili upotrebljeni do maksimuma, pogotovo balet, koji je pokazao onu moju staru tvrdnju da za ovdašnje baletske igrače nije klasičan balet. To sam više puta potkrepio i fizičkim karakteristikama, da  ne ponavljam.

I sa neba se spusti ogromna lopta. Već viđena u predstavama A.&A. Najsavršenije geometrijsko telo. Kosmički „proizvod“. Kako su je prihvatili, tako su morali i da je vrate. Metaforika i simbolika koju treba da slede i u svom narednom projektu?

Gde? Da čekaju narednu deceniju. Ljudi poput njih dvojice treba da biraju predstavu koju će da rade, u protivnom ostaće kako je… A to „kako je“, ne sumnjam, mnogima odgovara.

Neću o pevanju. I suviše je stručnjaka za pevanje koji jedno kažu u holu pozorišta, drugo napišu, a najverovatnije nešto sasvim treće misle. Rećiču samo da je  Aleksandra Angelov, operski Orfej, u trenucima sviranja radila to kao da u rukama ima rende (dobijeno od Apolona, sa sedam rupa) i da želi da napravi pitu od jabuka. Ni malo elegancije u igranju prstima. I previše njih, izgleda, sledi onu našu političarku koja je izjavila kako je opera „bel canto“ pevanje i da tu uopšte nije važna gluma. A tek Euridika je bila bez imalo suptilnosti, gracioznosti, lepršavosti nevine lepotice. Ravnolinijska, bez sopstvenog doživljaja raspona od zaljubljenosti, do paćenosti. Zar postoji neko ko je to očekivao na sceni od Snežane Savičić Sekulić.

Napisah gore sedam rupa, jer je lira koju je Apolon poklonio Orfeju  imala sedam žici, a ovaj joj je dodao još dve, da bi svaka muza imala svoju žicu. Zato je umetnost zvuka neba i podzemlja bila u rukama tog svirača.

 

Pohvaliću dirigenta, gosta iz Bugareske, Diana Čobanova. Jednom rečju profesionalac. I vredna spominjanja je i Maja Žovanović, prevodilac libreta. Valjda dolazi vreme da se ne smejem kovanicama iz latinskog jezika i izrazima elektronskog doba iz usta antičkih junaka.

Osim jednog bataka koji je sevnuo na samoj rampi, a moram konstatovati da nije bio ni malo seksi, ni u funkciji prirodnosti i predstave, erotičnost je bila na nuli. Iskreno, očekivao sam svu lucidnost i slobodoumnost koji je razvratni božji Panteon nudio civilizaciji (tada je Grčka bila centar zapadne civilizacije). Po tom pitanju su me iznenadili A.&A. Ili su možda zaključili kako je bolje da sa onim što im je dato na tacni, posluže, na način lepo vaspitanih mladih ljudi , a možda su im se  oko nogu koze, ovce, lavovi, kokoške,… motale,  kao što su se Orfejevoj muzici divilo čitavo životinjsko carstvo, pa je sve ispalo kako je ispalo.

Ovako dobismo mlitavog Orfeja, drvenastu Euridiku, bez vragolanstva Amora.

Sam sebi kažem: .ebi ga!

Čitaoče, kada sam sam, mogu da psujem do mile volje, a trenutko sam okrenut samo onome o čemu razmišljam.

Čekam sledeću kuglu koja će se zakotrljati nekom pozornicom već na jesen. (Ma uvek sam bio optimista) I u njoj čitav kaleidoskop lucidnosti, originalnosti i svojstvenosti tima A.&A.

I zapamtite, pita se pravi od jabuka, mesa, višanja… ne pravi se od svakog materijala…

Zakotrljam nekada i ja svoju ciničnu kuglu, pa na koju (drvenu) keglu naleti.

Uživajte u letu.

David Naum

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.com/2021/06/opera-orfej-i-euridika-aleksandra.html

 

SENKA DOKTORA JUNGA - Ivana Hadži Popović, pisac, književnik, biografija, Mr. Dr Mila Alečković, Albatros Plus, Kanarainac Virdžonije Vulf, Košmar oko Ničea, Ljubičicr Leonarda Da Vinčija

 

SENKA DOKTORA JUNGA –  Ivana Hadži Popović

 

(Ili borba sa nevidljivim neprijateljem)

 

Konačno reših da prekratim muke. Pa, od meni najbližih sam bar trideset puta opomenut sa rečenicom: „Kada ćeš da pišeš…?“

A ja sam znao kako se radi, baš o senkama. Više nego senka je ta knjiga, jer se usled jednogodišnjeg stajanja na vitrini pored mog uzglavlja, naravno, selila stotinama kilometara. Gde ja, tu i ona… I konačno sa njom da prekratim sve, kako bih se posvetio „Društvenoj fenomenologiji opere“, koju mi ljubazne Sarajlije poslaše još pre par meseci, pa me čekaju po ko zna koji put antologije monodrama Gospodina Radomira Putnika.

Elem, da se vratim u detinjstvo. Bez obzira na Junga, sa kojim sam se nekako u to vreme i sreo, ali ne zbog ličnog i kolektivnog „nesvesnog“, već zbog njegovog izučavanja paranormalnog, ali o tome nekom drugom pričom i u nekim drugim člancima, radovao sam se novom romanesknom sagledavanju.

Iskreno, da sam prvo uzeo knjigu u ruke, nikada je ne bih kupio, greškom sam poželeo da pišem o Ivani Hadži Popović i Jungu, koji me više nego privlači. U međuvremenu je prošlo godinu dana, Gospođa Hadži Popović je dala više intervjua, izanaliziran je i Jung i „šta je pisac hteo da kaže“ i šta je rekao… Pisac, kada tumači svoje delo, postaje pametniji od samog sebe, ali, šta je tu je. Napisano je sve što može da interesuje zabavnu i žutu štampu, ali knjiga, na nesreću, nije primećena od kritike i žirija sa stotinama nagrada naših jezičkih područja, iako to zaslužuje, kao i mnogi drugi radovi autorke, ali uvek postoji splet okolnosti na koje, na nesreću, ne možemo da utičemo.

Možda nisam jedini koji pamti, ali ako znate nekoga da je o tome pisao, javite mi. Radi se o onim „Književnim danima“… Onda kada se u hol škole iznesu sve stolice iz učionica, a okolo bude isto toliko onih koji nemaju gde da sednu, jer škole rade u dve smene. I pred tih 500, ili 800 učenika izađu gosti (na malenoj bini, da ih svi vide i čuju), uvaženi pisci, Desanka Maksimović, Branko Ćopić i ne retko  Toma Kuruzović, čije sam izvođenje „Mala moja iz Bosanke Krupe“ preživeo bar 50 puta. Pošto ti pisci kažu šta imaju da kažu (uvek isto i što je već napisano i naučeno napamet), odabrani učenici postavljaju odabrana pitanja, pred celim auditorijumom.  Nikada nisam bio izrabran da izreknem neko pitanje koje su sugerisale učiteljice. Valjda je već tada otkriveno kako nisam pouzdan i da uvek govorim onako kako lično mislim… A taj umetnički karavan, je možda istog dana išao i u drugu školu, treću, ili bi sutradan krenuo u neki drugi kraj naše domovine.

Treba li da ponovim kako se program ponavljao, i da pisci, a i onaj spomenuti Toma, ništa nisu rekli što već ne piše u čitankama koje smo morali svaki dan da nosimo sa sobom u školu i ne samo to, već da tekstove, pred celim odeljenjem, čitamo. Svi redom.

Potom se Desanki pridružila Mira Alečković…. Mi, mislim na auditorijum koji je malo odrastao, smo je oslovljavali sa „prva pratilja“, a oni koji su brinuli o našem obrazovanju i kulturi objašnjavali su nam kako je i Mira, ne samo veliki pesnik, već i da je od pomoći Desanki Maksimović, koja je u „dobrim“ godinama.  Možda se pitate ko je Mira Alečković, nje nema danas na društvenim mrežama… A onda je bila u svakoj čitanci, obavezna školska lektira, itd, itd… Ona je napisala, tako kažu, čuvenu pesmu „Jugoslavijo“ i „Druže Tito, mi ti se kunemo“… Tako kažu internet izvori, a isti izvori kažu kako su joj najpoznatije pesme: „To idu vekovi“, „Proricali nas da nas neće biti“, „Na Kajmakčalanu“…. Gospođa Alečković je sa veoma imponzantnom društvenom i političkom biografijom… I o tome mogu da se pišu i knjige i snimaju i filmovi i serije… To kažem, naspram onog, da nije uopšte bila pisac tolikog značaja da bude pored Desanke, i u čitankama… Ali nije moje da određujem kome je gde mesto, moje da imam svoj stav… I dozvolite mi da imam svoj stav, koji sam spreman u svakom dijalogu (javnom) da proširim, argumentujem, branim… 

Elem… Danas imamo Milu Alečković. Gospođa koja je sigurno sa pravom dobila i titule Prof. Dr…. Tako se potpisuje i kada piše recenzije romana. Gospođa koja, kažu, ima i svoju emisiju, na nekoj televiziji… Gospođa koja je, baš u vreme kada sam poželeo da pročitam gore navedenu knjigu bila predmet sprdnje na nekim društvenim mrežama, jer je izjavljivala kako „corona ne postoji“… Ako neko čita moje tekstove video je kako zadnjih godinu dana nijedan nisam posvetio toj epidemiji, jer prvenstveno pišem o seksu, ali zato reagujem kada neko nestručno to tumači, a još žešće reagujem, ako počne da me uči.

 

Ne verujem onima koji se razumeju u sve, pa su mi moji ratnički geni rekli “beži ti uz Kolubaru, prema Suvoboru”. Odatle se nabolje brani i život i Srbija… Tu me sustiže knjiga, i gle čuda, izdavač „Albatros Plus“  ne samo da je ispred teksta knjige o Jungu štampao recenziju Prof. Dr  Mile Alečković, već je i na poleđini knjige objavljen isti tekst… da slučajno čitaocu ne promakne.

 

Ovo je deveti roman Ivane Hadži Nikolić… Počnem da ga čitam… „Tih majskih dana Pariz je bio letnje topao i plav…“ (A u Parizu simpozijum) Priznajem, kupljen sam prvom rečenicom… Znate na šta me podsetila? Na roman koji sam pročitao (i pored obima za respect), a koji se zove „Strah od letenja“, Erike Jong… Ne čudite se broju kojim čitam dobra dela… ja ih izučavam… ali sa Jungom (bar ovim predamnom) nikako nije išlo… Vidim citate, vidim bibliografiju,… sve dozvoljavam, sve shvatam, pa bio sam aktivan i u vreme kada mnoge mučenike sahraniše u „Grobnicu Borisa Davidoviča“, jer su bili tvrdokorni… Ali Mila Alečković…

Nema corone. A ja u Srbiji. Ne znaš čitaoče, da svako veće selo na Suvoboru i visovima oko Kolubare ima takozvano „Švapsko groblje“… „“Corona groblja“ niko ne pravi… Zavare sanduk, pa među ostali svet… Ali ne pobegoh od corone, sustiže me u sred zime, kada sam se vratio u Beograd… I dok ležim u Mladenovcu (bolnice u Beogradu prepune), sa bocom kiseonika pored kreveta, stiže mi video poruka od jednog prijatelja sa tekstom: „Vidi šta Mila priča o deci.“ Mila Alečković… Nisam otvorio poruku, još je čuvam u telefonu, jer može nekom da padne na pemet kako sam bezobrazan, kako vređam, kako lažem…. A otpusna lista i dan dobijanja poruke su dovoljne da zapuše usta onima koju kažu kako se čuda ne dešavaju.

 

Poznato je kako u svaki osvrt iznesem po neku anegdotsku digresiju, pa evo i ovde. Pre jedne decenije, kada je žuta štampa bila prepuna ovdašnjih dečaka (debeljuca, vidljivo neokupanih i rekao bih prirodno masnih) koji su (po žutoštamparskim rečima), fenomeni, jer se za njihovo telo lepe telefoni i kašike, fotografisao sam sebe sa nalepljenim celim escajgom na grudima, a u predelu srca je bila pegla, sa zamotanim gajtanom. Najavio sam tog Đurđevdana svoju veliku turneju po srpskim vašarima, jer od pisanja slaba vajda. Očigledno mnogi nisu čitali tu moju objavu, ili nisu shvatili, ili joj nisu pridavali značaj, jer nemam ni Mr. ni Dr titulu, nisam stručnjak za uporednu književnost i fiziku, i nemam subdoktorat u vezi magnetizma i antivirusologije), ne prezivam se Alečković i nemam, na nekoj tamo televiziji autorsku emisiju.

Ne interesuje me šta Mila priča o deci, ne interesuje me, danas, njena tvrdnja kako vakcine imaju u sebi magnet, pa kada se na mesto gde je neko vakcinisan stavi novčić tu ostane. Naravno da ostane ako se neko nije okupao (a Srbi se više plaše vode nego psovanja Boga), a svaki pismen čovek bi trebao da zna kako magnet “privlači” SAMO gvožđe (to je znalo i ono grčko seljače koje je otkrilo taj metal), a da se novac, već vekovima pravi od legura, gde najmanje ima gvožđa, jer gvođže korodira, ali to je stvar fizike, ne književnih večeri, ne znanja svega, ne soljenja pameti za sve i svašta…

Ne čitam knjige koje preporučuje neko ko se zove Mila Alečković. Tvrdim kako ima dosta takvih, a autor i izdavači neka i dalje misle da će im to dovesti čitalačku publiku, kako će rad dobiti na značaju, kako….

Hvala, što ste mi dozvoliti da imam svoj stav.

 

David Naum

Sećanja na budućnost, Miloš Dimitrijević Joker, priče, izdavač Nova poetika, urednik Milomir Bata Cvetković

 

       

Joker priče

 

„Najviše sam stajao poput čigre koja se vrti dok ne napusti svoje mesto“.

M.D.J.

 

„Sečanja na budučnost“. Evo nove knjige Miloša Dimitrijevića – Joker-a. 69, koliko poetskih, toliko esejističkih viđenja. Ponekad su te kratke priče samo naznaka, putokaz, zapis na papiru, ili prepisani urezani znak na stablu, ili klupi, prenet u knjigu. Rekao bih neki putokazi pored puta u budućnost. Sam naziv „Sećanja u budućnost“ daje naznaku optimizma, proroštva, dok se među koricama knjige (volim da upotrebljavam traj zaboravljeni izraz iz vremena mog detinjstva za omot) nalaze od sentimentalnih, do krajnje melanholičlnnih razmišljanja. Gospodin Dimitrijević ne sagledava kraj, a što je dobro ne samo za njega kao osobu, već i za njega kao pisca. Sve počinje pričom „Nešto bih ti rekao“, a završava sa „Zbogom, crveno“ (zadnji naziv je tačno napisan -sa zapetom-) Kod pesnika (tu ne računam samo one koji pišu, već i slikaju, vajaju,…)  metaforika se sama dogodi, ispliva iz unutranšjeg poriva,  preko ideje u realizaciji se pojavi znak koga često nije svestan ni sam svaraoc. Tvrdim kako sam prvi seo i prebrojao kratke poetske priče Miloša Deimitrijevića i otkrio i obelodanio lepi, nedvosmisleni ljubavni broj 69. U svojim radovima pokušavam da pokažem kako ništa nije slučajno i da ma koliko postavili pitanja, od ljubavi, do bolesti, od prvo oglašavanja plačem, do zadnjeg sve manje čujnog izdisaja, odgovori uvek postoje u našoj blizini, ali dostupni samo onima koji umeju da čitaju i razaznaju, broje i slušaju. Dimitrijević je jedan od tih.

Pisac kroz poetska razmišljanja istovremeno razotkriva sebe i ostavlja trag kuda je prošao. Opisujući postupke i namere svojih,  u principu bezimenih likova, napominje kako u „… u vremenskom rasponu između života i življenja, pokušala je da potraži suštinu smislenog“….

Autor je uvek tu, bilo da piše u prvom licu, ili je samo puki posmatrač, ili ostavlja za sobom delove razmišljanja, rekao bih odbačene, iz razloga da se rastereti na ličnom putu u beskonačni imaginarij koji je pred njim. I ma koliko da je razočaran i tužan, on grabi napred, jer nebrojeno je i plodova i cvetova, koliko slatkih, toliko lekovitih, a koje treba ubratiti i uz put umanjiti žeđ napornog putovanja i uminuti bolove stopala na trnovitom putu ka budućnosti koja nudi ono najdragocenije, sećanja.

Nakon četiri objavljena ronama između 2003. i 2019. “Kapija blaženstva”, “Pun mesec nad vrtom sećanja”, “Igra je završena” i “Vremenski paradoks”, Dimitrijević se odlučuje za objavljivanje ovih zapisa kod „Nove poetike“. Urednik Milomir Bata Cvetković je očigledno, bez problema, prepoznao svu eteričnost lirskog kazivanja pisca iz Niša. 

Sigurno možemo ove priče svrstati u one pogodne za „Laku noć“. Jer su jedna, ili dve dovoljne za opuštanje i razmišljanje koje vodi u zdrav san. Na kraju priče „Kao“, autor poručuje: „… Do jutra mirno spavaj, i sanjaj sudbinu svoju, možda odsanjaš i ovu moju.“

Prijatno vam čitanje i sanjanje uz knjigu Miloša Dimitrijevića, Joker-a.

 

Lepotom knjige se bavio David Naum

Ceo tekst na internet portalu P.U.M.:

https://pravoumetu.com/2021/05/22/secanja-na-buducnost-milos-dimitrijevic-joker/