ČEKAJUĆI
KITANOVSKOG
10. 01. 2018.
Pre manje od dva sata se završila večerašnja
opera. Dvoumim se da li da napišem kako
je to bila jedna dobra, ili loša predstava… Prosečna nije bila, u svakom
slučaju. Zapravo taj unapred znani razlog da to neće da bude obična predstava
je i “gostovanje” Nikole Kitanovskog. Najverovatnije bih večerašnju Tosku sa
nekim drugim tenorom u ulozi Maria zaobišao… u širokom luku oko Beogradske
opere, zaobišao, ali pošto je pevao Gospodin Kitanovski za koga san u par navrata
napomenuo da je najkvalitetniji, sada dodajem ubedljivo najkvalitetniji
beogradski tenor.
Čudi me samo da Gospodin V. D. Direktor nacionalne operske kuće nije
bio u prvom redu, a nisam ga video ni u upravnikovoj loži. Imao je retku
priliku da čuje kako treba da zvuči glas tenora u Toski.
Već ste mogli da naslutite, Gospodin Kitanovski je bio
odličan. Čudi me samo kako sala nije bila ispunjena i sa ostalih dvadesetak
procenata poetencijalnih posetilaca. Ali to potvrđuje samo moju teoriju, da
ovdašnja publika NE ZNA šta je dobro pevanje, a što potvrđuje aplauzima “svemu i
svačemu.” To je ona publika koja pri svakom spuštanju zavese nastavlja priču o
tome gde je ko bio na slavi i kakve je kolače domaćica napravila…
(karakteristično za decembar i prvu polovinu januara)… I to sve traje do
ponovnog dizanja zavese,… a nastavlja se opet, pa i pri izlasku iz opere…
Da, zbog Gospodina Kitanovskog sam večeras bio u operi…
Već sam na početku predhodnog pasusa napisao reč odličan. Zašto bi se tu nešto
dodavalo… Reći će neki, koji me poznaju i redovno čitaju: “Ali uvek može da se
doda i…”!... Tačno, samo na to “ali”, ima j jedno drugo ali… Jer kada bi bilo “više”
Kitanovskog u Operi, ne bi gluma bila u senci kvalitetnog pevanja…
Drugi protagonisti večerašnjeg događanja nisu bili na
nivu tenora. Jasmina Trumbetaš Petrović kao Toska,… je čak dobila aplauz na
otvorenoj sceni… I to ne tako mali… Valjda ona, s moje strane u jednoj rečenici
opisana publika ceni i voli takvo pevanje… Neću o pevanju.. rećiću samo da
večerašnja Toska nije imala prefinjenu eleganciju, bila je bez strastvenosti, iskazanih
emocija, nije prikazala svu buru osećanja, ali je zato u neskladnom kostimu,
trapavog hoda, čak se i saplitala o predugu haljinu, najviše ličila ne ženu
koja nije vredna života jednog umetnika i ljubavnika…
Miodrag Jovanović je u svom maniru, … glumački veoma
sugestivan, ali bez dovoljno daha, bez bez, bez….
Iskreno, uživam kada je Gospodin Jovanović na sceni…
Dovoljno čovek da se koncentriše na njegovu pojavu, kretnje, mimiku… Dovoljno
je da se usresredi na najsitnije pokrete koje on izvede na sceni i doživeće
priču… priču moćnika, priču ostrašćenog muškarca,… doživeće stotinu gestova,
pokreta, metaforičkih I simboličnih detalja tokom predstave koji se retko
viđaju na sceni.
A orkestar. Orkestar je bio vođen od strane Upravnika
nacionalne kuće.
Sigurno ne znate da je veliki arapski pesnik i mistik Dželaludin
Rumi rekao: “Glas violine jeste buka koja izazivaju rajska vrata otvarajući se.”
Da ste večeras bili u Operi čuli biste negaciju te vekovima smatrane istine.
Gospodin Dejan Savić je na momente uspevao da iz orkestarskog zvuka izdvoji
zvuke violina koje su sličile zvuku koje proizvode vrata, ali na Paklu.
Iskreno, najsrećniji sam kada Gospodin Savić krene put
gostovanja u inostranstvo (sve do Koreje), odakle se za sajt opere vraća sa
informacijom kako je doživeo ovacije.
Ostali u večerašnjoj predstavi nisu zapamćeni sa moje
strane… Možda je to njihova jedina večerašnja sreća… Jer…
Jer prepoznah među publikom one vredne, mlade ljude
koji su studirali, ili još studiraju kod Profesora Kitanovskog. Tužno je koliko
im je mala šansa da zapevaju u nekoj predstavi…. Da osete tu prašinu pozornice,
koja drugim pevačima smeta, da “puste glas” i uzdignu se “do anđeoskih visina.”… U Beogradskoj operi tacne, pisma i koplja
nose četrdesetogodišnjaci,… treći solisti postaju u pedeset i ohoho godina……
Naravno da za ove od 25, 30 nema mesta….
Možda bi se sve rešilo da je Gospodin Sinadinović sedeo
u prvom redu…. Ili da je Gospodin Savić otišao na neko gosotvanje od 5-6
godina.
Ovako čekaćemo Kitanovskog…
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
.
