OVO JE TOSKA
Noćas nisam planirao da
pišem o operi. Planirao sam da pišem “O reinkarnaciji”… Da, onoj
karmičkoj… Ipak spadam u one koji veruju u čudnovate stvari, ali desilo se čudo
u Operi.
Na programu”Toska.”
I?
Najavljivan je Vuk
Zekić, kao Skarpia? Pohvalio sam njegovo nagrađivanje.
Tačno, samo diploma
(ali koja mnogo govori), od strane Operske kuće, ali biti u društvu Nebojše
Babića i Dragutina Matića nije mala stvar. Biti u društvu onih koji su
(spoljni, honorarni, gosti)… a svi nagrađeni… Za redovno zaposlene nije bilo
nagrada… Gle čuda…
Elem, Vuk Zekić, koga
sam nekoliko puta kritikovao, iako ovo nisu kritike, nego impresije…
Doživljavao sam ga u nekim predstava loše.. iako sam za njegov nastup u “Đani
Skikiju” napisao samo jednu reč: Fenomenalan!
Složismo se ja - Uprava
i upravini kritičari… Uvek sam tvrdio da isto mislimo, ali samo ja pišem i
govorim bez cenzure. Tunjavi tunjavo.
Da se vratim na
večerašnjeg Zekića. To je Skarpia. Silovit, beskrupulozan, ostrašćen… A
Gospodin Zekić kultivisao glas… Zamerao sam mu preglasnost… Ravnolinijsko
pevanje na 300 decibela. Večeras iznijansiran. kao nikada do sada…
Očigledno i ume i može… Ili ga je velika rola pevački i glumački izbalansirala,
ili je Florija Toska bila toliko isnpirativna da pruži rolu za pamćenje.
Bravo Zekiću!
A već spomenuta Floria,
Ana Rupčić je ne samo lepa žena koja lepo peva.. Ona je na sceni i dama i
ljubavnica, spremna na svaku žrtvu. Ana Rupčić je svojim pevanjem večeras
natarala suze na oči osobi pored mene.
To je ona osoba što
mnogim trkačima po sceni Beogradske opera nedvosmileno kaže da su drekavci,
druge savetuje da se manu pevanje i late se nekog posla za koji imaju više
predispozicija… To je ona osoba kojoj operski (ne)moćnici prete prijavljivanjem
ministarstvcima… i.. i.. i…
Na žalost, ni publika
ni operski (ne)moćnici ne znaju kako je opera mesto gde se plače, zviždi,
aplaudira i gađa jajima, paradajzom i,.. i… i… Ne znaju oni to, njihovi životni
pogledi su sindikalno uštrojeni, njihovo interesovanje ne prevazilazi
kvadraturu TV ekrana, u političkom su katastru i moraju da budu dobri i na
liniji. (ne umetničkoj naravno, jer oni koji su ih postavila ne zaviruju u
zdanja gde se čuje Pičini, Vagner, mocart) Uostalom, oni uopšte nisu bitni.
Ana Rupčić, večeras
nije dobila cveće. Naravno, to je zaobišlo i Zekića. U ime publike,
izvinjavam se Gospođo Rupčić. Pre godinu dana sam se isto tako izvinio vašoj
koleginici Sanji Kerkez. Cveće ne donosim u operu, je od one fine gospode koja
prodaju ulaznice, pa sve do ljubaznih razvodnica i šarmantne devojke koja
prodaje piće,… svi znaju da pišem. Ne želim da neko od administrativnih u
upravljačkih (ne)moćnika pomisli kako protežiram ovog, ili onog… Ne zbog sebe,
već zbog vas koji vredite. Ne želim da im uz svu prljavštinu iz usta izađe
vaše i moje ime. Jer i onako čak oni, okarakterisani drekavci, šire glasine o
plaćanju, … o nekom plaćanju…
Za njih postoje samo
kategorije, novac, interes, veze,...
Gospođo Rupčić, niste
dobili cveće od publike koja nema ni mere, ni ukusa, ni poštovanja prema
umetnosti i umetnicima.. Pogledajte samo kako izledaju. Niste dobili cveće, ali
ste nekom naterali suze na oči… Nije bitrno ko je to i koliko zna o muzici, jer
svaka suza izazvana ljudskim glasom, ili muzikom isto vredi.
Gospodin Zekić i
Gospođa Rupčić su večeras imali problem, a problem nije bio samo operski, već i
pevački. Janko Sinadinović je tumačio Maria Kavaradosia.. Priznaću, u svakoj
“Toski” čujem Pavarotija. I svakog Maria ocenjujem koliko je glasovno “dobacio”
do Pavarotija.
Janko Sinadinović i
previše stenje, krešti, tessteriše na sceni da bih ga poredio sa Pavarotijem. I
sa onih deset glumačkih gegova: zaljubljen, tužan, besan,…. Sa tih deset gegova
koje poseduje je za mene je uvek žalosno predvidiv.
Očigledno može mu se. A
i publici … onoj gore, (ukratko) opisanoj,… je veoma drag. Dobio je na
sceni više aplauza i od Zekića i od Rupčićke…
Već sam pisao kako
predstava može da bude odlična, a da orkestar, ili hor, ili glavni protagonisti
zataje… ovog puta je orkestar bio mlak. Naravno, dirigovao je Dejan
Savić. Mislim kako bih se u Beogradu najviše radovao kada bih čuo ovacije
u publici upućene Dejanu Saviću. Sudeći po “informacijama” sa sajta Nacionalne
Opere on dobija ovacije, čak i u dalekoj Koreji. Drugi izvor po tom pitanju
nemam, a tom izvoru verujem je je uređivač sajta, između ostalih ove godine
dobio pohvalu Uprave i Upravi drage kritike.
Večeras na program nije
bilo ime osobe koja je prevela libreto. Ko je čitao moj jučerašnji osvrt zna
kako sam reagovao na nepismenost… Kad večeras, … nekih 5-6 majstora navedeno, a
nema Nade Carine.
Daleko od toga da su mi
prevodi Nade i njenog supruga Koste prirasli za srce… Pisao sam i u vezi toga…
prate me još iz dečačkog doba, kada su bili zaštitni znak špageti vesterna, ali
ovo večeras…
Ipak da ne umanjujem
vrednost večerašnjeg događaja.
Ima nade, ima
budućnosti za Beogradsku operu. Može da se doživi nešto ne samo lepo, već
izuzetno… Ima opera i Zekića i Rupčićki… Ima u publici onih koji znaju
šta je dobro, ima i onih koji znaju “malo više od muzike,” i onih koji plaču
kada je nešto posebno i onih koji smeju drekavcu da kažu da je drekavac, a dami
da je dama. Ima i onih koji umeju i smeju da kažu: Ja jesam u publici, ali ne
pripadam njima.
Odoh da pišem o
reinkarnaciji.
Ne verujem kako ću
uskoro da pišem o Beogradskoj operi. Čeka me tekst o reinkarnaciji, sem ako se
ne desi nešto izuzetno… Ponoviću, najviše uživam kada pohvalim nekog umetnika.
To znači da me je svojim radom ispunio, oplemenio… To znači da sam mu, ili im
zahvalan… Tekst je samo malo uzdarje. Cvet od reči koje večeras pripadaju
Gospođi Rupčić i Gospodinu Zekiću… Sve ostalo će i onako da se zaboravi.
To ostalo je
kolateralna šteta.
Pa to i nije bitno.
Odoh da pišem o
reinkarnaciji.
David Naum
O istoj temi, ali od
osobe koja je sedela pored.
To ne znači da se isto čulo, videlo, osetilo:
To ne znači da se isto čulo, videlo, osetilo: