SVE SE MOŽE KAD' SE HOĆE
Danas je 25. 06. Završni Gala koncert je
za pet dana... ne zna se ko peva, ali nas obaveštavavaju kako ulaznice možemo da nabavimo po ceni od
1500, 1200,...
Upravo draga, ulaznice ćete da
ispoklanjate onima koji u pola slučajeva neće doći, a druga polovina tih
„političkih moćnika i srećnika“ će da napusti kocert pre kraja... Prodaćete drugu
polovinu gledališta onima koji u većini slučajeva nemaju pojma ko peva. Sve
jedno im je da li peva Tomašev, ili Jakovljević... ili da li peva Sanja Kerkez,
ili Ivanka Raković Krstonošić... Ma takvima da se pojavi i Ekstra Nena, mislili
bi da je član operskog ansambla. Ovakvi poput mene osuđeni su da kupuju mačku u
džaku. Koja će to da bude mačka u džaku videćemo, a i opisaću kako sam doživeo.
Šta ste vi umislili, da ste fudbalski
treneri, pa da sastav ekipe čuvate za zadnji minut, kako bi nadmudrili
protivnika... Nemate vi protivnika, vi ste sami sebi protivnici. Vi igrate
utakmicu sami protiv sebe i uvek GUBITE. Hranite se osmesima i tapšanjem po
leđima onih, koji već na korak iza vaših leđa se smeju i zapušavaju nos.
Na podeli za juni, stoji i dalje (dana
25. 06.) da večeras diriguje Borislav
Ivanov. Tek jutros je „neobaveštena“ publika mogla da sazna kako je dirigent
neko drugi (iz dnevne liste). Koga vi plaćate da uređuje sajt?... Da ne nabrajam koliko je takvih nesposobnjakovića pod svodovima Nacionalnog tetatra
Andre Šenije, drugi put… Neko će
posmatrati kao popravku premijere, neko kao reprizu, režiser je očigledno ovu
predstavu shvatio kao “Drugu premijeru”, pa joj je i lično prisustvovao i
poklonio se publici na kraju.
Reklo bi se, sve je bilo isto osim
četiri glavna lika, ali nije tako.
Večerašnja predstava je za pohvalu!
Ja nemam problem da iste ljude hvalim
kada zaslužuju, a kudim kada nešto ne urade kako treba.
Janko Sinadinović u ulozi pesnika
Šenijea je, što je i za očekivanje, bio
bolji od Dušana Plazinića. I ne samo to!!! U prvom činu “na mestu” gde je
Plazinić dobio ono unapred dogovoreno, ili pak
naručeno i opisano: Bravo, sa treće galerije, Sinadinović je dobio isti
uzvik, ali sa druge galerije. Moje Bravo! Mislim da je to i zaslužio. Dobio je
i drugo Bravo, sa moje strane, na kraju predstave. Zaslužio je. Drugi neka mu
traže propuste, ja sam uživao u kvalitetu.
Dragutin Matić i to se očekivalo, je bio
na svom nivou. Da ga ne upoređujem sa drugim baritonima koji su se ušančili pod
svodovima Nacionalne opere. Onaj ko je bio na obe predstve mogao je da čuje i
kako se peva rola Žerara, a i kako i koga publika nagrađuje aplauzima na otvorenoj sceni.
Madalena de Koanji je bila Jasmina
Trumbetaš Petrović. Možda će neko reći da je “stabilna”, da je “sve otpevala,”…
Ja nisam uživao iz nekoliko razloga… Kod umetnika mora da peva srce,… I da ne
objašnjavam na pesnički način, poput zaljubljenog u žene pravdu i domovinu
večerašnjeg nam Žerara… Gospođu Trumbetaš će publika na sceni doživeti kao da
sluša snimak opere preko radija. Ne da nema glume, nema ni pokreta, mimike,
nema sjaja u očima zaljubljene žene.. Možda je sve to kod Madalene od pre dva
dana (Ane Rupčić) bilo preneglašeno, ali doživljaj običnog gledaoca, poput
mene, bio je proizveden sugestivnošću.
Ljubica Vraneš, kao Bersi, nije imala
mogućnosti da se iskaže, pa je svoje očigledne želje morala da uklopi u jednu korektno programiranu služavku, kakva je
zamišljena i od strane kompozitora, a i od režisera.
Tamara Nikezić, kao da je došla iz
predstave od pre dva dana. Bez energije, bez glasa, bez, sebi svojstvene, dobre
glume, bez, bez,… sa pravom da se čovek zapita otkuda ona ovde.
Na predhodnoj, a i na ovoj predstavi mi
je smetalo što “sve vreme” Matije, Mihailo Šljivić, ne samo drži lulu, već iz
sve snage povlači dimove iz nje. Sve do trenutka kada od običnog skitnice postaje,
kroz revoluciju, “neko.” Više se ne
tetura pijan, a i oslobodio se, rečeno savremenim izrazom “bolesti zavisnosti.”
Veoma interesantan režijski “gaf”. A i Šljivićevo pevanje je bilo veoma
korektno i doprineo je, pogotovo večerašnjoj predstavi, da bude nešto sa čim je
lepo da se “zatvori” ovogodišnja polusezona.
Još jednom pohvala za mnoge režijske
elemente. Posebno treba naglasiti početke i krajeve činova. Veoma efektni.
I dalje je u meni utisak da je Asja
Stojmenova imala neke probleme u trenucima kada je osmišljavala šešire dama za
večerašnju predstavu. Osim toga, odeća u koja su bila obučena deca, pa samo je
njih četvoro-petoro u pitanju, je užasavajuće. Nedopustivo. Kao da su ta deca
ušla u predstavu iz nekih šezdesetih godina prošlog veka. I da dalje ne
analiziram kostimografkinju.
Đorđe Pavlović je, po već isprobanom
receptu, mlatio i podizao zvuk orkestra na decibele koji su uspevali čak i glas
Dragutina Matića da “poklope.” Naravno, Šljivić će svim dirigentima ovog sveta
da odoli, iako sam još pre par meseci primetio da se kroz obuzdavanje kultivisao,
dobivši istovremeno na kvalitetu pevanja.
Imao sam utisak da će se hor par puta
raspasti. Ali žene su tu, kao i uvek, sposobne da prevaziđu svaku nedaću… U
sceni suđenja, publika (ženski deo hora) je jurila Đokin ritam, Đoka je jurio
da ostvari zamišljen tempo, žene su čas zaostajale, čaj preticale… I na kraju
se i skupiše i sabraše da zatraže smrt za svakog ko je protivnik revolucije.
I da završim sa plavušama.
Večeras smo imali Madalenu, plavušu.
Naše operske dive očigledno ne žele da nose perike. Pa ako smo svojevremeno
imali Karmen plavušu, pa se još dotična “prvakinja opere” hvalila da je ona
prva Karmen, plavuša… Valjda sa drugim i nije mogla da se pohvali… Jer, jer Bog
je milostiv. Da, plavuša… Možda Plazinić i Jovanović nisu mogli da se iskažu do
kraja, jer Ana Rupčić nije bila plavuša…
….io voglio quell'ebbrezza
de' tuoi occhi profondi!
Io pur, io pur, io pur voglio
affondare le mie mani nel mare
dei tuoi capelli biondi!
Zar neko sumnja kako ne primetime svaki
detalj… Jasno, nema prostora da se sve navede…
Ukratko, dobra predstava. Hvala
Sinadinoviću (pevaču), hvala Matiću.
O ISTOJ TEMI, ALI IZ DRUGOG
UGLA:
.
