Poruka čitaocu
Jedini sam autor tekstova i
knjiga koji poručuje svojim čitaocima: „Preskačite ono što vam nije
interesantno! Idite na odeljke koji Vam se dopadaju“. Samo prepotentni pisci
misle kako je sve interesantno što su napisali. Ipak, prepotentnost mi je u nekim
drugim dimenzijama.
Da sam mogao da napišem kraće,
napisao bih,... a smatram da je ovde
svaka napisana reč više nego potrebna.
Uvod
Pre nego što počnem o onome što
je u naslovu, napominjem kako ljudima ne pričam o njihovoj budućnosti, bez
pitanja. A princip mi je, odgovore ne naplaćujem... Postoji nešto što ne sme da
se naplati... Oni koji čitaju moje tekstove koji nisu vezani za operu,
književnost, film, scenu, mogu da predpostave o čemu pričam.
Još malo uvoda!
Čast! U pređašnim tekstovima
spominjao sam taj pojam u raznim oblicima... A ovo pisanje će biti baš o časti.
Navešću vam jednu od najboljih definicija te reči, a misao je jednog od
najvećih filosofa, Osvalda Špenglera, a objavljeno je u njegovoj knjizi
„Propast Zapada“.
„Osnovni pojam svakog živog razumnog
bića je čast. Sve drugo, vernost, smernost, hrabrost, viteštvo, samokontrola,
odlučnost, sve je već uključeno u taj pojam. A čast je stvar krvi, ne razuma.
Čast staleža, porodice, muškarca i žene, naroda i otadžbine, čast seljaka,
vojnika, čak i bandita, znači da život jedne ličnosti ima izvesne vrednosti, da
ima istorijski rang, odstojanje, plemstvo. Posedovanje časti znači skoro koliko
i posedovanje rase.
Suprotnost tome su tersitske
prirode, duše iz kola, gomila, "zgazi me, ali me pusti da živim".
Podneti uvredu, zaboraviti poraz, kukati pred neprijateljem, to su sve znaci
bezvrednog života koji je postao izlišan.“ (kraj citata)
Pre samo par meseci, napisao sam... U beogradskoj operi neko MORA
da da ostavku. Ili će to uraditi zbog sramote, ili će to uraditi zbog svog
obraza. Desilo se... A dogodiće se i nastavak... Zapamti čitaoče ove zadnje
četiri reči. Podsetiću te jednoga dana na njih.
Manon Lesko
Pučinijeva opera. Najavljivana,
pomerana, najavljivana, pomerana... Odlazio dirigent, jer... Oni koji poznaju
dešavanja u operi znaju razloge... Konačno, pronašli dirigenta, reditelja,...
koji pristaju na ponuđene uslove, kad... Ali o tome kasnije...
Stavimo predstavu u prvi plan.
Viteže De grije, Gospodine Sinadinoviću, Vi ne
ulivate poverenje nekome poput mene. Nekome ko zna o čemu se radi i ko veoma
dobro pamti. Da ne ulazimo u daleku prošlost. Predviđeni ste, zapravo bili ste Erik u „Holanđaninu lutalici“, bili ste
Ismail u „Normi“... Predstavama za koje su utrošene desetine i desetine hiljada
evra... I? Drugi put, treći put, četvrti put, i... Nikada više.
Da li ste Vi tenorski garant
kako će jedna predstava da uspe? Možda nekima koji su veoma udaljeni od mene i
po znanju i po iskustvu, a i po onima gore, okultnim predviđanjima...
Gospodine Sinadinoviću, kada
ste bili na „vlasti“, „pretili ste“ (bolje reći lupali ste u rešeto) kako ćete
da prijavite „ministarstvu onu koja napada i vređa operske veličine“... Recite
mi samo koje je Ministarstvo zaduženo za „zaštitu operskih veličina“, možda je
njihov delokrug rada i da publiku zaštiti od loših operskih pevača, a državni
budžet poštedi „pevača“ koji ničim nisu zaslužili da se u njihov uspeh veruje.
Gospodine Sinadinoviću, i Vi i
ovi oko Vas treba da shvate kako je danas svet mali, mali iz razloga što se
ljudi poznaju, iako se nikada nisu sreli u realnom životu. Tako se zna kako ste prošli u sindikalnoj poseti
Tirani. Zna se da ste trebali da pevate dve večeri, tri večeri, zna se šta je
uprava opere u Tirani učinila za spas svoje publike.
Biće poseban odeljak o
gostovanjima i „uspesima“.
Ali Gospodine Sinadinoviću, ja
ne želim da Vas kudim, ja Vas ovog puta hvalim. Vi ste večeras bili ponajbolji
na sceni. Dali ste sve od sebe, jer uvek pevate maksimalnim glasom. Ne štedite
se... Na drugoj strani je efekat. Bože moj. Perspektiva, videćemo... Možda ću
sa Vama doživeti da ne udem u pravu.
Direktorko!
Kula od karata Vam se ruši.
Ruši vam se iako ste verčeras
kao Manon Lesko dobili više cveća nego i
jedna Vaša koleginica zadnje decenije. Ali nije sve u cveću. Objasniću.
Predstave u kući kojom
upravljate doživljavaju fijasko, Predsednik Upravnog odbora je otišao.
Predsednik Umetničkog saveta je napisao pismo i Vama i Upravnom odboru i Ministarstvu
kulture.
Ups! Pitate okuda znam??? Pa
imam to pismo. Imam, kao i par hiljada beograđana. (pa i druge slične
poslastice kruže među ljudima koji vole, obožavaju i žele dobro beogradskoj
operi) Vas očigledno to ne dotiče. Nasmejaniji ste nego ikada.
U istoriji, osim kapetana koji
su u rukama umesto kompasa i sekstanta držali novčanik, i koji su garantovano
lupali brod kojim su upravljali, postoje i oni drugi ljudi. Časni ljudi.
Vidiš li sada čitaoče kako onaj
citat Osvalda Špenglera nije bio suvišan. Rekoh, svaka reč ima svoje mesto,
svoje značenje i svoju bodlju.
Gospođo Direktor, ponavljam, kula
od karata Vam se ruši... nemate plan i program, nemate ideje... Jedna od proba
za noćašnu predstavu, a Vas nema,... čekaju vas sat, dva sata, ne javljate se
na telefon... A Vi ste u susednoj državi, ili možda niste... Pevate tamo negde,
o čemu ćutite, ili pak niko neće ni reči da objavi u svetu koji je, rekoh
„mali“,... ili ne pevate... Nastup od kulturnog značaja, ali bez ikakvog
traga... Sve se zna. Smešno je da ste hteli da se proslavite u ovoj godini sa
idejom „Portret umetnika“.... sa večernjim i „Matine programima“... Pa to ne bi ni onaj Žarijev Kralj Ibi pustio
da prođe u svom somnabulno-iščašenom
kraljevstvu. Zašto spominjem kralja Ibija, pa on je farsa farse. Sa
hulahopkama i pelerinom na sebi... Nudim se da nacrtam na grudima onu
hipnoterapeutsku spiralu... Možda hipnotizam poznajem više od drugih... Može da
se proveri... Alp se neko pronađe u ovoj metafori, trebao bi da se postiti. Ali
se neće pronaći, na žalost.
Valjda se više ne pitate kako
znam ovo, ono, treće, peto..... Već sam napisao, svet je mali... Ali su
pojedini ljudi međusobno udaljeni svetlosnim
godinama, kao Vi i ja... Zar mi niste jednom „u oči rekli kako treba da se
vidimo“... Odgovorio sam: „Odlično, ali samo na neutralnom terenu“... Još na
ovim prostorima ne postoji dovoljno detoksiciziran, deratiziriran i
depolitizovan prostor takve vrste. Čak Vam se ruši i ideja da od nekoga ko nije
pevač, napravite opersku veličinu. Ne sumnjam da će ta i takva ličnost da dođe
na visoke umetničke funkcije, ali isto ne sumnjam da će ikada moći da izazove
nešto drugo osim smeha. U danima dok smo čekali večerašnju premijeru,
preslušavan je snimak osobe iz predstave
igrane u susedstvu. Dozvolićete operskoj publici i budućim „kolegama“ dotične
osobe, da se zabavlja „perspektivnima“ i kada nisu „ugurani“ na domaću scenu.
Verujte, sramno zvuči, a ubeđen sam da ste i vi dobili taj snimak. Eh, da
postoji onaj prostor mogli bi da izmenjamo snimke.
Sada malo o ljudima oko Vas
Čast... Opet smo kod reči
čast... Zar se baš mora sa nekom osobom koja kod ljudi zaposlenih u operi i kod
ljudi koji vole operu, izaziva smeh i zgražavanje,... zar se baš mora nastupati
zajedno... Novac, slava... Sitan novac, slave nema... Sem ako se ne plati
članak u nekom tabloidu, ili se „odozgo“ ne „zamole odozgo“ ljudi u nekom od
„ozbiljnih medija“ da napišu hvalospeve... Gospodo sa karijerom, gospodo od
ugleda, razmislite sa kim nastupate na koncertima... A, evo za mesec dana je
koncert takve vrste.
Nije Karnegi Hol... U Karnegi Holu
su nastupali i beogradski srednjoškolci. Njima je platila diplomatija. (Zna se
koliko košta mala sala) Dobije se termin,... još toliko novca za putne troškove
i eto „bitne“ stavke u CVu. Da ne pišem imena tih dečijih „veličina“... ionako nećete nikada čuti za
njih. Čak nisu upisali ni trećerazredni fakultet iz tog instrumenta, već iz
nekog drugog. Već se zna ko će put Njujorka, a i ko će put Beča za naredni
Svetosavski bal.... Otkuda znam...? Pa u onoj „kurvanjskoj oblasti“ (tako su
sve nas učili dedovi), a zove se politika, sve se zna u napred.
Opet Direktorki
Da se vratim na Vas, Gospođo
Trumbetaš Petrović... iako ni jedna reč nije napisana, a da se indirektno nije
odnosila na Vas.
Kome
trebaju predstave poput „Manon Lesko“... Kome je trebala „Norma“... Kome je
trebala „Moć sudbine“... Nema ih na repertoaru toliko dugo, a novac... U vetar...
Čiji je to hir... Gospođa koja uvek sedi pored mene i zna sve te opere napamet,
je za reditelja „Moći sudbine“ napisala reč „protuva“. Priznaću štrecnulo me...
Šta je radio... šta je uradio... Pitam se i onda i sada. Asistenti su režirali,
na pet dana pred premijeru tražio je i balet i koreografiju, obećavao je javno
ovdašnjim operskim pevačima gostovanja... (pogledajte članke) Obećavao javno
gostovanja... Ali ja sam sve to već zabeležio... Za razliku od drugih, nemam
amneziju „po potrebi“. Čitaoc će se složiti samnom da su to postupci obične protuve.
A
večeras se ta osoba pored mene tokom predstave u istom trenu kao i ja latila
olovke i papira... U mraku... O tome kasnije.
Zašto
Gospođo Trumbetaš Petrović niste izašli u javnost sa objašnjenjem zbog čega
najbolji beogradski tenor Nikola Kitanovski, ne učestvuje u predstavi? Nemojte
slediti manir Vaših predhodnika: Glavu u pesak, a zadnjicu na izvolte, dok ne prođe halabuka. Navikli smo se mi,
Gospođo Trumbetaš Petrović, na operske zadnjice, da nam više nisu ni
interesantne, ni smešne,... ogavno nam je.
Zato tvrdim, uskoro će nova
ostavka.
Ili zbog toga što će neko biti
oteran, pa će politički (za publiku) to da uvije u ostavku iz ličnih i
porodičnih razloga, ili će neko da ode
zbog gore spomenute Časti.
Pored ostavke Predsednice
Upravnog odbora (urađeno u rukavicama, svojstveno nekome ko je od strane
političkih organa postavljen), gospoda Miodrag D. Jovanović i Nikola Kitanovski
su povukli potez umetnika. Bravo za takav potez.
Publika je čekala i po godinu
dana da čuje najboljeg srpskog tenora. Sada bar znamo, dok je ova uprava,
Kitanovski neće pevati u Operi na Trgu. Pevao, ili ne pevao, Kitanovski je
najbolji tenor... (I ovde pozivam svoje mnogobrojne oponente da me demantuju)
Politika Opere je da ne pravi
repertoar po pevačima koji su najkvalitetniji, nego po onima koji imaju
najbolje pozicije (raznih vrsta, da ne ulazim u politiku i intimu). Odluči neka
vremešna sopranistkinja da bude dvadesetogodišnja kurtizana, pa koja još hoće
da postane slavna plesačica, pa hajde, daj predstavu. Begrad nikada, a kako
stvari stoje, i neće čuti baritona Nikolu Mijailovića na premijeri neke opere,
nakon skoro četvrt veka njegovog aktivnog pevanja. A ko od onih koji žive u Beogradu
ima veći internacionalni uspeh?
Imeđu ostalog i zato propadaju predstave!
Dok Srbija ima uvaženih i odvažnih umetnika poput Kitanovskog i Jovanovića,
imaćemo i operu i red u saobraćaju, ceniće domaće filmove, dolaziće nam svetski
umetnici, naše predstave će gostovati u inostranstvu... Jednom rečju, ima nade,
ne samo za operu, ne samo za umetnost, već za ovaj narod.
Mada nam neki pričaju bajke o „gostovanjima u
Istambulu“, poznatiji su po pričanju
bajki, nego po onome što su pokazali na sceni. U te bajke ne veruju više ni
vaspitačice u obdaništu u Mrčajevcima.
Gospođo Direktorko, već je
pisano kako nemate sreće sa intervjuima. Jednom listu za intelektualce i
umetnike ste rekli kako Marija Kalas „nije smela da se lati sopranske uloge u
Manon Lesko“. Nije smešna činjenica, smešan je kontekst. Pogotvo što ste svom
„prvom solističkom koncertu“ dali naziv „La divina“... A La divina je samo
jedna, Marija Kalas. O tom smehu sam pisao. Istovremeno vi ste odbili da
komentarišete odustajanje Gospodina Kitanovskog. ZAPAMTITE, nemate nikakvo
moralno pravo da kao Direktor odbijate komentarisanje problema u Vašoj kući.
Intelektualna i umetnička etika to dozvoljava, a odlaganje odgovora, može da
ide samo uz napomenu da će se tome dati
odgovor u nekom narednom danu, kada se
eventualno, prikupe činjenice, ili dođe do podataka.
Ljudi iz operskog sveta,
naučite se kulturi ponašanja, kulturi ophođenja, kulturi življenja!!!! Teško
polupismeni novinari da se pozovu na teko nešto, pogotovo oni u „medijima za
intelektualce, umetnike, i ...“... kao i u onim medijima „koje finansira
vlada“.
Opet predstava
O Nebojiši Babiću sam pisao bar
dvadesetak puta. Slušao sam ga i gledao i ovde i u Novom Sadu. Tvrdim kako sam
o njemu (Fra Melitone) napisao tekst kakav neće dugo vremena dobiti, ni od
koga, ni jedan umetnik sa naših prostora. A večeras Nebojša nije mogao da bude
Nebojša... Niti je rola za njega, niti je mogao da iskaže svoje pevačke i
glumačke sposobnosti. Šteta, čovek koji u svakoj predstavi dobija aplauze na
otvorenoj sceni, večeras je na kraju predstave mlako pozdravljen od publike.
Dok je gospodin Dragoljub
Bajić, kao Žerom de Ravuar bio u svom kvalitetnom izdanju.
A o Gospodinu Siniši Radinu
(Večeras se oprobao u tri role) ću nekom drugom prilikom. Imam za njega posebnu
poruku.
I da ne zaboravim Gospođa
Jasmina Trumbetaš Petrović je večeras bila veoma solidna kao Madam Lesko.
Mislim samo na pevanje. Scensko dočaravanje lika jedne dvadesetogodišnje
pariske kurtizane, nikada joj neće poći za rukom. I neka zapamti Marija Kalas
je bila na nebu i za vreme svog ćivota, a i danas, a ona (Jasmina) je ipak na
daskama operske kuće u Beogradu.
Sve u svemu mlaka predstava sa
malo aplauza... Veći su aplau dobili reditelj i
dirigent, nego ceo ansamble koji je izašao pre njih. Potrudiše se onih
desetak italijana koji su bili u gledalištu. Tokom predstave ništa, nakon
predstave cveće, ali bez ovacija. Konstatujem da bi toliko cveća dobila i Mina
Gligorić za premijeru Koštane, samo da je podeljeno 40 ulaznica...
Uh, taj broj 40 me ne asocira
na hrišćanskih 40 mučenika, nego na jednu od bajki iz „1001. noći“... Ma znate
tu bajku, siguran sam... A možda i nije podeljeno, možda je to moja
„izmišljotina“.
A uz cveće u gledalištu su bile
osobe koje retko dolaze u operu. Nisu bile na Koštani, tamo je pevala Mina
Gligorić, ali kada peva Direktorka... Tu je već veoma poželjno da se pojave...
A Koštana je bila predstava mnogo većeg značaja i za Beograd i za Srbiju i za
opersku umetnost ovog naroda... Ali treba podariti osmeh, reči oduševljenja,
treba se slikati, a sutra... A sutra, znamo ko šta o kome priča. To je deo
opšte operske farse. Tako smo u gledalištu mogli da vidimo one koji decenijama
ignorišu nastupe svojih kolega, a lično nastupaju, jednom, ili dva puta
godišnje. Po prpotentnom držanju se da zaključiti kako nisu svesni da više ne
postoje.
Misliš li čitaoče kako sam malo
opor, ili da sam čak zajedljiv. Pa to i hoću... neki zaslužuju!
I još da dodam, svideo mi se
prevod libreta. Uradio je to Gavrilo Rabrenović... Pitko, romantično, nadahnuto
osećanjima od pre dva veka. Očigledno mu prevodi bolje „leže“ od pevanja.
Stranci
Večera smo imali dirigenta
Stefano Romania. On je pristao da diriguje pod ovdašnjim uslovima. Nije se
proslavio. A i šta će mu slava u nekom tamo Beogradu. Tu se dolazi zbog „tezge“.
Reditelj Pjer Frančesko
Maestrini. Prvi čin me oduševio. Osetio sam sliku Vermera (Johanesa). Da, onog
genijalnog i nesrećnog holandskog slikara koji sa kičicom nije izašao iz svoje
kuće... prelepo šarenilo akrilnih boja... Da, Vermer sa akrilnim bojama...
Svetlost Miodraga Milivojevića je to upotpunjavala... Desetinama puta sam pisao
kako su nam predstave sa veoma lošim osvetljenje. A može. Brago Gospodine
Milivojeviću. U drugom činu, već počinje apsurd, a u nastavku apsurd apsurda...
Bilo je tu lepih zamisli masovnih scena, upotpunjenih horom, statistima,
kostimima...
I onda krah.
Vitez de Grije i Manon Lesko
vode ljubav na podu u drugom činu. Nešto najogavnije od svih erotskih scena
koje sam gledao do sada. Na filmu, u pozorištu, u operi,... takav doživljaj
nećete imati ni u tekstovima Henri Milera, ni Kazanove, ni Markiza de Sada...
Manon Lesko leži, diže nogu ka Vitezu de Grijeu... a on izvrće njenu haljinu.
žipon, turniri, korseti...
Muči se sa „fartingejl“ovima. On
ih pritiska, oni odskaču... Grije se bori u žaru svoje ljubavi.., ali se
„frangejlovi“ ne daju. Znate šta je to...? To su one žice koje su u veku radnje
opere držale raširene haljine... Ni najveći sladokusci ženskih čari, oko i
iznad kolena, nikada i zapamtite nikada ne ulaze u opise kako izgledaju te dame
u tim predelima sladostrašća. Mislim na vek kada je živela Madam Lesko. A reditelj
nam baš to nudi. Bljutavo.
A drugi propust i gori i
nedopustivi. To se desilo onda kada sam se latio olovke istog trena kada i
gospođa pored mene. Scena proterivanja žena za Ameriku. Narednik straže čita
imena proteranih žena koje se moraju ukrcati u brod. A one prilaze,... njih 12,
13... I sve grabe guščije pero i potpisuju se... Žene koje pripadaju samom socajalnom
dnu... Nedopustivo... I da ne nabrajam druge, treće, pete nelogičnosti... Zar
reditelju nije palo na pamet u veoma dugom i statičnom zadnjem činu kada su
Manon Lesko i njen ljubavnik u pustinji, da uvede balet... Aveti, vizije, duhove...
Pa oni su bez vode u pustinji... Ne poklanjam svoje ideje... Ali i previše je
nedopustivo za nekog ko sebe naziva rediteljem. Evropskim rediteljem. Rekoh,
Beograd je tezga, ko će ovde javno da analizira opersku režiju... Osim mene,
naravno.
Ovdašnji su skloni da u
strancima vide neprikosnovene autoritete. Kostimograf Luka Dal Alpi se razmahao do maksimuma, a
nikakav efekat nije postigao. Sem što je zavukao ruku duboko u budžet opere. Hor, statisti... Gomila
sveta, bez potrebe... Tačno, scenski efekat, ali koji će biti ukupni efekat
predstave. Hoće li se ukupno izvesti pet puta. Čak i škole i prva tri reda za
penzionere neće pomoći da ovakva predstava opstane... Muzika koja ne ostaje u
ušima posetilaca, arije koje ne mogu da izmame ni najmanji aplauz (ko je bio na
predstavi, čuo je), razvučena dramska radnja, previše statičan zadnji čin i
cveće... Gomila cveća. Možda desetak i više buketa.
Pa u operskoj Sali na Trgu veći
aplauz dobije Rigoleto po stoti put, kada pevaju pravi pevači, nego premijera
Madam Lesko.
Ovo je sramota od premijere,
ako ne znate kako izgledaju premijere, kako publika aplaudira, idite u Novi
Sad, ili neka Gospodin Babić objasni svojim večerašnjim kolegama kako se to
radi i doživljava.
Nemojte me odmah osuđivati.
Vreme će pokazati da li sam u pravu, ili ne...
Evo za kraj jedna lepa misao
čuvenog Brane Petrovića. „Pod turcima nije bilo intelektualaca, inače bi još
bili pod turcima“!
Nadam se, čitaoče, da ne pitaš
sam sebe kakve ovo veze ima sa gornjim
tekstom. Tu je objašnjenje svega napisanog. Pod turcima su bili nepismeni
seljaci, a samo takvi mogu da izađu na kraj sa zulumćarima.
Ja čekam sledeću ostavku.
Hoće li da bude zbog nečije Časti,
ili nečijeg Bezobrazluka?
Tipujem na Čast! Cenim pesnika
Branu Petrovića.
David Naum
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
