PRETENCIONIZAM, SOMNAMBULIZAM, SUICIZAM,…
Ne volim strane reči, ali treba
previše domaćih da opišu ova tri stanja.
Bunt 6.0. Kolarčeva Zadužbina, 01. novembar 2018.
Pre dve godine, za Bunt 4.0 sam
napisao da je kvalitetom odličan i da će prevazići BEMUS.
Prošle godine sam napisao: “…..Rita Kinka nije ime koje će da privuče beogradsku publiku.
Rita Kinka je večeras pokazala da je umetnički nezanimljiva, da zvukom klavira
nije u stanju da ispuni prostor Zadužbine…”… Pevanjem joj je bila pridružena
Katarina Jovanović… Poslao sam nedvosmilenu poruku: “…Ne penjite se na scenu
Kolarčeve Zadužbine, ako nemate u gradu bar tri stotine obožavalaca, ili
prijatelja, ili komšija koji vas cene… (Opaska) Ne zavaravajte se fejsbukovskim
prijateljima…”
Tada sam konstatovao kako
sam među onih dvadeset osoba koje su platile ulaznicu. Pa bilo je na otvaranju Festivala
te godine ukupno 70 ljudi.
Večeras je u Sali bilo
preko 150 osoba… Zar neko od mojih čitalaca sumnja u malu moć da uz jedan pogled
saznam koliko osoba ima u nekoj Sali… Znači bio sam među onih tridesetak koji
su platili ulaznicu.
Jasno, naslov se odnosi
na organizatore. Pretenciozno u somnambulnom polusnu, sa sucidnim namerama.
Program, odštampan
dvostrano na papiriću formata A 5. Čak
uz to nije dat program celog festivala, što je bila praksa predhodnih godina.
Da, tada sam hvalio, čak i dizajn programa… A sada. Sada sam otišao nakon prvog dela.
Što nije u mom maniru. Pošto pišem i to unapred znam, ne želim da mi neko
osporava stav činjenicom, kako je “u drugom delu bilo sve mnogo bolje”.
Večeras mi je intuicija
rekla: Idi kući, ne budi mazohista.
Pre par meseci, kada je
doneta odluka o podeli republičkog novca za kulturu, bio sam na strani stava organizatora Bunt-a, koji su "pljuvali" po Republičkoj komisiji, jer nije dobijen
ni jedan jedini dinar.
Ovakav program ne samo da
nije u interesu države, nije u interesu kulture, a očigledno ni publike.
Jasno, neko će reći,
ovakav je program zato što Republika nije “odrešila kesu”. E, u tu tezu sumnjam,
iako sam uvek i to UVEK, baš UVEK protiv odluke Republike u vezi kulture, jer
smatram da su i previše neobrazovani, isto toliko nedobronamerni, a nekoliko
puta više nesposbni da bilo šta u vezi toga procene, mislim na one iz Republike.
Zar je onda trebalo da se
spusti na nivo, "neka svira moje dete," pa neka svira dete moje koleginice, pa
neka svira kolega, kolege, koleginica,… dete, mladi, talenti…
Nepoznat mi je bio Sergej
Aleksandrović Kuševicki i njegov Konceret za kontrabas i gudače Op. 3. Sve do
pre tri dana, a onda mi je osoba koja uvek sedi na koncertima, a i spava pored
mene, a koja u sopstvenoj zlatnoj groznici noću ispira blistave note po internetu,…
pustila baš tu kompoziciju…
Jednom rečju ubistveno.
Večeras je mladi Jovanoć (sin) pokušao to da izvede… Možda bih mislio kako je
izveo korektno, samo to, da ne čuh kako zvuči, kako mora, kako treba… Pred
Stevanom Jovanovićem je (možda) budućnost, ali je večeras na Kolarčevoj zadužbini
napravio pogrešan korak.
Sledila je Una Stanić i
Franc Šubert, rondo za violinu i gudače. Bez energije, bez maštovitosti, bez
one, mladim ljudima, karakteristične lucidnosti. Nije to za nju.
A bila je okružena istim
takvim ljudima, mladim… Sa svim onim već iznetim karakteristikama. Sklepan
orkestar.
Ne zvuče čak ni
studentski, jer Maestro Suđić svoje studente “urihta.”
I kao što rekoh, izašao
sam nakon prvog dela. Reći će neko: Šteta propustio sam “najbolje mlade
profesionalce Srbije…” Tako piše u programu… Skromno, nema šta! Zato je onakav
naslov.
Možda ću otići na neki od
programa Bunta. Na otvaranje više ne idem. Oni kojima smetaju moja viđenja,
zapravo moji doživljaji, mogu da odahnu… Mene nije napustila ona dobronamernost
iskazana u superlativima o Buntu 4.0. Nisam se promenio, jedino su mi
doživljajui drugačiji, a na to sam ja najmanje uticao.
.
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
.
