UKRAS ZA NOVOGODIŠNJU
OPERSKU JELKU
Slepi miš, Johan Štraus. Zadnja preddstava u poodmakloj
2017. Sa istom operetom je ispraćena i
ona 2016. i bilo je lepo (pisano sa moje strane), onda se i na večerašnju
predstavu došlo sa predubeđenjem da će biti lepo doživljeno. I bi tako.
Aleksandru Dojkoviću očigledno odgovara lik Fon
Ajzenštajna. Odličan pre godinu dana, odličan i sada.Rozalinda, Evgenija
Jeremić, Frank, upravnik zatvora, Miroslav Markovski, princ Orlovski Ljubica
Vraneš… Sjajni… Rola Alfreda kao skrojena za
Ljubomira Popovića. Ako se želi postići pravi efekat kod publike sa
nekom komičnom operom, onda je potrebno u postavu ubaciti Popovića. Zapravo svi
u u predstavi bili dobri, a tamničar Froš, Andreja Maričić sugestivan do
maksimuma.
I da konstatujem, najveći aplauz na otvorenoj sceni je
dobila Vesna Marković, kao Adela,
Rozalindina sobarica. Da ne podsećam čitaoca na svoja “predviđanja i prognoze,”
ona je neko koga će publika i u buduće da nagrašuje aplauzima. Samo ako joj se
pruži nova i nova šansa.
Kao što rekoh, sve je bilo lepo… Lepo je i dirignet Stefan Zekić izbegavao da se ne sunovrati… Ko
od pevača uživa da se šeta po ivici
ambisa neka se drži Zekića… takvome adrenalin neće izostati…
Ne kvarimo sitnicama ukupan doživljaj… Ovako i treba da se
završi operska, kalendarska godina.
Da, publici se obratio i Deda Mraz… Prigodne reči, želje…
Ukomponovano u radnju predstave… Lepo i hvala… Ostali smo uskraćeni za ime deda
Mraza, a ja mislim kako se iza brade, kape, odela krio Dejan Savić…
Kada je predstava poput Slepog miša u pitanju onda su i ona
trapava dešavanja simpatična. Ako ste ovde pomislili na baletske igrače, misli
vam idu pravim putem… Cupkali su veoma simpatično, otresajući nogama svakih
desetak sekundi, kao mačići posle male nužde. Naravno i među trapavim mačićima
ima ono koje je naj-naj trapavije. Igrač u košulji boje breskve… taj se sve
vreme trudio da sustigne one visprenije… Bio je ukras na šišmišovskoj poslastici, uz
orkestar koji nije zvučao ni bečki, ni štrausovski… ali sve je prijalo u
događanju gde su hor i solisti bili ispunjeni nekim unutrašnjim pozitivnim
nabojem, koji uvek daje dobar rezultata.
Izostalo je 100 kineskih balona… Izostala su i deca u
predstavi, ali ne mari… Opera je naša i mi smo valjda njeni. Iskreno da li ova i
ovakva publika zalužuje ovo što joj se nudi i prikazuje.
Čovek treba da bude realan. Svi su skloni da kritizerski gledaju i slušaju šta
dolazi sa druge strane rampe,… a šta je sa ove???
Sa ove je bila i jelka… Valjda publici na dar… A na jelki
ukrasi u vidu magnetnih pločica za frižider.
Svaki trend vremenom pređe u kič… Gle čuda, u želji da vidim kako sve to
stoji, uhvatim se za pločicu na kojoj piše “Leteći holanđanin.” Kako baš za tu predstavu sa koje sam izašao u
prvoj pauzi… Srećom, ne izvodi se godinama… Da imali smo jelku od pleha… Istu,
prošlogodišnju… Boja staro zlato…
Napisao sam tačno pre godinu dana: Zašto ne pozovete neke od hiljade
beogradskih likovnih umetnika… neka osmisle jednu, dve, tri… jelke. Napravite
izložbu jelki… Videće ih desetine hiljada ljudi… Eto promocije za naše likovne
umetniče, čije izložbe poseti u proseku, par stotina osoba…
Ovako ničeg drugog od ukrasa, na zgradi u zgradi… Da nije neko u žalosti? Prošle godine sam napisao: Ne pravite se veći
bednici nego što jeste… Ove godine moja poruka zaduženima za menadžment glasi:
Prevazišli ste sami sebe!
Ipak neko se u ovoj kući trudi… I predstave budu dobre, kao
ova večerašnja… Ona je ukras za opersku novogodišnju jelku.
E, u iščekivanju takvog doživljaja ljudi redovno dolaze u
operu.
David Naum
