PREDSTAVA
Ovakve
predstave, sa ovakvom podelom, stavljaju se na repertoar samo iz jednog
razloga. Popunjavanje programa.
Zapravo, ovako nešto je za one koji su došli u operu, a unapred su spremni da iz nje izađu ne znajući jesu li bili u
gurmanskom restoranu, ili u poslastičarnici.
Imali
smo večeras Kralja Egipta Svetu Kastratovića. Očekivao sam da u svakom momentu,
poput Šekspirovog Lira, ali u skladu sa svojim potrebama, uzvikne: Dajem
kraljevstvo za glas!
Možda
bi se egipatski bogovi i sažalili… Ovako, … ovako je publika prema njemu bila
nemilosrdno nezainteresovana. I ubuduće će, kako stvari stoje.
Amneris
je tumačila Aleksandra Angelov. Večeras je njena rola ohole i zaljubljene
kraljice pevački bila mnogo izraženija nego glumački. Ipak lik Amenris je dočaran na veoma uspešan
način. Sa moje strane iskrene čestitke.
Jeleni
Radovanović je poverena uloga Aide. Ne verujem da će iko da je pamti u toj
poetskoj i zahtevnoj ulozi, osim njenih prijatelja koji su večeras bili
prisutni u sali.
O Dušanu
Plaziniću, kao Radamesu i Ivanu Tomaševu,
Ramfisu, već sam pisao u predhodnim predstavama. Postojani su. Prvi za zgražavanje, drugi za uživanje. A to može
čak da bude dobro, jer moje predhodne procene bile su ispravne.
Veoma
interesantan bio je Miodrag D. Jovanović u ulozi Amonasra, etiopskog kralja.
Večeras je u njemu proradilo iskustvo. Procenio je veoma dobro koliko može,
koliko rola može da se prilagodi njegovim mogućnostima i zvučao veoma
pristojno.
Da
spomenemo Glasnika i Sveštenicu. Danilo Stošić se izgubio u poruci koju je trebalo
da prenese, sve je izgubio, pa i sam sebe, dok je “Glas sa neba” Aleksandra
Petrović, iako nevidljiva, bila ona prijatna preciznost koja opušta publiku.
Večeras
ću da budem kratak i neću da postavljam previše pitanja.
Samo
ću konstatovati par stvari.
Bezobrazluk
čineliste je trajao sve do prve pauze. Prvo, udarači nisu u prvih nekoliko
minuta, od početka predstave ni ušli u ložu 1, gde su smešteni zbog premale
“orkestarske rupe,” a odatle je sve vreme blještalo uključeno osvetljenje.
Potom se trojica udarača instaliralo, a onaj u sredini je sve vreme
najbezobraznije govorio, dok su ga kolege slušale. Čak je nakon prve pauze svoj
instrument ostavio kolegi, a on se izgubio, ne pojavivši se do kraja predstave.
Kontroliše
li neko ponašanje članova orkestra. Taj bahati gospodin je je sedeo, na svoju
sreću, ili nesreću, ispod zanjice
Direktora opera, koji je sedeo na prvoj galeriji, loža 1.
I da
napomenom, Direktor, još u VD formatu, Janko Sinadinović je
sve vreme bio na predstavi. Retko se dešava da on bude do kraja predstave. Čak
je napušta i kada gostuju pevači iz inostranstva. Ali večeras je u nečemu bilo
posebnosti…
Znači
li to da će se Gospođi Jeleni Radovanović dati neka druga značajna uloga, jer
sa ovom večeras ne samo da se neće proslaviti, već neće, kao što sam rekao,
biti zapamćena.
I na
kraju, neko ko je pored Gospođe Angelov zaslužio lepe reči od nekog ko je
nazvan “otrovnim”... Gospođa Zorica Mitev Vojnović je više nego
znalački vodila orkestar… Aplauzi publike, koji su je dočekivali pri izlasku u
novim činovima, kao i onaj na kraju predstave, pokazali su da je opravdano miljenik
publike. I da postiže sa orkestrom ono što uspeva samo retkim inostranim
dirigentima.
Njenim
manje uspešnim koleginicama sigurno bi značilo
da čuju i vide kako Gospođa Mitev Vojnović radi i kako izgleda…. Ali… Efekat... Uskoro...
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
