Pizza del Monako
Dogodila se operska premijera.
Već sam pisao kako ne volim
premijere i objasnio sam razloge, ali priznaću, uvek prija po malo glamura, ili ti po srpskom svečarskog, a naravno biće reči i o glamuru i o svečarskom, mislim
srpskom i tako dalje i tako dalje.
Ljubitelj sam antike i antičke
tragike. Pa zar je posle toga bilo nečeg što je bolje pokazalo tragikomičnost
(bez ovog drugog ne ide) življenja? Naravno, sve naoružaniji idem u operu… odmah sam uvideo sopstvenu grešku, jer ono što sam sam zadnje čuo, bilo je, ni manje ni više, nego Franco Corelli, sa njegovim doživljajem pred oltarom
Venere (Meco all’altar di Venere).. Da
ovde kod spominjanja Italijana i Venere ne odlutam u digresije, strogo se odmah vraćam na temu. Mnogi će misliti kako mi je navođenje tog snimka šlagvort za
neku “kritizersku” analizu… Ne!
I drugu stvar sam poneo sa
sobom. Izreku: Video meliora proboque
deteriora sequor!
To je već pre 200 godina objasnio Dositej Obradović. Danas jednostavno prevodivo: Vidim šta je bolje i
prepoznajem, a za gorim idem!, on je protumačio sa: "Oni koji sprioštava
istinu s uspehom, mora biti pričiljen među prve blagodetelje čelovečeskoga
roda!"
Ono prvo što sam imao u ušima, razumem, što me ovo drugo pratilo, tek
pokušavam da odgonetnem.
Možda se čudite naslovu Pizza
del Monako.
Pizza je italijanska
sirotinjska hrana, kojom je osvojen svet.
Na podlogu od testa
(najobičnijeg, bez kvasca) se stavi ono
što se zadesilo u kući. I tako je nastalo bezbroj varijeteta.
Večeras samo imali Del Monako manufakturno
predstavljanje opere Norma.
Ako neko ovde očekuje sunovraćivanje
u ambis, greši.
Tačno, naoštren da tražim i uživam
u režijskim greškama, krenuo sam na predstavu. Ne volim manufakture, jer tu se
uvek neko krije iza nekog, iz hiljadu i jednog razloga.
Uživao sam u režijskom umeću
Gospodina Del Monaka, uživao sam u odličnoj scenografiji i tvrdim kako je ovim
drugim dao osobeni pečat prvom. Cela predstava je jedna skladna muzička slika koju je režiser u jednom circulus zamahu, iz imaginacije pretvorio u realnost. Jedno veliko Bravo!
Nasuprot tome Stela del Monako
nije zasijala. Da ne analiziram odevanje Druida, Gala i Rimljana. Tek da se
podsetim, nacija koja je iznedrila Pizzu,
Pastu i Operu, crne uniforme je imala samo za vreme Musolinija. Stavljanje fašističkih uniformi u interakcijski odnos (izraz u trendu) sa dešavanjima iz vremena
Starog Rima, može, ali samo ako se zagrizla jabuka (opora) pojede do kraja. Gospođa Stela Del Monako to
nije učinila i zato je kostimografija katastrofalna. Od crnila fašizma, do
bajkovitog hora, žutih stomaka, a la “pčelica
Maja,” do “pokrivača" za glavu ratnika spremnih i za ovovekovni “Rat zvezda.”
A hor, hor je večeras bio
odličan. Iza prikazanog su sigurno
desetine i desetine časova proba… Uvežbanost, odmerenost, snaga,… sve na svom
mestu.
Osećam potrebu da pohvalim i dizajn
svetla. Gospodin koji je zaslužan za to
je Jakopo Pantani.
Sigurno je sve ovo bilo
inspirativno i za orkestar, a i za dirigenta
Dejana Savića da publici podare jednu veoma lepo izvedenu uvertiru. Pitaćete
kako inspiracija, a to je bilo na početku… Pa svaki umetnik oseti kroz probe, šta se kao
celokupnost pruža kompletnim nastupom. Očigledno, sve se može kada se hoće, a
orkestar je večeras zvučao veoma, veoma dobro.
Konačno stigoh do onih zbog
kojih većina posetilaca dolazi na Normu.
Polione, Orovezo,
Norma, Adalđiza, Klotilda, Flavio.
Na početku ove sezone pisao
sam o odličnom Janku Sinadinoviću u “Trubaduru”… Večeras je bio (kao Polone) mnogo, mnogo bolji nego i u jednoj drugoj
predstavi ove sezone. Očigledno nije štedeo sebe kako na probama, tako i na
premijeri.
Sanja Kerkez je za Normu dobila jedan od najvećih aplauza
ove sezone. Zasigurno niko u našoj operi ne bi bolje otpevao i scenski prikazao
taj tragični lik. Subjektivan sam, priznajem. Nisam ni izveštač, ni novinar,
ni kritičar… u operu dolazim da nahranim dušu kako bih u danima koji slede radio ono što me ispunjava. Imam svoje
mišljenje do koga držim i potkrepljujem ga viđenjima (koja se mnogima sigurno
ne sviđaju, ali avaj)… Gospođa Kerkez sledeću “Casta divu” može da otpeva mnogo
bolje, bez problema.
Dragana del Monako kao
Adalđiza je bila inspirisana da se vrati po pevačkim kvalitetima u vreme
širenja imperije Del Monako na srpske prostore.
Nenad Jakovljević, kao Orovezo, jednom rečju odličan. odmeren, precizno profesionalan.
Nenad Jakovljević, kao Orovezo, jednom rečju odličan. odmeren, precizno profesionalan.
Ljubica Vraneš, na mestu
Normine družbenice i Marko Živković kao
Flavio su svojim nastupima zaokružili večerašnju lepu sliku operskog događaja.
Posebno sam uživao u duetima.
Maksimalno uvežbani, bez obzira ko ih izvodio.
I naravno, na kraju su se svi
poklonili, uživajući u zasluženom aplauzu.
Režiser je, po običaju, pozvao
na scenu svoje saradnike… A među njima raznih. Od primereno, do neprimereno
obučenih. Mnogi čak glume kako su se tu
slučajno zadesili… A po odevanju, rekao
bih da je istina to što loše glume. Tako
odeveni mogu da rade iza scene, ali pošto znaju da će biti pozvani, a sigurno znaju da će to i da prihvate, neka se bar obuku da bi pristojno izgledali pored
pevača, dirigenta, režisera… Moraju da poštuju scenu od koje žive i publiku za
koju rade.
I na kraju… Na kraju
predstave, na monitoru gde se prikazuje prevod libreta, pojavilo se ime Maje
Janušić. Ime prevodioca se na programima
piše najsitnijim fontom i često većini posetilaca promakne.
A ja sam se u zadnje vreme spremao
da pišem jedan poseban osvrt o prevodiocima operskih libreta. Odustaću od toga,
a pisanje ću skratiti na samo jedan pasus.
Sigurno se odmah pitate šta me
to iziritiralo? U pravu ste, iziritirala
me je nekorektnost prevoda u mnogim predstavama. Lako pređem preko lošeg prevoda knjige, koju jednom
čitam, ili filma koji jednom odgledam, ali ako stalno nailazim na iste greške,
jer operu ne slušam i ne gledam “sada, pa
nikada više,” poželim da postavim
pitanje: Dokle? Kosta Carina me mučio još dok sam bio dete, u davnim vremenima špageti
vesterna, pa me dočekivao sve ove decenije u operi.
Samo jedan primer, ne može
antička junakinja da kaže kako joj je “čelik probo srce.” Čelik je
proizvod druge polovine dvadesetog veka.
Zašto ne onu jednostavnu reč, gvožđe… Teži se akcentu na oštrinu, nemilosrdnosti,… Greška! Da ne nabrajam desetine reči
neprimerene razmišljanju i ustima srednjovekovnih španaca, starih egipćana,
pariskih ljubavnika i t.d., i t. d… E tu se pravi najveća razlika između dobrog i
lošeg prevoda. Između onog ko ima široko obrazovanje i oseća distancu vremena i onih koji nemaju dar pronicanja u melodiju reči.
Kraj pasusa!
Večeras smo od Maje Janušić, imali jedan odličan prevod.
Kraj pasusa!
Večeras smo od Maje Janušić, imali jedan odličan prevod.
Napisah ovo zadnje da
olakšam dušu od onih koji me muče svojom brzopletošću, ili šupljikavim opštim
znanjem. I previše mi paraju osećaj za lepu reč i tačno značenje.
U ove kasne noćne sate,… pa samo je par sati od završetka
predstave, u mislima mi je i dalje ona sentenca: Video meliora proboque
deteriora sequor!
Valjda ću do ujutru da je
zamenim sa nečim u stilu: Spero meliora…
Možda je posle ovakve
predstave malo i bezobrazno pomisliti na nešto u stilu: Nadam se boljem…
Ali ipak: Spero meliora…
O isatoj predfstavi, ali iz drugog ugla.
...
