Beogradska opera, Đuzepe Verdi, Trubadur, Zorica Mitev Vojnović, Dragutin Matić, Ivan Tomašev, Jasmina Trumbetaš Petrović, Jelena Vlahović,…

TRUBADUR

I  TRUBADURI

28. 10. 2017.

Na istom ovom beogradskom asfaltu, (pre pola veka), u vreme kada je Dragoslav Andrić sakupljao građu za grandiozni i prvi rečnik žargona na EX YU prostorima reč Trubadur je označavala onoga ko je “oduvao”, zapravo odnog bezvrednog čiji je značaj minoran, bilo da je reč u ljubavi,  umetnosti, poslu.

Kada želite da uđete u Operu, morate da primetite Zgradu Nacionalnog Muzeja. Još se adaptira.

Jedan od trubadura je pre par godina  najvaljivao pompezno, u medijima, štopericu, koja je pokazivala vreme u nazad… Godie, dane, sate minute… Odbrojavalo se vreme do završetkla  radova na instituciji koja najbolje reprezentuje kultruru i moć (istorijsku)  jednog naroda. Pa, zaboga “umtnici” i “političari” moraju da budu ljudi od reči  (Znaci navoda nisu stavljeni greškom.)  Pa taj trubadur, potom,  (nakon par godina) sklonio sat, .. jer… približavalo se cifri 00.00.,00. A pompezni završetak radova još nije upriličen. Nije trubadurski upriličen. Inače sviraće fanfare na sve strane, samo dok se potroši tri puta više novca od predviđenog.

Narodni muzej se, kao što rekoh,  čitavu godinu dana sređuje bez sata… A “Trubadur” je otišao na novu funkciju.

Niste to primetili, a možda i jeste… Meni ne promiču takve stvari…. To sve spada u ono što nazivam motanjem oko plota, a na tu igru (koju nikada  nisam prihvatio) reagujem.

I pre pisanja o utisku koju je večerašnja  predstava ostavila na mene da ukratko izanaliziram te “trubadure”

U kulturi su jasno predvidivi putevi “rukovođenja”.

Pra faza je Snebivanje.

Uvek ista pesmica onog ko je izabran na tu funkciju: “Pa eto, morao je neko, pa sam se ja prihvatio misleći da pomognem kako bi krenulo na bolje.”

Znate li nekog ko nije tako reagovao???

Vrlo brzo dolazi druga faza. Prepotentnost. (To nastupa već nakon mesec - dva dana.)

Jasno  nedvosmisleno se ponavlja: “To treba ovako!”

Jer onaj Snebivko je intelektno atrofirao, a fičički je odebljao u Prepotenka.

Zaboravlja se kako je taj, na toj funkciji apsoluno jednak onima kojima “rukovodi.” A najčešće mu je kvalitet rada bio ispod proseka, pa mu je “funkcija” sigurna grana na kojoj može da se klati do penzije.

Treći nivo je Arogancija.

To je već ono; "Naučiću vas kako treba!”

Iako je od prve faze do ove često prođe i manje od godinu dana., ali “umišljeni rukovodilac” je već ubeđen kako je tu, na tom mestu zvog svoje izuzetnosti.

I četvrta, zadnja faza je Diktatura.

Jer, zaboga, On,… onaj što se na početku snebivao,.. sve može i sve SME… Sme, da, zato što u političke strukture (te su ga tu i “gurnule”) u njemu prepoznaju poslušnog piona, koji je veoma zahvalan “za rad na terenu”… Jer za političare su škole, pozorišta, biblioteke… teren.

U celoj toj priči, nas humoriste najviše interesuje sto (mislim radni sto) tih rukovodilaca. Jer na tom stolu se pišu rešenja o unapređenju. i pečatiraju unapređenja, … jer kod srba potpis bez pečata je nevažan. Jer na srbe funkcija ne deluje samo adrenalinski, već i afrodizijački. O tome u jednoj od narednih impresija… Čekam prvo izlazak svoje knjige pod golicavim nazivom “Seksualni bonton”.

I više se ne postavlja pitanje da li je “ruvodilac” veći umetnik, ili šef (upravnik, direktor). Postavlja se novo pitanje da li je lošiji kao “rukovodilac,” ili kao “umetnik.” Da podsetim na početak osvrta, za takve “funkcije”se isključivo biraju oni ispod proseka.

Pitate zašto?

Pa pravi umetnik ne ostavlja svoju koru hleba za sve moći i privilegije koje nudi administracija. (ova zadnja reč mi je ružna, ali na pravom mestu)

Ovde mislim na većinu, a nikog konkretno.

Tvrdim… Tvrdim kao neko ko je o operi Trubadur pisao najviše u zadnje vreme… Čak prepotentno tvrdim da niko tu operu u Nacionalnom tatru zadnjih godina nije slušao  češće od mene… Naravno da većina predstava nije propraćena pisanjem… Pa prema tome mogu da kažem kako je to nešto što je najlepše i najzanimljivije što se može čuti sa Nacionalne Operske kuće. Sigurno su tome doprineli i brojni “Trubaduri,” jer smo očigledno država koja ima povoljno tlo za rast, razvoj, cvtenje i međusobno oplođenje  najhibridnijih sorti “Trubadura”.

Elem, da se koncentrišem na večerašnju predstavu.

Dve su bitne stvari. Počeću sa drugom.  Uvek sedim pored osobe koja kraj Verdijevog Trubadura sačeka sa suzama u očima. Večeras nije bilo suza i to je možda dobro, a počelo je, možda je i to uticalo, mnogo tužnije.  Dirigentica Zorica Mitev Vojnović, veoma elegantna (takve stvari mi ne promiču)  se pozdravila sa koncertmajstoricom. Koncertmajstoricom koja je bila obučene u “džak haljinu”… u sivu džak haljinu od materijala sličnog za isto i u boji koja asocira na isto..

Priznaću, knjigu Bonton sam napiusao (na svoj specifičan i ne - malo bezobrazan način, da ne bude suvoparno poput telefonskog imenika) iziritiran nekulturom. Pa sam tražio sredstvo kojim mogu da odarim po glavi svakog  ko nije u skladu sa civilizacijskim normama, a sa druge strane i da istu knjigu poklonim dragim osobama.

Tvrdim da dotičnu koncertmajstoricu, ni moj prvi poriv, kao i izrečena želja za činjenjem,  neće promeniti u nastojanjima da skrene pažnju na sebe i pokaže svoje izvanmuzičke (džak)  kvalitete.

Opera Trubadur im, po meni, najpoetičniji početak. Priča Feranda pred vojnicima je nešto najlirskije što može da se čuje u operama. Jedan predivan tekst I to je uvek nešto što me potpuno razneži, pa tokom predstave lakše prelazim preko onog što nije urađeno kvalitetno i profesionalno. Ivan Tomašev kao Ferando kao da je želeo da se predstava što pre završi… Nije to bio onaj Tomašev o kome uvek pišem u superlativima… Čak se na kraju nije pojavio da se pokloni publici. To je  propustila i  Ines, Tatjana Mitić.

Bio je ovo jedan od loših Trubadura. Na stranu što je Dragutin  Matić bio izvrstan, brojna publika (sala popunjena sa dve grupe mladih ljudi, iz Kragujevca i Budve) cenila je neke druge efekte, a ne glumu i pokazano pevanje.

Jasmina Trumbetaš Petrović, kao Leonora je bila na nivou Beogradske Operske Scene, a isto se može reći i za Acučenu, Jelenu Vlahović..

Ovoj drugoj, divi i dami koja se upisala u istoriju Beogradske Opere, očigledno ne smeta da rolu Acučene peva lošije od Dragane Del Monako i Nataše Jović Trivić… Mnogo više sam slušao, a manje pisao na te teme, ali Gospođe Del Monako i Jović Trivić to rade sa mnogo više pevačkog kvaliteta i glumačke sugestivnosti.

Uostalom, kada se Jelena Vlahović pojavi u gledalištu Opere, svi koji znaju šta je opera i šta je kvalitet, primete je sa divljenjem... sa mnogo, mnogo većim divljenjem nego u slučaju njenih starijih, a i mlađih koleginica... Mislim i na pevačice i na pedagoge.

Uostalom svako pojavljivanje na sceni donese stotine internetskih komenatra u vodu prostih rečenica (prvestveno kolega i onih koji nisu prisustvovali predstavi, a koji, uzgred rečeno, NIKADA I NIOKOME nisu NIKADA napisali ni jednu reč koja nije hvalospevna) ispunjenih snagom  superlativa, koje lično ne bih umeto da izreknem kroz kroz ceo  Džems-Džojsovski pasus od čitave strane, ali…

Da oduševljavaće se “kritikama” o strane jednog osnovca, samoproklamovanog “kritičara”… To dete sam prvi primetio u Operi. i naravno pisao o njemu,   (zar neko primećuje više detalja od mene) ali ni moja humoristička i pomalo perverz mašta nije mogla da sluti kako će neko nakon pete odslušane opera i bez znanja da o režiji, slikarstvu kostimima postoje napisane knjige i knjige, moći sebe da proglasi “kritičarem”…. To samo može da iznedri srpska nebesnost. Od toga se smešniji samo oni “veliki umetnici koji to podržavaju… Roditeljke porive i slične čime će opravdavati svoje postupke ipak nek ostav za estradu i časopise o uzgajanju, cveća, dece i heklanju. Opera je umetnost, profesionalizam, najslozeniji oblik umetničkog stvaralaštva.

Imao sam krajnje bezobraznu ideju da snimim izjave svih onih koji pričaju o svojim kolegama (za leđa, naravno), pa da to…. Dve loše stvari bi se desile… to bih mogao da učinim samo u vezi i na račun, jedne, ili par osoba,… jer bi svi prestali da komuniciraju samnom… a drugo, pa drugo sam već napisao: Svi bi prestali da komuniciraju samnom, a toliki ekcentrik ipak nisam.

Mislim da je vreme za zaključak.

Uopšteni zaključak je da Direktopr Opere Janko Sinadinović veoma revnosno neguje i unapređuje ne baš tako kvalitetne tenore. (Sam sebi se divim što sam sputao sebe da napišem reč LOŠE.) Mislim kako to radii iz jednog lakoobjašnjivog raloga.  U takovoj konstelacij odnosa (divan srpski izraz) on lično ostaje i opstaje kao najbolji tenor Beogradske Opere.

Za očekivanje, zar ne?

Bar nećemo morati da prelazimo Savu i Dunav kako bi čuli (u budućnosti) naše tenore. Uvek će da budu ovde, osuđeni na nas… I mi na njih.

Ja ću sa njima da izađem na kraj, ne znam kako će oni samnom?

I znajte, u ovom tekstu, ni jedna reč nije suvišna… I svakoj od njih sledi nastavak u nekoj sledećoj impresiji.


.

O istoj temi, ali iz drugog ugla

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/10/verdi-trubadur-beogradska-opera.html

Đuzepe Verdi, Nabuko, Beogradska Opera, Narodno pozorište, Sanja Kerkez, Ivan Tomašev, Aleksandra Angelov, Nikola Mijailović, Hor Opere, Orkestar Opere,…. i neki ljudi koje nisam zapamtio.

Pripremajući se za večerašnju operu, između ostalog,  pročitao sam i intervju jedne osobe od autoriteta (što se tiče klasične muzike). Izjavila je (ta osoba) kako  posle stotinak gledanja jedne opere ne može da se prihvati drugačiji pristup…!!!!!

Ne slažem se sa tim. Što čovek više i češće gleda (sluša) klasičan pristup jednom umetničkom delu, poželi da vidi isto to ali na drugi, treći, peti način. Valjda ima potrebu da posle toliko  “gledanja” vidi kako tome prilaze oni mladi,  ljudi koji drugačije, vide, čuju, osećaju… Ili.. Čovek pod cenzurom i sam postane cenzor.

Zašto sam napisao ovu zadnju rečenicu. Pa reč je o osobi koju sam lično čuo kako priča da je “cenzurisana.” Skraćivana i “prerađivana” od strane urednika. Ono što je mislila (ta osoba) dobijalo je sasvim drugi kontekst. I tako godinama, decenijama….

I?

Od tog intervjua je prošlo skoro pola decenije.. I sve je po starom.

Razumem ljude koji su “primorani” radi sopstvene egzistencije da prihvate “torturu”… Cenzurisanje je jedna od najgorih tortura, jer je intelekt, to jest misao, mnogo suptilnija i od najnežnijeg telesnog bića.. Razumem da to neko prihvati na ODREĐENI PERIOD. Razumem da neko nema snage da se odupre… Ali, valjda, u onom zadnjem delu života, kada se prođe pedeseta, ili šezdeseta godina, u svakom čoveku proradi potreba za ponosom.. Potreba da se iskaže, bez  robovanja normama okoline, porodičnim tradicijama, bez onog  nasleđenog socrealističkog “šta će ko reći”…

Ti koji tvrde das u bili “cenzurisani” i dalje isto pišu… Zapravo pristaju da im se tekstovi “montiraju” na pređašnju “talasnu dužinu”… ne mogu da smognu snage i od Sveca postanu “pali anđeo” i uzviknu bar jednom : Non serviam!.. I ne navedu gde su morali za popa da kažu da je vladika… I gde su,…  i gde su… Za njih je katarza samo kod drugih I nešto što je scenski efekat, opravdan dramaturgijom…

Ti koji  ne dožive katarzu su najveći i najgori cenzori. Ti su smrt za umetnost. Ma koliko bili hvaljeni i slavljeni… Jer to što pišu nisu oni… Zapravo,  to su oni, ali  među onima “beskrupouloznima i bez dlake na jeziku” se prikazuju drugačijima. U priči “tet a tet” se posipaju pepelom po glavi.

Zameraju mi da sahranjujem i dižem u nebesa. Tačno! To i ne doživljavam kao zamerke, već kao pohvalu.

Pisao sam protekle sezone u superlativima (svaki put i u vezi svake predstave, čak i one koja je bila van Beograda) o jednom baletskom igraču i gle… Sutra mu je uručenje nagrade Udruženja Baletskih Umetnika Srbije. Nisam ga nikada sreo, čak ni  na ulici, a to je veoma dobro da imam potpuno nezavisan stav za ono što radi na sceni… Pisao sam o jednom izuzetnom pevaču  u superlativima… Da su mnogi tvrdili da me plaća… Njega sam jednom video u kafani, a drugi put u hodniku… Ne znam kakva mu je boja glasa kada govori, ali… Pojedinci su tvrdili da me plaća kako bih pisao…  Sada peva ne preko Save, već mnogo dalje od Dunava.. Oni koji me redovno čitaju, znaju šta u mom pisanju znači metaforika preko Save i Dunava.

Prepotentno ću zaključiti (pišem bez kontrole cenzora, pa mogu da budem i prepotentan);  Video sam, čuo sam, osetio sam…

Voleo bih da pročitam kod onih “cenzurisanih”  koliko su puta “prepoznali,”… Ili su “prepoznavali” u skladu sa uređivačkom politikom, na osnovu pravca političkih vetrova, a u skladu sa trenutnom “društvenom klimom”.

I u nastavku ću popu reži da je pop, a bobu da je bob.

Otišao sam na večerašnji Nabuko sa predubeđenjem kako će studenti, kao publika,  da budu veoma glasni. Imam pravo i na predubeđenja, kao što imam pravo (obično ljudsko) da grešim, samo što, od većine drugih svoje greške priznajem… Nisu se večeras čuli studenti… 

Bio  je ovo Nabuko bračnog para Kerkez – Tomašev. I uvek će da bude njihov Nabuko, ako oni pevaju. Tu nema greške, nema omaške, nema rizika, ... ako  neko tada krene  put Beogradske Opere.

O Zahariji i Abigaili, Ivan Tomašev i Sanja Kerkez,  toliko sam  pisao. I već mi se nekoliko puta ponavlja isti zaključak: Večeras su bili bolji nego u predhodnim predstavama Nabuka… I posle svake, pa i večerašnje predstave, posmislim: Od ovoga ne može bolje.

Kralj Vavilona, Nabuko je bio u tumačenju Nikole Mijailovića… Mnogo bolje nego što bi neko očekivao nakon prošlogodišnjeg Onjegina. Zbog njega sam i pomislio da će u mnogo većem broju da dođu studenti i da budu glasniji. Inače studenti FMU nisu od onih koji su zaljubljeni u operu. Na kraju, što bi i bili i ko da im razvije ljubav prema operi, kada su i profesori retki posetioci.

I kratko, Mijailović je bio korektan (što se pevanja tiče), a glumački je na mene, u pojedinim delovima opere ostavio fascinirajući utisak… Na momenat je bio diktatorski osoran, a u drugim delovima unutrašnje drame infantilno naivan… Veoma, veoma interesantno tumačenje lika…   Za Aleksandru Angelov (Nabukova ćerka Fenena) se isto može reći. Jedno korektno pevanje, koje ću već sutra da zaboravim.

Ipak se ovo piše u zadnjim minutima subote i nastupajuće nedelje.

Znam, ovo što je ovde napisano neće se mnogima dopasti. Poželeće da aludiraju na net prostorima…  Slobodno neka se razmahnu, ali ja uvek imam jedan argument više… Sigurno oni koji me redovno čitaju znaju kako uvek  imam i “adut u rukavu”…

Vraćam se na one, sa početka večerašnje impresije… na one koji misle da se sve novcem kupuje…

Večeras je bila grupa gimnazijalaca iz Kragujevca.  Divna deca. Pametna, sposobna.

Ostali… Ostali nisu vredni spominjanja. U dobroj predstavi, gde su Kerkezova i Tomašev, mogu da se provuku  i diletanti… I predstava će opet da bude više nego dobra.

Obećao sam sebi da ću prvom prilikom, bilo gde da sretnem Janka Sinadinovića, da mu priđem i da ga pitam: Na osnovu kojih predstava su neki “napredovali” sa svojim statusom u operi i u kojim su to novim predstavama opravdali svoj novi “status”… ma koliko se on krio u svojoj loži, ulazeći na službeni ulaz, jednom se mora susresti i samnom i sa navedenim pitanjima…

E sada poruka za one kojima se (znam unapred) ovo moje pisanje neće dopasti. Slobodno neka (a)ludiraju na net prostorima.  Samo oni koji me retko čitaju pomisle kako nemam uvek nekog “asa u rukavu”.

Večeras su na predstavi bila  deca iz Kragujevca.  Gimnazijalci kojima je profeosorka na minut pred predstavu, u holu, saopštila gde su i kakvi treba da budu. I bili su takvi.

Eto publike za budućnost. Eto budućnosti Beogradske Opere.

                                                          David Naum

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/10/nabuko-verdi-tj-napuko-beogradska-opera.html

.
.
.

Beogradska Opera, Ljubavni napitak, Gastano Doniceti, Đorđe Stanković, Dušica Bijelić, Dejan Maksimović, Vladimir Andrić, Mihailo Šljivić, Aleksandra Petrović, Ljiljana Orlić.

Ljubavni napitak, Doniceti… Sve tri reči su za mene veoma privlačne. Još kada kažem da sam lično od aprila 2015, čekao novi “Napitak,”…. Može se razumeti moje ushićenje što ću opet da prisustvujem jednoj  savremenoj postavci opera. Ne znam ko je koga inspirisao, da li režiser Plamen Kartalov  kostimografa Ljuljanu Orlić, ili obrnuto tek,… predstava je ono što me čini zadovoljnim… Možda je kostimografa inspirisalo, već anegdotsko pričanje o visini novčane sume sa kojima je raspolagala, ali… Beogradska publika je dobila predstavu o kojoj će jedni da tvrde da m se u startu dopada, drugi sasvim suprotno, a možda je to tek poseban izazov za pevače.

Večeras smo imali Dušicu Bjelić kao Adinu. Ono što se o njoj zna je dovoljno za odlazak na predstavu i onih koji u širokom luku zaobilaze Nacionalnu Operu, tvrdeći kako je nizak umetnički nivo.. Sigurno je to uticalo da dvorana bude ispunjena.

Uz spomenutu Gospođu Bijelić, koja je potvrdila, bar moja, očekivanja, odlična je bila i Aleksandra Petrović sa rolom Đanete. U pevačkom, a uporedo i u glumačkom umeću im se pridružuje Dejan Maksimović u ulozi Namorina. Potvrdila se moja tvrdnja kako je Maksimović veoma ujednačenog kvaliteta, za razliku od drugih tenora Beogradske Opere.

Svi protagonisti, što uključuje i Belkora, Vladimira Andrića i Dulkamara, Mihaila Šljivića su sugestivnišću svoje glume doprineli da predstava bude toliko dobra, da se odmah pitam, kada je sledeća.  Tvrdim kako je i od strane Andrića, kao i od Šljivića uneta maksimalna energija i želja za uspehom. Možda će neki tvrditi kako može bolje, ali uočljiv je veliki napredak kod obojice.

Možda bih svemu ovome imao drugi pristup, možda bih upotrebio druge reči, ali neki sporedni efekti me… priznaću to se sve češće događa, stavljaju u položaj onog što prve taktove opera dočekuje vidno iznerviran.

A množda bih trebao da budem i srećan.

Pa, pre više od šest meseci sam rekao kako: Čekam treću rupu!

I dobio sam pločicu garderobe sa trećom rupom.

Tada sam (pre više od 6 meseci)  ovo bedno, izlizano parče plastike uporedio sa privescima na ključevima bugarskih hotela u vreme vladavine Todora Živkova. U Bugarskoj četvrt veka nema tog soc. diktatora, promenjeni su i privesci na ključevima, brojevi na garderobama…

Nelagodno se osećam kada mi je u džepu nešto ovako prljavo, bedno, jadno… A još nisu uspeli da me primoraju da budem na nivou onih koji sede u kaputima, koji u operu dolaze u kaljačama, patikama,… ne smetam jaknom ljudima oko sebe.
Sramota me od onih desetina stranaca koji prisustvuju svakom operskom izvođenju. Osećam se izlizano, prljavo, obeućeno, bušno,... kao i ovo što se vidi na fotografiji.

Imali smo večeras i veoma elegantnog dirigenta Đorđa Stankovića… Sigurno će sa pevačima nakon predstave da vidi i utvrdi što je škripalo i ko je žurio, ko kaskao… Mene samo interesuje zašto Đorđe Stanković, dirigent u fraku, nije odstranio iz orkestra one koji sede u indijskim bluzama, štraptastim žemperima… Ako već ti i takvi nemaju respekta prema publici, ako nemaju ni malo obzira prema kolegama koji su u crnom,  ako su nesposbni da  uoče da iritiraju publiku, onda treba da reaguje dirigent… Direktor Opere, Upravnik Pozorišta… Ili…

Ne bih ulazio u analizu zašto se neke (žene su u pitanju) tako (namerno) obučene… Mislim da bi moja analiza bila veoma interesantna za čitaoce…  Možete samo da zamislite kakav je pristup tome nekog čija je sedeća knjiga (u štampi) pod nazivom “Seksualni bonton”.

Možda uspem da u knjigu ubacim i odeljak, “Uticaj seksa na oblačenje onih koji su u operskoj rupi”….  Inspirisan sam… A opet moram nešto i da prodam, ne mogu sve što napišem da poklonim čitaocima preko inetneta.

Oslobodio sam se one prljave, izlizane i bedne prločice, a u mislima mi je ostala analiza onih žena iz rokestra koje se trude da budu primećene i drugačije (pošto poto)… Ostao je i  lep doživljaj Dušice Bijelić kao Adine, Dejana Maksimovića, Vladimira Andrića, Mihaila Šljivića…

Zašto mi neprofesionalnost kvari doživljaj… Ljudi nedeljama spremaju nove role, hor se trudi, kostimi, svetla, orkestar… I onda se iza leđa Nemorina i Adine  pojave sceniski radnici u farmerkama, majicama, patikama… guraju kulise…

Pobogu… pa zaokružite celinu… Dajte im slobodne kostime… neka sliče članovima hora… Zašto kvarite sliku, uništavate magiju vraćanja u neko drugo vreme… pa jeste li vi umetnici, ili činovnici koji sedate u kancelarijama… Gledate li vi predstave koje su na program, ili računate dnevnice, šeljete izveštaje ministarstvima, računate koliko ćete zaraditi…

Toliko malo treba.

Toliko malo treba.

Samo da se pomeri neka glava (prazna)!

                                                        

                                                    David Naum

Viđenje istog događaja, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/10/beogradska-opera-ljubavni-napitak.html

 .

Belini, Norma, Beogradska Opera, Sanja Kerkez, Aleksandra Angelov, Aleksandar Dojković, Zorica Mitev Vojnović.... Piše David Naum.

PODGREJANA NORMA.

Gde sam bio i koga ću da slušam?

U 18,35 časova sam proverio na sajtu Nacionalne opera. Nema dnevne liste, a za manje od sat vremena počinjala je predstava. Postoji samo podela za mesec novembar. Ne zna se ima li izmena, ne zna se ko diriguje.

Da li to neko želi da publiku drži u neizvesnosti hoće li je zbog dobrog soprana mučiti samo tenori, ili i baritoni…

Da li se i ove sezone nastavlja motanje publike oko plota. Znate ono oko plota. … Znate, siguran sam.. Gospodo, ne zamerite mi na  smanjenju nivoa pisanja. Pa ja sam ulaznice platio na početku meseca.  Mojim novcem se već služe oni koji žive od publike, ali kao publika hoću minimum. Hoću da ZNAM zbog koga ću večeras da uživam, pa zato i idem u operu, a ko će da me muči, te izbegavam.

Ne moram ja da znam ko se plaši role, pa izmišlja razloge… ne moram da znam kome se nudi, ko odbija, ko koga primorava da pristane… Hoću samo jedno… Predstavu (kvalitetnu) za koju sam platio ulaznicu. Hoću kvalitetnu predstavu.  U protivnom očekujem izvinjenje, ili obaveštenje da imam dovoljno vremena da vratim ulaznicu, ako mi se to “novo” ne svidi.

Zar je teško ažurirati sajt? Podele za današnju Normu nema.

Hej, jeste li vi profesionalci?

Gospodine  Saviću, moj savet  vam je da ne “besedite” po Srbiji, već da rukovodite kućom čiji ste Upravnik.  Besede sam napisao pod znakom navoda, jer nije beseda “čitanje sa lista.” Nisam video da se neki filozof, pisac, ili istoričar latio dirigenstke palice, bar ne javno. Valjda sam jasan?

Opera vam se davi. Večerašnji protagonist su se davili. Neki su umislili da su pevači sa renomeom, pa su jurnuli (očigledno) da preplivaju Savu, jer sa druge  strane te reke je najbliža operska scena, ona u Zemunu. Mnogi do nje nikada neće stići, ostaće tu gde su. Zauvek! Veliki, umišljeni, podržavrani od publike čije je znanje o operi identično njihovom umeću pevanja… A veoma dobro podržavani (od koga ne znam, a možda i znam, ali neću da napišem), jer napreduju brzinom japanskog voza… od članova hora, do prvih solista.

Klanjaću im se kada TI I TAKVI budu bar gostovali  u susedstvu, Zagrebu,  Sarajevu, Temišvaru, Sofiji…  Do tada neka smanje nivo svoje samohvale, prepotentnosti i neka se vrate kod svojih profesora,… za još neki čas… bar nek žive u nadi…. Ja ću im sudbinu proreći bez dinara naknade.

Pa i ovog septembra smo primetili unapređenja…

Zbog čega?

Zbog kojih predstava?

Zbog kojih rola su pojedini unapređeni?

Bar horu onda dajte beneficirani radni staž, jer mora da sluša sve i svašta.

A večeras je bilo samo ništa.

(Ne izvinjavam se za gramatičke nepravilnosti, jer su namerne)

Imao sam razumevanja i za premijeru i za prvu reprizu NORME… Da li su pevači spremni za premijere u zadnjim junskim danima, da li je publika spremna za kraj sezone da ima “tešku predstavu”…

Večeras smo dobili podgrejanu Normu.. Niti je svako jelo za podgrevanje.. Ne sumnjajte u moje kulinarsko znanje… uostalom ne dotićem se stvari  pored kojih ne osećam pomalo superiornosti… tako nije ni svaka opera za repriziranje i  scensko podgrevanje…

Priznaću uz sve manjkavosti meni večeras nije bilo dosadno. Opera nije samo lepo pevanje.

To je stav nekih ovdašnjih umišljenih zvezda, a i kada bi ga se pridržavali davno bi (mislim na redvone posetioce) presvisnuli.

Uvertira me je poprilično ponela. Zorica Mitev Vojnović (neočekivana, jer nema dnevne liste) ume da adrenalizuje atmosferu svojim temperamentom, ali… nije dugo trajalo… Pa, prepoznavši šta se sprema, prebacih se na potanko praćenje režije, scenskih pokreta, scenografije, masovnih scena, svetla, igri senki… Već sam pisao o svemu tome… Koliko je režiser i scenograf Đankarlo Del Monako uspeo već sam pisao… Bar sam mogao večeras da se prepustim opažanju i analizi.

Dođoh do naslova za kratki osvrt:

Veo u srpskoj umetnosti, ili ti sceni.

Normu, Sanju Kerkez, umotavaju u veo i odmotavaju.

Sve mi liči na nešto poznato i očekivano, a opet je, priznajem efektivno. Opet,  na istoj sceni događa se nešto slično, ali u baletu  “Žene u  d molu,” gde je koregraf Radu Poklitaru po sličnom principu osmislio umiranje Ivane Savić Jaćić. Veoma efektno i u ranijim tekstovima hvaljeno sa moje strane.

Tome su predhodili leteći velovi u filmovima Emira Kusturice, koje je on sam objasnio u svojoj knjizi, napisavši da je to metaforika umiranja jedne njegove veoma bliske rođake. Velovi su pali u filmovima spomenutog režisera, a to znači…. To znači da je  uz velove palo i mnogo toga bitnog i kvalitetnog  u filmovima srpskog najtrofejnijeg režisera.

A sa velovima je na domaćoj sceni i uopšte u ovdašnjoj umetnosti počelo davno. Pre nekih četrdesetak godina. Zar neko još sumnja da se ne setim onoga što je većina ljudi zaboravila i da ne povlačim paralele preko nepregazne rele Stiks. Da za čamdžiju preko reke Stiks se čuva novčić, pod jezikom umrloga…  Neka oni živi što bi preko Save razmisle mogu li… Mala digresija i metaforika, vraćam se na temu.

Davno u vreme kada su isključivo krinoline vladale beogradskom scenam baleta i opera (o drugaricama sa scene sam pisao), veoma značajan srpski koreograf, ali u domenu narodnih igara, Olga Skovran, je osmislila makedonski ples beljenja platna sa veoma dugim trakama, koje su devojke na veoma impozantan i erotičan način umotavale i sebe u njih. Valjda sve što je avangardno na ovim prostorima, mora da doživi i zgražavanje… Ali je tada krenulo i evo do danas…

Treći put posmatram scenu umotavanja i  razmotavanja  Sanje Kerkez.  I ma koliko  se to radilo suptilnim pokretima, drama ulazi u minotaurski lavirint.

Ovde bih voleo da napišem jednu rečenicu:

Jer u operu i u tu scenu je Kerkezova unela svi svoju harizmatičnost.

Nije Sanja Kerkez unela svoju harizmatičnost. Iako sam za prva dva nastupa napisao Sanja može bolje i sada mogu da napišem Sanja Kerkez može bolje, ali čemu pokušaji, … ubeđen sam neće se sa rolom Norme proslaviti.

Nije za utehu što drugi ne mogu više i ne mogu bolje.

Bila je to jedna jadna predstava. Najlepše arije su ponekad propraćene mlakim aplauzom, najčešće, nisu imale nikakvodg odjeka u publici. A na kraju aplauz.

Zašto? Kome?

Protagonisti se ljute na dirgenta… Vidi se… Onaj ko je često u opera vidi mnogo više od onoga što se mnogi nadaju da su sakrili… Zorica Mitev ima mnogo više razloga da se ljuti na one koji su zaboravljali tekst, koji nisu mogli da izvuku fraze, koji su dahtali, zevali, falširali… I na kraju se becili na dirigenticu.

Uostalom ko će treći da i zabeležiti nešto o večerašnjoj Normi.

Ono drugo je mnogo tužnije ne čitajte. U jednoj reči: Kasapnica.

Zato… mislim za, već spominjanu,  utehu, operska sezona se nastavlja… Možda na nekoj od sledećih predstava, iz dosade, počnem da razmišljam o nekom novom kulinarskom receptu, ili sižeu za erotski roman… Inspirativno je.

Ne zna se dok se ne dogodi…

Uskoro … ponovo!

                                                      David Naum

O istoj temi iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/10/belini-norma-beogradska-opera-sanja.html

Nebojša Babić, bariton, Fra Melitone, Beogradska Opera, Đuzepe Verdi, Moć sudbine,..

NAJVEĆI APLAUZ

Lično ne  poznajem Nebojšu Babića. Zapravo nisam primetio da sam se sa njim na ulici  mimoišao. To je   najbolja varijanta za onoga ko uživa u operi. A to je, po mom mišljenju,  veoma bitan preduslov da se o nečijem umetničkom radu   piše i uživa na pravi način, ne unoseći u njega ni delić realnosti.

Istim rečima sam počeo jedan od predhodnih tekstova inspirisan igrom Dejana Kolarova.

Ljudima koji napreduju, kvalitetnim umetnicima, treba dati vetar u leđa, treba ih podržati rečima pozitivnih osećanja koje su izazvali. Iako neki misle suprotno, moja prvenstvena želja je da pružim bar malo podrške onima koji koračaju stazama umetnosti. Lično, nisam dobio podršku onda kada mi je bila potrebna,.. onaj potrebni vetar u leđa, … (to je ono što se naziva “životno pravilo,” ali danas, namerno i svesno to iz unutrašnjeg poriva menjam)… možda i zbog toga danas ima dovoljno bura u meni, koje one kvalitetne podržavaju, a one druge, nekim drugim vetrovima svučem i ogolim, razuverim i osvestim.  Kod tih drugih  stvara se  nervoza, peče,… znam. Neće da ustupe prolaz za one prve, a mene nazivaju plaćenim autorom… Neka pokušaju tri puta da  ponude više od ovih za koje tvrde “da plaćaju,” pa neka se uvere, hoću li napisati  i jednu reč  drugačiju od onih koje sam do sada pisao.

Elem.

Svedočim!

Nebojša Babić je za ono što je pokazao dobio najveći aplauz na otvorenoj sceni tokom sezone 2016./2017.

Za to se ne dodeljuju zvanične nagrade. Zato ja ovde konstatujem i svedočim.

Mislim kako  imam pravo na to, jer neka se oglasi sa dokazima neko ko je prošlogodišnju opersku sezonu pomnije pratio od mene i osobe koja je uvek pored mene.

Nije to bio onaj iznuđeni aplauz, od desetak obožavalaca, koji povuku, prvo okolinu, pa potom veći deo sale. Bilo je to ono što se zove frenetično. Pomalo i zaboravljeno u zdanju na Trgu Republike.

Tvrdim (dozvoljavam da se demantuje i ovo, kao i sve drugo, ali se još ni tome slično  nije desilo… Čak ni pokušaj!) Dakle, tvrdim, kako sam ne samo najviše pisao o aplauzima,… vrstama, podvrstama. plaćenim,… obećanim,..  Lažnom instant, plastičnom, montiranom…  tapšanju. Čak i o sinoćnom aplauzu sam pisao… Spadam u one koji slušaju aplauze, isto kao i operu… Jer svaki aplauz ima i svoju priču i poruku i lice i naličje…Aplauz je verna slika onih koji ga proizvode…

A onaj upućen Nebojiši Babiću je govorio: Ovo je izvrsno… Rodio se miljenik Beogradske publike…

U noći između 23. i 24. februara ove godine, samo par sati nakon premijere  opere “Moć sudbine”  zabeležio sam:  “Osim režisera, gost je bio i Nebojša Babić. Njegov Fra Melitone je bio za višeminutni aplauz. Prvo se Babić pognute glave radosno osmehivao, potom se preispitivao da li stvarno sve to zaslužuje i kako se nastavljao aplauz, pojavio se onaj drugi osmeh čoveka koji ne veruje u ono što mu se dešava. A sve je bila i istina i realnost. Za ono što je pokazao, adekvatno je od publike nagrađen. Jedno veliko BRAVO za Nebojišu Babića.”

Ako se nešto jednom dogodi može se smatrati slučajnošću, ako se ponovi, već prelazi u ono što moramo da prihvatimo kao realnost, ako se pak i treći put isto dogodi… To postaje pravilo… Umetničko, ili životno, sve jedno. Bar za mene, jer se podjednako bavim i razmišljanjima o parapsihologiji, kao i  o umetnosti.

Ali sa uspehom uvek kreće i zloba… Istoričari umetnosti, muzikolozi,… novinari… ne mogu da pišu o zlobi, jer zloba je stvar sociologije, filosofije, psihologije, a zahvalan je predmet književnosti… A tek za humoriste, kojima delom pripadam… Pa to je poslastica.

Tako je i za Babićem krenuo bauk, u vidu zlobnog repatog stvorenja…

Odmah posle te predstave su počele da se pletu razne priče, koliko glupe, toliko smešne… Navodim jednu.

Zapravo, prvo preskačem jedan krak tog jalovog oktopoda koja glasi:  … fakultetsdka diploma...

Preskočiću i  konstatacije magistara i doktora muzike i pevanja.. Na sceni samo važi pravilo koje je u rasponu UMEŠ, ili NE UMEŠ… Naravno, kod nas pevači stavljaju u svoje biografije “bitne” (zapravo jedine)  podatke da su bili vukovci u osnovnoj školi, da su završili uz pevanje i matematičke gimnazije, ocenu na završnom ispitu… Stavljaju spiskove uloga koje znaju “napamet”… A pitanje je samo jedno: Umeš, ili Ne Umeš… Možeš, ili…. Pokaži, ili ćuti!

Evo (tak sada)  sledi ono što želim da navedem:

Za njegovo gostovanje u jednom mađarskom gradu, (bilo je par meseci posle uspeha u Beogradu) gostovanje na sceni po pozivu velikog Plasida Dominga… Začu se Beogradom podsmeh… Neću vam ovde pisati o smehu i podsmehu… Razlaganje na tu temu je u jednom već napisanom eseju… Počeše tako, da ih nazovemo kuloarske priče u stilu: To je mađarska selendra… Plasido ne vredi… Ma kakav je to uspeh… Glupost.…

Kada se neko smeje i podsmeva, prvo pogledajte ko to radi, pa tek posle proučite ono što je izgovorio… To je rečenica iz onog mog eseja od podmsehu. (Da vas ne zamaram)

Pogleda li se ko su ti zlobnici, zaključiće se, kako niko od njih nije prešao Savu, a do Mađarske ipak morate preko Dunava.

Ne, neću uneti u ovo pisanje mnogima dosadnu geografiju, samo objašnjavam. Samo vraćam blato (isto) tamo odakle je poteklo.

Najbliža delimična operska scena je u Zemunu, potom ona u Banja Luci… Dotični, ne mogu ni tu Savu da pređu, a kritikuju, omalovažavaju i blate one koji mogu bez srama da se svojim glasom prikažu Evropi. Ti “slavuji” Beogradske opere, ti, kako ih nazva jedan Rukovodilac Opere: “…. “veličine, koje jedan bračni par omalovažava… “ isti su se horski oglasili, a nije im mesto ni u operskom horu.

Napisah ono što mislim.

Nekome će se svideti, mnogima ne… Ovi drugi, kada zapevaju bar u okruženju: Sarajevu, Zagrebu, Temišvaru,… Neka mi jave… Rado ću da ih slušam sa većom pažnjom, respektom… Ma, čak i ako ne jave, pratim ko od domaćih pevača ima uspeha u inostranstvu.

Napisah samo ono što mislim i čekam Nebojšu Babića.

Zar neko misli kako ću prema njemu biti blaži u narednim pisanjima? Pa to je proizvod doživljaja, impresije… od njega zavisi, a vidi se, ili bolje reći čulo se da može, za razliku od mnogih drugih,  i više i kvalitenije i još i još i još.... .


                                                             David Naum

Beogradska Opera., Narodno pozorište. Đakomo Pučini. Madam Baterflaj, Jasmina Trumbetaš Petrović, Dejan Savić, Janko Sinadinović, Miodrag Jovanović, Višnja Popov,....

Nova operska sezona.

Madam Baterflaj, zapravo Jasmina Trumbetaš  Petrović je otvorila ovogodišnju opersku sezonu.

U dve reči: Dobra predstava… U četiri reči; Više nego dobra predstava..

A opet nemam inspiraciju za pisanje. Vema čudno stanje. Jer toj predstavi je nedostajao onaj potreban fluid, koji ne može da ostvari ni veoma dobra Gospođa Trumbetaš Petrović, niti Poručnik Pinkerton, u tumačenju Janka Sinadinovića (naravno on uvek daje sve od sebe), niti Konzul Šarles, Miodrag Jovanoviće, više nego dobar  i  glumački i pevački, kao i Služavka Suzuki, Višnja Popov (u svakoj roli za pohvalu).

Sve je bilo korektno i aplauz je bio adekvatan… Uz sve smeta,.. pa stvarno mi smeta kada inspicijent (večeras Mirjana Goločevac)…  naravno u želji da predstavi da na značaju,… primorava publiku da nastavi aplauz, pozivajući svetlima, jer zavesa u ovoj predstavi nema nikakvu funkciju… rekoh, pozivajući svetlima aktere na novo poklanjanje publici, u kojoj je već zamro aplauz… Neprofesionalno i kontraefektivno.

Nekada je preglasni šaptač, ili inspicijent koji je uzeo u ruke režiranje celog događaja… ona kap koja može predstavi da umanji značaj… Zato i pokušavam da skrenem pažnju na te BITNE detalje.

Kada smo kod detalja, displej na kome “ide” tekst libreta je neispravan. Do sledeće operske predstave će, ili biti popravljen, ili će se čekati da se potpuno pokvari… Poznajući prilike, tipujem na ovo druge… A voleo bih da ne budem u pravu.

Da se vratim na početak. Počela je nova operska sezona.

Ni po čemu se to nije videlo. Tačno, oficijelni spiker je napomenuo da je predstava u čast… I tako dalje i tako dalje…

Za kraj sezone imamo Gala Koncert, za početak ništa.

Gospodin Savić, Upravnik Pozorišta je zbrisao za dirigentski pult, a VD Direktor Opere je bio na pozornici…

Odatle nam (mislim na nas publiku) nisu poželeli dobrodošlicu. Nisu nam ništa obećali… Nisu nas ni zaintrigirali da dolazimo u Operu… Sa mesta na kojima su se nalazili večeras, neće se u narednom periodu pohvaliti ni sam jednim novim posetiocem. A to je ono što Operi na prvom mestu nedostaje.

Večeras je bilo svečarsko veče, a u sali po dvadesetak procenata popunjene galerije. Tužno veče.

Filharmonija je rasprodala sve svoje koncerte u narednoj sezoni.

Da, ali njihov menadžment prosto “bombarduje” građane Beograda sa informacijama…

A u Operi???

Ne zna se koje predstave se planiraju u narednoj sezoni.. Ne znamo ko će da gostuje…

Na jednom mestu sam napisao: Zar je problem napraviti “Gala cocktail” (ljudi iz muzičkog sveta vole tu reč gala) na kome će da budu svi pevači, a da se pozovu novinari štampanih i elektronskih medija,... sa TVa. Koktel - konferencija za štampu. Da umetnici i pevači budu tet-atet sa novinarima… Pa toliko je zanosnih i šarmantnih soprana, naočitih baritona,… Toliko je pevača koji ne nose glavne role, a koje treba predstaviti ljudima iz medija.... Jer oni (novinari, urednici, TV voditelji)  ne spadaju u opersku publiku... I tako dalje i tako dalje… Desetak boca pića, klavir i neko od korepetitora koji će da svira  operske arije...  Napraviti priču, priču koja će da zaintrigira  ljude da otvore ta staklena vrata na Trgu Republike i kupe ulaznicu za operu.  Napraviti na početku feštu… Zašto samo na kraju?

Nikoga nije briga što je večeras skoro trećina sale bila prazna… Koliko bi se tek taj loš broj povećao ako bi se oduzele one ulaznice koje se poklanjaju…

Šteta, sve to kod mene baca senku na večerašnju Ćo-Ćo San, Pinkertona, Šarplesa, Suzuki,… iako su bili dobri, ali bez onog fluda.. Ljudi su izašli sa predstave bez oduševljenja, pokaznog odsušvljenja da se što pre vrate u isti prostor u kome se pravi magija.

Ubeđen sam, i Savića i Sinadinovića će zavarati večerašnji aplauz. I previše će se nahraniti  njim. Pa Gospodine Saviću, može orkestar opere da svira bez probe… ali se to ODMAH čuje, bar od strane onih koji su redovno u operi… I može da prođe da ta i takva opuštenost i lagodnost, ja ću nazvati neodgovornošću… može da prođe sada i sledeći put… ali na duže staze NE. Može predstava da se pripremi, a da pevači nemaju orkestarsku probu… Može, a vi znate koliko se to puta desilo protekle sezone… Ali se to čuje… I ko prvi nastrada?... Nastrada pevač. Ispravka: Nastrada publika!

Nadajmo se u sledećoj sezoni i boljim i lepšim izvođenjem opera, nego što su bile protekle godine.

To publika želi na prvom mestu radi sebe. Želi bolje!

U vezi toga se neki u Operi nisu izjasnili.

                                                            

                                                  

                                                         David Naum

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/10/plastificirana-madame-butterfly-akomo.html

.

.

52. Mokranjčevi dani u Negotinu 2017. , Bojan Suđić, Dejan Savić, Beti Đorđević, Renata Đurđević Stanković, Aleksandra Paladin,...

Počeću ovu impresiju jednim pitanjem: - Gde danas da ide i šta da sluša srpski intelektualac, ili pak samo onaj ko je željan “umetničke muzike”...  Nov izraz, ali ne nalazim adekvatniji…

Da, Scila i Haribda srpske muzičke scene su Guča i Negotin. Truba, koja je zbog Ceca, Keba i Miroslava,…  sve manje truba,.. i Mokranjčevi dani, koji ostadoše kao Termopili.

Odmah kažem, ne pomišljam da budem kratak, jer utisaka je i previše, pa ako oskudevate u vremenu i nemate želudac za drugačije mišljenje, odustajte odmah. Možda čete naći pisanja na ovu temu koja su elokventnija, stručnija, ali sa više detalja siguran sam, ne možete pronaći, jer, ipak i vidim i čujem ono što drugima promiče.

Osvrt prvi

UTICAJ VINA NA ISTORIJU SRPSKE MUZIKE

Sumnjam da će i jedan teoretičar i istoričar Srpske muzike da povuče paralale između vina i domaće muzičke scene.

Da roditelji Stevana Stojanovića Mokranjca nisu bili dovoljno bogati za njegovo školovanje i usavršavanje,… ostali bismo bez  najboljih domaćih muzičkih dela, ostali bismo dugo bez prve muzičke škole,.. naravno i Mokranjčevih dana… A bogatstvo Negotinskoj Krajini zadnjih 30 godina 19. veka donelo je vino. Zapravo onaj grozni insekt filoksera, koja je uništila vinograde širom Evrope, pa su autohtone sorte iz Krajine, preživevši taj pogrom, postale toliko tražene, da su brodovi odvlačili Dunavom burad do Beča, a potom su hektolitri pića stizali i do samog Pariza.

I danas je kuriozitet oko 300 pimnica (pravi izraz), podruma u selu Rajac nadomak Negotina.

Znači onaj ko krene put Negotina na Mokranjčeve dane, osim kvalitetne muzike, ima i drugi, veoma bitan  razlog da se uputi u tom smeru. Ime mu je vino. Potražite to domaće vino u restoranima. Ne može da stoji u Vinskoj karti, jer je kod nas dozvoljeno služenje samo flaširanih pića.

Osvrt drugi

OTVARANJE SA BESEDOM

Meni su ovogodišnji Mokranjčevi dani pod uticajem dirigenata. Bojan Suđić je na završnom koncertu bio glavna zvezda, iako nije trebao, bar  po programu, ali o tome kasnije.  A smotru je otvorio Dejan Savić, opet dirigent. U najavi je pisalo da će da “besedi na otvaranju”. Sumnjam u besede dirigenata, kao i u dirigovanje operskim ansamblom od strane nekog (izabranog) filosofa.  Zašto neki smatraju kako je prvo normalno i opravdano, a drugo…. Naravno da sam otvaranje propustio, ali bih besedu Gospodina Savića rado pročitao, ako je negde pronađem, jer besede ipak nisu za jednokratnu upotrebu. Ako su to što ime kaže.

Da napomenem. Beseda nije čitanje “napisanog govora.” (Gospodin Savić je to, snimci govore, baš to radio) Onaj ko ne zna značenje te reči, neka se malo potrudi i sam nauči. Sve dok se budu upotrebljavale ne adekvatne reči, koje, nas publiku, dovode u zabludu, biću veoma oštar (što znači, za mnoge,  neprijatan).

Osvrt treći

U trećoj priči ću  dugo da obilazim oko mete, prosipajući reči, a onda onu  čuvanu reč da upotrebim u pravom momentu.

SUPER RIFLE I OSTALO

 Predstaviću se.  (Znam, većina ne čita moje tekstove prvi put. Ali nove činjenice su dobrodošle da objasne ono o čemu će kasnije biti reči)

Ja sam od onih koje su u detinjstvu i adolescenciji ismejavali zbog bušnih cipela… uz to u ovakvim jesenjim danima idu i mokre čarape, jasno…  I redom, druge, treće stvari…  Čak i prijatelji, sa  čuđenjem su me gledali kako (upotrebiću najblaži izraz) “ideš  preskromno obučen,” preskromno do ivice sažaljenja… kada počinje smeh, bolje reći podsmeh.

Bio je to moj izbor i zato danas imam: uspomene, dokaze, činjenice, … Imam  nešto što vredi, iako danas nikome  “ne treba,” imam bogatstvo… Samo da se država u kojoj živim ne zove Srbija, da nije na Balkanu i da u njoj ne žive ljudi kakvi jesu i da… i da…

Sećam se dobro, zbog singla Beti Đirđević,  odrekao sam se “Super Rifli.” Ako samo znate da je to marka farmerki, isto je kao i da ne znate ništa u vezi toga, niti vam mogu objasniti  svoj poriv, potrebu,  želju, zaluđenost, religioznost i spremnost na žrtvovanje. “Super Rifle” su TADA davale  samsonovsku moć, a čak i da je neka Dalila skratila “bitls frizuru,” snaga se nije gubila…. Ma ne samo zbog tog Betinog singlića, o počinjnju ljubavi iz početka, ne samo zbog prve ploče Hendriksa i prvog izdanja Bulatovićevih “Ljudi sa četiri prsta, ”  Marinkovićevog “Kiklopa,” ili one malene ploče “Lutajućih srca,” koja se bezbroj puta okrenula sa “Još malo,” pa  prvo izdanje Pekićevog “Hodočašća Arsenija Njegovana”… Stajem sa nabrajanjem.

Pekić ima spomenik u centru Beograda… zaslužio je… Ima i knjižaru sa svojim imenom... I to je zaslužio… U državama sa normalnim sistemom vrednosti onaj ko ima prvo izdanje knjige za koju je dobio najznačajniju domaću nagradu (tada Jugoslovensku) imao bi  pravo bogatsvo u rukama…  Nastavak predpostavljate.

Mala opaska: Pa nismo svi rođeni pored prodavnica “Jugotona” i  PGPa.

Vraćam se u sadašnjost.

“Veče evergrina” na 52. Mokranjčevim susretima.

Već spominjana Beti Đorđević,  a potom Ljubica Vraneš, Ana Sofrenović, Dejan Cukić, Željko Vasić, Orkestar “Stanislav Binički,” dirigent Vojkan Borislavljević. Imena koja garantuju kvalitet i kvalitet se pokazao…

Ali…

Scenarijom koncerta… (to nazivam tim imenom) predviđen je i konferansije… volim da upotrebljavam tu stranu reč, jer je izvedena od iste latinske reči kao i konferencija.

A konferansije je bila muzikolog Aleksandra Paladin.Čak je sve moglo da bude veoma prijatno i za svaku pohvalu, jer je Gospođa Paladin neosporno sa veoma dobrom dikcijom, prijatnog glasa, poželjna za scensko pojavljivanje… Da li ste negde pročitali izraz:  poželjna za scensko pojavljivanje?

Ali...

Više je bilo Aleksandre Paladin nego Beti Đorđević.

Onim gore scenarijom programa je predviđeno da se o svakoj pevačkoj numeri kaže ko  je prvi izveo, na kom je festivalu pobedila, ko je sa tom pesmom stekao slavu… Pa smo čuli 300, a možda 500 podataka… “Sarajevski festival….” “ U filmu igrao čuveni Al Paćino”…. Najava je bila tolko duga, da je Vojkan Borislavljević, u nekoliko mahova, izlazio sa scene i vraćao se pre kraja jedne obične najave… U višeminutnim muzičkim pauzama mogao je da skokne i preko puta u restoran "202," ... na čašu "domaćeg - crnog - negotinskog," on da, ali mi ne...

PAŽNJA: Kada dirigent napusti scenu, koncert je prekinut, ili je završen.

Razumem Gospodina Borisavljavića, morao je da se osveži, da se odmori od stajanja,  to jest dirigovanja....  Imao je dovoljno vremena za sve to… A ja sam, poput drugih, kao đak, sedeo i slušao  podatke o  Besame mucho, ili Seak softly …

Više je bilo  Aleksandre Paladin nego Ane Sofrenović… I svakog drugog pojedinog pevača… Mislim vremenski…

Neću odreagovati kao neko ko je žrtvovao “Rifle” za “Početak ljubavi”… Znam da bi to bilo veoma interesantno za čitanje… Znam da bi to  privuklo stotine novih čitalaca ovih tekstova…

Rećiću samo… bilo je muzikološko, meni NE interesantno predavanje, a reklamiran je koncert… Ostavljam Organizatorima da izaberu i osmisle program. Neka i oni ostave meni pravo da nešto doživim na ovakav, ovde iskazan, način. Na kraju, oni su to proizveli, a ja sam želeo i očekivao nešto drugo.

A nesreća od pisca “scenarija” za koncert, je mogao da se seti i dovede nekog glumca, pisca…. Ili pak besednika (ali ne dirigenta) pa da kaže neku reć OSEĆANJA,  koje proizvodi evergrin muzika, a ne stotine podataka, … godine, filmovi, festivali… Tome je mesto u pisanom programu… Za žive ljude treba živa reč… Nikako faktografija, istorija, nabrajanje…

O sreći i nesreći programa će biti reči kasnije.

 Osvrt četvrti

HOR DO NEBA

Tačno pre godinu dana pisao sam  da su mi suze jurnule na oči kada sam pod svodovima jednog katoličnog hrama u Beogradu čuo “Aleluja,” a zaboravio sam na stvarnost kada se desetak minuta kasnije  začulo  "Svjati Bože" Kornelija Stankovića… Pevalo se na istom mestu i na staroslovenskom, rusinskom, slovačkom… To se dešava… to čudo se dešava svakog oktobra u Crkvi Blažene Djevice u Beogradu.

Probudila su se u meni ta sećanja, kada sam se uputio prema Crkvi Svete Trojice u Negotinu. Dovoljni su mi bili  šturi podaci: Hor RTSa, Dirigent Bojan Suđić,  “Dela duhovne muzike.” (Jasno, u programu koji se dobija na ulazu,  navedena su dela koje se izvode.)

Očigledno, ljudi u Negotinu ne samo da cene i vole klasičnu miziku, već su ponekad i previše opčinjeni umetnicima.

Na koncertu je bilo sve sa razlogom… Ponoviću kao konstataciju jednu rečenicu koju sam upotrebio pre godinu dana: Za mene još jedan dokaz da Bog postoji i da mogu sa običnim ljudskim pravom da kažem popu da je pop, a bobu da je bob.

Osvrt peti (Razmišljanje)

MOKRANJAC JE KOMPOZITOR

Brojni su programi na 52. Mokranjčevim danima, koncerti, izložbe, promocije knjiga, kursevi…

Ne volim kada je sve u istoj ravni. Naravno termini pokazuju akcenat na značaju i kvalitetu, ali…

Nije bilo kompozitora, nije bilo savremenih muzičkih dela. Čudi me da organizatori i selektori ne čuju vapaj (višedecenijski)  srpskih kompozitora. Tačno, Vojkan Borisavljević je i bio i  pomogao orkestru “Stanislav Binički” da ga predstavi između ostalih stvaralaca evergrina), ali….  Na kraju, ili na početku, Mokranjac je prvenstveno kompozitor. Bilo bi lepo da se upriliči veče domaćih savremenih autora.

Na drugoj strani studenti akademija bi mogli to da izvedu, jer po završetku fakulteta, mogućnost da sviraju u nekom od orkestara je ravna onoj mogućnosti dobijanja nagrade na bingu, a među tim mladim ljudima uvek ima onih veoma dobrih, koje će da proguta mrtvilo i ekonomska nemaština. Uostalom, evo ideje savremenim kompozirotorima: Animirajte studente da u kamernom orkestru uvežbaju vaše delo, pa program ponudite Organizatoru Mokranjčevih dana. Biće to doživljaj za sve. Za učesnike da se druže i iskažu… Za publiku da uživa…  Jer Mokranjčevi dani treba da prerastu u radost druženja… Uz sve to, Dom kulture može da aktivira onaj “Teatarski caffe” u prizemlju… da se tu druže učesnici i publika, da se tu sedi između programa… Sada su tamo gajbe jabuka… Da, gajbe jabuka… Zar neko sumnja da ne primetim svaki detalj?

Osvrt šesti

GREŠIM, NARAVNO

Bio sam ubeđen kako neke predstave neće privući dovoljno posetilaca da se ispuni sala Doma Kulture u Negotinu. Srećan sam što sam pogrešio.

Iako sam balete "Duga Božićna večera" i "Žene u D molu" gledao nekoliko puta u protekloj sezoni, ovaj je ostavio poseban utisak. Iako su se desile izmene zbog manje i tehnički siromašnije scene, što je donekle umanjilo metaforiku, to se dobilo na ukupno proizvedenom adrenalinu. Sala je bila ispunjena do poslednjeg mesta. To se u Beogradu ne dešava. Eto podsticaja za igrače, eto mogućnosti da se u gledalištu dođe do onog uzvišenog osećanja kolektivnog upijanja umetnosti.

Pogrešio sam misleći kako Završni koncert majstorskog kursa Zorana Todorovića neće imati efekat kakav se zbio. Ipak sam od onih koji uz nabrajanje tuđih propusta, navode i svoje nedoumice, zablude, pogrešne procene. Mala je bila sala škole “Mokranjac” u Negotinu da primi sve one koji su uživali u pevanju polaznika, a Zoran Todorović je pokazao da i kao professor pleni svojom energičnom ljubavlju prema lepoti zvuka.

Uh, da li će moje i stoto upiranje prsta prema neadekvatno obučenim  korepetitorima rezultirati promenom…? Patike, trenerke i večernja toaleta, krinoline, … ne idu zajedno. Zato sam i napisao knjigu drugačiju od drugih, a sa prozaičnim naslovom “Bonton”… Bar da mogu  knjigom da udarim po glavi one koji kvare igru. Uzvišenu igru. O klasičnoj muzici je reč.

Da, svidelo mi se “pravilo” da programe na ulasku u salu dele ljubazne i ljupke devojke u gradskim nošnjama 19. veka. Binske radnike bi onda mogli da obuku u muške nošnje, ako već nisu u crnim majicama i pantalonama iste boje. Ipak, ništa ne može gore da izgleda od “binskih radnika” Doma Vojske u Beogradu… Ali ne uzimajmo najgore kao parametar.

 

Osvrt sedmi

ONO STRAŠNO, A OVDE NEOPHODNO V. D.

Iza svakog događanja nalazi se neka osoba koja  svemu daje pokretačku energiju… Selektori, članovi Odbora, umetnički saradnici,… gosti, dođu i odu… A neko ostaje posle svetkovanja  da stvari dovede u pređašni red i da započne pripreme za narednu manifestaciju. U  Negotinu je to Renata Đurđević Stanković, V. D. Direktor Doma kulture.

Dovoljno sam rekao za one koji razumeju, za one druge, čak i celu knjigu da napišem, ne mogu je razumeti, jer ti i ne čitaju… to odgovorno tvrdim.

Naravno, oni koji me poznaju predpostaviće kako se moram pozabaviti ovim V. D. To je grozan, a politički veoma opravdan mehanizam vlasti. Imamo vršioce dužnosti na čelu kulturnih institucija od Negotina do Beograda… Neki su sa tim tankim priveskom od dve reči, zapravo dva slova SPUTANI… Marionetski sputani od strane vlasti. Bez obzira da li Direktora imenuje Skupština Opštine, ili Vlada Republike Srbije.

A zašto se ne imenuju Direktori? Pa, ili se mesto “čuva” za nekoga ko je na “bitnoj funkciji”… (Četvorogodišnji slučaj sa Beogradskom Filharmonijom.)… Ili se pak čuva za nekoga ko bi mogao da “sklizne” sa “Više vlasti”, a to mesto je i te kako značajno i “poželjno za tu osobu”… Ili… ili ono najčešće… to je poruka: “Budi dobar, jer možeš za minut da odeš bez ikakvog zakonskog prava da pitaš: Zašto!”

Uprkos svemu tome, Gospođa Renata je sa uspehom dala sve od sebe, da ovi Dani, budu koliko umetnički dobri, toliko organizaciono i domaćinski upriličeni. Bravo!

 

Osvrt osmi

ZA STRAZBUR

Neko je u komentarisanju ovogodišnjih Mokranjčevih dana izjavio kako bi ta manifestacija trebala od Negotina da napravi Srpski Strazbur. Oduševilo me je poređenje. Ne mogu da se setim ko je to izjavio. Ne sumnjajte, pročitao sam i  preslušao sam sve što je rečeno o ovogodišnjim Mokranjčevim danima… 

Do tako nečeg, mislim do Srpskog Strazbura, ne treba mnogo,a najviše treba da poradi, ona organizacija koja se ove godine nije videla. Turistički savez Negotina. Ako neko misli kako je šest “tezgica,” veličine metar, puta metar, na kojima su po dva miljea i tri šustikle, nešto što privlači pažnju… Uz moj komentar, da nikada nije svih šest bilo “popunjeno.” Ako neko misli da se tako stiže do  Srpskog Strazbura… Onda nam treba još samo nekoliko godina, ali svetlosnih. Nigde prospekta o znamenitostima Neogotisnke krajine… Nigde panoa.. Nigde ni jednog suvenira na kome piše “Mokranjčevi dani”… Ostavljam mogućnost da grešim… Za četiri puna dana, koliko sam bio u Negotinu, nisam ništa od toga video.. Možda bih pronašao da sam ostao sedam, ili deset dana,… a možda…

Uostalom, i sledeće godine  ću biti  tu, …. Na putu za Srpski Strazbur!

Osvrt deveti

ZAVRŠNO VEČE

Završno veče je bilo uz Simfonijski orkestar RTSa  i pijanistu Aleksandra Serdara. 

Samo je to u program pisalo… Ni reči više, osim podatka da će orkestrom dirigovati Bojan Suđić.

Gde to ima da se najavljuje concert klasične muzike, a ne zna se šta je na programu? Čak i da je tematski, u čast nekoga, ili nečega, navode se kompozitori, dela… Neko obožava Šopena, neko Betovena… Spomenuo  sam ta dva kompozitora, zbog zvučnosti i rime… Zar treba da se čeka ulazak u salu, pa da se čita  program i sazna  šta se to veče izvodi???

Nema nikakvog opravdanja za taj propust…  Čak i izgovor o pomanjkanju prostora na panoima u Negotinu… negiram… Internet je, takoreći, bezgraničan…. I program na internetu je bio bez tih potrebnih podataka.

E sad… I bez toga sam ušao u polemiku sa osobom koja je na svim dešavanjima uvek pored mene… Jer za Koncert Aleksandra Serdara su ulaznice bile 500 dinara, a za druga dešavanja, čak i manjeg umetničkog značaja 700… Negirao sam činjenicu da taj sitan detalj baca senku na Gospodina Serdara, na njegovo ime, rad… I tako dalje… A na kraju…. Utisak koji je ta osoba ponela sa tog koncerta je ravan katastrofi… Biću mnogo blaži i samo ću reči: Pored veoma dobrog Orkestra RTSa, kod pijaniste se čuo program koji izvode mnogi srednjoškolci u Srbiji… Izvode ga sa mnogo više energije, mašte, tehnički i memorijski besprekorno (što ovde nismo čuli) podaruju nam prefinjeniji zvuk, izazivajući nezaboravna osećanja.

Nek se ne zavarava Gospodin Serdar.  Aplauz nakon njegovog izvođenja nekome može da zvuči kao gromoglasan, ali se na istom mestu tih dana drugima aplaudiralo zdušnije. (Upotrebljavam samo tu jednu reč, zdušnije)

Negotisnka publika često nagrađuje tapšanjem umetnike i između stavova, ali ume da prepozna i oseti razliku između onoga što je izvrsno od onoga što je samo dobro, ili manje dobro. Posmatrao sam je i osluškivao sam. Jer to su ljudi koji vole i cene kvalitetnu muziku.

Eto mene i sledeće godine među njima. 

                                              David Naum 

 Viđenje istog događaja iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2017/10/02.html