A NA POČETKU, PUBLIKO KO VAS ….
Zašto?
Piše
se zato što u nekim ljudima emocije prevaziđu onaj imaginarni prostor za
duševna osećanja… a ovde postoji i jedan drugi razlog. Pomoći mladim
ljudima koji su krenuli stazama umetnosti… Dati im podstrek, makar sa par reči,
jer nekada je dovoljno čoveku samo saznanje da je primećeno ono što radi, pogotovo
ako to izazove bar trunku lepog osećanja, koje neko prizna javno.
Večeras
je trebalo doći u operu da se podrži mlada
Evgenija Jeremić, da se podrže Stefan Zekić, koji prvi put diriguje u
Travijati i Dragutin Matić koji po prvi put peva Žorža Žermona.
Očigledno
drugi su im svesrdno odmagali, … orkestar
nije probao sa solistima, večerašnji
soliti nisu čuli hor pored sebe… Bar da to ovde konstatujemo… za neke ljude
koji ovo čitaju između Filipina i Perua,… ali putem preko Azije i Evrope, ne
preko Havaja i Tihog okeana.
Cilj
pisanja dve “osobe u istoj temi” je bolje sagledavanje onoga što smeta tim
mladima i perspektivnima da naprave što pre one bitne korake u životu i
umenosti… Naravno, to ne ide bez jasnog pokazivanja na one koji smetaju, koji
su se, zapravo, od (bivših) umetnika pretvorili u činovnike, koji “čekaju”
penziju.
Takvi glasno govore kako ne čitaju “što ono dvoje
piše,” a znaju veoma dobro šta je o kome napisano.
Samo
takvi ne veruju da ovi redovi imaju u svetu više čitalaca nego što predstava
ima posetilaca… Interesovanje domaćih
ljubitelja (mislim na EX YU prostore), ili pak mrzitelje opere, analiziraćemo
nekom drugom prilikom.
Cena?
Cena
ovog pisanja je da se mnogi okrenu kada prijatelji (zajednički), “ovo dvoje”, pokušaju
(iz dobronamernosti) da upoznaju sa “nekima od njih”.
Ja bih
ipak izdržao da sam na njihovom mestu, čak bih se i nasmejao, rekao bih da mi
je drago što je neko uporan u svojim namerama… Ali, možda će jednog dana oni smoći
snage za to. Prošle godine je pod nazivom “Bonton” štampana jedna moja knjiga. Ne bi im škodilo da je pročitaju… Ili pak neku drugu sa istim, ili sličnim nazivom.
Ipak,
ostaje im samo da me poput jedne, uvek veoma preglasne osobe u holovima opere, (pro)streljaju
pogledom. Priznaću čak se namerno “namestim” da me dotična gospođa, koja uvek
galami preko svake mere, ukusa i onog spominjanog bontona, jer se sigurno oseća
“svoj na svome,” primeti… Odmah za
stotinak decibela smanji svoju glasnogovorljivost. Bar da se psihički pripremi
za čitanje tekstova svome suprugu.
Mislim
kako nije teško pročitati, ako o vama neko loše piše, ali je mnogo teže, ako
vam to glasno čita suprug, ili supruga. Izbegnite ovo drugo. Te reči onda teško
padaju na želudac, stružu po nervnom sistemu, svakim slogom,kljuju u jetru kao
gavranovi nesrećnom Prometeju...
U
čaršiji zvanoj Beograd, ako poverite svoju opersku muku trojici prijatelja,
znajte da će to u roku od sat da sazna njih devet, a ako nisam u tih 9, onda
sam u onih sledećih 27,… koji u naredna dva sata čuju za već spomenute mučnine.
Ma,
nije sve tako crno… Do ovih tekstova lako dolaze stranci preko automatskog
google – prevodioca… Mnogi se se onim stomačnim tegobama teše kako su ovo “samo
blogovi,” da ali onaj svetski vladar Google, neguje svoje “podanike”.
Koliko
sam od njega zavistan ja, toliko si i ti, dragi moj čitaoče. Nađosmo se na pola
puta.
Rekoh
neki drugi…
Vapio
sam pre tri dana na “Moći sudbine” za Rupčićkom, Maksimovićem, Matićem… Njih
dvojicu dobih večeras… ali u međuvremenu stiže kratko zahvaljivanje dirigenta
spomenute “Sudbine”…. Gospodina Di Peskakerolija: “…. divini….” Dovoljna je ta jedna njegova reč. Sa dve
strane je ne samo primećen njegov trud, enrgija, želja, virtuoznost, pevanje sa
zbunjenim solitima,… već je to i napisano za one druge između Filipina i
Peruna, a pogotovo za one “koji ne čitaju”, a znaju od reči do reči šta piše.
Naravno
da sam zadnjih godina više puta slušao Evgeniju Jeremić na koncertima, primetio, zapamtio, spominjao je.
Večeras
je dobila šansu. Da li je iskoristila, pokazaće vreme, što se tiče
profesorske komisje za drugi deo doktorskog ispita, siguran sam, biće uspešna.
Evgenija
se odlično pripremila za ovu rolu. Pokazala je to svojom opuštenošću na sceni.
Nije tu bilo ničeg debitanskog. Nedostajala mi je (moguća) izvajanost njenih koloraturalnih glasovnih mogućnosti.
Veoma malo je tu nedostajalo da predstava bude izvrsna. Ne mogu da odgonetnem, a
nisam ni čuo šta je to kod mojih pet, šest sagovornika u pauzi predstave.... I oni su bili u nedomici, šta je to ono malo što nedostaje.
Alfredo Žermon, nesrećno zaljubljen mladić je veoma dobro prikazan i pevački i glumački
od Dejana Maksimovića. Nakon svake fraze, osećalo se kako je u Maksimoviću još i
daha i snage. A to daje onu dodatni impuls gledaocu da se opusti i uživa u celom
događaju. Nekoliko puta sam protekle godine ponovio rečenicu: “D. Maksimović
može bolje,..,” ovo je ono bolje, a i od ovoga Dejan može bolje.
Dragutimn
Matić je bio Žorž Žermon. Ovako treba da zvuči i izgleda Žorž Žermon.
Nemilosrdan, a osećajan, beskrupulozan, a ranjiv… I uz to da pokaže svu lepotu
baritonskog glasa. Sa pravom je gospodin Matić dobio najviše aplauza pored
Evgenije Jeremić.
I na
kraju dirigent, Stefan Zekić. Uz uslove koje je imao za spremanje predstave bio je
veoma dobar. Čuli smo početak uvertire sa onim potrebnim pianissimom (very soft or softly), koji brojni predhodnici, na njegovom
mestu, nisu mogli, ili nisu umeli, ili pak nisu hteli da postignu. Zekić nije na
mnogim mestima buknuo, nije podstakao duvače u scenama emotivnog naboja… Ali u
svakom slučaju osećam potrebu da mu zahvalim i da ga pohvalim.
Spominjem u noćašnjem pisanju samo još dve stvari.
Predstava je počela sa zakašnjenjem od 25 minuta. Prvo je
preko 700 ljudi stajalo (guralo se) na onom uskom parčetu trotoara ispred
Nacionalnog pozorišta. Već se tu videlo kako će sala biti ispunjena do
poslednjeg mesta.
Onda su gledaoci pušteni u zgradu, ali ne i u dvoranu. Tu je
zagušljivost pridodata kao nova muka.
I na to ni reči zvaničnog objašnjenja, izvinjenja…
I sam spadam u one koji su bezbroj puta zatajili… Možda vi
poznajete nekog ko ne spade među takve, ja ne poznajem.
Nerazmeštenost stolica za orkestar… pa zar neko misli kako
publika, ili ona već spominjana beogradska čaršija odmah sve ne sazna…
Nije problem što neko nije mogao, što je neko drugi zatajio,
što je treći kasno shvatio… Problem je u nekulturi… Zar nije mogao neko iz uprave da izađe i uputi rečenicu izvinjenja,.. publici? Dobio bi aplauz i razumevanje… I
zahvalnost za razmeštanje stolica… čak se ni preko razglasa niko nije oglasio. Ovako… ovako je kod mene naslov, na početku,
publiko ko vas ….
Druga stvar su neprimereni aplauzi.
Razumem da su brojni prijatelji, kolege, poznanici,… Evgenije
Jeremić došli da je bodre. Nekoliko puta sam pisao o tim gromoglasnim aplauzima
u Kolarčevoj zadužbini, kada učenici i studenti jedni drugima priređuju
ovacije… Za neki javni čas, pa makar bila i “Kolarčeva zadužbina” da, ali u
nacionalnoj operi, gde dojučerašnji student peva pored iskusnih, veoma iskusnih
umetnika, tako nešto je ne samo neprimereno, već i degutantno i urušava celu
predstavu, dajući joj notu ostrašćenosti, koja nikada, apsolutno nikada nije utemeljena pokazanim
kvalitetom.
Predhodna rečenica nije napisana u mom stilu. Previše je
umerena… Priznajem , ima u meni, možda, i previše razumevanja za one koji počinju
da shvataju zakonitosti scene i gledališta… Namerno delim to dvoje. Možda je
Evgenija Jeremić bila veoma korektna na sceni, ali to do gledališta nije u
dovoljnoj meri doprlo. I to je deo, onaj vema bitan deo umetnosti.
Pa i zato ova predstava nije odlična, a imala je sve uslove
da bude.
Čekamo sledeću.
Čekamo sledeću.
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
