ŠTAPOM I
KANAPOM…
ŠPENADLA
I ZIHERNADLA
O Bože, o Bože, što ih uze,
Da krmane Splavom Meduze.
Znate tu sliku genijalnog Teodorea Gerikaulta… Splav
Meduze… Da, fregata “Meduza” se potopila, kapetan sa mornarima zauzeo čamce za
spasavanje, a 150 ljudi smestio na splav, vukao ga, pa ga otkačio… Žeđ, glad,
ubistva, ljudožerstvo,... u narednih 13 dana… Isto vreme, isti ljudi... A slikar se samo par decenija nakon
ubistva Andre Šenijea, zatovrio u atelje, pre toga obrijavši glavu i u narednih
13 meseci je naslikao ovo remek delo… Na osnovu priče preživelih, samo 15, makete koju
su mu napravili isti,… i,.. i,.. i…
Pitate se zašto ovo pišem… uvek ima uzročno
posledične, a ponajviše metaforične veze između svake dve rečenice u onome što
pišem…
Elem, mediji su nas osam dana pre večerašnje
premijere obaveštavali kako je dirigent iz Bugarske. A on je opet zamenio dirigenta iz Italije, koji je nakon samo par proba, videvši sa kim i kakvima
ima posla, otišao…
Niko ne može da me ubedi i da je vremešni dirigent
iz susedne nam Bugarske došao do istog zaključka, ali se na elegantniji način
izvukao, da ne potopi i sebe i predstavu..
Tako smo imali večeras “Andre Šanijea” sa dobro nam nepoznatim Đorđom Pavlovićem.
Preživeli smo, preživeo je i on, a preživeli su i
pevači… U mnogim deonicama se nisu čuli od gromoglasne muzike, ali… Niti ću da
žalim Gospodina Pavlovića, niti ću da ga osuđujem… Šta je tražio u neobranom
grožđu, pa još… Tako prođu oni koji u jagode pođu bez gaća… Krpež!
Večerašnju režiju potpisuje Đandomeniko Vakari. Na
mene je ostavio veoma pozitivan utisak. Iako su mu neka rešenja “školska,” druga
su mu izvrsna… Na čelo sitnih zamerki stavljam scenu kućne zabave u prvom činu
kada sedam devojaka ulazi i seda na pod… U nekoj salonskoj atmosferi da, ali
u Sali (pa prisutno je četrdesetak osoba) nikako…
Kostimi su delovali čak i raskošno. I njihovu
kreaciju, a izgleda i pozajmicu iz drugog pozorišta, potpisuje Asja Stojmenova.
Zagonetna mi je visina šešira, pogotovo Kontese de Koanji, ali da ne širim
priču. Baletski par, na onoj već spominjanoj zabavi u prvom činu je u
katastrofalnim kostimima… Sve drugo moj stomak za varenje pomešanih epoha i
stilova uspeva da svari.
Čak i scenografija Kozmana Popova je bila nešto što
je u isto vreme zadovoljavalo u jednoj siromašnoj operi, kao što je naša, dva
bitna uslova. Da ne bude preskupa, a da zadovoljni minimalne estetke kriterijume.
Samo još jedna opaska i vraćam se na Splav Meduze.
Pa sa njim sam počeo.
Nameštaj, zapravo kanabe i stolice u salonu Kontese
de Koanji su nešto što je sramotno za predstavu, a apsolutno odudara i od
vremena, a kamo li od kostima. Nameštaj kao da je kreirala i napravila firma
“Numanović” Novi Pazar. Ni trunke pozlate i gravure na drvenim delovima,…
jednobojna, neboplava boja mebla… Kič… kako lepo zvuči ta kratka reč za
nameštaj… I još nešto.. Sluga donosi na scenu šolju čaja… Zapravo šoljicu, koju
kao da je neko “pozajmio” iz kafića “Aurelio,” sa druge strane Trga… Lepeze,
perike, šeširi, čarape sa mašnama,… I šoljica iz “Aurelija”.. a sve s kraja
osamnaestog veka… Da… u kafani su pili iz pehara, pisali guščijim perom, a
šoljica iz “Aurelija”…
Mnogo ima u Beogradskoj Operi individua koje misle
kako je publika i glupa i tupa i da sve može da joj se proda…
Da pohvalim i prevod Maje Janušević… Jedan veoma
pitak lirski prevod libreta. Na kraju, opera je o pesniku i fatalnoj ljubavi i mek
pristup prevođenju za titlove je pravi pogodak.
Rećiće mnogi, siguran sam, da li sam slušao u operi
šta i kako se peva, kada sam primetio
sve ove detalje…
Naravno… Nadam se
da su na ovoj premijeri bili i članovi Upravnog odbora Teatra. Red je…
Ovo je značajan kulturni događaj.
Siguran sam ne znate kako Predsednik Upravnog odbora
“Telekoma” ima platu 200.000 dinara… sednica, dve mesečno i hop... Ne znam kolika je mesečna nadoknada predsednika
Upravnog odbora Nacionalnog teatra… Sigurno nije dovoljna da gospodin
Aleksandar Gatalica kupi ulaznicu za neku opersku predstavu. Da, to je onaj
književnik, pisao sam o njemu, koga cenim, jer je između ostalog dobio i NINovu
nagradu.
A možda je ta funkcija iz počasti, iako su na takvim
mestima oduvek bili REŽIMSKI ljudi.
Elem, isti Gatalica je operu nazvao Nojevom barkom.,
u trenu hirotonisanja novog Upravnika Nacionalne kuće. Znate šta znači reč
hirotonisanje? Jednostavno rečeno: “Predstavljanje Bogu novog Patrijarha”. Za
mene su osobe na čelu Nacionalne biblioteke, Narodnog muzeja, Nacionalnog teatra,…
značajne kao i Patrijarh.
Nisam toliko ni ciničan, ni bezobrazan, a ni
obrazovan da podelim uloge ovdašnjih glumaca, igrača, pevača,… po životinjskom
carstvu, koje se spaslo uz pomoć Noja i njegove barke. Za kobre, krokodile,
muflone,… možda bih i imao predstavnike,
ali za kengure, slavuje, koale,… teško…
Ako ste bili
na Zlatiboru i ako niste probali “Lepinju sa sve,” pogrešili ste. Ispravite to
sledećom prilikom. Večeras smo u Beogradu imali “Operu sa ništa.”
Sve ono značajno desilo se pre večerašnje premijere.
Pa čak ni podele za premijeru i prvu reprizu nismo znali 7 dana pre večerašnje predstave. I dalje se ne zna ko će pevati na reprizi, već u ponedeljak.
Uostalom, što mora publika da zna ko peva. Sigurno, uprava zaključuje, sve jedno je publici… Svi pevaju isto, nije bitno ko šta, a na kako (nikako) smo već navikli.
Tenori su i onako Plazinići. Da, večeras je Andre
Šenije bio Dušan Plazinić… Previše drven za temperametnog pesnika i ljubavnika.
Dobio je Gospodin Plazinić Bravo nakon arije u prvom činu. Stiglo je sa
treće galerije od Gospođe u crvenoj haljini… Nakon tog bravo, istrčala je na
vrata, ali se do kraja predstave više nije oglašavala.
Naravno, na kraju aplauz svim učesnicima.. Aplauz,
aplauz u maniru beogradske publike.
Ana Rupčić, Madalena… Sigurna, apsolutno sigurna na
sceni. Može da ubroji ovu rolu među svoje uspehe. Mislim kako ova uloga
pristaje njenom temperamentu.
Miodrag D. Jovanović, mnogo bolji nego što bi neko
na mom mestu očekivao.
Ljubica Vraneš, precizna i odmerena. U svom maniru.
Profesionalnom.
Dubravka Filipović je preživela. Što znači da se
izborila sa ulogom Kontese de Koanji.
Već sam nekoliko puta pisao, kako ne volim
premijere. Draža mi je deseta, ili dvadeset peta repriza. Sve je uigranije,
opuštenije…
Večeras nije bilo ni P od premijere. Nema žamora na
pauzama,.. u foajeu. Sve je bilo beskrvno, bez žara, neizvesnosti… Adrenalin u gledalištu ne postoji. Kao da svi,…
ali ja ipak ne spadam u te “sve”… čekaju pauzu da se dohvate svojih mobilnih
telefon… kao da je u zgradi Nacionalnog teatra večeras u 20, ili 21 sat bilo
nečeg važnijeg od Andre Šenijea. Ili sam ja nepopravljiv zaljubljenik u scenu,
zvuk, pliš…
I ne čekajte mišljenje u "štampi" onih koji jedno govore na pauzi, drugo pišu, a ko zna šta osećaju,... nije ih bilo večeras. A možda su vidoviti, pa pišu i o onome gde nisu bili.
I ne čekajte mišljenje u "štampi" onih koji jedno govore na pauzi, drugo pišu, a ko zna šta osećaju,... nije ih bilo večeras. A možda su vidoviti, pa pišu i o onome gde nisu bili.
Ja sam ipak ovde, ili sam, možda, sa još nekima na Splavu Meduze.
A repriza, ili nešto novo već za dva dana, videćemo
kuda nas nose morske struje, vetar i čarobni štapić nekog tamo Univerzumskog
dirigenta, koji ne mora da gleda u partituru, jer zna celu operu napamet.
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
.
