Navršilo
se godinu i po dana od “Purpurnog feniksa” (tako se zvala predhodna izložba
Gospodina Kravceva u Domu vojske). Nisam pisao o pticama, pumama i lavovima
koji su preko slika, iz mašte pušteni u prirodu… U prirodu u kojoj obitavaju
breze, jer kakva pa to može biti imaginacija rusa po poreklu, u kojoj nema
breza.
Nisam
pisao o toj izložbi iz više sitnih razloga, a jedan su uniforme… Ljudi u
uniformama otvaraju izložbu, stoje iza nje, hvale, veličaju svoj rad i
dobronamernost… Pisao sam knjige o protokolu i… i… I nedomaćinski ne ponudiše
goste čašom vode… Možda je to, čitaoče, za tebe, zadnja stavka o kojoj treba da
se piše. Ne trpim uniforme, pogotovo ne u umetničkim vodama, ne trpim
nedomaćinsko ponašanje, iako reči na otvaranju ne čuje devet desetina
prisutnih. A gle, igrom slučaja, uvek sam među njima. I večeras nisam čuo reči
sa otvaranja. Ne verujem kako se reklo nešto novo, niti više od onoga što može
i u najskromniji katalog da se smesti.
Onaj katalog sa predhodne izložbe je bio par exelance. Večeras nisam primetio
nešto slično.
Uostalom,
ne idem na izložbe da bih sakupljao kataloge, a priznaću i nonsens, onaj sa
Purpurnog feniksa mi je tu, na dohvat ruke. Izuzetan po mnogo čemu.
Mihajlo
Miša Kravcev je opet pred nama. I slikar i pisac i astrolog. Nesumnjivo,
Gospodin Kravcev je rođen pod srećnom zvezdom, a tih zvezda nema ni na noćnom
nebeskom svodu, nema ih ni u natalnim kartama, o njima nije pisano u knjigama.
On ima publiku, njega podržavaju mediji, više publike od mnogih drugih, češće u
medijima od (zajedno) polovine beogradskih slikara. Jedno vuče drugo, drugo
vuče treće, slikar, astrolog i pisac se, očigledno, dobro dopunjuju.
Ovo,
večeras, (sve tekstove pišem u satima nakon događaja kome sam
prisustvovao) je nestavak već
spominjanog “Purpurnog feniksa”. Večerašnja izložba nema naziv (uz predpostavku
da mi je to promaklo). Već rečeno, katalog nisam video, na velikim izlozima
nekadašnjeg, mediji kažu “Eurosalona” (godinama praznog), u prvom planu najava
monografije.
Kao
što moja malenkost ne sluša reči otvatranja, tako mnogi dolaze na otvaranje
izložbi, a ne gledaju slike. Ponajviše pratim interakcijski odnos umetničkog
dela i publike, bilo da je opera, izložba, koncert,… Večeras, većina publike se nije pela na sprat, na kome
je veći broj izloženih slika, jer je tu i dvadesetak akvarela nastalih u periodu
2000.-2010.
I
večeras je Gospodin Kravcev pustio sa svojih radova da u misli publike utrče:
flamingosi, konji, zlatne ribice, vrapci,… Žarke boje očigledno su posledica
njegove vulkanske potrebe da svoju maštu preko širokih pokreta prenese u
pravouganike slikarskog platna.
Dosta
toga je preko internetske virtuelnosti viđeno, dosta toga naslućeno. Da li
prikazivanje novih radova od strane likovnih umetnika umanjuje magiju
“pokazivanja”… Koliko nas danas lišavaju opčinjavanja fotografije sa proba baletskih
i operskih predstava, koliko gubimo time što je stvaraoc ogolio ceo process
nastanka onog krajnjeg… magičnog, koje više nije. Želja da se sve vreme bude
“pred očima publike” ubija magiju, valjda isto onoliko koliko raste
popularnost, jer umetnik je tu, svakodnevno tu… Znamo u kom je restoranu bio,
šta je jeo, na kojoj se plaži kupao…
Možda
će se neko setiti da na narednoj izložbi Gospodina Kravceva umesto stereotipnih
reči i nabrajanja imena ljudi, koje, po pravilu, niko i ne pamti,… umesto toga
(očekivanog) da se pusti cvrkut ptica, zvuci konjskog galopa i rzanja, krici
flamingosa… Da se čuje zvuk balalajke iz čestara breza… Ili samo pastirska
frula iz nepreglednosti stepa… Sve ostalo, preciznije i obimnije može da piše u
katalogu izložbe.
Miša
Kravcev je u trendu. On ima svoju publiku. Jednostavno, pronašao je onu čarobnu
umetničku formulu. Da je ne tražimo, jer Gospodin Kravcev je 3 u 1. I pisac i
astrolog i slikar.
Piše
David Naum
