Novi Sad 24. decembra 2017. 20 časova, SNP, scena “Jovan Đorđević,” Milijana Nikolić i
Vojvođanski Simfonijski Orkestar. Dovoljan razlog da se iz Beograda krene ka
tom događanju.
Već u holu, pred koncert, svečarska atmosfera. Nisu tome
razlog samo predstojeći praznici. Moj zaključak, odmah na početku: Novi Sad voli
Milijanu Nikolić, a ona je to opravdala, dobivši aplauze koje želi svaka operska
diva.
Ako se konstatuje da je to bilo jedno divno veče
svetskog mecosoprana i mladog i veoma
kvalitetnog Simfonijskog orkestra, dovoljno je rečeno. Što se tiče Milijane
Nikolić, sa moje strane, kvalitet koji se očekivao, je i dobijen. Njen glas i scenski
nastup su nam, na sreću, a i na žalost poznati preko video snimaka. Večeras je,
dalo se primetiti, inspirisana i mestom i publikom. Zato je i doživljena u
pravoj meri, što je i pokazano ovacijama publike. Orkestar je iznenađenje. Uz
dirigentsko vođstvo Emila Tabakova, pokazali su prefinjen osećaj za Štarausove
valcere i temperament u polkama. Sa svima onima sa kojima sam podelio utiske
nakon predstave, složio sam se kako je tih valcera i polki bilo previše. Čak u
jednom delu koncerta nakon uvertire operete “Slepi miš", ide polka, pa valcer,
pa polka, pa valcer…. !!!! Valjda onoga ko je birao večerašnji program neće
zaslepiti ovacije publike da ne razmisli i u nekom sledećem sličnom dešavanju,
ili predvidi pauzu, ili ceo koncert osmisli tako da da ne traje čitava dva
sata. Jer moglo se očekivati da će se od Gospođe Nikolić tražiti više od jednog
bisa, da će svaka njena numera biti propraćena ovacijama.
Oni koji čitaju moje impresije znaju kako reagujem i na one
sporedne, a veoma bitne efekte.
Već spominjana publika, svojim svečanim odevanjem mnogo više
od beogradske, ceni hram kulture u koji ulazi, ima prefinjeniji i otmeniji
respect prema izvođačima. To se ogleda od odevanja, do (svuda zabranjene)
upotrebe mobilnih telefona tokom
koncerta.
Na mene je poseban utisak ostavila scenografija. Dočarana je
salonska prostorija, sa rustičnim zidovima oblepljenih plišanim tapetima, sa
draperijama iste boje, a potpunu simetričnost
narušava samo jedan prozor. Cvetni aranžmani, bogati, a jednostavni. Simbolika u dve boje, zagasitocrvenih božićnih zvezda i belih hrizantema. Šteta, u programu nije navedeno ime scenografa,
kao i režisera snimka na video bimu. I u ovom drugom slučaju je profesionalac
za svaku pohvalu, neko ko, sa jedne strane, poznaje dela koja će biti na
repertoaru, a sa druge, neko ko se precizno “dogovorio” sa snimateljima i omogućio da se vidi ono što je u
svakom trenutku najbitnije. Ovde je veoma bitna još jedna konstatacija. Publika je
pošteđena kranova sa kamerama, koji zaklanjaju vidik, a od nekoliko kamermana
se mogao primetiti samo vrh objektiva jedne kamere, koja je bila zaklonjena
dekorom.
Uz sve i veoma temperamentni dirigtent Emil Tabakov, je bio
ne samo inspiracija za orkestar, već i za publiku.
A osećaj u ovih nekoliko sati nakon koncerta? Svoje impresije
uvek pišem nakon događanja, bez obzira na umor i želju za snom. Osećaj…
Beograd može samo da žali što neče doživeti u
prednovogodišnjim danima jedan ovakav koncert. Možda sličan, ali ne ovakav.
Milijana Nikolić će put sveta, put velikih operskih scena.
Jer tamo joj je i mesto. Vojvođanskom Simfonijskom Orkestru poželimo da budu
ovakvi i bolji, da se sa njima ne ponosi samo Novi Sad, već i cela Srbija. A
nas, publiku, bar ovu beogradsku, neka Bog pogleda.
David Naum
Pročitajte o istom
događaju, ali iz drugog ugla:
