Karmen (glas i stas)
Večeras
je bilo posebno veče. Čak četvoro pevača iz Opere iz Tirane je gostovalo u
Beogradu. Iskreno, nisam očekivao taj kvalitet. Ali, prijatna iznenađenja gode,
a da bi došli dotle, prvo da objasnim ono što mi ne prija…
Formacija
Objasniću
koliki je uticaj “formacijskog mesta” na uspešnost umetničke karijere. Ovo
formacijsko mesto je vojni izraz, ali veoma pristaje u gornjoj rečenici, što u
prevodu znači, nije isto biti pukovnik u nekoj kancelariji i trebovati hranu za
pešadiju, ili sklapati dogovore o šivenju vojnih unoformi, ili biti pukovnik koji je komandant motorizovanog
garnizona od nekoliko hiljada vojnika.
Za
Gospodina Janka Sinadinovića, bivšeg VD Direktora Opere, ne može se reći da se
ovajdio od svoje titule. Po mom saznanju, bio je u samo dve sindikalne posete,
jedna u Osijeku, druga u Tirani, ali ako se ova druga računa kao uvertira za
otkaz (usledio je samo par dana nakon gostovanja),… suma sumarum,.. i uz neko gostovanje u Nišu, i.. i… i.… suma
sumarum, ZERO.
Moje
procene su da će Gospođa Jasmina Trumbetaš (srpska diva), za prvih deset meseci svog direktorovanja imati više nastupa, nego zadnjih deset godina. Očekuje
se samo trenutak kada će “pozivi” početi da stižu za gostovanja (ali samo po
jednom), od Bugarske, Albanije, pa sve do Daleke Koreje (1 i 2). Javlja mi se
(kao svakom “srpskom” proroku) da će njena međunarodna pevačka karijera u
narednoj godini biti veća nego svih proteklih dvadeset godina. Samo ako je
posluži zdravlje, što joj želim i njeno formacijsko mesto (to već ne zavisi od
mene). Pogotovo kada je (skoro) uvek prati sopran M. J. Ako bih nabrojao deset
mlađih i boljih soprana, prijatelji bi me saleteli sa još deset imena koje sam
propustio. I pored toga toj izvesnoj M. J. se već smeši uspešna karijera u operi…
Sa razlogom je bila večeras u operi… Objasniću ovu zadnju rečenicu u pravom
momentu. Pristajem da me javno ismejete, ako ne budem u pravu. Ovim potpisujem
tu dozvolu.
I
napominjem. Ako se sećate, ili ste pak čuli, pre tačno 25 godina je na jednoj zgradi uz auto
put na Novom Beogradu osvanuo, kasnije čuveni grafit: Bravar je bio bolji! Ako
nešto u tom smislu osvane na Narodnom pozorištu, znajte na koga se odnosi.
Gospođa
Trumbetaš je sinoć svoj koncert nazvala “Srpska diva”. Na sajtu SKC-a piše kako
je ona taj koncert osmislila. Čemu odrednica “srpska” ako neko peva na
teritoriji Srbije. Sve “dive” u srbiji su “srpske”, sem ako nije reč o nacionalnoj
pripadnosti, a tada dozvolite na istom mestu i plaćeno iz istog fonda da pevaju i mađarske i romske i muslimanske i hrvatske,… dive.
Ili su
“dive” počele da postavljaju umetničke i jezičke standarde… Što bih
prokomentarisao sa dve reči: Eto smeha!!!! Eto smeha za manji deo beogradske
publike.
Da,
beogradsku publiku (onaj veći deo) koja svima, bez razlike, svima, od
Kolarčeve Zadužbine, do Opere, aplaudira (istim intenzitetom), jer ništa drugo
nije čula, od svirke cvrčaka i zavijanja vukova oko svoje obrazovne, umetničke
i estetske bačije, lako ubede sa par rečenica … Možete poštovani “umetnici”
i novinarima i TV voditeljima da pričate o uspesima o oduševljenju, one,
u predhodnim redovima okarakterisane publike, jer ti i takvi novinari, nisu
nikada ušli u Operu, a kada bi ih neko primorao da odsede do kraja, završili bi
u operskom studiju “Laza,” ali ne
Jovanović, već Lazarević.
Hazarderstvo
U
pregovori sam da kupim jednu violin sa etiketom “Joseph Guarnerius”, ..bez
žica, sa kojom su se, kod predhodnog vlasnik, očigledno i deca igrala… Izazov…
Pa to je deo uživanja… Hazarderstvo… Varujte da sam na crnom humorističkom
tržištu, pre neki dan, kupio “stakliće”
za zvučni kaleidoskop “Opere na vodi”. Nije jeftino, ali se nikada ne zna koju
će cenu da postigne izazvana bura smeha… Možda proradi kladionica “Ko peva, a
ko falšira”…
Kontra
Kontra “poseta”…
Ali na gostovanju naših umetnika desio se neobjašnjivi presedan. Svojevremeno
je bila do nebesa, vriska, cika, sa iskošenim pogledima, treptanjem i durenjem
po medijima, jer je Uprava pozorišta odredila da tri mezzosoprana spremaju
odnovljenu Carmen. Gospođi Jadranki Jovanović nikako nije odgovaralo što i
druge dve dame, Gospođa Angelov i Gospođa Del Monako isto pevaju. Po njenoj
tvrdnji “to nije praksa u svetu”… Ipak pristala je… I pored tri “zvanične
Carmen”, što “nije praksa u svetu”, u Tiranu ode četvrta Carmen, što će,
očigledno postati, praksa Opere Beograd.
A gospođa
Jovanović ćuti.
Zapravo
kada Gospođa Jovanović ućuti, opera može da prikazuje i “Moć sudbine” bez Preciozzile… Čak da niko drugi, treći,… nije mogao, mogla je Dragana Del Monako, ali
niko nije, ili hteo, ili smeo da je kontaktira… Onda ide okrnjena opera…
Sviraj, stani, pa kreni.. pa opet iz početka… I nema tu da li može?... Mora.
Šta je to
bilo toliko “interesantno” za Gospođu Jovanović da dozvoli odlazak “četvrte”
Carmen, još se nije pokazalo…
A znate
onu izreku: “Zaklela se zemlja raju, da se tajne sve saznaju…”…
Elem za
“poslatu” Carmen, dobismo večeras gostovanje… Da su bar one naše tri Carmen
bile večeras, imale bi šta i da vide i da čuju, jer Gospođa Vikena Kamenica je
bila odlična. Imali smo “riđu” Carmen, ali je ta manjkavost nadomeštena dobrim
pevanjem i izvrsnom glumom.
Već sam
pisao, ježim se na pomisao kako je beogradska Carmen režirana. Pa Nebojša Bradić
je sledio najcrnji socrealistički manir. A svesrdno mu je pomagao Geroslav
Zarić, potpisuje scenografiju,… kome nisu bile dovoljne dve pauze,, već je
tražio i onu treću, “malu,” od približno 15 minuta, zaboravio je na kružnu scenu,
kranove i ostala pomagala… Ili mu nije bilo pomoći, kao i koreografu Emiliji
Jovanović… Pa ti cigani igraju kao na sletu i sve na kraju začini kostimograf
Katarina Grčić Nikolić… Obukla je balerine bez imalo naglašene erotike, a
Carmen je na kraju tutnuta u ruke koktel tašnu na lančiću …. Promašaj do
promašaja, kič do kiča, a koji je
upotpunila opet Direktorka… Iskoristila je onu već pomenutu “malu pauzu” da
se sita “izdopisuje”… Nju je očigledno neko urekao, ali onom najgorom kletvom:
Da bog da se osilila!... Takvi na kraju sami sebe srede…
Tačno,
nije se nova Direktora oglušila o zahtev spikera na početku predstave, koji moli
da se isključe telefoni tokom predstave… pa tog glasa spikera nema. Novi
Direktor, nova pravila… Janko (bivši V. D. direktor) bar nije tipkao telefon… Vidim
ja da ćemo mi svi da žalimo za Jankom Sinadinovićem, naravno, na čelu samnom,
jer sam ga ja najviše kritikovao…
Pohvala!
Pohvala za jelku u holu… Bravo za novog Upravnika pozorišta! Pohvala za jelke
na galerijama… Može se, naravno… Valjda su zauvek bivši oni što su postavljali
morbidnu žutu jelku, napravljenu od metala, ili preciznije pleha. (naravno da sam o tome, ne jednom, pisao)
Na žalost, ovi divni ljudi koji su večeras gostovali će otići, a mi ćemo ostati sa našim
problemima.
Osim već
spominjane Vikene Kamenica, koja je
pokazala sa kakvim temperamentom treba da se priđe roli najpoznatije ciganke,
Don Hoze je bio u tumačenju Armalda Klogjeria. Tenor kakav se ne čuje sa
podijuma u Beogradu. Uz njega Armand Likaj, tumačio je Eskamilja. Elegantan u
pojavi, prefinjene boje glasa, bez one baritonske grubosti na koju samo navikli
na našoj sceni. Posebnu priču nam je pružila Renisa Lacka u roli Mikaele.
Aplauz koji je njoj upućen na otvorenoj sceni je sigurno jedan od najvećih
tokom večeri.
Jedno
iskreno i veliko Bravo za četvoro umetnika iz Tirane.
I na
kraju da spomenem dirigenticu Anu Zoranu Brajović. Izvukla je iz orkestra
maksimum. Tačno, nedovoljno je to da se oseti prava čarolija Bizeovih nota, ali
brojčana snaga orkestra je uvek ograničavajući faktor.
Srećno
umetnicima iz Albanije, a mi ostajemo da se nosimo sa našim "srpskim" nedaćama…
.
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
