NA PUTU KA USPEHU
Bezbroj puta sam se uverio u tvrdnju kako je poriv nezadovoljstva mnogo
jači od svega što je suprotno od toga. U tom slučaju se iz čoveka izbaci, u što
kraćem mogućem roku, sve ono što se nagomilalo, jer svako misaono
biće traži resterećenje.
Satima odlažem pisanje o današnjem događanju. Ne dvoumim se sa koje strane
da počnem, niti menjam zaključke o doživljenom, naprosto dvoumljenje šta od
toliko utisaka i zaključaka smestiti u par desetina rečenica.
Završni koncert studenata majstorske radionice “Žive strune.” Koncert,
koji je Aleksandar Nikolić pretvorio u
performans, uobličivši jedan čas u koncert i koncertu dozvolio da bude
oplemenjen atmosferom časa. Sumnja li još neko u njegovo nadahnuće, elokvenost,
znanje i maštovitost?
Uskraćen sam bio za informacije koliko godina rada stoji iza svakog od
današnjih učesnika i koji su profesori radili sa njima. Naravno, pored mene je
uvek ona osoba, za mnoge grozna osoba, koja to sazna iz trećih izvora, pa mi
čak ponudi i snimke sa youtuba.
Žive strune su se čule u kamernoj atmosferi “Kluba književnika.” U podrumsko
- kafanskom ambijentu, a tu uvek osećam kako šeta od stola, do stola duh Miodraga Bulatovića. Šteta, na živim
strunama je bilo posetilaca, koliko žica na violini. Da, bila je i jedna
profesorka sa FMU, jer su njene studentkinje pevale. Iz celog sveta beogradske
klasične muzike samo jedna profesorka.
Tu ne računam moju malenkost i osobu pored sebe. Nju karakterišu kako uništava
mlade ljude, jer im govori otvoreno svoje mišljenje, mene opet ne podnose, jer dobro vidim sve što se dešava
na sceni i oko scene. OK, bićemo antisvet beogradske muzike. U tom svojstvu smo
i bili na današnjem koncertu.
Ipak su najbitniji ovi mladi ljudi. Neću o njima pojedinačno da pišem.
Oni su jedna Celina, sa kojom su Gospođa Jelena Vlahović i, već spomenuti,
Aleksandar Nikolić tek počeli da rade. Posebnost, pa posebnost je u rečima to
dvoje pedagoga. Oni sa neopisivim mladalačkim entuzijazmom govore o svom budućem radu sa ovim pevačima.
Oni u njih veruju. Odmah se vidi, to su ljudi koji ne odustaju. I tih par
rečenica izmenjanih sa Gospođom Vlahović i Gospodinom Nikolićem, bilo bi
dovoljno isnpirativno da se piše i u tome, na centralno mesto, stavi rečenica:
Ovi će ljudi da uspeju u svojim namerama!
Pomoć i njima dvoma i pevačima je bila u korepetitoru Neveni Živković. Pa
Gospođe Živković ima svuda, čak da me je neko pitao ko će na ovakvom kursu da
prati pevače, izrekao bih njeno ime.
Iza ovog projekta stoji udruženje JeNeJArt. Poželimo mu novac. Jer to je
ono što, na prvom mestu, nedostaje svim dobrim namerama i projektima u kulturi.
Meni preostaje da pozovem one koji odlučuju u operi, ljude koji rade na
FMU, studente svih muzičkih rodova da dođu na sledeće Žive strune. To je, ipak,
više od koncerta. Ako im se ne bude svidelo, lično snosim krivicu.
I za kraj dve anegdote.
Za osobu koja je uvek pored mene i mene,
pojedini studenti su svojim profesorima pevanja nakon mnogih operskih predstava,
u panici su govorili: Zamislite, oni nikome ne aplaudiraju!
Danas smo, aplaudirali svima.
I druga anegdota: Požalio se jedan student svom profesoru (naravno, znaju
se imena): Profesore, ja kada vidim u publici onu Lauru, meni se odseku noge i
stegne mi se glas!
Na šta je, iskusni, profesor
rekao: Uvek ćeš i ceo život u
publici imati neku Lauru. Navikni se na to!
Bravo za Jelenu Vlahović, bravo za Aleksandra Nikolića. Onaj prostor u
kome šeta moj omiljeni Miodrag Bulatović, bio je ispunjen njihovom energijom.
Dok je takvih ljudi, zaključak je kratak: Ima nade!
Ko prvi sazna neka mi javi kada je sledeći kurs, ili koncert iz ciklusa “Žive
strune”.
O istoj temi, ali iz drugog ugla:
.
