Za Dan zaljubljenih, Beograd je dobio premijeru baletske predstave.
Institut za umetničku igru je publici poklonio (predstave u njihovoj
organizaciji su većinom besplatne) „Savremenu plesnu predstavu MARKO“ (Zvaničan
naziv)
Oni koji me redovno čitaju, znaju kako o predstavama, kao i o svemu
drugom, ne pišem suvoparno, nabrajajući činjenice. Kod nas se o teatarskim,
baletskim, operskim predstavama piše jezikom i stilom, kao pre 30, 50, 70...
godina... Ko ne veruje neka uporedi ondašnje pisanje sa sadašnjim. Promeni li
se samo datum i imena protagonista, moguće je sve tekstove i danas koristiti.
Elem, Marko Kraljević, jer se onaj gornji naziv odnosi na kralja Marka Mrnjavčevića, koga zadesi zla
sudbina da presto nasledi nakon čuvene Maričke bitke, gde poete rekoše kako
pogibe i njegov otac i stric i sve što je tada valjalo i bilo pametno. Srbi su
oduvek voleli da slušaju epska kazivanja o nekom ko ih i nije zasluživao... Od
svih đumrukanskih predstavljanja, opstala su samo dva. Ovo đumrukanskih upotrebljavam
u obliku prisvojnog prideva, a odnosi se na „Teatar na đumruku“... Prvu srpsku
teatarsku organizaciju formiranu u Kragujevcu 1842. (tadašnjoj prestonici,
inače đumruk na turskom znači carinarnica)
Pitaćete se zašto to spominjem ovog februara meseca 2020. Pa za
formiranje profesionalne glumačke družine raspisan je javni konkurs u tada
jedinim novinama „Serbskim novinama“. Koliko smo mi danas daleko od toga što se
tiče opere, baleta, teatra... Podsetimo se toga, nije na odmet.
Radoje Domanović je ušao u istoriju naše književnosti sa „Markom Kraljvevićem,
po drugi put među srbima“, Slobodan Milatović je u stilu mjuzikla „Kosa“, napisao
i režirao „Marko Kraljević Superstar“
Sigurno, večerašnja predstava ima potencijal da se uvrsti u prva
tri ozbiljna umetnička rada čija je podloga Kraljević Marko.
Ovako nešto mora da počne od muzike. Da li je u pitanju klasični
balet, ili pak nešto što zovemo plesnom predstavom, sve jedno. A večeras je, po
mojoj ličnoj proceni, muzika bila najlošiji segment. Možda Ana Krstajić ima uspeha pišući za
tetar, film, TV serije... ali njeno delo koje smo večeras čuli, nema potrebnu
zaokruženost. Ne može da se pronađe lajt motiv, početak nema ništa zajedničko
sa sredinom, ta dva dela sa krajem, koji je najsličniji holivudskoj filmskoj
muzici za neku „ titaničku love story priču“.
Kada se komponuje za film, na početku može da bude tehno muzika,
potom kako se kreće radnja i glavni junak, da pređe u motive klasične muzike,
pa ako ode u rat u muslimansku državu, da se nastavi sa orijentalnom muzikom, i
da završi u ljubavnom gnezdu u alpima, gde jodluju pastiri... Ali uvek lajt
motiv... Ana Krstajić veoma dobro komponuje, zaokružava celine, ali onda
počinje nešto sasvim drugo... Dobro zaokruženo, ali ničeg zajedničog ni sa
predhodnim, ni sa onim što će doći potom... Da ne ulazim u širu analizu...
Muzika koja treba da predstavi Marka Kraljevića, a da nema onaj prepoznatljiv
(jasan i nedvosmislen) ritam Prilepa, melodiju Prizrena, ako to nisu oni motivi
makedonsko-bugarski koje ni jedan muzičar van južnog Balkana nije u stanju da
izevede, je nepotpuno... Da ostanemo kod reči nepotpuno, svaka druga bi bila
mnogo oštrija.
Tvrdim kako ovo nije muzika za plesnu predstavu, a opet...
Koreografija Nikole Pavlovića je za svaki respekt. Neka njegova koreografska
rešenja, siguran sam, neću da zaboravim, jer „pucaju“ od metaforike. Sa moje
strane jedno veliko bravo za Gospodina Nikolu Pavlovića. Uspeo je i nešto što mnogima u ovakvim
projektima teško polazi za rukom, da dovede do savršenstva kompletan igrački
ansambl. Jasno, među igračima su i neka imena, publici, veoma poznata kroz
predstave Instituta za umetničku igru. Zaslužuju da bar napišem njihova imena,
ne izdvajajući nikog posebno: Branko Mitrović, Jakša Filipovac, Jovana Grujić,
Bisera Dimčeva, Sandra Milošević, Tijana Koprivica, Katarina Bućić, Ljubica
Nešić, Luka Stojković i Vanja Halupa.
Reditelj Aleksandar Nikolić, ovom predstavom potpisuje svoj peti
veliki rad u zadnjih trinaest meseci. Režije opera: „Krunisanje Popeje“,
Rigoleto“, „Faust“, i plesnu predstavu isto u realizaciji Instituta „Čarobni
breg“... Ne samo da sam sve gledao, već sam o svima pisao. Da skratim priču
(tome baš i nisam sklon), ostajem pri ranije iznetoj konstataciji da je on „Pazolini
srpske scene...“ I večeras se potvrdilo
da čarobno kreira masovne scene, potom ljubavne igre parova, onda... potom....
U meni ostaje jedna misao, večerašnjoj predstavi je nedostajao
dramaturg, ali zato je, sa druge strane,
kostime radio Igor Jagych. I da nisam to pročitao u programu, znao bih.
Ako već pratim umetnički rad Gospodina Nikolića, normalno je da se
izdiferencirani stil i poetika pristupa umetničkom delu prepoznaju. Isti je
slučaj i sa Gospodinom Jagychem. Već sam ih u nekim ranijim osvrtima nazvao
Kraljevima... Drago bi mi bilo kada bi se nakon neke naredne predstave i Nikola
Pavlović pridružio njima u takvoj konstataciji.
Na kraju pohvale za dizajn programa. Aleksa Bukvić i Katarina
Vukobratović su sa fotografijama Nemanje Maraša napravili nešto za šta imam
samo dve reči: Savremen i otmen.
Hvala svima koji su se trudili.
Tekst je u celosti
objavljen na internet portalu pravoumetu.com
