Čitaoče, posle šestomesečnog operskog
nedešavanja, u Beogradu se dogodilo nešto, ne samo vredno pažnje, već i nešto
što ne samo treba zapamtiti, već i zapisati, nadajući se kako će to da bude
umetnička prekretnica u scensko muzičkim dešavanjima.
Svakako ne računam ono sramno gađanje krompirima
i karfiolom na Dorćolskoj pijaci (od čega su mnogi nedeljama prali i ruke i
obraz) i grotesknu papazjaniju džez – balet – operske arije, sa balkona i
terasice Narodnog pozorišta, dok između stotinki slučajnih posmatrača i učesnika,
promiču trolejbusi.
Uostalom u svojoj zaslepljenosti, glava (ili
glavudža) ne vidi kako joj je rok upotrebe istekao. I od povratka na ono
predhodno Ništa može samo da spase ljubav sa Gradskim političkim strukturama,
ali o tome kada dođe vreme… Uostalom, ne proveravajta šta znam i šta mi se
priviđa.
Upoređivanja radi Opera a la Sofija je do 20.
jula (kada su otišli na godišnji odmor) nastupala) 21 put van svoje zgrade,
kako preporučuju epidemiološki stručnjaci… Što se tiče Beograda, znate… Čitaoče, ne proveravaj moje navode, ne budi
među onih 50 opsesivno kompulsivnih, koji u svojoj umetničkoj jalovosti (koju
ne štedim, javno) kopaju i prekopavaju sve oko mene, ne bi li našli grešku.
Da se vratimo na Dorćol. Dorćol Platz, Bell
Opera, Rossi fest. Karmen. Ali ne Žorža Bizea, kako je pisalo u najavi i u
programu. Zna se ko je uradio adaptaciju, koja se igra na scenama u svetu.
Organizator neka se potrudi i napiše ispravno, lično sam i previse skup kao
učitelj i nikome ne preporučujem sebe.
U startu, kao deo zainteresovane javnosti, a
potom deo publike, ništa ne znam o Bell Operi… Zar mislite da ih nisam tražio
čak i u Registru Agencije za privredne subjekte… nema ih… Želeo sam da pohvalim
rukovodioca, da mu napišem jednom, ili dva puta ime i prezime… Znate, skromnost
veoma lako pređe u bezobrazluk… U programu nema ni reči o NOVOM
(su)organizatoru, a ovo mu je, (tako kažu), prvi projekat. Na drugoj strani
Stefan Zekić ispred Rossi festa… Prvi na udaru, a koji kupi lovorike, ako ih
bude… I ovog puta ih je bilo… Bar što se mene tiče.
Režije se prihvatila Ana Grigorović. Ako niste
ranije čuli za nju, poslednji je momenat da zapamtite to ime, ako želite da
pratite scenska dešavanja. Veoma efektan početak predstave i podjednako snažan
kraj. Pravi izbor reditelja. Vratiću se ponovo na to ime, jer sve koje pomalo
dižem u nebesa, čiji rad glorifikujem, nemilosrdno sagledavam i iz drugih
uglova.
Čak i u veoma dobrim predstavama, kao što je ova,
postoje oni bolni, da ne upotrebim reč sramni elementi. Kostimografiju
potpisuje Ivana Ivić, neko ko ima iskustva, ali… Prva na scenu izlazi Mikaela…
Plava haljina sa belim “tufnama”, žipon (koji negde prelazi rub suknje 2 a
negde 6 centimetara), visoke potpetice, tanak zlatni kaiš oko struka, torbica
koja se nosi na ramenu. Zanemarivši ovo zadnje, eto slike iz modnih žurnala
pedesetih godina prošlog veka… Na drugoj strani Karmen, prvo u beloj kombinezon
haljini, naravno poluprovidnoj, da se vide crne gaćice… Da bi u zadnjoj sceni
glavna junakinja bila u potpuno providnoj haljini ispod čega ima crni bodi….
Ovo zadnje je daleko od Renoarovih kupačica… A vojnici, maskirne uniforme, Don
Žoze čak ima i “vijetnamku”, naravno kao i pantalone, tri broja veće… Jer
Gospodina Karanca kostimografi uvek oblače u kostime tri broja veće… Valjda
mogu da svedočim o tome, slušao sam ga i gledao u svim predstavama na našim
scenama, osim u “Bomemima”, a o tome postoje fotografije koje potvrđuju ove
moje navode. Lilas Pastja i Garsija su u dizelaškom stilu oblačenja… trenerke
na golo telo, itd. itd…
Lično se zalažem za apsolutnu slobodu umetničkog
izražavanja i da ne iznosim svoje estetske pricipe, ali moram da konstatujem,
kostimografkinja je zaboravila da je Mikaela devojka sa sela (tako piše u
libretu)… Ako je već htela da od nje napravi “seosku faćkalicu” (što nije u
skladu sa libretom) koja je sav ušteđeni novac potrošila u prvom butiku,
obukavši se sa namerom da “zbari” vojnika, onda glumom to treba prikazati na
sasvim drugi način. Drugi način ne samo za to već i za Don Žozea, za tako
obučene “tipove” u srpskom jeziku imaju dva stara (zaboravljena izraza) aljkoš
i adrapovac. Profesionalni vojnici su nalickani tipovi i žene “padaju” na
uniforme, a ne na mekoću i poetičnost njihovog “srca”. To kostimografkinja, ili
ne zna, ili je zaboravila, ali još nije kasno da shvati kako se može pojaviti
neko ko će da izanalizira ono za šta je uzela novac i za šta očekuje aplauz…
A aplauz je bio veoma diskutabilan u ovoj Karmen.
Tvrdim kako na ovim prostorima niko nije
o operi Karmen pisao više od mene. A ovog puta se desio presedan. Posle
“Habanere” nije bilo aplauza. Propade i kombinezon i crne gaćice… Pa takve
mlade ciganke samo istrčavaju iz kuće da provere da li onih pet starijih braće
i sestara čuvaju najmlađe dete, vraćajući se brzo u topli krevet, gde je čeka
novopečeni muž.
Karmen koja za Habaneru ne dobije aplauz, trebalo
bi da se pokloni i ode momentalno kući. Mislim da sam time i previše rekao o
pevanju Nataše Rašić. Onaj ko pomisli kako sam nemilosrdan, neka se prvo zapita
jesam li u pravu sa svojim stavom… Jer Karmen je kao roman “Ljubavna priča”
Ericha Segala… Prozaično, jeftino, ali akteri od toga naprave vino za opijanje…
I popularnost je neizmerna.
Stevan Karanac. Uz sve nedaće koje mu je učinio
kostimograf, reditelj mu je omogućavao u glumi mnogo više nego što je postigao…
Nasuprot tome, pevanje je više nego korektno. Ogroman napredak kod mladog
Gospodina. Stevan Karanac postaje tenor zbog koga, kada je je na sceni, ne
osećam strah da će da popusti, ili pak “pukne”, kao mnoge njegove starije kolege.
Može da bude zadovoljan tehnikom, strekao
je i vlada svojom operskom rolom, ali tu treba ukrasa, emocija, glume…
Za ljubavnike i heroje, a tenori su na sceni ljubavnici i heroji, treba onoga
što se zove lucidnost… Nadajmo se da če napredovati. Ja mu to iskreno želim.
Eskamiljo, Vuk Zekić. Kudio sam ga, hvalio sam
ga… Zapravo razočaravao me je i oduševljavao … Ovog puta je ono drugo. Ja to
nazivam “kultivisao glas”… Kada Gospodin Zekić nije preglasan, onda je veoma
dobar… Da se u predstavi sa Dorćol Platza čuo do Trga Republike, ne bi valjalo,
a kapacitet mu je da može… Zato je za pohvalu… Režija i koreografija su mu
omogućili iskorak iz stereotipa toreadora, što je maksimalno iskoristio.
Da ne zaobiđem Pavla Žarkova u roli Zunige, Nemanju Stamatovića (Lilas Pastja) i
Đorđa Živadinovića Grgura (Garsija)… Tu je Tamara Pjević od instrumentalnih
deonica napravila upečatljive koreografske priče, koje su gledaocima pojasnila
međusobne odnose glavnih junaka.
Da ne pomisliš, čitaoče, kako sam Katarinu Radovanović
samo posmatrao. Mladu pevačicu sam slušao, ne mali broj puta i tokom
školovanja, tako da sam mnogo više od drugih upoznat sa njenim umetničkim
napredovanjem. U ovoj predstavi je sve otpevala… to je ono što se traži tokom
školovanja… Valjda će shvatiti kako ne peva pred profesorima, nego pred
publikom, a publika doživljava pevača kao lik koji ima emocije i koje mora da
iskaže i pokretom i mimikom… Davno je bio izraz; Pokloni se i počni… Za neke
aktere ove predstave treba da važi pravilo: Opusti se i kreni…
Tako dobismo ne samo predstavu, prvu posle dugo
vremena, prvu u novoj sezoni… Dobismo predstavu, za koju ću da tvrdim kako je
nastavak “Krunisanja Popeje” od Monteverdija… Takođe u produkciji Rossi festa…
Već je trasiran put novog (savremenog) pristupa operskoj umetnosti u Beogradu u
Srbiji. Oni koji su za tako nešto će biti i sutra i prekosutra u manjini… A
tome svesrdno pomogoše Dunja Kostić, u svojstvu scenografa, jer, takoreći, sa
par stolova i nekoliko stolica pred praznim zidom veoma dobro dočara potrebnu
atmosferu, a sa druge strane Tamara Pjević se razmahnula do maksimuma. Bravo!
Zak kraj sam ostavio sagledavanje orkestra. 15
članova operskog ansambla, pod dirigenstkom palicom već spominjanog Stefana
Zekića, najprofesionalnije je uradio svoj
posao. Dokaz da mogu, ali u onoj operskoj “rupi” zvuče drugačije. Tamo se svira
za platu, ovde za honorar. Tamo njima
rukovode oni koji ne zaslužuju da se pruži maksimum. Razumemo se.
Gospodin Zekić je sa orkestrom proizveo, ne samo
dobar zvuk, već je uspeo da isprati pevače, iako nije bio u njihovom vidokrugu,
(takva je koncepcija, za publiku, veoma prijatne sale).
Malo i o publici. U jednoj reči (iako ne umem
ukratko da se izrazim): Prava!
Bilo je u čak i sopranske vriske na kraju. One
studentske, jer neki taj manir karakterističan za javne časove prenose na
operska dešavanja. Nikako da odrastu, a sa par nastupa već stekli oholost diva.
To što uz pomoć biznis – političkih veza pređu granicu Srbije, može samo njihov
ego da zadovolji, jer kada uđu u konkurenciju takmičenja gde ne diriguju domaće
mumificirane pojave, shvate koje im je stvarno mesto… Ali folklor provincijalizma
se teško napušta.
I da ne ispadne kako sagledavam u vezi Rossi
festa samo pozitivne stvari, jedna opaska. Ovoga puta dobronamerna opaska.
Sledeći put će biti najbodljikavija kritika.
Svojevremeno sam (tvrdim) napisao najpozitivniji
članak o BUNTU. Jednom od festival klasične muzike u Beogradu. Već sledeće
godine to je preraslo u privatni (porodični) festival, potpomognut nekolicinom
prijatelja sa umetničko – zalazećim karijerama.
Ovo je bio kratak uvod, a konkretno. Kao publika,
očekujem da u narednim programima Rossi festa diriguje neko drugi i da režira
“neko treći” (dve uzastopne režije odlične Grigorovićke). Ne kažem da mi je
lično Zekića i Grigorovićke previše, samo sam za ideju da se drugim mladim
ljudima da šansa, možda samo da pored njih budu i ti “neki drugi”. Pratim,
pamtim i beležim. Jer, kao što je u ovoj predstavi data šansa da se Nataša
Rašić oproba u roli Karmen, Karanac kao Don Žoze, a Katarina Radovanović kao
Mikaela, još toliko mladih, a tvrdim veoma dobrih umetnika, čeka svoju šansu.
Ja ih uvek podržavam, na pomalo nemilosrdan
način, jer život je takav a umetnost još gora.
Hvala Rossi festu, hvala Bell Operi, hvala Dorćol
Platzu.
P. S.
Cela predstava se igra ispred jednog kvrgavog i
rošavog zida. Rediteljka je zamislila da Don Žoze ubija Karmen. tako što joj
glavu udara u taj zid. Zid je ostao kakav je bio i pre ubistva. Karmen je
mrtva.
A šta se sve rodilo iz tog čina videćemo u
narednim projektima ovih mladih ljudi, jer ovo je, tvrdim, tek početak onoga
što na sceni mogu i umeju da kažu.
David Naum
O istom tekstu, ali iz drugog ugla:
https://lauraimuzika.blogspot.com/2020/09/carmen-ponovo-radi-bioskop-natasa-rasic.html
