Narodno pozorište, Beogradska opera, Pepeljuga, Ljubica Vraneš, mecosopran, Marko Živković, tenor, Marko Pantelić, bariton, Nebojša Babić, bariton, Nevena Matić, Ivana Živadinović, Strahinja Đokić, Ana Zorana Brajović,…28. 04. 2018.

Tresla se gora, rodila se Pepeljuga

                                                                                                  

Večeras je bila Pepeljuga, Opera koju nam je podario Rosini, a bila je najsličnija onoj za koju sam platio predhodnu ulaznicu.

Još jedan interesantan podatak, mediji su do 15. 04. objavljivali kako je na premijeri u ulozi pepeljuge Ljubica Vraneš. Potom su mediji zaćutali, a pojavila se Jadranka Jovanović.

Naravno da je večerašnji utisak neodvojiv od onog od pre tri dana, jer onda sam čekao i priželjkivao OVO, a večeras mi je u ušima i pred očima sve vreme bilo ONO.

Glavno i  osnovno, večerašnja Ljubica Vraneš i ondašnja Jadranka Jovanović u biti nemaju ništa ne zajedničkog, nego ni sličnog. Gospođa Jovanović je pre 20 godina, kada je bila prva premijera Pepeljuge, imala godina koliko danas ima Ljubica Vraneš, a obe treba da tumače lik devojke od 15 godina. Jer i Julija i Ofelija i Pepeljuga Angelina su devojke koje žele da se udaju, a to je u vremenima kada su nastale te drame i bajke, starost od oko 14-15 godina.

Priznajem, smetala mi je večeras  J. J. i njen glas od pre tri  dana, ali osnovno, Gospođa Vraneš je večeras žonglirala na onoj oštroj ivici koja se zove korektno pevanje.

Nije prijatno da nekoga deset dana pre premijere stave u drugi plan i to, normalno, izvesno vreme ostavlja posledice….  Nakon neke sledeće Pepeljuge, osvrnuću se sa više reči na rolu Angeline. Nadam se da će se Gospođa Jovanović urazumiti i odustati da tumači tu rolu.

Potvrđujem kako je večerašnja predstava bila u znaku  Don Manjifika, Nebojše Babića.  Ne mogu da odredim da li je bio kvalitetniji nego na predhodnoj predstavi, ali je večeras, apsolutno, na otvorenoj sceni dobio najviše aplauza. To je bilo i prošlog puta, ali…. Večerašnji utisak, kod mene je upečatljiviji.

Na ovoj činjenici treba da se zamisli, na prvom mestu, Don Ramiro, Marko Živković… Na pauzi, na jednom mestu, u prizemlju, bilo je veoma usijano u vezi suprotnih stavova zbog  njegovog pevanja. Nemam ništam protiv da me neko demantuje i napiše, ali samo u slučaju da dotičan nema nikakav interes za to, kako je on bio dobar. Za mene je daleko od dobrog i večeras je bio najslabija karika među svim solistima.

Dandini, Marko Pantelić mi je prijao… Već sam bezbroj puta ponovio kako sam subjektivan, drugi neka pričaju o svojoj nesubjektivnosti. I Nevena Matić i Ivana Živadinović (Klorinda i Tizbe) su bile  dobre… ako u nečijem pevanju, glumi, pojavi uživam, dovoljno je da budem zadovoljan. Jasno, odskakala je Gospođa Matić, jer uz sve drugo i scensko iskustvo čini svoje. U svakom slučaju njih dve su svojim komičnim pojavama i potezima dale celoj predstvari osnovu šarma.

Svaki put kada bi se oglasio Alidoro, Strahinja Đokić, pomislio sam na pravoslavnog popa pri povratku sa seoske sahrane. Bilo je, što bi rekli francuzi, tre simpatic.

I dve bitne konstatacije. Na ovoj predstavi je bilo na desetine kolega onih koji su bili na sceni. Začuđujuće mnogo, čak više nego na mnogim premijerama u zadnje vreme. I druga konstatacija, nisu primećene osobe koje u pauzi napuštaju predstavu. Sedišta su ostala popunjena do kraja.

Iz ove dve činjenice  može da se izvede nekoliko zaključaka. Ostavljam da to čitalac sam učini.

I na kraju se ponavlja ono najogre. Ana Zorana Brajović. Dirigent koji ne uspeva da iz orkestra izvuče one prefinjene melodijske linije, koje je kompozitor zamislio, a koji se  čuju na snimcima drugih operskih orkestra.                           

Hajde, to i da joj oprostimo, jer nemoć je jača i od svake želje, ali ponavljanje iste garderobe, već opisane u svakom njenom scenskom pojavljivanju, je već nešto što upotpunjuje njen dirigentski lik.

Više se ne postavlja pitanje da li će cokule, pantalone, “indijska” tunika, da budu isti,… postavlja se pitanje da li i druge odevne predmete nosi  uporno iste.

Ili je sve to u sklopu komične Pepeljuge.

.

.O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2018/03/radmila-smiljanic-beogradska-opera.html

Rosini, Pepeljuga, Narodno pozorište, Beogradska opera, Jadranka Jovanović, mecosopran, Marko Živković, Vladimir Andrić, Nebojša Babić, Ivanka Raković Krstonošić, Tatjana Mitić, Sveto Kastratović, Jagoš Marković, Miodrag Tabački, Ana Zorana Brajović, dirigent, ..

SAMOUBISTVO S PREDUMIŠLJAJEM

Pisano u satima nakon predstave,

25. 04. 2018.

Siguran sam, niko od onih koji me bar malo redovnije čitaju, ne sumnja da se nisam pripremio za večerašnju Pepeljugu.

Da, uvek se vraćam na početak:

No no no no: non v’è, non v’è

........

Sì sì sì sì: va bene lì.

A quest’arte, a tal beltà

Sdrucciolare ognun dovrà.

….

Uh… Ovo UH je moje, nije Rosinijevo…

Da, večeras je bila premijera. Čekam, da vidim, postoji li neko u ovom gradu, ko će da potpiše kako ovo nije bila loša predstava.

Elem, odakle da počnem.. Od opere sigureno ne, jer mi opera, pa ponovio sam toliko puta, služi kao podsticaj za ulazak u dublja razmišljanja…

Ma naravno da sam pročitao i intervjue svih onih koji su se našli pozvanim i prozvanim da o večerašnjoj predstavi unapred pričaju… Oni spomenuše neka smutna vremena, kada su pod kišama bombi držali predstave ,… La Generentola… o nekom bacanju cveća, čokolada...

Ili se namestiše na pravo mesto kako bi mi dali šlagvort za novo razmišljanje.

U tim smutnim vremenima, putujući noću, sam u automobilu, po državi koju su bombardovali, a koja pre toga zvanično nije ni bila u ratu, pomislih da radi svoje sigurnosi ponesem sa  sobom oružje za koje sam imao urednu dozvolu… Čuvši to jedan mudar čovek mi reče: “Ako budeš imao kod sebe oružje, kad – tad ćeš da ga pokažeš drugima, a ako ga pokažeš, moraćeš da ga upotrebiš. Jesi li spreman za to?”

Razmislio sam i stvarno je tako. To potvrđuje i ona priča o onom nesrećnom glumcu koji je pokazao oružje, potom ga upotrebio (morao) i na kraju mu je ostalo da piše knjige o samom sebi.  Ne volim da pišem knjige o samom sebi, bar ne još…

(Ovde prekidam…. Mnogi mi zameraju kako samo nabacujem razne misli, priče… A suština je u celom, tek kada se sagleda  CELO, razume se…. ili se uopšte ništa ne razume sa zaključkom ovih drugih,  ovaj piše “s' brda s' dola)

Ja nisam hteo da večeras bude ovakva predstava. Ulaznice kupujem čim se puste u prodaju, a za večerašnju Pepeljugu je bila predviđena druga umetnica.

Tačno kupio sam i za “Drugu premijeru,” ali i tu su bile predviđene druge, zapravo treća osoba od onih koje će se oglasiti sa scene.

Gospodin Savić, kao Upravnik Pozorišta i Sinadinović, onaj večiti VD Direktor opere mi diguju objašnjenje. Drugi možda ne traže objašnjenje, jer su isuviše navikli na bezobrazluke, ujdurme, političke kuhinje sa neslanom kazanskom hranom, ali ja tražim.

Znam da neću dobiti odgovor na pitanje kako na dve nedelje pred obnovljenu premijeru “uskače” Jadranka Jovanović. Drago mi je kada postavim pitanje na koje ne dobijem odgovor. Jer u tim situacijama čitaoci (a čitalaca je, širom sveta, nekoliko puta više nego onih koji su prisustvovali i najposećenijoj operskoj predstavi u ovom gradu) sami formiraju odgovor u svojoj glavi. I taj ODGOVOR je mnogo gori i crnji po one kojima je pitanje upućeno, nego da ga sami izreknu.

Uostalom šta je, tu je,..  Gospođa Jadranka Jovanović je tu… Pepeljuga.

Ni jedan ovdašnji novinar neće postaviti onih 5 (školskih) pitanja. Ko, gde, kada, kako i zašto? Jer novinari ne dolaze u operu, čak i oni koji pišu o operi odsede prvih desetak minuta, a novinske hvalospeve pišu na osnovu podataka iz programa.

Ne sumnjajte da će Lažljiva Politika i večerašnju predstavu  da glorifikuje. Već je hvatana u lažima, jer hvale muzička dešavanja, potencirajući na aplauzima za kompozicije koje to veče nisu izvedene… Tačno, u program su bile navedene, ali…

Podsećam vas, svojevremeno je Gospođa Jovanović odustala da bude Karmen, jer su postojale još dve Karmen, Angelov i Del Monako… Tvrdila je kako “to nigde nema na svetu”… Ovog puta je ona pepeljuga, uz još tri pepeljuge,….  Znači četiri. Tako piše na sajtu Opere…  Ili može pod uslovom, ali da ona bude prva… A bile su predviđene tri… Tako je objavljeno na sajtu, tako su prodavane ulaznice…  Nemojte da me negirate… Ona osoba koja uvek sedi pored  mene i koja je mnogo rigoroznija u slušanju opera, ima ondašnju kopiju podele sa interneta…

Pomisliće neko kako Gospođa Jovanović može kada odluči… ili u prevodu, može joj se.

Ali to nije tačno. Ne može uvek onako kako Gospođa Jovanović poželi. Svojevremeno je poželela da bude profesor na FMU… Videla je sebe kao profesora solo pevanja, ali profesorki kolegijum…

Pa sigurno to znate, Gospođa Jovanović je izjavila kako poseduje telefon izvesne osobe, od dovoljnog uticaja, ali nije htela da okrene taj telefon… mogla je, setila se... nije.  Interesantan intervju…

Zar neko misli kako pojedini telefonski brojevi nisu moćnije oružje od pištolja, heklera, zolje… Upotrebite li ovo drugo, gone vas krivično, a telefon…

Možda je ta osoba zažalila što je dala telefon kada je pročitala taj intervju, a možda i ne čita, ne ide u operu…. Već povlači bitne i korisne poteze za sve nas, a i neki potezčić za one kojima je podelila svoj broj.

Gospođa Jovanović je napravila veliku grešku otkrivši da ima broj iza koga se nalazi onaj ko može da obezbedi profesorsko radno mesto… možda i neku titulu, stan, penziju… Uh, ućići u razmišljanja davno počivšeg Branislava Nušića. Pitaću onog mudrog čoveka, da li i telefon mora da se upotrebi, ako svi za njega saznaju.
Uvek sam hvalio odmerenost Gospođe Jovanovic i njene damske manire.

Ma sve je to igra… Opera je igra. Čak i da neko pomisli kako je Gospođa Jovanović došla do uloge preko nekog telefona… Pa šta… Ona ima toliko uloga na svetskim scenama… Pa samo je Karmen pevala u 11 produkcija, zato ona ne čezne za ovobeogradskom Karmen,… bar tako kaže… (sve stoji na internetu)… da ali tih 11 je bilo pre 10, 20, 30, skoro 40 godina.

Valjda će nekada da shvate ovobeogradski “umetnici” da je kako u svetu nauke tako i u umetnosti ono od prekjuče prevaziđeno, a ono što se desilo juče već danas napada i obara na stotine mladih, energičnih i talentovanih ljudi iz iste oblasti, već spomenute nauke, ili umetnosti.

I tako dobih ono što nisam platio. Dobio sam Jadranku Jovanović kao Pepeljugu. Pitate se kakva je bila?

Siguran sam samo jednu stvar, ni jednu ariju iz večerašnje  opere ona neće staviti na Youtube.

Sećate se kako “ovdašnjim veličinama” često poručim: Ako mislite da je ono što ste izveli dobro, stavite na Youtube, pa pročitajte reakcije.

Ovo večeras potpisuje Jagoš Marković… Tačno režija je stara dve decenije, ali je njegovo ime na programu.

Ne znam da li bi Jagoš Marković režirao dramskog Romea i Juliju, gde su protagosniti Petar Božović i Gorica Popović? Mislite kako im dikcija nije dobra, harizma, moć transformacije, sugestivnost… Pa  Gospođa Popović je igrala najsrpskiju žensku ulogu, Kneginju Milicu… Filmsku… Zar ne bi mogla da bude, recimo,  Ofelija?

Sada će neki reći kako je opera specifična…. Suviše tanak argument… Jasno to prolazi kod onih koji poslušnički čekaju u redu pred kazanima… Kazanima kulture, popare, mode, morala, političkog stava…

Čekam Pepeljugu gde će Klorinda biti autistična , a Tizba narkomanka, gde će nevina Angelina, kojoj polusestre pocepaju haljinu za izlazak, u inat svima, u dronjcima, a la Tarzanova Džejn, odigrati najprljavili ples sa princom Ramirom… To je život… Ostali neka stoje pred onim gore nabrojanim kazanima, zapravo jednim kazanom u kome je smešan bućkuriš koji se zove “Ovde i sada.”

Da, pružio nam je Jagoš malo erotike, pepeljaga se kupa u drvenom koritu sam molio boga da večerašnja Pepeljuga ne ustane, pre nego se ogrne peškirom, ili kojim slučajem puknu duge na drvenoj kadi.  Ako ne znate šta su duge, čitajte "Politiku", a ne moje tekstove.

Mnogi  nikada neće shvatiti kako je Rosini, poput drugih kompozitora, ostavio za sobom SAMO notni zapis, nikako čip razmišljanja, čip estetike, čip filozofije…

Za Perpeljugu je prihvatio libretto po bajci koja nije Braće Grim… Jer, zaboga, ko bi u operi pre 200 godina podneo spadanje cipele, goli ženski gležanj… bezbolnije je davanje narukvice od "slučajno" spale cipele.

Ovde još vladaju oni koji se ponose čipom Rosinija, čipom Čučuk Stane, sa dve kubure za pojasom, jer tada telefona nije bilo i glasnih mumlajućih pretnji Save Savanovića (prvog srpskog vampira).

U bajci može, čak i goli gležanj, a u operi ne može….  Da u tih 12 reči je metaforika sadašnjeg beogradskog operskog trenutka.

A predstavili su nam se Marko Živković, kao Dpon Romiro. Glumačka pojava metiljava, pevanje jektičavo. Vladimir Andrić me je iznenadio. Dandini mu očigledno leži više od mnogih drugih rola sa kojima mora pred publiku. Na moment je zvučao veoma pristojno, glumački u stilu komedije del arte, prenaglašen da kod publike izazove smeh. On lično može da bude zadovoljan, ja sam poluzadovoljan, jer hoću u Evropu, a tamo, u svakoj operskoj nedođiji,... zna se.

Nebojša Babić nije pružio ništa više od onoga što obično pruža. Odličan, ujednačen, samouveren, harizmatičan. Od njega očekujem uvek više… Jer oni koji su odlični, moraju uvek  bolje, jer su u večnoj “trci” sami sa sobom.

Ivanka Raković Krstonošić i Tatjana Mitić,  Klotilda i Tizbe, dva lika zlih setara koji su im legle. Njihova gluma, scenski pokreti, mimika,… toliko su mi odvlačili pažnju da sam pevanje stavio u neki pet plan.

Sveto Kastratović, kao Alidoro se trudio, trudio se iz sve snage, pevački, glumački…

I na kraju Angelina. Neka o večerašnjoj Angelini pišu drugi. Samo jedna mala žaoka sa moje strane. Gospođa Jovanović je, po onome što sam video, dobila dva, ili tri buketa cveća. I pet je malo za primadonu, za premijeru, za nekog ko je imao 11 produkcija Karmen. Za nekog ko tvrdi da je "neko"... I ja to potvrđujrem... ali ima i ali koje "devojci" sreću kvari,... a i nama... Ali siguran sam ovo nije kraj.

Ovim predhodnim pasusom sam poslao Gospođi Jovanović jasnu poruku. A sledi i drugi bitan pasus.

Mnogi gledaoci su napustili predstavu za vreme pauze. Protagonisti na sceni su videli sigurno 5 praznih sedišta u prvom redu… A u petom i šestom redu je bilo  ispražnjeno 17…  U pet loža partera desno je ostalo samo 5 posetilaca…

I da ne nabrajam… I da ne nabrajam… već sam pokazao svoju moć da u trenu pamtim slike do najsitnijih detalja. Znače li ove brojčane činjenice nekome nešto????

Možda vam deluje da sam ciničan, možda vam deluje da sam i besan, ali znajte, tužan sam... Večeras je i previše tuge bilo na sceni ovdašnje opere... Bilo je tuge u pojavi, pevanju hodu, pokušajima da se bude mlad, drugačiji... pokušajima zavođenja... pokušajima da se prikaže mladalačka čistoća, ljupkost,... pokušajima pokušaja....

Čovek mora da se pokloni pred kostimima i pred scenografijom u predstavi. Ovo prvo je delo čuvenog Renata Balestre, a scenografiju je osmislio Miodrag Tabački. I dok kuću Don Ramira prikazuje minimalistički, ne samo u stilu dekora komedije del arte, već i u maniru pučkog tetara, dotle  scene u drugim prostorima smešta na bajkovitu lađu. Moje bravo za ideje.

I na kraju nam se poklonila Gospođa dirigentica. Pa naravno da je Ana Zorana Brajović bila u crnim poluurološkim pantalonama, sa cokulama na nogama i indijskoj crnoj tunici – bluzi, sa tirkizno plavim obrubima… Za ovo zadnje nisam siguran kojoj boji naginje… Da je ova bluza na njoj iz predstave u predstavu, već je pisano sa moje strane, da li se ta bluza pere, ili ne, ne mogu da tvrdim.

U sve je to upotpunilo kašnjenje predstave za 36 minuta.

Mene ne interesuje modna revija, ma čija bila. Hvala na poklonima takve vrste, ali ih ne prihvatam. Platio sam ulaznicu za opersku predstavu koja počinje u 19,30… Da  na ulaznici piše “predprogram” ne bih ulazio u salu pre 20 časova.

Uostalom, za dva dana je nova Pepeljuga.

Eto prilike za upoređivanje. Jer pepeljuga mora da zrači… mladost, čednost, energičnost, … U glasu mora da joj bude onaj prefinjeni mecosopranski ljubavni zov… Već rečena ljupkost... Videćemo. Ovo večeras je bilo samoubistvo sa predumišljajem.

.
.

O istoj temi, ali iz drugog ugla:

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2018/04/rossini-pepeljuga-beogradska-opera_26.html

.
.

Žorž Bize, Karmen, Beogradska opera, Ana Zorana Brajović, Ljubica Vraneš, mezzosoparan, Dejan Maksimović, Vuk Zekić, Ivanka Raković Krstonošić, Ivana Živadinović,… nagrada Oskar Danon.

BEOGRAD NEMA KARMEN

Počinjem sa zaključkom. Zapravo sa dva zaključka.

Beograd nema Karmen!

Dok je ovakva režija, ova scenografija i ovakvi pevači, ne slušam Karmen.

Karmen?

Da. Večeras je trebala Karmen da lomi srca Don Hozeu, Eskamilju i beogradskoj publici.

Pre predstave, Gospođi Ljubici Vraneš je uručena nagrada Oskar Danon. Podsetiću, dodeljuje se  najuspešnijem i najtalentovanijem mladom operskom izvođaču. Verovatno sam posle Gospođe Vraneš jedna od najsrećnijih osoba zbog te nagrade.

Elem, protekle godine, a nagrada se daje za proteklu godinu, večerašnju dobitkinju sam slušao, u većini nastupa u Beogradskoj operi, osim za njen debi kao Karmen (pre 11 meseci).. Zar misli neko kako to nisam, sa svojom “otrovnom polovinom” (drugi to kažu) namerno izbegao.

Elem, (po drugi put)… ne samo o tim nastupima na sceni Operske kuće već, i koncertne nastupe Gospođe Vraneš, da ne brojim 4, ili 5 puta  sam propratio i o njoj sam pisao u (da budem neskroman, jer takav i jesam) u superlativima.

I šta se desilo. Osnovna zamerka na moje pisanje, čak i kod onih koje sam tek upoznao (prema svima sam veoma otvoren, pa i ljudi prema meni) je bila zbog  “nerealnog pisanja” u vezi Ljubice Vraneš. Čak sam morao sa pojedinim značajnim imenima operskog sveta da uđem u dijalog, kako bih odbranio svoj stav.

Nisam progrešio kada sam u superlativima pisao o Nebojši Babiću i Dragutinu Matiću… Zar oni jedini ne dobiše pohvalu Nacionalne Opere za prošlu godinu.  Nisam pogrešio kada sam pisao sa oduševljenjem o nastupima Višnje Popov. Zar ne dobi Nagradu “Breda Kalef”?

Očigledno, imam dovoljno iskustva, znanja i ukusa da prepoznam kvalitet Gospođe Vraneš. A uz sve to, najdraže mi je što se moj ukus i moje ocene podudaraju sa OCENJIVANJEM Uprave nacionalne opere. Uvek sam tvrdio kako Uprava o većini stvari deli moje mišljenje, pogotovo kada je kvalitet  pevanja na beogradskoj sceni u pitanju… S tim, sasvim je razmiljivo da oni, iz meni razumljivih razloga, ne mogu sa svim stavovima u javnost, ali…. Bitno je… Uvek se na kraju pokaže da su nam mišljenja vema slična.

Karmen.

Ali pre toga samo još nešto. Nagradu Oskar Danon nisu dobili Nikola Mijailović, pa nije dobila ni Milijana Nikolić,. Pa… da ne nabrajam,… a do svoje četrdesete godine su imali i te kako značajnu svetsku karijeru… Nagrada je, do sada… samo takva informacija figuriria, dodeljena samo dva puta… ???? Prvi ju je dobio izvesni Hon Li… Tadašnji upravnik pozorišta Božidar Đurović je pohitao da mu je uruči…

I?

Volim ta kratka pitanja na koja nema smislenog odgovora  ni u dvotomnom romanu.

Da se vratim na večerašnju predstavu.

Podsetiću, sve je počelo od Prospera Merimea… A kome pa taj Merime nije izašao na nos… bar onima koji su učili francuski jezik, na klasičan način… Trebalo ga je prevoditi iz dana u dan… A opet, taj po mnogo čemu najfrancuskiji pisac je za moto svoje novele Karmen uzeo Paladisov citat (i to u grčkom originalu):  “Svaka žena je gorka kao žuč; ali ona ima dva dobra časa, jedan u postelji, jedan u smrti.”

Ovu večerašnju priču ne bi pojeo ni pas sa maslom. Čak i onaj andaluzijski, ali ne iz 1830. kada se radnja dešava, već i onaj “Andajuzijski pas” prikazan 99 godina kasnije… Da, mislim na film pod tim nazivom, nadrealiste Luisa Bunjuela i genijalnog slikara pod imenom Salvador Dali….

Elem, meni muka… I previše mi je muka…

Već sam u nekoliko navrata pisao o operama Karmen… Ona dama koja tumači tu rolu, mora da ima na prvom mestu jedan epitet… naravno, samo francuzi mogu to da smisle i izgovore.   La femme fatale.  Ljubica Vraneš nije “famme fatale.” Tu je početak i kraj.

Vuk Zekić ne može da bude Eskamiljo, jer je to lik toreadora. Nekoga ko je i Apolon i Samson i Atila i Džingis Kan…. Njegovo oblačenje pred odlazak u koridu je ličilo na odevanje provincijskog studenta koji prvi put ide na sastanak sa devojkom. Ovakav Vuk ne bi mogao jednim udarcem da usmrti pevca, a kamo li specijalno uhranjenog i odnegovanog bika.

Ako neko nije ono što tumači, ako nema u sebi harizmatičnu moć to da prikaže,… čemu pisanje o pevanju.

Dejan Maksimović je jedini koga mogu da slušam u nekoj od narednih Karmen… Ali to neće biti skoro.

Užasavajuća je režija postojeće Karmen. Nebojša Bradić je pravio statičnu operu… Umesto temperamentnih španaca i španskih cigana, imamo gerijatriju.  Scenografija Geroslava Zarića je za mučenje… Pa njemu i režiseru nije bilo dovoljno dve pauze, zaboravili su na scenske kranove, zaboravili su na kružnu scenu. Oni su nas večeras, kao i do dada, držali prikovane za sedišta skoro 15 minuta na “maloj pauzi”. Toliko je trebalo binskim radnicima da pripreme scenu za četvrti čin. Nisu ti ljudi krivi, kada glavni akteri nemaju minimum mašte.

Primetio sam  Fraskita, Ivanka Raković Krstonošić nije tridesetak puta “nategla” iz flaše… Čak sam jednom izrojao… Da, izbrojao sam i napisao, da se zna. Večeras samo tri puta. 

Ovog puta ću pamtiti trio Karmen, spomenuta Fraskita i Mercedes, Ivana Živadinović… Taj trio je zvučao veoma raspevano… Da je režiser predvideo da stoje na nekoj grani, imao bih konkretniji utisak, ovako… Svaka po svome…

Još ću spomenuti samo osobu u pantalonama i indijskoj bluzi, sa cokulama na nogama. Takva osoba je dirigovala. Zar je moguće da iz predstave u predstavu ide takva? Ne znam da li u kancelariju VD Direktora opere, ili Upravnika pozorišta ulaze tako obučene osobe???

Publika nije bila obaveštena da se posle uvertire može aplaudirati… Pročitajte ovu rečenicu još jednom. Tako nam je dirigentica ostala bez aplauza, ali su zato akteri nagrađivani do besvesti. Kako i ne bi, pa popunjenost sale je bila veća nego na Gala Koncertu.

Odlično, neka ovi ostanu sa “svojom” publikom, ja ću da slušam neke druge u drugim rolama.

U toku predstave sam bar dvadeset puta zažalio za Jadrankom Jovanović i Miodragom Jovanovićem… I kada sam najviše kritikovao Gospođu Jovanović tvrdio sam da ima harizmu… Jadranka ima sjaj u očima, Dragana Del Monako ima sjaj u očima… Miodrag Jovanović ima harizmu toreadora.

Sigurno će mnogi posle večerašnje predstve reći kako Gospođa Vraneš korektno peva. Ja ne kažem da ona ne peva korektno… Ja samo mislim ono što ovde pišem i vremenom se pokazuje kako je to tačno…

Imaće večerašnji protagonisti publiku i bez ovakvih kao što sam ja… Puniće se Karmen sa prijateljima. poluprijateljima, poklonjenim ulaznicama, decom…

Ali bez mene. Čak večeras nisam ni zviždao?

Kome da zviždim?

Ovi me ne bi čuli, jer  količina prepotentnosti recipročno umanjuje sluh…. Ne bi me čuli.

Znate li kako se Karmen završava? Mislim na Karmen od koje su nastale sve Karmen.

Sa jednom poslovicom:  En retudi panda adela masha., a pisac odmah daje i prevod, kao zadnju rečenicu: Muva nikada ne ulazi u zatvorena usta.

Oooooo, večerašnji protagonisti, ne pričajte o Karmen.

O istoj temi, ali iz drugog ugla;

https://lauraimuzika.blogspot.rs/2018/04/ljubica-vranes-velika-karmen-dejan.html

.
,